Miloš Vasić: Atentat na Zorana

Milos Vasic

U izdanju „Politike“ i „Narodne knjige“, a uz podršku nedeljnika „Vreme“ i Radio-televizije B92, na kioscima je od 10. marta knjiga „Atentat na Zorana“, autora Miloša Vasića, danas verovatno najboljeg poznavaoca sektora koji u novinama najčešće označavamo kao „hronika“, a koji obuhvata policiju i druge bezbednosne službe, kao i razlog zbog kojeg one postoje – kriminal i podzemlje.
Knjiga je je pre svega – gorko štivo. Ona je, prvo, sinteza mnogo toga što je dosad već bilo poznato ili se samo naslućivalo, ali koje, u kontekstu drugih, novopredočenih činjenica, dobija drugu dimenziju. „Atenat“ je, zatim, detaljno i s razumevanjem istražen proces koji je doveo do toga da država polako prepusti ono što je čini državom – monopol na upotrebu fizičke sile – i to prepusti mafiji. To je i priča o nastajanju i metodama delovanja „kartela“, naročite sprege dela političara, policijsko-obaveštajnih struktura i kriminala, koji je zaposeo Srbiju tokom nesrećnih devedesetih i posejao seme zla koje će izrasti i opstajati i kad su njegovi glavni kreatori i inspiratori već sišli s političke scene. I ubiti prvog reformskog premijera Srbije, Zorana Đinđića.
O tome kako je pisao „Atentat na Zorana“, kako je dolazio do podataka, šta je pritom otkrio, s autorom Milošem Vasićem razgovarao je novinar “Politike” Milan Janković.
Policijsko-špijunski triler

„Atentat” je političko-policijsko-špijunski triler. Književna sloboda je tu u drugom planu, jer „Atentat” je, pre svega, dokument. On je svedočanstvo o jednom parčetu srpske novije istorije u kome se toliko toga dogodilo i u kome ključno mesto zauzima ubistvo srpskog premijera Zorana Đinđića. Uzdržavajući se od vrednosnih sudova, ređajući činjenice hronološki, nudeći javnosti gomilu do sada neobjavljenih detalja, autor Miloš Vasić, novinar nedeljnika „Vreme”, pokušao je da naslika Srbiju tih godina.
A Srbija tih godina je, po Milošu Vasiću i svemu onome do čega je istraživanjem došao, država koja u stvari nije država, tvorevina kojom gazduju nedorečeni političari i njihovi sveznajući savetnici, potkupljivi policajci i u kriminal ogrezli obaveštajaci, gangsteri, ubice i belosvetski prevaranti, specijalci, ratnici, pljačkaši…

Kako je Miloš Vasić pisao „Atentat”?

– Sakupljajući materijal za knjigu razgovarao sam sa nekih 40, 50 ljudi, sa nekima više puta, a bilo je tu napornih, pa i mučnih razgovora. Iščitao sam nekoliko hiljada stranica raznih dokumenata, među kojima je bilo nekih poverljivih. Dali su mi ih neki dobri ljudi iz Službe, neki prijatelji. Neke sam pokupio na ulici, kada su ispali iz nekog kamiona. Neke informacije su mi došapnule ptice.

Mnogima ću teško moći da se odužim za pomoć koju su mi pružili. Hvala svim tim časnim policajcima, sudijama, advokatima, radnicim bezbednosti, visokim i onim drugim državnim činovnicima, bivšim i sadašnjim. Neizmerno su mi pomogli, ponekad čak uz ne mali rizik, kolege novinari iz Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Makedonije, Švajcarske, Holandije i Francuske. Kako bih inače znao gde je Legija odlazio uoči atentata na Đinđića, gde se skrivao? O kolegama iz „Vremena” izlišno je bilo šta reći osim: hvala im. Najzaslužnija je moja Tanja, koja me je ovih godinu dana podnosila i čijem bistrom umu dugujem mnoge ispravke i dopune.

Nisam imao nikakvu frku. Niko mi nije pretio, niko me nije pozivao. Uostalom, ne vidim ko bi i šta imao protiv ovoga što radim. Bilo je vreme da neko već jednom sedne, da skupi svu tu gomilu činjenica rasutih okolo, da ih poređa hronološki i da to ispriča tako da svakome bude jasno i zanimljivo.

Dve godine posle ubistva dr Zorana Đinđića još nema konačnog, sudski pravosnažnog, odgovora na pitanje: ko je ispalio smrtonosni hitac. Mogu li „Atentat” i njegov autor da reše ovu enigmu?

– Nikoga ne optužujem, nikome ne izričem presudu. Ali, na osnovu svih podataka koje sam uspeo da sakupim, povežem i analiziram, osovina koju su činili Jedinica za specijalne operacije Resora državne bezbednosti MUP-a Srbije i takozvani zemunski klan imala je dovoljno motiva, arogancije, moći, novca, sredstava i ljudi da Đinđića ubije ovako kako ga je ubila. To što su računali na političke simpatije, njihov je problem, a to što su dobili političke simpatije, problem je simpatizera.

Iz okolnosti da su mnogi mrzeli Đinđića i da su neki iz njegove smrti izvukli neku korist ili uživanje, ne može se zaključiti da su naručili atentat. Ta priča postala je deo političke borbe u koju ja ulazio ne bih. O srastanju policije, državne bezbednosti i kriminala, Dušan Mihajlović govorio je onoliko. Istovremeno, ljudi iz DB-a sistematski lažu da sa tim kriminalnim sektorom nisu imali veze. Naprotiv, uvek su imali veze i oslonce u podzemlju, ali su u stara dobra vremena policajci kontrolisali kriminalce, a od 1990. je obrnuto, jer Slobi nije trebala policija koja bi jurila zločince, nego zločinci koji bi ratovali za njega.

Kad bi samo neko ušao u fenomen samofinansiranja SDB-a od 1990. do 2001, našao bi milijarde dolara, tone narkotika, stotine tona oružja i cigareta, o nafti da ne govorimo. Sve crno, sve švercovano, a prihodi deljeni između države i mafije. Sada bi svi da to zaborave, barem dok nam je Jovica Stanišić (bivši načelnik SDB-a, M. J.) živ, jer Jovica o svima njima sve zna i šta ako progovori?

Većina igrača, svedoka i saučesnika, slava Bogu, još je živa, pa se i to dade rasvetliti, ako ima političke volje, kao što nema. Ali, tu se onda ulazi u veoma neprijatnu priču: ko to rasvetli, rasvetlio je suštinu stvari, to jest da je Slobin režim bio zločinački, kleptokratski i na zločinu zasnovan, a to ovi naši kilavi legalisti odbijaju da prihvate. Naljutiće se Vučela i Toma. Da je neko tražio trag para koliko se tražio trag ratnih zločina, danas bismo bili pametniji. Zašto? Zato što je to neodvojivo.

Koristeći se terminologijom filozofa Nenada Dimitrijevića, tvorevinu koja je prethodnih godina gospodarila Srbijom Vi nazivate para-državnim kartelom. Kada je nastao?

– Postoji mišljenje da je kartel (sporazum između političara, podzemlja i službi bezbednosti radi podele profita, M. J.) osnovan 24. septembra 1987. na Osmoj sednici CK SKS, mada neki drugi smeštaju začetak te ideje u daleku 1984. godinu, kada je Slobodan Milošević po prvi put upotrebio državnu bezbednost za svoje političke ciljeve, pakujući sa Stanetom Dolancom „aferu dvadeset osmorice”. Mnogi su, međutim, skloni da kažu da je kartel došao na svet 4. maja 1991. kada je osnovana Jedinica za antiteroristička i antidiverziona dejstva SDB-a, koja će ubrzo postati poznata kao „crvene beretke”. Lično delim mišljenje onih koji smatraju da je para-državni kartel rođen 20. avgusta 1991. godine. Tada je, naime, izgubljena i poslednja nada u uspeh kontrarevolucije u Rusiji: puč Miloševićevih uzdanica, maršala Jazova i predsednika KGB Krjučkova, propao je u Moskvi, na užas Socijalističke partije Srbije, Mihajla Markovića, Političke uprave JNA i saveznog sekretara za narodnu odbranu, generala Veljka Kadijevića (koji se u više navrata tajno sastajao sa Jazovim i Krjučkovim). U tim trenucima Jugoslavije više nije bilo, komunizam je propao čak i u Moskvi, a raspoloženje Jeljcinove vlasti prema Miloševiću ohladilo se posle preuranjene radosti SPS-a zbog tog zlosrećnog puča. „Jugokomunistička” opcija je propala, a demokratska opcija bila je i ostala Miloševiću odvratna, naročito posle demonstracija 9. marta 1991. Mobilizacijska kriza je pomogla jer je otvorila vrata za dobrovoljce, ratne profitere i obične kriminalce i pljačkaše, kao i za političke fanatike.

Njihove usluge bile su plaćane na sve moguće načine: od dozvole za pljačkanje na terenu, od čega je Arkanova „Srpska dobrovoljačka garda” napravila industriju, preko povlastica za šverc tečnih goriva, cigareta i strateških roba, pa do privilegija u trgovini devizama i drugim finansijskim operacijama za vreme hiperinflacije (poslovi sa piramidalnim prevarama i starom deviznom štednjom). Tu će se veoma uskoro pojaviti i najunosniji posao od svih: heroin. Nije heroin suština, već samo jedan od elemenata ekonomske politike kartela, onaj najzahvalniji i najprofitabilniji pojedinačno. Suština jeste bezakonje kao pravilo u stilu: „On je naš i neka ga, neka trguje heroinom, benzinom i kokainom, sve dok se mi ugrađujemo…”

Pametniji od nas su to shvatili još mnogo davno i došli do zaključka da jedna stabilna država, namerno kažem „stabilna”, jer to „stabilnost” je mantra Koštuničinog režima, ko o čemu oni samo o stabilnbosti, dakle, stabilna država počiva na odricanju od svemoći. Ona počiva na svesnom ograničavanju i svesnoj raspodeli vlasti na zakonodavnu, sudsku i izvršnu.

Priča o Željku Ražnatoviću je, izgleda, nezaobilazna, kao i priča o famoznoj Jedinici za specijalne operacije?

– Da, imamo Arkana koji obilazi zatvore početkom 1991. godine i iz Mitrovice i Zabele vadi stare drugare sa ulice, po dogovoru koji je glasio: mesec dana na frontu, opraštamo ti tri ili šest meseci zatvorske kazne. Tako smo imali slučaj višestrukog ubice iz Smedereva. Rekli su sudiji koja mu je izrekla 20 godina robije da je tip na slobodi, u uniformi i sa puškom, žena se šokirala. I onda sve ide lako. Dobijamo jednu kolumbijsko-gvatemalsko-bolivijsku situaciju u kojoj je bitno da se radnja radi, da lova teče, a sve ostalo nema veze. U taj kontekst dolazi i Jedinica za specijalne operacije koja je osnovana, doduše, sa sasvim drugom namenom.

Mi novinari smo znali da je to osnovano i da postoji. U to vreme, maj 1991. godine, prvih 57 pripadnika su bili ozbiljni policajci. To je u startu bila paravojna jedinica sa zadatkom da vrši infiltracije i subverzije na teritoriji susednih država. Napravljena je po principu američkih „zelenih beretki”, znači da se mali timovi instruktora ubace na neprijateljsku pozadinu, kod stanovništva koje je prijateljski naklonjeno prema njima, a neprijateljski prema lokalnoj vlasti, da ih organizuju, naoružaju, obuče, „upale na gurku” i puste ih da posle sami rade dalje.

I to je tako funkcionisalo negde do 93–94. kada dolazi do fuzije između Arkanove Srpske dobrovoljačke garde i pripadnika JSO. Tada se na sceni pojavljuje Ulemek Legija.

Možda treba pomenuti i onaj, manje poznati angažman formacije, a to je ratovanje za račun Fikreta Babe Abdića u Zapadnoj Bosni, 1992-1995. Bilo je to manje ratovanje, a više obezbeđivanje linija komunikacija i trgovine između Srba i Hrvata kroz takozvanu Autonomnu pokrajinu Zapadnu Bosnu sa prestonicom u Velikoj Kladuši i preko glavog graničnog prelaza ka RSK Raštela (kod Ličkog Petrovog Sela). Ratovanje je ionako bilo plaćeničkog tipa: Babo je plaćao vojnike i vojne usluge (vazduhoplovnu i artiljerijsku podršku) iz Republike Srpske Krajine i iz Srbije po utvrđenoj tarifi i sve je to lepo trajalo do leta 1995. godine.

U Vašim analizama često koristite pojam „industrijski organizovana pljačka”. Na šta tačno mislite?

– Pa, tu treba pomenuti jednu zanimljivu osobu. Mihalj zvani Bracika Kertes, kao Mađar po zanimanju, da bi zamazao svoje pogrešne političke procene u vreme Osme sednice, navali da se reklamira i da se dodvoruje Slobi, kao voli ga najviše na svetu. Postaje ministar za narod, ili preciznije ministar za naoružavanje naroda, pa ide za pomoćnika ministra unutrašnjih poslova. I konačno, kao pouzdan čovek, Bracika postaje direktor Savezne uprave carina, jedine preostale „pumpe” u državnim rukama.

U jednom trenutku država se finansira putem industrijski organizovane pljačke okupiranih teritorija (o tome znaju Brana Crnčević, pop Filaret, Goran Hadžić i još neki). To je ona priča o kradenim automobilima. Zna se sve o hali 20 Beogradskog sajma, u kojoj je sedela jedna cura iz MUP-a. Imala je jednu pisaću mašinu, pečate, gomilu registarskih tablica i gomilu saobraćajnih dozvola. Vozila su stizala i sve se završavalo bez ikakvih problema. Pa se onda posle događalo da krene državna delegacija preko Mađarske za Austriju, pa ih tamošnji policajci sa žaljenjem i uz izvinjenje diskretno zamole da napuste automobil i da ga ostave negde, jer je reč o kradenom vozilu.

Kako je počelo?

– U takvom sistemu vrednosti, u kome sve može i nema problema, pojavljuju se ovi ostali „umetnici” iz već poznatog filma „Vidimo se u čitulji”. Kad Boga nema i pošto je sve moguće, kada sa poštenim svetom nema šta da se traži, pojavljuje se razne šljuke, sandulovići… I kada je već sve moguće, onda nije problem ni nekog ubiti. Prvo ozbiljno ubistvo dogodilo se u avgustu 1991. godine kada je likvidiran Branislav Matić Beli. E, to je već bila „uredna” sačekuša, prava beogradska. Čim je izašao iz auta izrešetali su ga iz najmanje tri automatska oružja kalibara dosta čudnih i netipičnih za gradsko podzemlje, ali tipičnih za naoružanje koje se u to vreme deli raznim „teritorijalnim odbranama”. Otvoreno govoreći, to je odmah mirisalo na „crvene beretke”. Taj rukopis, ta obaveštajno-tehnička priprema… I kreće serija u kojoj je ubijeno samo četrdesetak onih koji su važili za značajnije.

Kada na pozornicu stupaju gangovi čiji su zločini uzdrmali Srbiju?

– Surčinska i zemunska grupa su u tim počecima bile relativno marginalne. Voždovčani su bili glavni, Zvezdarci, Novobeograđani. Surčin je, doduše, odmah ušao u priču sa motornim vozilima. Ljubiša Buha Čume je nekako oduvek bio, policijskom terminologijom rečeno, „motornjak”. On je od krađe vozila napravio biznis, naravno, u saradnji sa Službom, od 1991. pa nadalje. I negde 1992. se pojavljuju ova dvojica iz Medveđe i Leskovca, Dušan Duća Spasojević i Mile Kum Luković. Što reče drug Čume, dovezli su se u nikakvom „jugu” kome je stalno ispadala poluosovina i osvrnuli se da vide ima li tu nekog posla za njih.

Kum je prvi krenuo sa heroinom, samostalno. Postoji vrlo zanimljiva ispovest jednog komandira straže iz Centralnog zatvora. Po toj priči, Kum je u zatvorskoj sobi, kada je prvi put „pao” zbog heroina, sreo nekog tipa koji je imao neke veze sa JSO i koji mu je objasnio da se, brate, ne radi to tako, nego ću on da mu kaže kome treba u stanici milicije Zemun treba da se obrati, kome se daje tri ili pet soma maraka mesečno i onda se „radi” kako treba…

I tako počinje priča. Nešto kasnije su se našli sa Čumetom, ne znam kako. Čume priča da im je nudio da rade na legalizaciji kradenih automobila preko Istočne Slavonije, ali im je to bilo malo, hteli su nešto više.

Kum i Duća su shvatili da postoji velika potražnja za hladnokrvnim, sadističkim ubicama. Oni su, naime, bili ili beskrupulozniji i u tome efikasniji od ostalih, ili su imali više sreće od ostalih, tek počinju da se probijaju.

Vi dosta koristite navode famozne „Bele knjige” srpske policije o stanju u srpskom podzemlju. Konačno, da li je to javni ili tajni dokument?

– „Belu knjigu” je Duško Mihajlović delio okolo, vukao za rukav ko neće da uzme. E, sada je vrlo zanimljivo da se danas svi stide tog štiva i da čak postoje sudovi u unutrašnjosti koji ne priznaju da to postoji. Tako sam često pozajmljivao moj primerak nekim kolegama novinarima koje tužakaju jer su citirali „Belu knjigu”. Ali, dobro. Prema mojim saznanjima postoji još jedna „Bela knjiga” koju je radila Državna bezbednost, pa čak i još jedna koju su radili ljudi iz carine. Na to nisam uspeo da bacim pogled. Ta koju je pisala Služba bi mogla biti zanimljiva, ali je oni strašno čuvaju jer je njihova doktrina da se oni nikada ni sa kakvim kriminalom nisu petljali. Ali, to su laži, kao što su laži priče nekoliko poslednjih načelnika Službe da je rad sa kriminalcima posao isključivo Javne bezbednosti i tome slično. Tvrdim da lažu, neka me tuže.

Pripadnici SDB su od početka sve znali. Muljali su, imali su svoje saradničke veze među kriminalcima, vrbovali su ljude iz podzemlja za razne tehničke usluge i to sve od neke 83–84. kada je Stane Dolanc uveo tu praksu. Da se ne lažemo…

Koliko je Vaš rad na knjizi povezan sa angažovanjem u DOS–u pre petooktobarskih događaja?

– Sve to počinje negde u leto 2000. godine i na osnovu saznanja koja sam ranije imao pišući o ovom, da kažem novinarskom sektoru. Negde u to vreme sam bio angažovan u svojstvu sitno tehničko-komunikacijske karike u toj nekoj DOS-ovoj zaveri za prevrat, pa su mi kroz ruke prolazile razne informacije. Radio sam sve to potpuno i krajnje diskretno. To je, ako hoćete, bila neka vrsta prikupljanja, obrade i analize informacija koje su imale nešto delikatniji značaj. Ali, to nije bilo sa celim DOS-om, već sa ogrankom od ogranka, koji se bavio tim nekim bezbednosnim stvarima. To je bila čitava gomila poslova, planova A, planova B, pa analize preduslova: ako ovo onda, ili, ako ono onda…

I tada počinjem da primećujem prisustvo krajnje neobičnih likova na mitinzima. Pitam se šta će Sandulović ovde. Šta će tu svi ovi magarci kratko ošišani, svi isto obučeni u patike, farmerke, crne kožne jakne… Svi nose garderobu marke „Alfa”. I dok smo se okrenuli odjednom je kompletno srbijansko, beogradsko i novosadsko podzemlje ugledalo svetlost. Svi su postali dosovci. I počinje ono guranje po binama. Tu je Nenad Opačić bio apsolutni šampion. Nije bilo šanse da se na istom mestu skupe Mile Isakov i nenad Čanak, a da se ovaj tu ne privali. Postoje fotografije.

Peti oktobar, prevrat, krizni štabovi i…

– Onda dolazi period četvoromesečne „troglave” vlade. To je najveći propust DOS-a. Šestog oktobra je trebalo rasterati vladu i skupštinu Srbije, imenovati privremenu činovničku vladu i odmah raspisati izbore za ustavotvornu skupštinu. Ali, pobedila je politika kontinuiteta i kilavog legaliteta. Ja počinjem da gledam svoja posla. I prvi znak za moje uznemirenje i uzbunu su učestala Legijina pojavljivanja na javnim mestima, kurčenje, maltretiranje ljudi po kafanama i sve to sa svojim novim drugarima, uključujući i Zemunce.

Nama novinarima je bilo jasno ko stoji iza otmice Miroslava Miškovića 2001. godine. Tek kasnije sam doznao da to nije bilo tako jednostavno kako je izgledalo. Naime, tada je bez normalnog opravdanja prekinuta zajednička akcija francuske službe bezbednosti DST i američke agencije za borbu protiv narkotika DEA. Oni su vrlo profesionalno, po dojavi naših, jednu zanimljivu ekipu propratili do Pariza. Ekipa je već imala karte za Bogotu gde je trebalo da se nađu sa kolumbijskim „umetnicima” zbog, naravno, kokaina, koji je na ovim prostorima postao krajnje zanimljiv. A onda je Duško Mihajlović ovde izjavio da će podneti ostavku ako se ne rasvetli Miškovićeva otmica, pa su naši poslali Francuzima urgentan zahtev da se ekipa uhapsi i izruči. Tu su bili Duća, Kum, braća Simović i Vlada Budala. Srž zemunskog klana. Njih petoricu Francuzi izvode iz aviona koji treba da poleti za Kolumbiju i, pošto nisu imali ništa drugo, okrivljuju ih za falsifikovanje pasoša i vraćaju ih ovamo…

Legija?

– Ko su ljudi koji se pridružuju francuskoj Legiji stranaca? Šta, da možda neko ne ode zbog nesrećne ljubavi, ili da bi probao nešto novo? Budalaština. Tamo idu oni koji beže od zakona. I to u Legiji znaju. Tako se i ponašaju prema njima, tuku ih kao volove u kupusu. A posle, kada se vrate, ovi tu „disciplinu” sprovode ovde. Svako ko je video tu jedinicu, ili je na bilo koji način omirisao, nosi nadimak Legija. Samo u hrvatskoj vojsci ima sedam ili osam generala koji su bili u Legiji stranaca i koji svi u onim personalnim formularima u rubrici „školska sprema” pišu crticu. I to su generali jedne vojske. Kod nas se, doduše, od pukovnika nije otišlo dalje. Dakle, Legija stranaca je oduvek bila slivnik i rasadnik šljama. I nikad mi neće biti jasna nečija fascinacija činjenicom da je neko bio u Legiji stranaca.

Pričao sam sa jednim kapetanom Riletom iz Uprave bezbednosti tadašnje JNA koji je upravo bio zadužen za sve te bivše legionare. Imao je kartoteku i njihove dosijee. Čovek mi je te tipove vrlo realistično predstavio. I tu ne treba ništa mistifikovati oko njih. Evo, sada se pojavilo da Antu Gotovinu francuska policija juri za jednu oružanu pljačku i dve iznude. Mislim da i ovaj „naš” Legija ima nešto.

Naime, on dezertira iz Legije stranaca 1990. godine, a ne 1992. kao što smo mi dugo mislili. Celu 1991. radi kao telohranitelj kod Vanje Bokana, pa se kasnije priključuje Arkanu, a Vanja odlazi u Grčku, gde će biti ubijen.

Takođe, smatram da je JSO bila nepravdano i u jednom delu štampe zlonamerno glorifikovana. Od njih se prave srpski obilići, junaci, najsposobniji, najlojalniji… Kao prvo, jedna takva jedinica je potpuno nepotrebna. Ona je jezgro buduće vojske za vođenje građanskog rata. To nisu policajci, to su vojnici.

Po mnogima je veoma zanimljiva i dosta nerasvetljena priča oko Ulemekovog obezbeđenja koje ga prati na putu njegovog šenlučenja po kafićima i diskotekama.

– Da. Pre toga bih pomenuo incidente koje izaziva Milorad Luković Ulemek Legija. Jedno u Kuli, drugo u klubu „Stupica” u Beogradu. Puca, divlja, tuče policajce. Kasnijom analizom vidim da on divlja u diskoteci u Kuli u trenutku kada saznaje da su u Parizu uhapšeni Duća, Kum i ostali, a incident u „Stupici” izaziva kada je saznao da je propao pokušaj da Duća i Kum budu pušteni odavde iz pritvora. Cela ta priča je smrdljiva, mnogi su u njoj, između ostalih i tadašnji okružni javni tužilac Rade Terzić.

Terzića nema među krivično gonjenima jer ga je tadašnji republički javni tužilac Đorđe Ostojić suočio sa ponudom koja se ne odbija. Terzić je, tresući se bukvalno, napisao ostavku i pobegao. Sada je neki advokat. Što se mene tiče, ja bih ga bio zatvorio, ali dobro…

E sad, kada je reč o Legijinom obezbeđenju, imamo situaciju da se svi nekako ograđuju u stilu: „Pa, nisam mu ja dozvolio, nisam obavešten, ovo, ono…” A stvar je jednostavna. Legija je naredio tom nesrećnom Gumaru Maričiću, poslednjem komandantu JSO, da mu dodeli tri oklopna vozila i ljudstvo. I Gumar je, naravno, to izvršio jer Legija se ne odbija. Nije „higijenski”. A niko nije smeo da pita zašto: ni načelnik Službe Goran Petrović, ni njegov zamenik Zoran Mijatović, ni ministar Dušan Mihajlović. Strah ih je, oni su preplašeni. Šta, bre, ko je naredio? Čovek je sam sebi dao obezbeđenje, a još je jedan deo uputio da čuvaju Duću i Kuma u Šilerovoj.

U leto 2001. godine Vlada Srbije promoviše ideju da se JSO ponudi Amerikancima i Ujedinjenim nacijama za mirovne operacije u Avganistanu.

– To je bio potpuno „spakovan” dogovor. U prvom trenutku ideja je bila popularna u JSO, ali ubrzo neko im pušta crva. Kao, nemojte da ste ludi da idete, tamo će vas razoružati i sve će da vas pošalju u Hag. I sada se oni uzjogune, neće da idu i tu nastaju razne scene. U oktobru 2001. godine, 5. oktobra Legija se sastaje sa Čedom, viče na njega i optužuje ga da vlasti hoće da ih pošalju u Hag. To je obična budalaština, ali, to je i ono što se u Zemunu zove „gasiranje”. A ko je lik koji je Legiji i ovima pustio priču da će svi u Hag? To je, prema mojim saznanjima, neko iz neposredne okoline kabineta Vojislava Koštunice, neko ko je posle otišao u Ameriku, jer je bio uvređen što ga nisu postavili za konzula u Čikagu. Ima ljudi koji tačno znaju o kome se radi, ali on je sada irelevantan jer je otišao. No, činjenica je da je nastupila masovna „ložnjava” oko Haga.

Tu je i onaj čuveni spisak 362 policajca za koje se tribunal tobože interesuje. To je podmetnuto „Reporteru”. Od te gomile ljudi meta Haga su u stvari jedino Frenki Simatović i Sreten Lukić. To je dotureno preko veza iz vojnobezbednosnih struktura. A sam spisak je sastavljen veoma jednostavno: na njemu su policajci koji su odlikovani ili ranjeni tokom ratovanja na Kosovu, čak ima i nekoliko imena poginulih.

Posebno parče novije istorije je pobuna „crvenih beretki”. Posedujete transkripte telefonskih razgovora koje su tih dana vodili Dušan Spasojević i za sada neimenovani muškarac?

– Ti telefonski razgovori presretnuti su 9. i 11. novembra 2001. Sagovornici su Dušan Spasojević i nepoznati muškarac (NM) za koga se pretpostavlja da se javlja iz glavnog stana JSO u Kuli. Broj telefona sagovornika bio je zaštićen, a danas je skoro sasvim izvesno da je reč o Gumaru Maričiću, komandantu JSO. Duća je govorio sa mobilnog telefona koji inače pripada Miladinu Suvajdžiću Đuri Mutavom. Evo kako je to sve izgledalo:
9. novembar 2001.
21.14 časova
NM: Zvali su me sa jedne televizije za neko saopštenje u vezi s tim. A ja imam sa te strane otvorene kanale.
Duća: Poslao sam ja 40-50 novinara.
NM: Znam. Zvali su već mene da me pitaju da neće biti priheftani.
Duća: Koga imamo?
NM: Imamo Pink.
Duća: Pa oni su otišli tamo. Neka puštaju sve. Zvaću te ja pošto neću imati broj.
21.31 časova
Duća: Jesi video kakva je frka u državi?
NM: Jesam. Zvao sam Koleta da prenese ovome da ne reaguje, da ne komentariše.
Duća: Dobro si mu rekao. Neka se uzdrže da im ne bi j… mamu.
NM: Ja sam mu rekao, nisam spominjao tebe. Rekao sam da me direktno zvao komandant jedinice, da su popizdeli, da otkazuju poslušnost… I on mi se zahvalio što sam mu rekao i rekao je da će zvati Nešu. Rekao sam mu da mu kaže da se uzdrži. (Neša je Nenad Opačić, novosadski gangster)
Duća: Znači, ako me zveknu znaš od koga je.
NM: Idi u crkvu, pomoli se. Molim te idi sutra u crkvu.
22.38 časova
Duća: Šta ima?
NM: Evo gledam nešto na TV-u, ne znam šta se ovo dešava.
Duća: Ja bio sa ovim drugarom (Legijom, sada je jasno), zovu ga svi. Ovaj mali zove da se nađu sa ovim mojim, ali ne mogu do sutra da ga nađu. Povukli mu obezbeđenje, ovi iz jedinice otišli u Kulu svi, povukli se od njega. (Ovaj mali je Čedomir Jovanović, potpredsednik Vlade Srbije, a ovaj moj je Legija)
NM: Tu nikako ne treba dozvoliti da se nešto amortizuje.
Duća: Da, gotovo, nikakva amortizacija.
11. novembar 2001.
21.50 časova
Duća: Zovi ovoga i reci mu da kaže onome da nema šanse da se popusti, samo da ne izdaju. Znači, nema šanse da se popusti, odjebaće ga, sad ko izda -pizda. Svoje zahteve moraju da ispune. Nema sile, osim Koštunice, ako on naredi.
NM: Misliš da prekinu? On to neće da uradi. (On je Legija)
Duća: I verovatno sutra dolaze za Beograd. I nema šanse da odustanu, dok ovaj (Dušan Mihajlović) ne ode. Znači, javi mu da zna, ovaj Koštunica. Javi mu da je otišao ovaj (Đinđić) tamo. Samo nemoj sa tog telefona.
22.39 časova
Duća: Jesi li se čuo sa ovim?
NM: Jesam.
Duća: I?
NM: Ništa, on će se sam predati.
Duća: Pa nema ništa….
NM: Daće noćas, biće sutra u novinama. Šta ima još novo?
Duća: Ništa, ležim. Stigao je ovaj tamo, kad ti budem pričao nećeš verovati. (Ovaj bi mogao biti Čeda Jovanović)
NM: Zvao sam ove gore, u Englesku, nema nikoga.
Duća: Ma to su prevaranti.

Nije jasno na koga se to u Engleskoj odnosi opaska sa kraja o prevarantima, mada se naslućuje da je reč o kafani „Englez” u Zemunu, koja je tada bila omiljeno pojilo lokalnih gangstera i likova bliskih što Dući, što Legiji.

Jasno je da je oružana pobuna JSO imala potpuno i trenutno pokrivanje svih elektronskih i štampanih medija i nisu potrebne stručne analize da bi se videlo ko je od medija navijao za njih, a ko je bio zabrinut za sudbinu Srbije. Svedok-saradnik Zoran Vuk Vukojević je ispričao: „Vozili smo novinare. Išli smo par puta sa Bracanovićem. Šta ja znam, išao je i neki novinar sa Pinka, posle toga mu je Dušan kupio kameru, u stvari, radio je na RTS, pa je posle prešao na Pink. Kupili su mu kameru za to”.

Postoji dosta dilema oko iskaza Zvezdana Jovanovića, čoveka koji je optužen da je ubio premijera Đinđića. Šta je sudski validno, šta ne?

– Ja imam uvid u verziju Zvezdanovog iskaza čiji je deo objavljen. To je tih pet strana iz aprila 2003. godine. Dakle, postoje dva iskaza sa kojima se sada manipuliše. Prvi je informativni razgovor koji ne ulazi u sudske spise, to je takozvana prethodna radnja. Mile Novaković je pričao sa Zvezdanom, a njegov kolega Rodoljub Milović je hvatao beleške. Šta su oni pričali, ja to ne znam jer je to službena beleška organa unutrašnjih poslova. Drugi je onaj koji je objavljen i tu su prisutni čovek iz policije, neko iz specijalnog tužilaštva i advokat Vesna Radomirović. Tu ima mnogo zanimljivih detalja. Jedan je, na primer, da je tokom tog drugog iskaza Vesna Radomirović predložila Zvezdanu da se brani ćutanjem, što je ovaj odbio uz obrazloženje da je obećao momcima da će sve ispričati. Kada kaže momcima, misli na policajce sa kojima je prethodno razgovarao. Ono što je važnije jeste da ono što je Zvezdan ispričao, to se prosto ne da izmisliti.

Da li je Dušan Spasojević Šiptar nameravao da Gradimira Nalića postavi za ministra unutrašnjih poslova?

– Ja zaista ne znam šta se događalo u Dućinim kokainskim snovima. Jednostavno, odbijam da poverujem u takvu mogućnost, niti mislim da bi Grada pristao, znam čoveka. Ali, nije isključeno da je Duća stvarno mislio da će nastati opštenarodni ustanak posle ubistva Đinđića, pa će oni da se pridruže JSO koja će da zavodi red, pa posle postave svoju „koncentracionu vladu”…

Više nije sporno da je postojala čvrsta veza između kriminalaca i službe bezbednosti. U tom kontekstu pominjete Milorada Bracanovića?

– On je bio sitni glodar iz državne bezbednosti, poznat po tome što je stalno sedeo na poslu i jako se trudio, sve sa prosečnim rezultatima. Krenulo ga je posle dolaska Radeta Markovića na čelo Službe. Postao je obaveštajni oficir, pa pomoćnik komandanta za obaveštajno-bezbednosne poslove u JSO. Šta je Bracan tamo sve radio, ja zaista ne znam. Znam da je nakon toga postao načelnik Sedme uprave BIA (tehnika, prisluškivanje, tajno snimanje…), uprkos protivljenju Gorana Petrovića i Zorana Mijatovića, jer su ga oni tada „pročitali”. Zoran Đinđić je iz nekog razloga insistirao na Bracanoviću. Ne znam ko je Zoranu tu ideju utuvio u glavu, moguće da je Legija. Ne znam, ne smem ništa da tvrdim. Uglavnom, Bracanović je bio u prilici da ima uvid u kompletan sirovi materijal Službe. Niko nije mogao da mrdne a da Legija o tome ne zna. Ljudi iznutra, iz Službe, sa kojima sam razgovarao sumnjiče Bracanovića da je pružao obaveštajno-tehničku podršku Spasojeviću i ekipi u nekim slučajevima otmica, čak i u nekim ubistvima. Zašto je Bracanović pušten iz pritvora, meni i danas nije jasno. Još nešto: Bracanović je bio glavni Legijin kandidat posle petog oktobra za načelnika ili zamenika načelnika Službe. To tada nije bilo moguće, ali su Ulemekove želje ipak ispunjene u novembru 2001.

Kada se već stalno pominje taj obaveštajno-tehnički operativni rad, prisluškivanje ovih i onih, nije na odmet pomenuti aferu „četvorožilni kabl”.

– Ta afera može da nosi naslov i „pijana junska noć”. Aca Tomić „naložio” Koštunicu, Ljilju Nedeljković, Gradu Nalića, a nije im trebalo mnogo, da su pod prismotrom i da ih prisluškuju. Iz docnijih iskaza generala Đakovića, Simića i Vasiljevića proizilazi šta se sve događalo u Upravi bezbednosti VJ, od pola dva do pola četiri izjutra 5. juna 2001. Onako bunovni sakupljaju se generali u onom potkrovlju stare zgrade Generalštaba u Kneza Miloša 9, dok se po hodnicima motaju nervozni specijalci „Kobri“ koje je uzbunio Nebojša Pavković. Pavković im ispriča kako je bio pozvan da dođe kod Koštunice i kako je tamo zatekao Acu Tomića, Gradimira Nalića, Ljiljanu Nedeljković i Vojislava Koštunicu. Onda mu je Gradimir Nalić objasnio da u izvesnoj kući ima izvesna agencija odakle se prisluškuje Predsednik. Na pitanje kako, Nalić je objasnio da se to radi putem četvorožilnog kabla i da se to odmah noćas reši, odnosno, da se izvesna zgrada zauzme silom.

Sva sreća pa se zahvaljujući prisebnosti nekih generala, uključujući začudo i Pavkovića, ništa nije desilo. A i da se desilo? Na šta bi to ličilo? Zamislite, „Kobre” upadaju u tu zgradu kod Beograđanke, nalaze jednog usnulog noćnog čuvara, na spratu nema nikoga, nalaze gomilu nekakvih kompjutera za koje bi se ispostavilo da su kompjuteri Biroa za informisanje Vlade Srbije. Našli bi i taj čuveni četvorožilni kabl koji je zaista bio provučen do te zgrade od telekomunikacionog centra.

Kako je funkcioner JUL–a Goran Matić stvarao privatnu službu bezbednosti?

– Matić je 1999. pokušao da formira paralelnu službu bezbednosti pod kontrolom partije Mire Marković. „Agencija” je bila smeštena na Dedinju, u jednoj vili nedaleko od kuće Jovanke Broz. JUL nije zazirao ni od čega. Čak su i radikali imali po neki zazor, ali JUL ne. I sada taj Goran Matić dolazi na ideju da on ima svoju agenciju za spletkarenje. Otkuda znam za sve to? Pa, pričali su mi neki dobri ljudi iz Službe. Inače, Goran Matić je jedan oblik života koji je dosta čudan. Druga zanimljiva pojava zove se Zoran Mangotić, bivši načelnik jednog od odeljenja tadašnje Sedme Uprave RDB-a, odnosno BIA (tehnika, prisluškivanje). Taj je „umetnik” bio nerazdvojni prijatelj i saradnik Gorana Matića, što nije zločin, mada je sramota. Strašno je to što je Matić upravo uz zdušnu pomoć Mangotića počeo da pravi svoju sopstvenu službu bezbednosti.

Prvi sukobi na relaciji Surčin-Zemun, odnosno, Čume-Duća poslužiće kasnije kao osnov za raskrinkavanje zemunskog kriminalnog ganga.

