Nemoral naših političara prevazišao svaku granicu

Socijalistička partija Srbije ili njen deo, bila je odlučujući faktor podrške za sve vlade od 2000. naovamo. Oni su dali podršku Koštuničinoj prvoj i drugoj vladi, a Bane Ivković je izašao iz SPS- a i dao podršku Đinđićevoj vladi. I dalje imamo neodgovorne, bahate političare, cveta korupcija, kriminal, neznanje u društvu, kaže u razgovoru za „Blic nedelje“ Ljubiša Rajić, profesor Filološkog fakulteta.

Stiče se utisak da Srbija nema nikakav plan razvoja, da se sve radi stihijski?
– Srbija već dvadeset godina nema nikakav ozbiljan plan razvoja. Davne 1987. godine je usvojen petogodišnji plan, koji nije počeo da se sprovodi jer je na redu bila antibirokratska revolucija i preuzimanje vlasti. Sledeći plan razvoja usvojen je 1992. godine, ali je brzo zaboravljen jer su na redu bile rat, ratna pljačka i profiterstvo. Prošle godine je vlada usvojila nekakav plan, ali ne vidim da se on nešto posebno sprovodi, a najmanje u njemu vidim alternative. Ako ne postoje analize uslova u kojima se sprovodi i ako nema alternativnih rešenja, onda to nije nikakav plan, već spisak lepih želja.

Da li vam se čini da se vraćaju devedesete?
– Devedesete se neće vratiti. Nema rata, nema sankcija, zapadne sile su zadovoljne što su se radikali pocepali, što je Toma Nikolić izabrao da posle 20 godina bude plemenit, dobar, moderan… Ostaće problemi kao što je nezaposlenost, verovatno ćemo ući u ozbiljniju recesiju u privrednom životu…

Kako komentarišete nemoral koji i dalje vlada na političkoj sceni, dele se astronomske plate u javnim preduzećima, nenamenski troše pare iz budžeta, koriste službeni automobili… Lični interesi su daleko ispred interesa društva…

– Problem naših političara, i velikog dela elite, jeste što ne razlikuju privatni i javni interes. Oni smatraju da je ono što je za njih dobro, dobro za celu državu. S tim što je to sada prešlo sve granice. Ono što se radilo u Miloševićevo vreme bila je samo opšta pljačka i dovođenje svojih ljudi. Ovi sada, umesto da sklone ljude iz tog vremena i da počnu da razvijaju zemlju, te ljude su ostavili, ne uzbuđuju se mnogo oko razvoja zemlje, popunjavaju rupe u budžetu prodajom državnih firmi i praktično time onemogućavaju dalji razvoj. Po neodgovornosti političara, nerazlikovanju javnog i privatnog, svođenju državne kase na privatni džep, polako počinjemo da ličimo na neke azijske, afričke i latinoameričke države.

Poljuljani su temelji institucija u koje je narod do sada imao najviše poverenja (Crkva, Vojska…). Ko je kriv za to?
– Ako govorimo o autoritetima kao što su Crkva ili Vojska, mislim da su to potpuno pogrešni i nametnuti autoriteti iz prve polovine XIX veka. Ovde bi autoriteti trebalo da budu: skupština, sudovi i državni tužioci, ono što pripada obrazovanju i što pripada zdravstvu. Obrazovano i zdravo stanovništvo u državi koja funkcioniše predstavlja osnov razvoja. To se kod nas nalazi u samom vrhu korumpiranosti. Ovde je problem što se autoritet preselio na pogrešne strane… Njihovi temelji su poljuljani jer se pokazalo da ni Crkva ni Vojska suštinski ne mogu da održe taj teret koji je njima doveden spolja. Ljudi vide šta se oko njih radi. Patrijarh Pavle je jednom rekao, gledajući vozni park svojih episkopa: „Šta li bi tek vozili da nisu položili monašku zakletvu na smernost i skromnost?“ Autoritet koji je veštački nametnut lako se gubi.

Koliko će nas koštati koalicioni kompromisi?
– Mnogo. Oni su počeli već 2000. godine sa podrškom koju je SPS, ili delovi SPS-a, davao Vladi. Lustracija nije sprovedena i neće biti sprovedena, najveći deo kriminala i ratnog profiterstva neće biti raščišćen, dobar deo ratnih zločina neće biti razrešen, koliko god se mi trudili. Mi moramo raščistiti prošlost, da bismo mirno mogli da krenemo napred.

