Jusuf paša i osam zlatnika

„Bejaše to u zemlji Srbiji, s konca jedne i početka naredne godine.

Radi vaspostavljanja vlasti, održavahu se izbori za deputata kongresa u Fanaru. Srez borski imade svoje ustrojstvo. I srez rudnički. I drugi.

Izbori prođoše, a svi junaci nikom ponikoše i u crnu zemlju pogledaše.

Jedan od borskih spahija i obor-knez, kujundžija Marašli Ali-paša, sa vrećom zlatnih talira, uspe se iz petnih žila, iako ne odveć pametan, da postane haznadar zemlje naše. Svoje pravo kutnjeg starešine, što obavljaše iz dokolice, mnogu raju u crno zaviše.

Marašli Ali-paša u svojoj pobudi, a zbog nepredviđenih smetnji i pletki koje seju razdor, ne uspevaše da svoj pohod završi u vrhu ise kneževine fanarske. Šta mu bejaše činiti? Kako stići do kongresa u Fanaru i najvećma među despotima ljubiti skute? Haračem, čibukom, dimnicom? Ne.

Pozvaše u pomoć svog kmeta i gavaza, iz osiguravajućeg sovjeta, Kuršid-pašu. Pitaše ga i ostaše bez odgovora, kako drugi srezovi pa i rudnički imahu svoje haznadare, a oni to ne mogahu? Da li zato što je često u nadležnosti suda i muselima svoje nahije i kadiluka, pa ga raja ne voli?

Zato, zaključiše Marašli Ali-paša i , Kuršid-paša, napravimo zadevicu paši iz sreza rudničkog i kada budaše dovoljno okinjen, ja, Marašli Ali-paša, putujem u kongres, da despotima ljubim skute.

U pomenutom srezu najposle nađoše trgovca zlatom i nakitom, krdžaliju Jusuf-pašu i sa njima sklopiše berat sa fermanom i hatišerifom, vozlagajući mu svoje namere. Pisatelj berata bejaše Marašli Ali-pašin skutonoša, zvonar i pržibaba, domali Nožin-aga, koji za svoj trud dobijaše besplatnu kiriju. Domali Nožin-aga je prebeg iz sreza rudničkog, gde je sresku kasu poharao za više od 20.000 talira. U beratu stajaše da će on, Jusuf-paša, lažno prikazati vrhovnom sudu, rudničkog haznadara, a za nagradu dobiti hiljadu zlatnih talira. Kada rudnički haznadar bude kaštigovan od magistrata i primarnog sudije, tada će se Marašli Ali-paša, kao odveć pobedioc, seliti u kongres u Fanaru.

Otada, za Jusuf-pašu, nastade noćni belaj. Šta mu je činiti? Da li poslušati kujundžiju Marašli Ali-pašu i Kuršid-pašu i rudničkog haznadara odredom pandura otpremiti u seraj? A opet, ako je rudnički haznadar, pošteno dobio glasove napaćene raje, zašto ga seiriti?

Mučaše ga pitanja o interesu, vaspostavljanju vlasti, zlatu i talirima. Zašto vas život nekada šašolji po tabanima, a nekada čvrge udata, pitao se?

Zašto ljudi, poput Marašli Ali-paše i Kuršid-paše, gaze po ljudima kao po blatu, zašto su im i po četiri nahije malo, nego ištu i mesto u kongresu?

Kada nemogaše više, mudre naravi, uzeo je 1000 zlatnih talira i otidoše kod sandžak-šerifa. Objasnio je rabotu koju su mu dali k`znanju Marašli Ali-paša i Kuršid-paša. Sandžak-šerif je najposle stvar prepustio visokoj porti i muselimu.

Jusuf-paša ode svojoj kući kao zadovoljnik i srećnik što se u nj vratio.

Šta je bilo sa kujundžijom Marašli Ali-pašom i njegovim gavazom Kuršid-pašom, nezna se.

Borski srez i dalje nema spahiju u kongresu. Bar ne iz vladinih konaka.“

*Svaka sličnost sa nama poznatim ličnostima i događajima, sasvim je slučajna i nenamerna.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Izvor informisanja: „Borske novine“-Tuzio-nas-mula-jusuf-19.10.2004.