– Nije baš sasvim jasno oko čega su se zakačili Čume i Duća. Prvo, Legija, koji se spajtao sa Zemuncima, iz nekog razloga nije voleo Čumeta. Čume je za Legiju seljačina, dođoš iz Bosne, pa sad i Surčinac. Govorio je za njega: „Ona seljanka, ona džukela”. Osim toga, Spasojeviću i Lukoviću je premalo onoga što imaju, oni bi hteli sve i odmah. Oni shvataju da mogu i više jer vide da iza njih stoji veoma snažna oružana ruka državne bezbednosti. Čume u to vreme hoće da legalizuje poslove, kao i svaki pametan kriminalac.

Ima tu još nešto o čemu se manje zna. Naime, Duća se nameračio na nešto veoma krupno: koncesija za buduće benzinske pumpe, restorane i ostalo duž budućeg auto-puta Beograd-Novi Sad-Subotica. To se Čumetu, kao glavnom za asvaltiranje puteva u Srbiji, nije dopalo.

Dolazi do zahlađenja odnosa. I dolazi do Čumetovog trovanja i prebacivanja na VMA uz posredovanje Neobjše Pavkovića, mada je bilo nepotrebno jer bi ionako bio primljen… Tu, kao na samrti, Duća se kune da će ubiti kučku, Čume se slaže. A kučka je Ljiljana Buha. Da li će Čume i njegova gospođa ikada otkriti pozadinu tog događaja, to ne znamo, ali je fakat da se ovaj nečim otrovao. Fakat je i da se posle toga Ljilja okrenula Dući i Kumu Lukoviću, koji je sakrivaju u neki od svojih „štekova” u Ulici vojvode Stepe. Ima tu, međutim, još jedna priča. Čume se mnogo švalerisao, pravio neku vanbračnu decu i gospođa Ljilja to više nije htela da trpi.

Šta se događa dalje sa vođama zemunskog klana i sa Čumetom?

– Spasojević i Luković nisu trpeli konkurenciju, pogotovu ne u poslu sa narkoticima. Deo konkurenata su ubili, a deo uklonili na drugi način. Tako je pao i Sreten Jocić zvani Joca Amsterdam u Bugarskoj, jer su Zemunci, kažem navodno, hteli da eliminišu glavnog posrednika u liferaciji kokaina u Zapadnu Evropu. Joca Amsterdam je to bio i, bojim se, ostao. Prema nekim podacima, tada su nestale dve tone Jocinog kokaina. Takođe, neko je bugarskoj policiji pokazao na Amsterdama i rekao im da je to čovek koga holandsko pravosuđe traži zbog ubistva policajca i drugih teških krivičnih dela. Tu ga Bugari uhapse i nađu mu legitimaciju srpskog MUP-a sa registarskim brojem državne bezbednosti i izruče ga Holanđanima. Sada je tamo u zatvoru. Sa kim je radio? Da li sa Dućom i Kumom?

U tom periodu Čume već traži kontakt sa policijom. I dalje ne veruje da ga Spasojević i Legija „nameštaju” ali sve više razmišlja u tom pravcu. U razgovoru sa jednim tadašnjim državnim funkcionerom, prisećajući se detalja oko nekih događaja, sklapa mozaik i počinje da sumnja. A onda u avgustu 2002. godine na Čumeta i onog nesrećnog Ivicu Nikolića neko puca iz „kalašnjikova” sa prigušivačem, u Zemun Polju.

Vi ćete u knjizi navesti neke sasvim nove detalje koji, praktično, predstavljaju pisanu rekonstrukciju napada na Čumeta. Odakle Vam te informacije?

– Reč je o sasvim novim podacima koje sam rekonstruisao iz razgovora sa ljudima koji su učestvovali u kasnijim susretima sa Čumetom u direkciji njegove firme „Difens roud”. Šta se tu događalo? Naime, preko svojih obaveštajnih veza ti ljudi (iz ondašnje vlasti) su saznali da su se Legija i Sretko Kalinić Beli, onako bez daha, dovezli u bazu JSO u Kulu, a nisu tu bili mesecima (pri tom je Legija u penziji). Kasnije, kada se sve poveže, nedvosmisleno proizilazi da su njih dvojica odatle otišli u Zemun Polje i pucali na Čumeta. Te večeri Čume odlučuje da priča. Poverava se ljudima iz Vlade Srbije. A onda nestaje. Prvo u pravcu Nemačke, pa Male Azije. Sedi neko vreme u Turskoj, negde na obali. Gde sve nije bio.

Recimo, postoje podaci da iz Ankare Đinđića zove naš ambasador i javlja da je Čume upao u ambasadu u panici, probio ogradu, da se dere kako hoće da ga ubiju i traži smesta kontakt sa Vladom Srbije. Preko telefona Čume, vidno potresen, priča kako su ga „u Istanbulu pronašli neki Muslimani, plaćene ubice iz Sarajeva, Dućini prijatelji”, da je „skočio s trećeg sprata i vozio do Ankare bez prestanka”. Zoran Đinđić se smeška, ali mu je svega dosta. Zove Bebu Popovića i moli ga da smire Čumeta i da mu ga skinu s vrata. U razgovoru s Bebom Čume obećava da će svedočiti, samo da ga spasu odatle. Popović stupa u kontakt sa engleskim službama, ali one imaju birokratskih prepreka i treba im dve nedelje da postupe… Goran Petrović, tada načelnik SID (Službe za informacije i dokumentaciju, odnosno, spoljne obaveštajne službe pri Ministarstvu inostranih poslova), javlja da ambasada u Ankari nije bezbedna, a i da ministar Svilanović za dva dana dolazi tamo u službenu posetu sa sve novinarima i svitom, tako da preti skandal ako se dozna da je Čume tamo.
Sve vreme najveći problem je kako da se sa Buhom komunicira, a da udba to ne sazna. Posle dizanja u vazduh „Difens rouda” on donosi definitvnu odluku da sarađuje. E, ali sada nastaje drugi problem. Dolazi naime do sistematskog otezanja u saveznoj skupštini, namerne opstrukcije usvajanja specijalnog zakonodavstva za borbu protiv organizovanog kriminala, kojim bi se aktivirao već postojeći zakon usvojen u Skupštini Srbije. Opstrukciju vrše DSS, radikali i socijalisti i njihovi crnogorski saveznici. Tih par meseci kašnjenja je verovatno koštalo glave Zorana Đinđića.

Kada su videli da više neće biti odlaganja donošenja specijalnog zakonodavstva, Duća i ekipa rešavaju da krenu u kontraofanzivu i dolaze na ideju, negde u januaru 2003. godine, da Zorana Đinđića treba likvidirati.

Pominjete jedan dogovor vrha vlasti po kome je Zoran Đinđić diskretno trebalo da zatraži pomoć iz inostranstva za obračun sa podzemljem u Srbiji.

– Da, to se dogodilo dosta ranije. Naime Đinđić i ljudi koji su mu lojalni shvataju da su im i policija i državna bezbednost infiltrirane sa kriminalcima i traže pomoć od onih svojih saveznika u inostranstvu koji već imaju prethodna iskustva u borbi protiv organizovanog kriminala. Odlučuju se da prihvate dve ponude: britansku i nemačku. Britanci imaju dobra iskustva u svemu tome, ne toliko njihove obaveštajne službe koliko gradske policije i pogotovu carina i poreska služba.

U najvećoj tajnosti se odabira nekoliko mladih i sposobnih policajaca MUP-a, šalju se tamo na obuku, obezbeđuju se tehnička sredstva. Nemci tu sa tehnikom takođe pomažu, dok su Britanci glavni za instruktažu. Uglavnom, posle obuke naši policajci se vraćaju i počinju, u strogoj tajnosti, da rade svoj posao. Oni su jezgro operacije „Svedok”. Odgovaraju direktno i samo Zoranu Đinđiću. Rade, sravnjuju sve što im priča Čume sa ranijim saznanjima.

Da li Vi kao dobro obavešteni novinar znate da u tim trenucima traje operativna akcija pod šifrovanim imenom „Svedok”?

– Ne, tada to ne znam. Međutim, vidim da se u jesen 2002. godine stvari naglo zgušnjavaju. Posle 35 godina u ovom poslu čovek razvije neko svoje šesto čulo. Osim toga, Beograd je jedna električna varoš u kojoj se sve sazna i oseti ako se razgovara i druži sa odgovarajućim ljudima. Osećam da se događa nešto pogrešno. Okidač za moju zabrinutost je ubistvo Željka Škrbe i Nenada Batočanina, pomoćnika načelnika Prve uprave Saveznog SUP-a (zaštita lica i objekata), krajem decembra 2002. godine. Sticajem okolnosti sam bio u kontaktu sa nekim od kolega Nenada Batočanina. Po svemu, taj Batočanin je bio jedan pristojan i ozbiljan mlad čovek koji je, prema onome što su mi ispričali, uhvatio Škrbu za svedoka-saradnika. Željko Škrba bi bio jedan od ključnih svedoka u nekom predstojećem suđenju za organizovani kriminal. Zašto?

On nije kontrolisao, ali je imao uvid u protok jednog dela novosadskog heroinskog puta (Nenad Opačić). Bio je kao „bosančeros” u kontaktu sa Momčilom Mandićem i postojala je osnovana sumnja među Batočaninovim prijateljima i kolegama da je Škrba mogao da im ukaže na put kojim se heroinski prihodi „novosadske veze” slivaju preko Mome Mandića Radovanu Karadžiću. Batočanin prijavljuje svom tadašnjem ministru Zoranu Živkoviću da se viđa sa tim i tim, da igraju fudbal. Zoran mu kaže: „Nemoj to da radiš”. Ovaj ga ne posluša i nastavlja. Kada su se ovi osvestili i shvatili da Škrba „peva” Batočaninu, rešavaju da ih ubiju obojicu, jer je tako najsigurnije. Koji „ovi”? Pa, Zemunci. Uglavnom, Batočaninove kolege kreću u neku sopstvenu istragu ali im ubrzo biva rečeno da sve obustave i zaborave. Sada mi je jasno i zašto. Zato što bi oni svojim aktivnostima mogli da kompromituju jednu mnogo ozbiljniju i sveobuhvatniju operaciju, akciju „Svedok”!

Sve se, međutim, nekako razvodnjava. I, dolazimo do pokušaja ubistva premijera Đinđića, na auto-putu kod Beogradske arene, koji Vi rekonstruišete do najsitnijih detalja.

– Da, ja taj događaj rekonstruišem iz minuta u minut, onako kako su se stvari odigravale. Odakle mi svi ti podaci? Pa, iz spisa. Iz spisa i na osnovu konsultacija sa desetak, petnaest ljudi koji su bili direktno angažovani u celoj ovoj priči i od kojih mi je svaki ispričao svoju verziju. Sve se to uklopilo u ono što sam stavio u knjigu.

Sve je tu manje-više poznato. Ima samo jedan detalj koji nije razjašnjen i biće sramota ako se ne razjasni: okolnosti pod kojima je Dejan Milenković Bagzi pušten iz sedmodnevnog (pretvorio se u trodnevni) pritvora. Legenda u Četvrtom opštinskom sudu kaže da je tih dana jedna torba sa 50.000 evra promenila ruke. I to nije bilo prvi put. Zna se i preko koga to ide, ko je posrednik, ali ja ne smem da kažem. To ide jednostavno: jedan donese torbu i ostavi je, posle dođe drugi i pokupi je. To ceo Četvrti opštinski sud i Četvrto opštinsko tužilaštvo znaju, znaju godinama i doći će dan kada će neko da „propeva”. I smatram da bi ministar pravde Stojković trebalo malo više računa da povede o tome, nego što se brine o meni.

Prema Vašim podacima bilo je dosta operativaca nekadašnje SDB koji su direktno sarađivali sa zemunskim gangsterskim klanom. Među njima su Branko Bezarević i Toni Gavrić.

– Ima jedna priča vezana za Branka Bezarevića i Tonija Gavrića zvanog Zebra, koji se, inače, spremao da Zemuncima proda najsavremeniju opremu za prisluškivanje mobilne telefonije iz Hong Konga, za nekih 30.000 evra. E sad, Bazarević i Gavrić su ljudi koji su praktično bez posla, jer BIA sa njima nije produžila ugovor. Oni su među onih prvih 400–500 koji su ostali neraspoređeni. I nikako njih ne treba dovoditi u vezu sa BIA jer oni nisu postali njeni radnici u trenutku kada novopostavljeno rukovodstvo, na čelu sa Goranom Živaljevićem, počinje da čisti Agenciju.

Međutim, Bezareviću i Gavriću niko ne oduzima legitimacije. I oni sve vreme tumaraju po tim raznim mestima kao što su operativni centri, tehnika, dolaze na kafu kod „kolega”, muvaju se okolo, pričaju u drugarskoj atmosferi kao kad bih ja došao kod vas u redakciju i onako kolegijalno pogledao o čemu pišete. E, tako Bezarević sedi i gleda u ekran nadzornih kamera koje snimaju Đinđićevu kuću. Pa onda izađe napolje pa pošalje praznu SMS poruku koja znači: „Krenuo je”.

Inače, taj Toni Zebra obaveštavaće kasnije Dućinu ekipu o nabavkama kompjutera, softvera i pratećih uređaja za prisluškivanje GSM telefona u BIA i upozoravaće ih na opasnosti od toga. Tonija Gavrića identifikovaće tek kasnije Zoran Vuk Vukojević kada je postao svedok-saradnik, pregledajući fotografije ljudi zaposlenih u Državnoj bezbednosti.

Poseban odeljak Vašeg istraživanja odnosi se na izuzetnu upućenost podzemlja u funkcionisanje mobilne GSM telefonije.

– Bili su „apsolutni šampioni”, sve su znali o tome. Posebna je bila upotreba takozvanih specijala. Dobro, i mi smo to radili pred Peti oktobar. Nakupujete na Bulevaru gomilu onih SIM kartica sa brojevima, 063 ili 064 svejedno, onda iskoristite jednu za samo jedan razgovor, prerežete makazama i bacite. Kada je reč o telefonima, vic je u tome da su oni koristili one starije tipove koji nemaju vlastiti identifikacioni kod. Zato su Duća i Kum kupovali gomile, upravo tih starijih, mobilnih telefona. Svedok-saradnik Vukojević, koji im je nabavljao to, kaže da su kupovali stotine telefona mesečno. Njima je svaki telefon služio za jedan razgovor, za slanje jedne SMS poruke.

„Specijal” je njihov taktički termin. Pitaju me otkuda sve to znam. Zato što sam danima sedeo nad hiljadama strana i čitao ta objašnjenja koja su davali gangsteri. Kada sam shvatio ta objašnjenja, onda sam razgovarao sa inženjerima čija je struka GSM telefonija.

To sam prevashodno radio u cilju prikupljanja materijala za knjigu, da bih shvatio kako ta kriminalna organizacija funkcioniše. Našao sam par ljudi koji su učestvovali u postavljanju infrastrukture te mreže kod nas i oni su mi ljudi lepo sve objasnili. Između ostalog sam saznao i čemu služi čuveni kombi na ulici. Ne beli kombi, on služi za praćenje i otmicu Stambolića, nego neki drugi kombi, onaj za praćenje mobilne telefonije.

Godinama provejavaju priče da je lider Srpske radikalne stranke Vojislav Šešelj dobro poznavao Dušana Spasojevića Šiptara.

– Tu je sasvim sigurno postojao početak jednog, kako da kažem, toplog prijateljstva. Duća uopšte nije bio naivan čovek. Mahnit da, ali glup nikako. Shvato je ko u Zemunu drži vlast. S druge strane, Šešelj je znao da se Duća mnogo nešto njuška sa državnom bezbednošću. Shvatio je da to može da bude korisno. I bilo je korisno kada je trebalo bacati bombe u razne dućane, razbijati demonstracije po Zemunu. Onda je Duća Šešelju poklonio nekakav džip „micubiši pađero”. Konačno, početkom 2003. Spasojević je, po iskazima svedoka, počeo da nudi Šešelju zaštitu i spašavanje od Haga, odnosno, da ga sakrije kao što je sakrio Dragoljuba Milanovića, bivšeg direktora RTS-a. Šešelj je to odbio jer je već doneo odluku da se preda Hagu. Tako se to završilo, a da je bilo njuškanja bilo je, da je bilo veza bilo je.

Kao datum hapšenja zemunskog kriminalnog klana označen je 15. mart 2003. godine. Bili su to dani trke sa vremenom. Šta se sve dešavalo?

–Informacije o tome procurele su do Zemunaca iz vojske, kaže jedan svedok, odnosno, od Zvezdanovog (Zvezdan Jovanović, optužen za ubistvo premijera Đinđića, M. J.) rođaka iz Uprave vojne službe bezbednosti, kaže drugi svedok. Naravno, ostaje da se do kraja razjasni kako je sve bilo. No, činjenica je da je vrhunac akcije „Svedok” bio planiran za neki 13., 14., ili 15. mart. Kada se sve što je postojalo protiv Zemunaca lepo upakovalo, to je već bio 10. mart. Tog 10. marta prepodne Ljubiša Buha Čume u Slovačkoj potpisuje specijalnom tužiocu Jovanu Prijiću taj svoj čuveni završni iskaz. Sada je samo trebalo sastaviti krivične prijave i krenuti u hapšenje. Kako je to do kriminalaca procurelo, stvar je državnih organa.

Sada znamo da se Duća nekoliko dana ranije uznemerio. Znamo da ekipa za likvidaciju Đinđića čeka svoj trenutak već 10. marta.

Atentat! Sa do sada neobjavljenim detaljima Vi opisujete šta se odigravalo tog 12. marta 2003. godine.

– Čitav taj događaj je apsolutno razjašnjen. Zvezdan Jovanović priznaje da je pucao dva puta, da je prvim metkom pogodio Đinđića, a drugim telohranitelja Veruovića, za koga mu je, kaže, žao. Šta je problem? Prvo to što su posle atentata oba vozila pomerana (da bi se ranjeni prevezli do Urgentnog centra, M. J.) i kasnije je bilo nemoguće rekonstruisati njihov tačan položaj. Takođe, jedan od nedopustivih propusta je što tih dana zbog rekonstrukcije nije radio video nadzor nad dvorištem ispred zgrade Vlade Srbije. To ne mogu da razumem. Pa oni su mogli, dok ne renoviraju taj sistem, da se obrate nekom za privremeno rešenje. Da su mene pitali ja bih odveo kod mog druga Stevice iz Novog Sada i on bi im to rešio za 2.000 evra tako da funkcioniše. Čovek se time bavi i završio bi im to za jedno popodne. Ne, oni su morali da čekaju da im Institut za bezbednost napravi elaborat. Jaka „firma”. Doduše, bila je nekada.

Druga neoprostiva greška je što obezbeđenje i premijer nisu koristili onaj tunel za bezbedan ulazak u zgradu. Zoran Đinđić je navodno govorio da ne želi da u kancelariju ulazi kao pacov. Da, on je olako shvatao sopstvenu bezbednost. Njega su Nemci iz Saveznog kriminalističkog instituta iz Vizbadena jedva nagovorili da se preseli na Dedinje tako što su ga vodali po gradu i pokazali mu sva mesta sa kojih neko može hladno da ga ubije. Ukazali su mu na 67 takvih pozicija.

Da li je Dušan Spasojević Šiptar ostavio svoj „politički testament”, odnosno izdao naređenje da svi treba „da idu u šumu i sačekaju da se digne JSO, zauzme Beograd, a onda da im se pridruže”?

– Legija je očigledno „navukao” ove magarce, unapred i sa umišljajem, da ubiju Đinđića, a onda se izgubio, ostavljajući ih na cedilu. Pri tom, on je nekih 15 dana ranije odlazio u zapadnu Hercegovinu da bi, preko svojih legionarskih, gangsterskih i drugih prijatelja, sebi osigurao takozvanu izlaznu liniju. Ja opet kažem da ne znam šta je Duća Spasojević razmišljao u svojoj kokainskoj glavi. Žao mi je što je ubijen jer bih voleo da čujem šta je zamišljao. Ostaje nam da na osnovu izjava svedoka mislimo da je Duća verovao da će posle ubistva Đinđića biti uspostavljena neka takozvana koncentraciona vlada uz pomoć koje će biti rešeni svi njegovi problemi.

Znamo da je, prema iskazu svedoka-saradnika, Spasojević svojim ljudima poslao poruku u stilu da treba preseći električne dalekovode, pa srušiti „Gazelu” i tome slične budalaštine. Doduše, Duća je razmišljao na sledeći način: „Ako smo mogli da dignemo u vazduh Čumetvu firmu i mašine, zašto ne bismo i most?” A „Difens roud” su mogli i bolje da odrade. Koliko sam shvatio, 17 punjenja od trideseti i nešto im nije opalilo. Ali, dobro, to je ta čuvena stručnost JSO o kojoj se toliko priča, a u koju ja nikada nisam verovao. U svakom slučaju, Spasojević je poslao poruku da oni mogu sve da urade.

Pogibija dvojice vođa zemunske družine i danas je tema koja izaziva pažnju javnosti. Dakle, da li su Duća i Kum streljani, ili ubijeni u policijskoj akciji 27. marta 2003. godine?

– Ministar Mihajlović je izričito zahtevao da Spasojević i Luković po svaku cenu moraju biti živi uhvaćeni, čak i po cenu da SAJ pretrpi gubitke. Usledila je akcija i desilo se šta se desilo. Jedan policajac je čak iz blizine „overio” Mileta Lukovića, iako je već bio gotov.

Pri svemu ovome treba imati u vidu da je policija znala sa kim ima posla. Pored toga, nesporno je da je loše urađena obaveštajna procena čitave akcije. To mi je potvrđeno iz nekoliko izvora. Dakle, kada su konačno locirali čoveka od čije žene su ovi uzeli ključeve te vikendice, policajci su diskretno tu ženu odvojili i rekli kakva je stvar. Muž joj je bio na poslu. Sačekali su ga i izvukli. Onda su sa njim otišli u Meljak. Pri tom ne smeju da priđu blizu jer to je vikend naselje, svako svakoga poznaje i bilo koji „strani” automobil može da izazove sumnju.

Parkiraju se na nekom mestu odakle se to vidi. Čovek pokaže na kuću i tako to neko zabeleži, ali se pogrešno shvati, umesto desne oni kao cilj odrede levu… Takođe, nije bilo mnogo vremena za gubljenje, za postavljanje osmatrača, tehnike. Zašto? Pa već je uhvaćen ritam promene mesta skrivanja Duće i Kuma i moglo se očekivati da oni ponovo nestanu i ko zna kad bi bili uhvaćeni. I pada odluka: „Idemo!”

Upadaju u pogrešnu kuću. Da su to radili u tišini možda ne bi bilo većih problema. Oni to rade sa velikom galamom, ova dvojica krenu da beže, naoružani, jedan na jedna, drugi na druga vrata. Treća osoba, za koju policija tvrdi da je bila u kući, koristi gužvu i uspeva da pobegne. Ko može da bude treća osoba?

Na jednoj od čaša u kući nađeni su Bagzijevi otisci i pozitivno identifikovani. Ali, mi ne znamo koliko su ti otisci stari, odnosno, da li su od tog dana ili od ranije. Zna se da nekoliko dana ranije zajedno beže Duća, Kum i Bagzi. Saša Pejaković ih ostavlja zajedno negde na Žarkovu. Neka Bagzijeva baba tetka prijavljuje da se Milenković 26. marta pojavio kod nje u Surčinu, oteo nož i komad slanine i zbrisao. Da li je i sutradan, kada je izvedena akcija upada u kuću, Bagzi bio sa Dućom i Kumom, to bi on trebalo da ispriča.

Na površinu isplivavaju mnoge tajne, između ostalih i priča o sastancima Ace Tomića i Radeta Bulatovića sa Legijom i Dušanom Spasojevijem.

– Ima jedan dokument koji sam, eto, našao na ulici, ispao iz nekog kamiona. Ja ih zvao da im vratim, ali me nisu čuli. Uprava vojne službe bezbednosti Ministarstva odbrane Srbije i Crne Gore se obraća Upravi za borbu protiv organizovanog kriminala MUP-a Srbije, a sve povodom saznanja o kontaktima generala Ace Tomića sa Borislavom Mikelićem, Legijom i Dućom. U stvari, Borislav Mikelić je preko svog vozača i bivšeg Arkanovog vojnika Dragana Bege Vujičića udesio sastanak Ace Tomića i Radeta Bulatovića sa Legijom Ulemekom i Dućom Spasojevićem.

Pa se tu kaže da je general Tomić stupio u kontakt sa Borislavom Mikelićem, bivšim premijerom Republike Srpske Krajine, koji je preko njega u stvari želeo da se sretne sa Vojislavom Koštunicom, navodno, zbog pružanja pomoći za odbranu Slobodana Miloševića. To je bilo negde u leto 2001. godine. Bilo je više tih susreta, a prilikom jednog Mikelić je zamolio generala Tomića da primi Legiju, što je ovaj prihvatio. U pomenutom dokumentu se navodi da je Legija prilikom prvog susreta sa generalom pitao Tomića da li može da dođe jedan njegov drugar koji hoće da se upozna sa generalom koji je, eto, uhapsio Perišića. Veoma brzo pridružio im se Dušan Spasojević. Aco Tomić tada je od Duće na poklon dobio GSM telefon „Nokia” najnovijeg tipa, sa kamerom, ali kaže da je to primio kao normalan znak pažnje.

Ima tu još nekih zanimljivosti. Kao ona da su u vreme pobune „crvenih beretki”, novembra 2001. godine, u kabinet generala Tomića došli Mikelić i Legija. Na njihovu žalost, Tomić je tada sa Pavkovićem bio na službenom putu u Moskvi. Tom prilikom Legija je izneo podatke da će doći do sukoba između JSO i „Kobri”. Pa se priča da je Legija navodno dobio neke garancije da se vojska neće mešati. U šta da se meša ili ne meša?

Kažete da ima puno onih koji su „svraćali na kaficu” u Šilerovu, ali da ih zbog prostora i vremena ne pominjete u knjizi?

– To je tačno. Evo, recimo Čeda Mihajlović, koji se tom prilikom zvao Igor Baruh. Jedan od mojih najomiljenijih munđosa koje sam upoznao. Obožavam ga što će on sa podjednakim žarom da ukrade 100 maraka i 20 miliona. Pojavio se u onom skandalu 1995. godine, kao on je Haškom tribunalu dostavio strašno važna dokumenta koja navodno teško optužuju Miloševića. Ali ništa. U međuvremenu je bio u Americi i prekrstio se u Igora Baruha. Pojavljuje se 2001. u Zemunu i nekako se, preko žena, spajta sa Dušanom Spasojevićem. Počnu da se druže, Čeda bogat, vratio se iz Amerike, hoće da pokreće neke biznise, formira dve „miki maus” kompanije sa onim strašno zvučnim imenima.
E sad hoće oni da rade neki zajednički biznis sa trkaćim konjima. Suludo, jer Čeda je po svojoj životnoj i profesionalnoj vokaciji konjokradica i po tome je godinama ranije postao poznat. Ali on je šarmantan, pravi gospodin, svetski čovek. Duća i Legija vide da je naišla „ovca” i na kraju ga ošišaju tako što mu otmu dva motocikla „Harli Dejvison”, „Ferarija”, zlatnu „kajlu” ženinu, njegov zlatni „roleks”… I još je morao da zbriše glavom bez obzira. Dobro, to se moglo i očekivati, ali najzanimljivije je što je on prvo pokušao njih da „izvaćari”. Obećao im je da će im preko svoje pouzdane veze kupiti tri blindirana mercedesa. Zemunci su čak i dali neke pare, ali su brzo preokrenuli stvar u svoju korist. Kada sam napisao u „Vremenu” tekst o Čedi Mihajloviću posle su mi se nedeljama javljali ljudi iz Republike Srpske sa jadikovkama da je taj i njih ojadio. Zvao je neki što je Čedi dao 30.000 maraka za šleper koka-kole… Bilo je tu zaista interesantnih likova.

O Legijinom nestanku posle atentata se dosta toga zna. Poznato je i ponešto kada je reč o njegovoj predaji policiji.

– Jeste, zbrisao je, ostavio ove na cedilu i uspešno se skrivao dok se nije predao. Doduše, tu fali samo jedan delić priče: između Sent Galena i nekog silosa u blizini Obrenovca, odakle se pojavio sav zarastao u bradu i sa nekakvim insektima, valjda buvama, na sebi. Takođe, ostaje sporna noć u Ulici 29. novembra, tog 4. maja 2004. godine kada se predao patroli. Odveden je u gradsku policiju i Bog zna sa kim je tamo sve razgovarao. Razni ljudi tvrde da je pričao sa ministrima Jočićem i Stojkovićem. To bi mogao da zna Guri (Radosavljević, bivši komandant Žandarmerije, M. J.). Činjenica je da se on tamo zadržao poprilično dugo i da su mu razni dolazili.

Inače, te noći Legijinoj predaji prethodila je žestoka svađa sa suprugom Aleksandrom. Ljudi kažu da su leteli komadi nameštaja. Radna teorija među mojim izvorima glasi da je ona pokušala da ga odvrati od te odluke.

Čime se rukovodio kada je odlučio da prekine bežanje i skrivanje? Ali, sve sam skloniji teoriji koja je vezana za Jocu Amsterdama (jedan od najkrupnijih distributera heroina na putu za zapadnu Evropu, M. J.). Po toj verziji, Joca je skontao ko ga je izradio u Bugarskoj kada je uhapšen i ostao bez dve tone kokaina. Znamo da je Amsterdam raspisao nagradu za Legijinu glavu. Ako te neko „oladi” za dve tone kokaina, to se ne prašta. Zato Legijina porodica i danas ima obezbeđenje.

Da li su tačne priče po kojima je bivši načelnik SDB Radomir Marković bio „viđen” za savetnika za nacionalnu bezbednost Vojislava Koštunice, kao i da je aktuelni srpski premijer nameravao da sačuva Slobodana Miloševića?

– Bilo je takvih ideja u Koštuničinom kabinetu. Tako sam čuo od svojih izvora.

Ima tu, međutim, drugih stvari. Pre svega činjenica je da je Vlada Vojislava Koštunice izvela pravu čistku i marginalizaciju svih policajaca, radnika BIA i tužilaštva koji su u akcijama „Svedok” i „Sablja” odigrali bilo kakvu značajniju ulogu. U knjizi sam naveo koji su to ljudi. Na šta to upućuje? Pa, jednostavno na to da se DSS drži svoje dogme po kojoj je Đinđićeva vlada bila zločinačka i da svako koga su oni postavili i da svako ko se usudio da se pozabavi velikim „patriotama” kao što su Duća, Legija i Kum, taj se ogrešio.

Takođe, postoje veoma ozbiljne informacije od učesnika razgovora o tome da je Koštunica posle petoktobarskog prevrata hteo da spasi Miloševića tako što će ga postaviti za saveznog premijera. Prema tim informacijama Rusi su insistirali kod Koštunice da zadrži Miloševića na mestu predsednika savezne vlade, ali je on odgovorio da to ne dolazi u obzir jer će ga „ovi iz DOS-a pojesti”. Pitanje je kada će (ili neće) dotični transkript tih pregovora ugledati svetlost dana, ali je bilo jasno da je Igor Ivanov, ruski šef diplomatije, išao sa jednim takvim zahtevom.

Dakle, iz nezavisnih izvora postoji potvrda da se o svemu tome razgovaralo i pre Petog oktobra. Prema toj verziji, Rusi su kod Koštunice prvobitno insistirali da se ide na drugi krug predsedničkih izbora. To nije uspelo, pa se pokušalo sa drugom varijantom.

Prisutni su veoma snažni medijski i svakojaki drugi pokušaji diskvalifikacije Ljubiše Buhe Čumeta kao svedoka-saradnika.

– E, najviše volim kada neko kaže: „A zašto vaš svedok-saradnik nije svetac?” Verovatno bi njima sveti vladika Nikolaj bio odličan svedok. Pa, Čume nije svetac zato što se sveci i pošteni ljudi ne druže sa Dućom, Kumom i ostalima. Sa njima je šljam i svakojakav ološ. Cela taktika i filozovija razbijanja organizovanog kriminala, na američki, italijanski, na druge načine, zasnovana je na nalaženju „pokajnika”, onoga koji će sve da ispriča i da to posvedoči pred sudom. Taj zauzvrat umesto doživotne robije dobije dve ili četiri godine zatvora.

Ako prihvatimo da se zna ko je izveo atentat na Đinđića, ostaje pitanje ko bi mogli da budu potencijalni inspiratori ovog zločina.

– Kada je o tome reč, nismo ni malo pametniji nego ranije. Ko se okoristio? Ni dve godine po ubistvu Zorana Đinđića ne vidi se da je iko finansijski profitirao od njegove smrti. Proces povratka Srbije u normalno stanje i njeno pretvaranje u finansijski i poreski uređenu državu ukazuje da povratka na staro nema.

Činjenica je da je nekoga Đinđićeva Vlada svojom ekonomskom, finansijskom i poreskom politikom ojadila za velike pare. Naravno, to ne znači da su te oštećene stranke nužno ohrabrile, podstakle, organizovale, naručile, platile ili nadahnule ubice Zorana Đinđića, mada nije isključeno da su se neki obradovali zločinu, ali za to ne znamo. Pametnim ljudima bilo je odmah posle petooktobarskog prevrata jasno da je crnim poslovima došao kraj i da se valja prilagoditi normalnoj državi. Primera radi, neki značajni veletrgovci cigaretama to su učinili odmah. Cigarete su, uostalom, bile tek manji deo ukupnih crnih profita para-državnog kartela ostvarenih u bezdržavlju. U trgovinu tečnim gorivima red je bio uveden mnogo brže.

A šta je to ubistvo Zorana Đinđića donelo onima čije su političke dogme, predrasude i ideologija bile iskorišćene kao izgovor za taj zločin? Da li je „pretnja Hagom” manja? Da li je srpska sabornost ili sloga bliža? Je li se približilo vreme „da se Srbi slože”? Ostvaruju li se Legijini i Zvezdanovi snovi? Jesu li politički protivnici i razni medijski mešetari i „novinari” uspeli mrtvog Đinđića olajavanjem da smanje na „svoju” meru? Očigledno je da je odgovor na sva ova pitanja negativan.

U analizi događaja koji su prethodili i usledili nakon atentata, iznosite puno optužbi na račun nekih političara, novinara, državnih službenika. Da li očekujete da će se neko osetiti „prozvanim”, „uvređenim”, da će Vas tužiti?

– Nema tu optužbi. Ja samo iznosim ono do čega sam došao jednim savesnim novinarskim radom i uz proverene informacije. Ima ljudi koje smatram za budale, ima i onih koje smatram za pokvarenjake i od toga ne odustajem.

Što se tiče nekih neprijatnosti, ja ih doživljavam još od samog početka moje novinarske karijere, tako da sam se na to navikao. Evo, poslednji dosta mizeran pokušaj je bio preko tog subotičkog opštinskog javnog tužilaštva. Dakle, opštinski javni tužilac u Subotici, kao mesno nadležan po mestu štampanja lista „Vreme”, izdao je saopštenje da će oni postupati protiv mene zbog odavanja službene tajne. Reč je o objavljenom transkriptu telefonskog razgovora između advokata Biljane Kajganić i Dejana Milenkovića Bagzija. Gospođa Kajganić radosno javlja Bagziju (u begstvu) kako je postigla dogovor da on postane svedok-saradnik i kaže da je to sredila sa „starim drugovima”, od kojih je „J” (Dragan Jočić) odmah pristao, a „B” (Rade Bulatović) je posle razgovora „gore” potvrdio da dogovor važi. Uslov dogovora bio je da Bagzi kaže kako je on, po Čumetovom nalogu, naručio ubistvo Momira Gavre Gavrilovića, a da je to izvršio Dragan Teča Nikolić (vlasnik benzinske pumpe u Džona Kenedija, nedaleko od mesta gde je Gavra ubijen)… Bagzi joj je odgovorio da on to ne može da kaže, jer nije istina, ali Kajganićeva tada počinje da viče na njega: „Ma, ko te pita šta je istina? Istina je ono što sam se ja dogovorila! Ej, ova dvojica su najmoćniji ljudi u državi, budalo!”

Sad saznajem od mojih advokata da je taj predmet iz Subotice poslat u beogradski Treći opštinski sud i da se oni sad loptaju sa njim.

Tu je, međutim, pitanje da li neko toga sme uopšte da se uhvati, jer ko god to bude učinio pokajaće se iz jednostavnog razloga što je Bagzi sada došao i sve što je u vezi sa njim je ovog trenutka u sudskim spisima. Znači, ja ću zahtevati da se taj transkript izvede kao dokaz, pa makar i na suđenju zatvorenom za javnost, budući da se radi o službenoj tajni Ministarstva unutrašnjih poslova, pa će se onda videti. Taj transkript definitivno postoji, čak je i ministar pravde Stojković to priznao.

A kako sam ja došao do toga? Odšaputala mi ptica sa grane. Dakle, došlo je do mene preko izvora kome verujem. Ja sam na informativnom razgovoru u policiji izjavio da sam te informacije pre objavljivanja proverio u policiji, specijalnom tužilaštvu i u BIA i na sva tri mesta sam dobio isti odgovor: ne da je tačno, nego je još žešće od toga.

Opšte je prihvaćeno da za novinare koji pišu o ovakvim događajima važi mišljenje da „rade za policiju i Službu”. Uz to, Vi ste nekada zaista bili policajac.

– Da sam ja ćutao o mom mladalačkom periodu u uniformi, niko o tome ne bi pojma imao. Ja sam uvek namerno pričao o tome, ne stidim se, štaviše, ponosan sam jer mislim da sam bio jako dobar saobraćajni policajac. Taj posao sam radio vrlo savesno i temeljito. Dalje, javna bezbednost je jedno, a državna drugo. U moje vreme je državna bezbednost imala svoje doušnike unutar javne bezbednosti, jer uniformisanoj policiji nisu verovali mnogo. U svakoj stanici milicije se znalo ko radi za udbu.

Što se tiče današnje državne bezbednosti, moji odnosi sa njima su bili retki i prilično hladni, donedavno, dok nije počela ta reforma i pokušaji da se Služba izvuče iz blata. Tada sam stekao razne drugare, a i zadržao sam neke stare, pa se ispostavilo da oni imaju šta da kažu i da hoće nešto da kažu.

Ima još nešto zanimljivo. Između političara i udbaša traje permanentna rasprava: političari optužuju udbaše da oni manipulišu i lože ih raznim informacijama, a udbaši optužuju političare da ih zloupotrebljavaju u svoje dnevnopolitičke svrhe. Plašim se da su obe strane u pravu.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Izvor informisanja: B92