Imate problem? Otpustio vas je neki novi politički hoštapler – pardon tajkun bre, bez otpremnine, bez isplate zaostalih zarada i bez uplate poreza i doprinosa. Deca vam gladuju ali vi nećete da uzmete pravdu u svoje ruke. Verujete u pravnu državu. Obratili ste se lokalnim ispostavama državnih institucija. Protiv vašeg „Poslodavca“ podneli ste prijave policiji,tužilaštvu, poreskoj upravi, inspekciji rada. Predali ste i tužbu sudu. Svima ste prilaganjem pisanih isprava (ugovori o autorskim delima sa penzionerima, rodbinom i prijateljima direktora, inspekcijski nalozi za neredovnu isplatu zarada zaposlenima i uplatu poreza i doprinosa, platne liste u kojima stoji da su vam krediti, porezi i doprinosi odbijeni, potvrda PIO da vam od imenovanja novog poslodavca nije uplaćivan doprinos za penziju, itd.) dokumentovali da je vaš „Poslodavac“ jedna prevejana bitanga, lopov, secikeza. Jedino niste naveli da je član, funkcioner i sponzor stranke za koju ste glasali na poslednjim izborima jer su vam njeni čelnici obećali da vas neće snaći to što vas je snašlo. Obećali su vam Evropske integracije, povećanje zaposlenosti i standarda, raskidanje sprege politike, kriminala i pravosuđa.

Iz razgovora sa službenim licima lokalnih državnih institucija zaključujete da će vaš „poslodavac“ načisto nadrljati zbog podnetih prijava, jer samo utaja poreza je veliki finansijski prekršaj. Jedino morate da se strpite dok se sprovedu procesne radnje jer takav je zakon. I najgori kriminalac ima pravo na odbranu.

I državni pretstavnici se odmah sutradan ili par dana kasnije bacaju na posao (niste vi jedini koji traži pravdu)

Kod vašeg bivšeg poslodavca u renoviranoj kancelariji nova sekretarica dočekuje čitav tim pravnih eksperata iz navedenih lokalnih državnih institucija. Najebaće direktor 100 %. Zgodna mlada sekretarica im priređuje prijem kako i dolikuje ugledu i njene i njihovih firmi. Tu su kafa, sokovi, pićence po želji a iz obližnjeg privatnog restorana stiže nešto i na čačkalicu. Dok čekaju prijem kod standardno zauzetog direktora, sekretarica im objašnjava da je novi direktor najbolji čovek koga ona poznaje. Neverovatno je pametan, stručan, vaspitan, kulturan – ma duša od čoveka. Ali propašće čovek zbog prijava neradnika koje je morao da otpusti zato što su ga lažno prijavljivali da krši zakon. Kao da direktor namerno nije hteo da im isplaćuje zarade i plaća poreze i doprinose državi, ali nije bilo para, jer niko od tih „tužibaba“ ne pita koliko je koštalo renoviranje kancelarija, klimatizacija, službena putovanja radi ugovaranja poslova za firmu, honorari za ugovore o delu za razvoj novih poslovnih aranžmana, kompjuterska oprema, kancelarijski materjal, sredstva za higijenu itd. (u td. spada valjda i Fond za reprezentaciju bez koga bi bio ugrožen imidž firme).

U međuvremenu, direktor je završio važne poslovne razgovore. Upravo je objašnjavao nekim drugovima „odozgo“ da mora da primi lokalne državne predstavnike kojima su ga prijavili neki otpušteni neradnici, koje je morao da otpusti radi racionalizacije poslovanja i da zbog takvih do sada nije mogao da plaća poreze i doprinose državi, te ih moli da urgiraju gore kod nadležnih da mu se to ne uzima kao nameran prekršaj zakona. Drugovi „odozgo“ su mu obećali da će učiniti sve što mogu, uz napomenu da ne brine zbog toga, jer i drugi ne plaćaju poreze i doprinose, pa nisu kažnjeni zbog toga. A što se tiče otpuštanja neradnika dobio je podršku, jer država po nalogu MMF-a mora da smanji javnu potrošnju oslobađanjem od viška zaposlenih, a pošto nema para za otpremnine prvo treba otpustiti neradnike i prekršioce radne discipline. Naravno, ko su neradnici, prekršioci radne discipline i višak radne snage odlučuje „poslodavac“ Ko bi drugi?.

Lokalne državne predstavnike direktor prima pojedinačno. Za svakog od njih ima već spremljene pisane izjave u kojima se daje objašnjenje da firma loše posluje zbog nasleđenih problema iz prethodnog perioda (sankcije Ujedinjenih nacija). Za lakše razumevanje direktorove izjave uz izjavu ide i prezent. To je mali znak pažnje i priznanje za vaš delikatan rad u službi – objašnjava im direktor.

Nakon obavljenih procesnih radnji lokalni državni predstavnici vas obaveštavaju da su obavili inspekcijske uviđaje ali da nisu mogli da utvrde nikakav zakonski prekršaj „poslodavca“ prema vama te vam daju pravnu pouku da se za zaštitu svojih prava obratite sudu, a ukoliko niste zadovoljni njihovim rešenjem, možete u ostavljenom roku uložiti žalbu resornom ministarstvu Vlade.

Šta da radite? Nemate mnogo izbora. Ili da odustanete ili da sledite pravne pouke. Deca gladna, posla nema, socijalnu pomoć vam ne daju jer imate auto, doduše kršotina stara preko 20  godina, ali kod njih se vodi da je auto i po njihovim kriterijumima niste socijalno ugroženi. Odlučujete da pišete žalbe nadležnim ministarstvima. Uz žalbe morate i njima da prilažete sve kopije pisanih isprava kojima potkrepljujete svoje navode o nepravdi. Nemate para da deci kupite hranu ali za kopiranje dokumentacije morate imati. Srećom, poznajete nekog u nekoj firmi ko će vam to krišom uraditi o trošku te firme, da niko ne sazna. Naravno, vaš poznanik iz te firme rizikuje da zbog vas izgubi radno mesto, a vi niste toliki skot da ga ne častite bar sa čokoladom za decu. Uz takav vaš postupak grize vas savest: „Majku mu, za njegovu decu imam za čokoladu a svojoj nemam ni hleb da kupim“. Ali odmah trezveno rezonujete: „Šta da radim, mora se tako. Ne može se do pravde besplatno. Moja deca neka se strpe dok naplatim šta mi duguju“.

U međuvremenu, pošto ste se u zakonskom roku obratili sudu za zaštitu prava stiže vam sudski poziv sa zakazanim terminom. Šta sad da se radi? Treba vam advokat, to košta mnogo a vi ste švorc, nemate nikakav izvor prihoda, poznanici i familija su počeli da vas izbegavaju, nemate od koga više da zajmite jer se već pročulo da ste ostali bez posla. Ali srećom, slučajno, saznajete da ima advokata koji rade „na poček“ – plaćate doduše 20 % više ali tek po pravosnažnosti presude. Razmišljate: „Super, ne moram da odustajem od zahteva za pravdu, dobro sam to rešio“. Sad samo se treba strpiti. Ali u kući deca i žena ne misle tako. Prebacuju vam što ste se kačili sa direktorom kao „šut sa rogatim“. „Zašto se nisi i ti učlanio u njegovu stranku pa da te Bog vidi“. Uzalud objašnjavate da vam „obraz“ ne dozvoljava da budete lopuža i hoštapler, oni to neće da razumeju: „Zar ti budalo jedna ne vidiš da taj i taj nisu imali zašta pas da ih uhvati, a od kako su postali partijski funkcioneri vladajuće koalicije sada imaju po nekoliko stanova, nova kola, idu na godišnji odmor, deca im studiraju na stranu, a mi nesrećo naša trošimo poslednje zalihe hrane iz zamrzivača“. Šta reći na to? Izlazite iz kuće i besciljno lutate i počinju da vas opsedaju svakakve lude misli. Ipak, stišavate strasti, uzdržavate se od uzimanja pravde u svoje ruke. Tešite se: „pravda je spora ali dostižna“.

U međuvremenu advokat vas podseća da uskoro imate suđenje. Razmišljate: „eto krenulo je po zakonu, radni spor mora da se pravosnažno okonča za 6 meseci“.

Na prvom ročištu pred sudom ispostavlja se da zastupnik vaše tužene firme nije došao, a sudija nema pouzdane podatke da mu je ispravno uručen sudski poziv, pa se ročište odlaže za dva meseca. Razmišljate: „zašto za dva meseca, ali briga vas, spor mora da se okonča za 6 meseci“. Treba samo da se strpite. Kući objašnjavate: „iz firme vrdaju da se pojave jer su svesni da će izgubiti spor koji mora da se okonča u našu korist za šest meseci“. Umesto razumevanja žena vam nariče: „Kuku nama, nesrećo jedna šta ćemo jesti za to vreme?“ Vi kao glava porodice i čovek sa verom u pravdu mirno odgovarate: „De ne brinite. ima Boga“. Da li vas je Bog čuo ili je sreća u pitanju, ali setili ste se da ste svojevremeno nekom pozajmili neki novac koji vam nije vratio pa ste tada digli ruke od toga. Sa malo nade odlazite kod dotičnog a on – gle čuda – vraća vam pozajmljeno kao pošteni dužnik i to sa kamatom, uz objašnjenje: „Hvala ti brate, da nije bilo tebe ja ne bih preživeo“. Razmišljate: „eto, ima Boga, biće i pravde“.

Na sledećem sudskom ročištu prisutni su svi sem sudskih porotnika (neki dokoni ali zaboravni penzioneri, poznanici predsednika suda), pa sudija mora da odloži suđenje za još mesec dana. Ali vi i dalje rezonujete: „briga me, po zakonu spor mora da se okonča za 6 meseci“.

U međuvremenu saznali ste da je predsednik republike otvorio Narodnu kancelariju u Beogradu koja će satrti nepravdu u državi. Potrebno je samo da prijavite vaš slučaj. Prijave se primaju poštom ili na šalteru kancelarije. Rezonujete trezveno: „Pošta je spora, bolje da odem lično“. Nekako ste kupili povratnu kartu, poneli sendvič i stižete u Beograd. Adresu znate: Masarikova broj 5 šesti sprat, ali neznate gde je to. Pitate taksistu i on vam objašnjava: „Evo tu preko puta, vidiš onu visoku zgradu od mermera“. Zaista, vidi se impozantna zgrada od stakla i mermera. Ohrabreni tom činjenicom rezonujete: „zna predsednik gde da smesti pravdu, što bliže narodu, blizu i železničke i autobuske stanice“.

