Volim te silno, ne malo,

Pošteno, nežno i slasno,

Tebi do toga nije stalo,

Al’ ipak nek ti je jasno:

Ti si svetlost u mojoj tami,

Kažeš: “Nemoj”, al’ već je kasno,

Jer predadoh se tebi-dami,

Zaljubih se ludo i strasno.

Patnjom svojom ti me omami,

I dušom plemenitog kova,

Za tobom mi se srce pomami,

Postadoh plen neželjenog lova.

Ta istina bolna, čas me lomi,

A čas mi snagu daje,

Iz srca neće da se ukloni,

A duša ne želi da se kaje.

Al’ moja patnja ova,

Tebi na put neće stati,

Da nađeš  sreću svojih snova,

Niti ti zato prekor slati.

Ti nisi tu ništa kriva,

Za bol duše moje,

Ta moja sudbina siva,

Nek vodi tebe gde ti je bolje.

Ako ikad setiš se mene,

I poželiš da budeš moja,

Sprečićeš da mi duša uvene,

A ona će zauvek postati TVOJA.

Autor: Slobodan Radulović