6.10.2005
Pre pet godina, petog oktobra, oko ponoći, teško dišući od suzavca koji su bacili policajci
pod komandom pukovnika Boška Buhe, komandanta Brigade milicije, opijen srećom što je
pao režim Slobodana Miloševića, čijem obaranju sam i lično dao nemerljiv doprinos, zakukao
sam iz sveg glasa, čupajući kosu sa glave. Na ekranima „oslobođenih“ televizijskih stanica,
direktno iz Skupštine grada Beograda, pojavljivali su se „pobednici“. Iza leđa Zorana Đinđića,
predsednika Demokratske stranke i jednog od lidera DOS-a, stajali su i sa njim se grlili meni
poznati likovi – Ljubiša Buha Čume, Dušan Spasojević, Dragan Marković Krmivoje i gomila
gangstera iz Surčina i Zemuna.
Naprezao sam oči, verujući da sanjam. Nisam želeo da poverujem da vlast od diktatora
Slobodana Miloševića preuzimaju okoreli kriminalci. Ali, bilo je tako.
Sutradan sam sa video-kasete skinuo fotografije „pobednika“ iz Gradske skupštine i
učtivo napisao pismo g. Borisu Tadiću, potpredsedniku Đinđićeve Demokratske stranke. Od
srednjoškolskih dana Boris i ja provodili smo mladost kao članovi Crvenog univerziteta, grupe
koja je vlastima zadavala mnogo glavobolje. Ipak, napisao sam mu zvanično pismo i poslao
fotografije, tražeći službeno objašnjenje njegove stranke. Pitao sam da li gospodin Đinđić
poznaje lično ljude koji su stajali iza njegovih leđa i čestitali mu na pobedi. Napomenuo sam
da ću, ukoliko ne dobijem odgovor, fotografije poslati direktoru CIA gospodinu Tenetu i
direktoru FSB generalu Nikolaju Platonoviču Patruševu, jer je očigledno da iza novog lidera
Srbije stoji banda ubica, narko-dilera i reketaša.
Boris mi nije odgovorio na pismo, ali ga je oprezno pokazivao prijateljima iz vrha stranke
u koje je imao poverenje. Do mene su doprle njegove reči da je i sam lično postiđen, ali da je
stanje stvari takvo da ga ne može promeniti.
Ispunio sam obećanje i poslao fotografije. Dva meseca kasnije, dva dana uoči Nove
godine, gostovao sam u emisiji kod kolege Marka Jankovića, koji je prvi ušao u NTV Studio B.
Gospodin Đinđić bio je kandidat za novog premijera Srbije i njegova inauguracija se očekivala
sredinom januara sledeće godine.
U emisiji sam izrazio svoj pesimizam prema njegovom preuzimanju vlasti i izneo podatke
da od 5. oktobra nema više Miloševića na vlasti, ni Slobe, ni malog Marka, ni Mire, ali da se
na ulicama i dalje trguje naftom, da ilegalni transporti i desetine šlepera cigareta ulaze u
Srbiju, da se droga još više distribuira, i naveo da iza svih tih mutnih poslova sada stoji
kandidat za premijera gospodin Đinđić.
Sutradan je kolega Janković izgubio posao, a ja sam se vratio na front i narednih meseci,
sve do njegovog streljanja, razobličavao kriminalne afere premijera Đinđića i njegovih
drugova – Čumeta, Spasojevića, Krmivoja…
Tog 5. oktobra te već davne 2000. godine u Srbiji je došlo do smene mafije. Propadanje
građana i države nastavljeno je nesmanjenom žestinom, i još traje.

Milovan Brkić

Sačuvao od zaborava: Slobodan Radulović

Izvor informisanja: http://www.milovanbrkic.com