Ulazite u ogroman hol zgrade od stakla i mermera i na šalteru u prizemlju uniformisani ljubazni portir vam daje uputstvo: „na jednom od ona dva pulta na nekoliko metara od onih dva lifta pritisnite broj 6“. Sledite uputstva portira i razmišljate: „broj 6 i ovde kao i u zakonu o radu – nije to slučajno“ U međuvremenu, otvaraju se vrata lifta nalik na svemirski brod. U čudu ulazite, vrata se automatski zatvaraju i lift kreće svemirskom brzinom. Još niste stigli ni da razgledate unutrašnjost lifta a neki glas vas obaveštava da ste stigli na šesti sprat i vrata se otvaraju. Ulazite u prostrani hol gde vas drugi uniformisani ljubazni portir upućuje: „ulaz u Narodnu kancelariju predsednika republike je sa vaše leve strane“. Otvarate vrata prostrane kancelarije u kojoj vas ljubazno dočekuju šest mladih, lepih nasmešenih ženskih osoba. Dve od njih sede za stolovima sa kompjuterima a uz svaku od njih po druge dve koje se obučavaju. Rezonujete: „Pa da, mnogo je nepravde, treba dosta zaposlenih da to evidentira“ Ispred stolova sa kompjuterima nalazi se nekoliko stolica za stranke. Nude vas da sednete i objasnite problem. Vi počinjete priču i pošto je problem veliki jedna od sekretarica poziva šefa. Šefu pričate sve ponovo. On zbog velikih obaveza nema vremena da vas sasluša do kraja pa daje nalog drugoj sekretarici da primi vašu prijavu. Po treći put u istoj prostoriji objašnjavate razlog dolaska. Al` razmišljate: „bolje tri puta nego jednom – treća sreća“. Ali ni ova sekretarica zbog nekih drugih obaveza nema vremena da vas sasluša do kraja, pa vas prekida pitanjem: „imate li vi sve to napisano?“ Naravno da imate. Nećete valja u lov na pravdu bez ičega. Otvarate putnu torbu i vadite vaš dokazni materijal (u dva primerka), sekretarica ih uzima, udara štambilje, upisuje u delovodni protokol i ljubazno vas ispraćuje rečima: „Ništa ne brinite, sve će biti u redu, dobićete brzo odgovor Narodne kancelarije na kućnu adresu. Srećan vam put“ Razmišljate: „Eto, čas posla, tako se radi, nema kod predsednika zabušavanja i odlaganja“.

Kući se vraćate ubeđeni u skoro okončanje vaše nepravde. Svoj optimizam širite i na ukućane ali oni su skeptični: „Čekaj da vidiš šta će biti kad ustanove da su tvoj direktor što te otpustio i predsednik republike iz iste vladajuće koalicije“. Odgovarate im: „Ma neznate vi ništa, i predsednik republike i predsednik Vlade, ma cela Vlada, saglasni su da će razvrgnuti spregu politike, kriminala i pravosuđa i da niko, a naročito iz vladajuće koalicije neće biti pošteđen od odgovornosti za kršenje zakona“. Dobro videćemo, kažu vam ukućani.

Ponovo je došlo vreme za sud i vi sa advokatom odlazite na suđenje. Ovog puta svi su prisutni. Sudija traži da precizirate tužbeni zahtev: „jel vi tužite zbog nezakonitog otkaza ili zbog isplate zaostalih zarada“. Advokat vas savetuje da se prvo izjasnite da je tužbeni zahtev podnet zato što ste nezakonito otpušteni, a posle, kao čista formalnost sledi tužba za naknadu štete. Naravno, slušate advokata i opredeljujete tužbeni zahtev zbog nezakonitog otkaza, mada vam nije jasno zašto ne može i jedno i drugo zajedno, jer zakon o radu predviđa obavezu poslodavca da vam pre otkaza isplati zaostale zarade i izvrši uplatu poreza i doprinosa. Ali nećete da zakerate: „Valjda sudija i advokat znaju svoj posao“.

Naravno, zastupnik vaše firme na sudu ne priznaje vaše navode u vezi nezakonitog otkaza i predlaže sudu odlaganje rasprave da bi on svoje navode potkrepio u pismenom podnesku. Vama je jasno, da to znači da mora da ide po svoje pravno mišljenje kod „poslodavca“ koji vas je otpustio, ali vi tu ništa ne možete jer to je zakonsko pravo i sudija mora da još jednom odloži raspravu za mesec dana. Niste zadovoljni jer već se približava rok od šest meseci za pravosnažno okončanje postupka, ali verujete da će presuda biti u vašu korist i da se druga strana neće žaliti ili ako se žali drugostepeni sud će to rešiti u hitnom postupku.

