Na osnovu člana 5. stav 2. Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja (Sl. Gl. RS br. 120/04 „Svako ima pravo da mu se informacija od javnog značaja učini dostupnom tako što će mu se omogućiti uvid u dokument koji sadrži informaciju od javnog značaja, pravo na kopiju tog dokumenta, kao i pravo da mu se , na zahtev, kopija dokumenta uputi poštom, faksom, elektronskom poštom ili na drugi način.“), ovaj zapis o načinu zbrinjavanja privilegovanih radnika Instituta za bakar iz Bora u Beogradu, dostupan je svakom ko je za to zainteresovan i njegovo umnožavanje i dalja distribucija u originalnom izdanju su dozvoljeni.

Na osnovu stava 1. Pravila 66 Poslovnika Evropskog suda za ljudska prava (Strazbur 1999. godine „Po ustanovljavanju istovetnosti svedoka i pre svedočenja, svaki svedok polaže sledeću zakletvu ili daje sledeću svečanu izjavu: Zaklinjem se – ili Svečano izjavljujem po svojoj časti i savesti – da ću govoriti istinu, punu istinu i ništa osim istine.“), ovo svedočenje o načinu zbrinjavanja privilegovanih radnika u Beogradu dajem sa verom u Boga.

U ovom svedočenju iznosim svoja direktna i indirektna saznanja o načinu zbrinjavanja privilegovanih radnika Instituta za bakar iz Bora u Beogradu, po osnovu rešavanja stambenog i materijalnog statusa na teret Instituta za bakar uz pomoć mahinacija sa „deficitarnim kadrovima“ i „kadrovskim stanovima“.

Do ovakvog saznanja živeo sam u zabludi da u Beogradu niko iz provincije niti iz Beograda u oblasti nauke ne može postati deficitaran kadar i da dobije kadrovski stan ako nema neki priznati patent ili naučnu inovaciju.

Ova moja zabluda razbijena je Zaključkom br. XXII-3-2-2. Radničkog saveta Instituta za bakar od 04.10.1984. godine.

U zabludi da u Pravilniku o stambenim potrebama Instituta za bakar ne postoji pravni osnov iz Ustava i i zakona da direktor matične firme iz Bora istovremeno raspolaže sa dva kadrovska stana (jedan u Boru a drugi u Beogradu), podneo sam inicijativu Ustavnom sudu Republike Srbije za ocenu ustavnosti i zakonitosti takvog pravnog akta ali je Ustavni sud Republike Srbije razbio ovu moju zabludu svojim Rešenjem broj U-750/84 od 06.02.1986. godine.

Za vreme dok je moja ustavna zabluda „proučavana“ u nekim strukturama Ustavnog suda Republike Srbije, a pošto predstavničko Odeljenje Inženjering u Beogradu nije zakonski postojalo, da bi sproveo Odluku Radničkog saveta Instituta za bakar u vezi nametnute obaveze da sebi obezbedi stan u Beogradu, direktor je morao da nađe posredničku firmu koja će mu izvršiti nabavku stana. Za taj težak zadatak, kao afirmisana firma u oblasti kupoprodaje sekundarnih sirovina anganžovana je Radna jedinica „Inos“ iz Beograda na osnovu Ugovora o nabavci stana br. 1117 od 18.03.1985. godine.

Pošto Institut za bakar u vreme ugovorene saradnje sa Radnom jedinicom Inos iz Beograda nije imao para za kupovinu predmetnog stana za potrebe direktora, organizovano je zatvaranje finansijske konstrukcije davanjem bankarske garancije Osnovne banke Bor (kasnije Jugobanka Bor) na osnovu Rešenja broj II/032-32 od 20.03.1985. godine.

Po saznanju za navedene Odluke Radničkog saveta Instituta za bakar u vezi sa kupovinom i dodelom stana u Beogradu direktoru dr Čedomiru Kneževiću, kao i u vezi sumnji o nenamenskom utrošku finansijskih sredstava od projekta u Iranu, od upravnih struktura Instituta za bakar smo Radmila Petrović i ja tražili odgovore Zahtevom br. 966 od 02.03.1988. godine ali odgovor nismo nikada dobili.

Pošto inovacija sa kupovinom i dodelom stana Čedomiru Kneževiću u Beogradu nije imala validnu zakonsku i moralnu podlogu zbog čega je pretila opasnost da pobudi interesovanje šire javnosti, pristupilo se registraciji ove inovacije tako što je naknadno izvršen upis u sudski registar predstavničkog Odeljenja Inženjering u Beogradu i bio obezbeđen i poslovni prostor.

Pošto je dr Čedomir Knežević u međuvremenu obavio vlasničku transformaciju nad navedenim stanom u Beogradu nije više postojala potreba da se plaćaju troškovi postojanja predstavničkog Odeljenja Inženjering u Beogradu pa je Privredni sud iz Zaječara, na osnovu zahteva Upravnog odbora Instituta za bakar, doneo Rešenje broj Fi-767/98 od 12.11.1998. godine o brisanju iz sudskog registra poslovne jedinice Instituta za bakar u Beogradu.

Da bi se zadržale obaveze da Čedomir Knežević i nekoliko drugih lica iz Beograda (supruga jednog od kasnijih direktora Instituta za bakar, Savović Veselina i još neki rođaci ili prijatelji), radi materijalne egzistencije u Beogradu i dalje budu na platnom spisku Instituta za bakar iz Bora, u nepostojećoj firmi za obavljanje nepostojećih poslova, nakon brisanja Odeljenja Inženjering u Beogradu iz sudskog registra, sa njima je organizovano potpisivanje ugovora o radu broj: 55, 56, 57 i 58 od 13.01.1999. godine i broj 85 od 19.01.1999. godine!!!???

Po saznanju za takve „inovacije radnog zakonodavstva“ sindikat Nezavisnost Instituta za bakar je 20.02.2001. godine Opštinskom Javnom Tužilaštvu u Boru podneo krivičnu prijavu protiv predsednika upravnog odbora Instituta za bakar Blagoja Spaskovskog i direktora Instituta za bakar Nedeljka Magdalinovića ali je taj postupak zataškan kao zastareo.

Navedene “inovacije radnog zakonodavstva” su u Institutu za bakar u Boru bile prikrivane kao poslovna tajna, što je u štampi zabeleženo pod naslovom „Čuvari poslovnih tajni“.

Po objavljivanju ovog članka, „čuvarima poslovnih tajni iz Beograda“ Institut za bakar iz Bora je otkazao ugovore o radu u zamenu za podeljene otpremnine ili dodeljene penzije.

Svedočio:

Slobodan Radulović, MB:2007945751012

NAPOMENA:

Dokazne isprave u vezi ovog svedočenja su objavljene na sajtu: http://www.borskainicijativa.com pod naslovom: „Kako obezbediti sebi stan na ekskluzivnoj lokaciji i lagodan život u Beogradu?“

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović