Na osnovu člana 5. stav 2. Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja (Sl. Gl. RS br. 120/04 „Svako ima pravo da mu se informacija od javnog značaja učini dostupnom tako što će mu se omogućiti uvid u dokument koji sadrži informaciju od javnog značaja, pravo na kopiju tog dokumenta, kao i pravo da mu se , na zahtev, kopija dokumenta uputi poštom, faksom, elektronskom poštom ili na drugi način.„), ovaj zapis o nažinu upotrebe državnih institucija SR Srbije i SFRJ dostupan je svakom ko je za to zainteresovan i njegovo umnožavanje i dalja distribucija u originalnom izdanju su zakonom dozvoljeni u neograničenom broju primeraka.

Na osnovu stava 1. Pravila 66 Poslovnika Evropskog suda za ljudska prava (Strazbur 1999. godine „Po ustanovljavanju istovetnosti svedoka i pre svedočenja, svaki svedok polaže sledeću zakletvu ili daje sledeću svečanu izjavu: Zaklinjem se – ili Svečano izjavljujem po svojoj časti i savesti da ću govoriti istinu, punu istinu i ništa osim istine.“), ovo svedočenje o načinu upotrebe državnih institucija SR Srbije i SFRJ dajem sa verom u Boga.

U ovom svedočenju iznosim svoja direktna i indirektna saznanja o načinu upotrebe državnih institucija SR Srbije i SFRJ radi prikrivanja zloupotreba od strane kadrova na državnim, sudskim, privrednim ili političkim funkcijama.

Svedočenje o načinu upotrebe državnih institucija počinjem od donošenja Odluke broj III UR 596/86 Osnovnog suda udruženog rada iz Zaječara od 26.08.1986. godine, koja je u donetom obliku bila nepodobna za sudsko izvršenje, čime je izostao smisao sudske pravde garantovane ustavom SFRJ i Ustavom SR Srbije.

Zbog namernog donošenja sudskih odluka u nepodobnom obliku za izvršenje uputio sam žalbu u istovetnom tekstu Skupštini SFRJ, Centralnom komitetu SKJ i Sudu udruženog rada SR Srbije.

Pošto je Sud udruženog rada Srbije potvrdio Odluku br. III UR 596/86 Osnovnog suda udruženog rada iz Zaječara od 26.08.1986. godine, a Vrhovni sud Republike Srbije je, suprotno članu 233. stav 3. Ustava SFRJ odbio nadležnost za reviziju i zaštitu zakonitosti nad pravosnažnim odlukama sudova udruženog rada Republike Srbije, od Saveznog javnog tužilaštva SFRJ tražio sam da podigne zahtev za zaštitu zakonitosti ali je to odbijeno Obaveštenjem Gt-58/87 od 13.02.1987. godine. Skupština SFRJ je ovu moju predstavku Obaveštenjem br. 086-680/88 od 01.03.1988. godine ustupila Skupštini Srbije. Centralni komitet SKJ se na ovu moju predstavku nije ni oglasio.

Takođe, povodom dodele ordena rada sa crvenom zastavom Institutu za bakar od strane predsedništva SFRJ obratio sam se protestnim zahtevom Skupštini SFRJ i Centralnom komitetu SKJ, kojima sam ponudio pisane isprave kao dokaz da prilikom dodele navedenog ordena nisu poštovani utvrđeni kriterijumi.

Ovu predstavku Skupština SFRJ nije razmatrala već je istu ustupila Skupštini Srbije – Službi za predstavke i predloge Beograd o čemu sam obavešten Obaveštenjem br. 086-1101/88 Skupštine SFRJ od 18.03.1988. godine. Pri Skupštini Srbije ova je predstavka zataškana bez rešavanja.

Takođe, ni Centralni komitet SKJ nije razmatrao ovu predstavku, već je istu ustupio Centralnom komitetu SK Srbije o čemu sam obavešten Obaveštenjem br. 21-391/2 od 02.02.1988. godine. Pri Centralnom komitetu SK Srbije ova je predstavka zataškana bez rešavanja.

Nakon dobijanja Obaveštenja br. 21-391/2 od 02.02.1988. godine Centralnom komitetu SKJ sam dostavio dopunu dokaza o nepoštovanju procedure i kriterijuma za dodelu odlikovanja Institutu za bakar, ali je i ova predstavka ustupljena Centralnom komitetu SK Srbije o čemu sam obavešten Obaveštenjem br. 21-391/4 od 03.03.1988. godine.

Zbog očiglednih sabotaža pravnog poretka države, preporučenom pošiljkom br. 95246 od 04.02.1988. godine Skupštini SFRJ sam podneo Zahtev za utvrđivanje odgovornosti pravnih subjekata SFRJ za sabotažu ustavnosti i zakonitosti, koji je zataškan bez rešavanja.

Pošto su sve moje predstavke na svim nivoima državnih institucija bile zataškane sabotažom pravnog poretka država SFRJ i Republike Srbije, zaštitu svojih prava zatražio sam pred Opštinskim sudom u Boru tako što sam protiv navedenih država podneo tužbu zbog nepoštovanja ustavnosti i zakonitosti od strane državnih organa.

Opštinski sud iz Bora je bez obrazloženja propustio da po službenoj dužnosti zakaže pripremno ročište na kome se u skladu sa Zakonom o parničnom postupku otklanjaju eventualni nedostaci i proceduralne smetnje za zakazivanje Glavne rasprave.

Umesto zakazivanja pripremnog ročišta a zatim i Glavne rasprave Opštinski sud iz Bora je zatražio ispravku tužbe a nakon date ispravke odbacio je tužbu kao nerazumljivu Rešenjem P-566/90 od 31.05.1990. godine.

Na Rešenje P-566/90 Opštinskog suda iz Bora od 31.05.1990. godine podneo sam žalbu Okružnom sudu u Zaječaru i Skupštini SFRJ.

Okružni sud iz Zaječara je potvrdio Rešenje P-566/90 Opštinskog suda iz Bora od 31.05.1990. godine svojim Rešenjem Gž-1292 od 28.06.1990. godine.

Skupština SFRJ je moju žalbu ustupila u nadležnost Skupštini Opštine Bor o čemu sam obavešten Obaveštenjem br. 086-2717/90 od 20.08.1990. godine.

Ova pretstavka je zataškana pri Skupštini Opštine Bor bez rešavanja jer Skupština Opštine Bor po ustavu i zakonu nije bila nadležna za rešavanje sabotaže sudskih odluka.

Nakon donošenja Rešenja Gž-1292 Okružnog suda iz Zaječara od 28.06.1990. godine Vrhovnom sudu Republike Srbije podneo sam Zahtev za Reviziju ovog rešenja Okružnog suda iz Zaječara.

Vrhovni sud Socijalističke Republike Srbije odbio je moj zahtev za reviziju Rešenjem Rev. 588/91 od 20.03.1991. godine.

Odbijanjem nadležnih državnih organa SR Srbije i SFRJ da na zakonit i ustavni način rešavaju moje predstavke, države SFRJ i SR Srbija su mi izdavanjem navedenih pisanih isprava zvanično potvrdile sabotažu pravnog poretka u SR Srbiji i SFRJ.

Svedok:

Slobodan Radulović, MB:       2007945751012