U međuvremenu počinju da vam stižu opomene javnih preduzeća za neplaćene račune za struju, komunalije, telefon i – vidi malera: „Radio televizija vam šalje opomenu pred utuženje za neplaćenu TV pretplatu. Metodom slučajnog uzorka od velikog broja dužnika kompjuter je izabrao i vas “. Razmišljate: „Pa šta, ako me tuže? Do tada imaću presudu suda da sam nezakonito otpušten, znači nisam ja kriv nego firma i direktor. Platiću ja državi kad firma plati meni.“

Na kućnu adresu stiže vam od suda podnesak zastupnika vaše firme u kome se kaže da ste za gubitak posla sami krivi zbog kršenja radne discipline i ugleda firme iznošenjem u javnost službenih tajni firme. Razmišljate: „Koje službene tajne? Nema drugo nego ono što ste naveli u vašim prijavama državnim organima – ugovori o delu sa penzionerima, prijateljima i familijom direktora i neuplaćeni porezi i doprinosi“. Odlazite zabrinuti kod advokata i pokazujete mu šta ste dobili od suda. Advokat vas smiruje: „Ma lopuže jedne, nemaju šta drugo nego to, ali ne brinite, to nije službena tajna jer ste vi to izneli državnim organima a ne u novine“. Zadovoljni smirujete ukućane.

Na sledećem ročištu, umesto vas izjavu daje advokat. Argumentovano uz poziv na zakon pobija podnesak zastupnika vaše firme. Sudski porotnici značajno klimaju glavom u znak odobravanja. Sudija zaključuje raspravu i kaže da ćete presudu dobiti na kućnu adresu. Odlazite kući zadovoljni i ohrabreni. Ukućanima prenosite kako su sudski porotnici klimali glavom za vreme izlaganja vašeg advokata. Objašnjavate im da se sudska odluka donosi većinom glasova a koliko ste shvatili porotnici su na vašoj strani. Sudijin glas i ako bude protiv biće usamljen, ali nema razloga da bude protiv jer vam je advokat rekao da je i zakon na vašoj strani.

Vreme prolazi a iz državnih institucija ne stižu nikakvi odgovori. Nema još ni presude iako je istekao zakonski rok od 6 meseci. Nema odgovora ni Narodne kancelarije. Stižu samo računi i nove opomene, stigle su i prve presude za vaše neizmirene obaveze prema državi u kojima se obavezujete da iste izmirite u roku od 15 dana zajedno sa sudskim troškovima i kamatama, sve pod pretnjom prinudnog izvršenja. Tu su i pravne pouke da u roku od 15 dana možete da se žalite drugostepenom sudu. Hvata vas panika, ne znate šta da radite. Ukućani vas mrko gledaju, međusobno se sašaptavaju, sa vama neće ni da razgovaraju. U panici, da bi dobili na vremenu za odlaganje izvršenja za dugovanja državi pišete žalbe drugostepenom sudu i predajete ih zadnjeg dana ostavljenog roka preko pošte u nadi da ćete tako dobiti na vremenu, svesni da će presude biti potvrđene a sudski troškovi uvećani. Istovremeno pišete pritužbu predsedniku suda zbog nezakonitog odugovlačenja sa donošenjem presude u vezi vašeg otkaza i urgencije ministarstvima u vezi vaših žalbi na prvostepena rešenja.

Predsednik suda vam u zakonskom roku od 15 dana odgovara da je razgovarao sa vašim predmetnim sudijom koji mu je dao izjavu da je pretrpan poslom ali je obećao da će presudu doneti u roku od mesec dana.

Iz ministarstava vam stižu obaveštenja da je postupak još u toku jer su važe žalbe poslate prvostepenim organima na izjašnjenje i da će po njihovom izjašnjenju ministarstvo doneti konačnu odluku.

Vidite da se ne poštuju pravni rokovi pa zovete Narodnu kancelariju radi dopune žalbe. Ljubazan glas vam objašnjava da se radi na vašem predmetu ali da je slučaj složen jer se protiv vas urotile neke sile i da je potrebno da se strpite, a ako imate nove žalbe da to pošaljete poštom, uz poziv na broj predmeta koji su vam saopštili. Nije vam baš jasno o kakvim to silama protiv vas govore iz Narodne kancelarije i zašto vam to nisu pismeno saopštili. Ali rezonujete: „Aha, vide oni kakav se ološ udružio protiv mene, treba im vremena da to razbucaju“.

U međuvremenu stiže vam prvostepena presuda – vaš tužbeni zahtev je odbijen. U obrazloženju se prihvataju navodi iz podneska vaše firme  da ste sami krivi za otkaz ugovora o radu zbog prekršaja radne discipline odavanjem službene tajne. Očajni odlazite kod advokata a on se smeje i kaže: „Ma ne brinite ništa, pukli su. Firma ne može da ima službenu tajnu za državne organe. Utaja poreza nije službena tajna nego krivično delo. Zna to i sudija ali hoće da spasi direktora da ne ide u zatvor. Poništićemo im ovu presudu u drugostepenom postupku ko od šale. Samo budite strpljivi.“ I pored advokatovog optimizma vi dobijate prve simptome neuroze. Postali ste razdražljivi, imate česta lupanja srca, sve češće zamišljate sebe kako se motkom obračunavate sa direktorom na nekom usamljenom mestu.

Zbog ovih tegoba rešili ste da odete kod lekara. Koristite nedavno dobijenu zdravstvenu knjižicu sa evidencije zavoda za zapošljavanje. Kad ste objasnili svoje tegobe lekar opšte prakse vas upućuje kod neuropsihijatra. Tamo konstantuju da ste postali neurotični i prepisuju vam terapiju.

Sasvim slučajno sutradan sa evidencije za zapošljavanje stiže vam obaveštenje da možete da konkurišete za nov posao u drugoj firmi. Odlazite na razgovor i oni vas upućuju na sistematski pregled. Svuda glatko prolazite ali kod neuropsihijatra u vašem kartonu stoji da ste neurotičar i zato dobijate izveštaj da privremeno niste sposobni za rad.

U međuvremenu poziva vas vaš advokat i saopštava vam da je sa drugostepenog suda brže nego što ste se nadali stiglo Rešenje kojim se poništava prvostepena presuda i predmet vraća na ponovno suđenje. Dešava se baš onako kako vam je rekao advokat. Njegov ugled u vašim očima raste. Radosno saopštavate ukućanima nove vesti. Oni vas gledaju ravnodušno i nezainteresovano. Iako niste lekar jasno vam je da su i oni postali psihički pacijenti. Pukli su. Deca su popustila sa učenjem i prestala da izlaze van kuće bez preke potrebe. Svi gledaju u vas i samo ćute. Niko vas više ne grdi, ali vama to mnogo teže pada. Postajete neuračunljivi i u sebi razmišljate: „Majku im lopovsku uništiše nas sve. Moraću da im se osvetim“. Ali od koga početi. Ima ih mnogo i niste sigurni ko je glavni krivac. Izlećete iz stana razdražljivi, besciljno lutate i izdaleka osmatrate svoju bivšu firmu. Ne prilazite blizu jer znate da je direktor instalirao kamere. Bolje je da ne budete zabeleženi na njima. Za svaki slučaj. Odlazite na buvljak i krišom merkate robu. Primećujete da vas interesuje samo roba kao: sekire, noževi, pajseri, veliki šrafcigeri, lanci za bicikle. Onda se trgnete: „Ma šta će mi to. Nemam drva da bi mi trebala sekira a nemam ni bicikl da bi mi trebao lanac“. Nevoljno se vraćate kući i dobijate obaveštenje od advokata za novo suđenje.

Vreme do suđenja provodite na selu kod nekih rođaka. Čuli su da ste bez posla pa su vas pozvali da im nešto pomognete. To vam se isplatilo jer su vas ispratili sa tovarom namirnica i nešto para. Posle dužeg vremena ukućani ponovo razgovaraju sa vama. Jasno vam je da su vam zahvalni što posle dužeg vremena imaju bolje obroke, a deci ste prvi put posle dužeg vremena dali džeparac za izlazak.

Rasprava na ponovljenom suđenju je kratko trajala. Punomoćnik firme je i dalje tvrdio da vam firma nije dala nezakonit otkaz ali nije više pominjao da ste otkaz dobili zbog odavanja službene tajne. Rasprava je zaključena a presuda je za razliku od prethodnog puta stigla u roku od 15 dana. Ovog puta u vašu korist. Firma se nije žalila i presuda je postala pravosnažna. Direktor vas je vratio na posao ali ne na isti nego gori i manje plaćen. Advokat je naplatio sudske troškove i dao vam pravni savet da ne tužite firmu za naknadu štete kako ne bi iritirali direktora da vas ponovo otpusti. I vaši ukućani su vam to isto rekli.

Sada radite na novom poslu mnogo više za manju platu od koje otplaćujete dugovanja za neplaćene račune dok ste bili bez posla.

Iz ministarstava i Narodne kancelarije se i dalje ne javljaju a vi i nemate više volje i snage da se raspitujete jer sada imate novo životno iskustvo: „zaista ne može šut sa rogatim, naročito ako ih ima više i svi su članovi vladajuće koalicije“.

Autor Slobodan Radulović

Od zaborava sačuvao:

Slobodan Radulović

Svoje radno vreme radnik je provodio u veselom raspoloženju, jer dok je radio pevušio je vesele pesme i sa takvim raspoloženjem prebacivao je radnu normu. Međutim, ovaj radnik je radio bez usmerenja, jer nije imao nadređenog Rukovodioca, zato što su u firmi bili zaposleni samo on i Direktor.

Zbog toga je Direktor firme, koji je redovno posećivao menadžerske i partijske kurseve, odlučio da takva situacija ne može da potraje, te je u svojstvu Upravnika firme zaposlio stručnu osobu, koja je imala veliko iskustvo sa upravljanjem.

Da bi Upravniku bili obezbeđeni uslovi za rad, Direktor je u ime firme od MMF-a podigao kredit za izgradnju i opremanje kancelarije Upravnika. Zahvaljujući nabavljenoj opremi Upravnik je organizovao kontrolu dolaska srećnog radnika na posao i njegov odlazak sa posla. Ali, kao iskusan i školovan kadar, Upravnik je shvatio da takve poslove ne treba da radi on lično, jer se on školovao za Rukovodioca a ne za Poslovnog sekretara.

Zbog povećanog obima posla Upravnik je predložio, a Direktor prihvatio, da u firmi zaposle Poslovnog sekretara da bi popunjavao dokumenta o dolasku radnika na posao i odlazak radnika sa posla.  Da bi Poslovni sekretar mogao da obavlja svoje poslove, Direktor je u ime firme kod MMF-a podigao kredit za opremanje radnog mesta Poslovnog sekretara. Zahvaljujući ažurnosti Poslovnog sekretara pokazalo se da se dokumentacija naglo umnožava, što je ukazalo na potrebu sastavljanja mesečnih i periodičnih izveštaja.

Zbog ukazane potrebe za sastavljanje izveštaja Upravnik je predložio, a Direktor prihvatio, da u firmi zaposli Referenta za sastavljanje izveštaja. Da bi se stvorili uslovi za rad Referenta za sastavljanje izveštaja, Direktor je u ime firme kod MMF-a podigao kredit za izgradnju i opremanje kancelarije Referenta za sastavljanje izveštaja.

Međutim, vremenom su Izveštaji počeli da se gomilaju pa se ukazala potreba da se to prikazuje statističkim parametrima.

Zbog toga je Upravnik predložio, a Direktor prihvatio, da se uposli Referent za statistiku. Da bi se obezbedili uslovi za rad Referenta za statistiku, Direktor je u ime firme kod MMF-a podigao kredit za izgradnju i opremanje kancelarije Referenta za statistiku.

I tako svako od uposlenih je radio svoj deo posla, a Direktor je bio oduševljen ovakvom organizacijom i razvojem firme. Međutim, zbog potrebe da se otplaćuju krediti i isplaćuju plate zaposlenima, radnik je morao da proizvodi sve veći broj jedinica proizvoda i da popunjava sve veći broj formulara. Zbog toga se radnik požalio Upravniku.

Upravnik je uvideo da je potrebno da hitno reaguje.

Zbog toga je Upravnik predložio, a Direktor prihvatio, da se zaposli Kontrolor rada radnika. Da bi se izgradila kancelarija i opremio radni prostor Kontrolora radnika, Direktor je u ime firme kod MMF-a podigao kredit. Radi efikasnije kontrole, na predlog Kontrolora rada radnika izvršena je obnova i umrežavanje svih kompjutera u firmi, sa najsavremenijim mrežnim softverom. Zbog povećanog obima posla Kontrolor rada radnika je uvideo da treba da načini nacrt i plan kontrole radnika, pa je od Upravnika tražio da mu se obezbedi pomoćnik.

Tako je Upravnik predložio, a Direktor prihvatio, da se uposli Pomoćnik kontrole radnika. Da bi se napravila i opremila kancelarija za rad pomoćnika kontrole radnika, Direktor je u ime firme kod MMF-a podigao kredit.

Upravnik je bio veoma zadovoljan zbog brzog i naglog razvoja firme, pa je odlučio da naruči Studiju o poslovnom uspehu, koju je podneo na uvid Direktoru.

Kada je Direktor pogledao podatke shvatio je da firma nije više tako uspešna kao što je bila. Zbog toga je rešio da zaposli Savetnika. Da bi izgradio i opremio kancelariju za Savetnika, Direktor je u ime firme kod MMF-a opet podigao kredit, a Savetniku je naložio da izvrši kompletnu dijagnostiku i predloži rešenje.

Nakon detaljne analize, Savetnik je došao do zaključka da u firmi ima višak zaposlenih i kao rešenje predložio da se neko otpusti.

Direktor je hitno sazvao Kolegijum zaposlenih, kome vredni radnik nije mogao da prisustvuje zato što nije imao ko da ga zameni za mašinom.

Jednoglasnom odlukom Kolegijuma doneta je odluka da se radnik otpusti zbog omalovažavanja upravljačko-rukovodeće strukture firme.

Nakon buđenja i anilize sna došao sam do sledećih zaključaka:

1.    Nemoj na poslu da pokazuješ da si mnogo vredan i srećan.
2.    Pokaži da ne znaš da radiš ništa, jer se nesposobnima ne postavlja nadzornik.

3.    Nemoj da podižeš kredit kod MMF-a u svoje, već samo u ime firme.
4.    Ako želiš da budeš vredan na poslu osnuj svoju firmu.

Svaka sličnost sa organizacijom Vlade Srbije je nenamerna i slučajna.

Sanjao: Slobodan Radulović

Gmail: magila97@gmail.com
Blog: www.bokisingl.wordpress.com
Datum: 04.01.2012.

“ELEKTROTIMOK ZAJEČAR”

Predmet: Otkaz statusa potrošača električne energije

Nije li to početak reprize inflacije iz devedesetih godina (period 1991-1993 godine-vidi sliku).

Radi podsećanja tokom 1993. godine štampana je novčanica od 500 milijardi dinara, čija je vrednost krajem te godine iznosila oko 4-5 nemačkih maraka. Uostalom predsednik Srbije nam je već najavio da u narednoj godini treba da očekujemo težak ekonomski period.

Za razliku od predsednika Srbije predsednik Vlade nastupa u optimističkom tonu, jer je 22. septembra 2011. godine ponosno najavio da je njegova vlada zadužila zemlju za još milijardu dolara, sa kamatom od 7,25% i rokom otplate od 10. godina. To znači da će Srbija od marta 2012. godine do septembra 2021. godine iz budžeta morati da isplaćuje 72,5 miliona dolara samo na ime kamate. Naravno, za otplatu ove kamate nekako će se naći mogućnost, ali iz kojih će se sredstava otplaćivati milijardu dolara osnovnog duga predsednik Vlade nije nagovestio. Po svemu sudeći očigledno je da nam je ovakvim vođenjem monetarno-finansijske strategije Vlada Srbije pripremila još goru sudbinu od Grčke, Italije, Španije, Portugala, Irske, jer sve navedene zemlje imaju bolje privredne i organizacione potencijale, jer za razliku od Srbije, mogu računati i na pomoć Evropske Unije.

Kao dodatni razlog za strah od povratka inflacije iz devedesetih godina je način kako Vlada rukuje budžetskim sredstvima. Naime, nije nikakva tajna da je budžet Srbije konstantno u stanju nelikvidnosti, zbog čega je Vlada prinuđena da g a “krpi”, tako što se često povećavaju postojeće takse i doprinose, menja se visina akciza na uvoznu robu, uvode se nove takse i doprinosi i sl. Međutim, sve to nije dovoljno pa je Vlada sve češće prinuđena da “rupe u budžetu” zatvara emitovanjem državnih obveznica, kao najbrži i najlakši način za popunu budžetskog deficita. Tako, naprimer 29. decembra 2010. godine rasprodati su šestomesečni zapisi sa kamatnom stopom od 5,25% u vrednosti od 21 milijarde dinara.

Već krajem marta (28.03.2011.) ukazala se potreba za popunu budžetskog deficita od 500 miliona evra a šest meseci kasnije napravljen je dug za još 500 miliona evra.

Koliko je praksa emitovanja državnih zapisa za popunu budžetskog deficita omiljena u Vladi Srbije vidi se iz činjenice da je za 2011. godinu bila planirana emisija državnih zapisa od 280 milijardi dinara od čega je za refinansiranje prethono izdatih zapisa namenjeno 235 milijardi dinara, a 45 milijardi za refinansiranje deficita budžeta. Na ovakve poteze Vlade Srbije reagovala je Narodna banka Srbije tako što je objavila da se Javni dug Republike Srbije nekontrolisano povećava emitovanjem državnih hartija od vrednosti, jer samo u prvom tromesečju 2011. godine taj dug se uvećao za 72,4 milijarde da bi na kraju marta dostigao vrednost od 250,2 milijarde dinara. U drugom tromesečju taj se dug povećao za 54,3 milijarde dinara, tako da je na kraju juna iznosio 304, 9 milijardi dinara.

Postavlja se logično pitanje ko i zbog čega kupuje ovakve državne zapise?

Pokazalo se da državne obveznice najčešće kupuju strane banke koje posluju sa Srbijom, a kupuju ih zato što Vlada Srbije za prodaju državnih obveznica daje galantnu kamatu od 13-14 %, a na dvogodišnje zapise krajem septembra 2011. davana je kamata od neverovatnih 14,9%.

Za tri godine Vlada Srbije je uspela da zaduži Srbiju za 5,7 milijardi evra, što znači da se dug Srbije svake sekunde uvećavao za 58 evra, a samo u ovoj godini taj je dug uvećan za preko 2 milijarde evra. Naime, ova Vlada je preuzela vlast sa Javnim dugom od 8,7 milijardi evra , a za vreme svog mandata taj dug uvećala na 14,4 milijarde evra.

Takođe, ova Vlada je preuzela vlast sa iznosom spoljnjeg duga od 17,9 milijardi evra da bi na kraju jula 2011. taj dug dostigao iznos od 23,1 milijardu evra, čime je Srbija dovedena na granicu zaduženosti od 45% BDP-a, koju je Vladi Srbije, kao fiskalno pravilo, postavio MMF.

Nakon emitovanja evro obveznica Vlada Srbije je Javni dug dovela na poziciju od 44,4%, tj. na samo 0,6% od postavljene gornje granice.

Ako se u narednom periodu nastave ovakvi trendovi zaduživanja Javni dug Srbije bi mogao do 2015 godine da dostigne čak 60% BDP-a.

Poseban problem u narednom periodu biće činjenica da država nema više šta da proda, a strane donacije su skoro potpuno “presušile”, što znači da, kao jedina alternativa, ostaje novo zaduživanje a to Srbiju vodi u Grčki scenario ili povratak u 90-te godine, tj. u “finansijski pakao”.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović
Izvor podataka: http://svisrbisveta.org/ekonomija/istorijska-zaduzenost-srbije/#ixzz1hxldAIZ7

Niko ne zna koliko je bio star, obzirom da je njegova krštenica davno izgubljena zbog preterane birokratsko-crvene brige da se svima obezbedi sve u skladu sa njihovim potrebama i neuspelom pokušaju da se to nadoknadi od njihovih sposobnosti.
Pokojni Zdrav Razum biće zapamćen po tome što se striktno držao dragocenih saveta naših važnih drugova i drugarica. Zahvaljujući tome, uvek je znao kako i kada se treba skloniti od nevolje, zašto su neki drugovi ugrabili i po dve ili više sreće, a znao je i da život nije bio fer prema onima koji nisu ugrabili ništa, zato što nisu slušali blagovremene savete i upozorenja naših važnih drugova.
Pokojni Zdrav Razum je živeo po jednostavnim ekonomskim pravilima, jer nije trošio više nego što je zarađivao, a kredite je uzimao samo pre, a nikako posle Tranzicije.
Zdravlje pokojnog Zdravog Razuma počelo je da se urušava kada su uvedene dobro smišljene državne regulative sa duplim standardima, jer sa svojim dugogodišnjim navikama nije mogao da shvati da neko može da postane vlasnik neke firme za 1-3 evra, da nakon toga može da radnicima godinama ne isplaćuje zarade, a državi ne uplaćuje porez i doprinose.