Svetska ekonomska kriza preliva se lagano i na nas, talas otpuštanja radnika dodatno deprimira ljude. Nasuprot tome, politička elita bori se uglavnom samo za svoje pozicije, vidite li šansu za obične ljude?
– Ne vidim da će ovde ljudi reagovati pre nego što se organizuju u sindikate i udruženja i nauče kako da se bore za svoje interese. Većina sedi i čeka da neko drugi reši njihov problem. Kada ih pitaš „što se ne organizujete, što ne stupite u štrajk, što ne zahtevate“, nailazite na izgovore „nemam vremena, nisam ja za to, ja ću da uradim ali nemoj da pominješ moje ime“… Bitno je da ljudi nauče da razlikuju Srbiju kao domovinu i Srbiju kao poslodavca. Meni je Srbija domovina, ali kada sam na fakultetu meni je Srbija, preko Ministarstva, poslodavac, i to loš poslodavac. Tu ću da se bijem protiv Srbije do kraja, i uopšte me ne zanima šta će biti sa Ministarstvom i Vladom jer njih ne zanima šta će biti samnom i sa studentima.

Srednja klasa praktično ne postoji u Srbiji, osam godina od promena čini se da su najviše razočarani upravo ljudi koji su nekad pripadali tom sloju. Ima li za njih uopšte nade?
– U Srbiji se deo srednje klase stvara uvek posle ratova, a samo u 20. veku bilo ih je pet. Ovde je problem što ta srednja klasa nema vremena da se stabilizuje, nema vremena da stvori svoje stranke, svoje organizacije. To se najbolje vidi po tome što intelektualni deo elite praktično nema svoje sindikate, nema delotvorna udruženja. Ima tu i tamo poneko ko nešto radi, ali ništa što može da menja situaciju. Ne treba zaboraviti da Srbija gubi 25–30 hiljada stanovnika godišnje i da je taj gubitak u oblasti mladih, obrazovanih ljudi, a to su oni koji će činiti srednju klasu. Srednja klasa se fizički ne obnavlja, nego se ona gubi. Kada najbolji studenti odu negde u inostranstvo, onda nema ni intelektualne elite ni dela srednje klase.

Polovina stanovništva u Srbiji je funkcionalno nepismena, a znamo da je znanje osnovni resurs jedne države. Zbog čega se u Srbiji ovom problemu ne pridaje nikakav značaj?
– Nažalost, problem je u Srbiji što se obrazovanje smatra troškom, a ne investicijom. Užasno se kasni sa razvojem obrazovanja. Promene zahtevaju vreme, a i kada do njih dođe, onda se sve radi navrat-nanos, nepromišljeno, bez analize. To se vidi po tome što Univerzitet u Beogradu nema svoju razvojnu i analitičku službu. Onda ulazimo u situaciju da kvalitet obrazovanja od osnovnog na gore opada, da ljudi nisu obučeni da koriste novu tehnologiju koja im se nameće. Dolazimo u situaciju da savremeno društvo ne može da funkcioniše jer savremeno društvo zahteva pismenost. Ključ brzog i dobrog razvoja skandinavskih zemalja je u tome što su oni počeli da opismenjavaju stanovništvo još u 18. veku. Mi smo iza Drugog svetskog rata krenuli u ogromnu kampanju suzbijanja nepismenosti. Međutim, danas ne važi ona stara da je nepismen onaj ko ne zna da se potpiše, funkcionalno je nepismen i onaj ko ne zna da koristi nove tehnologije.

Mladi i dalje odlaze iz Srbije, čak i oni veoma školovani, obrazovani, talentovani, šta im ponuditi da ostanu?
– Oni odlaze iz Srbije, zato što ovde ne dobijaju ono što očekuju, a očekuju poštovanje prema svom znanju i otvoren put u svojoj karijeri. Nažalost, nailaze na nezaposlenost, potpuno nepoštovanje njihovog znanja. Mi imamo asistente koji znaju više od svojih profesora, ali ne dolazi u obzir da ih bilo ko pusti da rade sami, a sve pod izgovorom da je tradicija takva. Ovde se iza reči tradicija krije lenjost. Da bi se sprečio odlazak mladih, treba im ponuditi posao, dozvoliti da napreduju…

Autor: Slavica Tuvić| Foto:M.Ilić

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Izvor informisanja: „Blic“