Zdrav Razum je bio potpuno zbunjen i dezorijentisan, kada je od predsednika države saznao da u državi funkcioniše sprega politike, kriminala i pravosuđa. Sa velikim umnim naporom pokušavao je da shvati kako to država štiti ljudska prava onima koji zbog neisplaćenih zarada sebi seku prste, vezuju se za šine, spaljuju se ili skaču sa višespratnica.
Pokojni Zdrav Razum je izgubio želju za životom kada je, na osnovu zvaničnih državnih izveštaja saznao da u državi funkcionišu razne Mafije, među kojima čak i Crkvena Mafija, jer kao i većina građana verovao je do tada da su crkveni poslenici božji službenici na zemlji i da svojim skromnim i smernim postupcima u ovozemaljskom životu treba da pruže primer vernicima a ne da se voze u luksuznim automobilima, da žive u luksuznim eparhijama, da se odaju pijanstvu i razvratu, a da sve to plaćaju od nameta za svoje usluge vernicima i harača nametnutog od države za njihove potrebe.
Neposredno pred smrt pokojni Zdrav Razum se mnogo prestrašio kada je shvatio da država posredstvom „Reformisanog pravosuđa“ nema pouzdane mehanizme da ga zaštiti od huligana, provalnika i razbojnika. Izgubio je volju za životom kada je saznao da „Reformisano pravosuđe“ neće da ga zaštiti od mogućnosti da mu Elektrodistribucija izmisli dug za struju, čak i kada ne potroši ni jedan kilovat a uredno plati taksu na brojilo, a ipak mu obustavi isporuku struje uz tvrdnju da od „Reformisanog pravosuđa“ poseduje pravosnažno Rešenje o obavezi isplate izmišljenog duga i sudskih troškova za sudski spor u kome nije ni bio učesnik, niti je od „Reformisanog pravosuđa“ bio obavešten da je takav spor uopšte vođen protiv njega.
Zdrav Razum je potpuno izgubio želju za životom kada je saznao da se sve češće dešavaju slučajevi da državna administracija može nekog da proglasi mrtvim, iako je živ, i da mu po tom osnovu ukine pravo na penziju i pravo da se služi svojim dokumentima pred „Reformisanim pravosuđem“ kako bi dokazao da još nije umro.
Na kraju da kažem da će Zdrav Razum biti ispraćen od svojih roditelja Istine i Poverenja, od ucveljene supruge Diskrecije, svog sina Logike i od svoje voljene kćeri Odgovornosti.
Nakon njegove smrti iza njega, u svojstvu trajno ožalošćenih, ostaju njegova polubraća: Nisam Ovca, Nisam Glup, Nisam Budala,  i njegove polusestre: Tražim Pravdu i Ima Boga.
Pokojnom Zdravom Razumu nek je večna slava Amin.

Oproštajnu besedu održao: ožalošćeni Slobodan Radulović

po ideji sa:

www.politika.rs/IN MEMORIAM – ZDRAVOG RAZUMA !! …..

Nažalost, u poslednjoj deceniji pokazalo se u praksi da Srbijom vladaju domaće “Marionetske strukture stranih sila”, a njihov osnovni zadatak je da građane Srbije odvoje od njihovih vekovnih navika, tradicija i nacionalnog identiteta. Gubitak nacionalnog identiteta pretstavlja najveći poraz jedne nacije, a sem toga, gubitak upravljačkih i vlasničkih prava nad javnom i društvenom svojinom, predstavlja tipičan primer novog oblika kolonizacije jedne male države od strane nekih velikih.

Zahvaljujući “Marionetskoj vlasti” javna i društvena svojina Srbije su se dobrim delom transformisale u privatnu, ali vlasnici te svojine postali su stranci ili isključivo oni, koji su pravo na vlasništvo kupovali lojalnošću i pokornošću toj “Marionetskoj vlasti”.

Dakle, najveća nacionalna dobra u tim prilikama postala su vlasništvo stranaca, a oni koji su prethodno njima upravljali postali su službenici stranih firmi u sopstvenoj državi.

U takvim okolnostima, marionetske vlasti se ne obaziru na ljudska prava građana.

Umesto poštovanja ljudskih prava, uz pomoć sprege politike, kriminala i pravosuđa, dozvoljena je u vidu farse, simulacija zaštite ljudskih prava, koja u praksi deklarativno funkcioniše u obliku zakonskih rešenja sa dvostrukim pravnim standardima, tako što su “Marionetske strukture” tzv. “reformisanom pravosuđu” omogućile da se u svojim pravnim i drugim odlukama, po istim pravnim stvarima, poziva na suprotstavljene zakonske odredbe iz istih zakona (doneti su zakoni sa duplim standardima), u zavisnosti od statusa stranke u postupku prema “Marionetskoj vlasti”.

Na ovaj način i tzv. “reformisano pravosuđe”  ispoljava se u praksi kao “skutonoša” stranih gazda, jer simulacijom zaštite ljudskih prava u Srbiji daje pokriće “Marionetskom režimu” da je uspostavio demokratiju u Srbiji.

Zahvaljujući takvoj simuliranoj zaštiti ljudskih prava u Srbiji, mladi ljudi, intelektualci, naučni radnici, kao i svi pošteni, vredni i  kreativni građani lišeni su motiva za stvaralaštvo, a naročito za stvaralaštvo u oblasti nauke i privrede.

Veliki centri moći tzv. “Marionetskih struktura”, finansiraju samo “podobno” naučno stvaralaštvo, kontrolišu njihove domašaje i odlučuju o primeni njigovih rezultata.

Srpske naučne laboratorije i naučni instituti počinju da nestaju kao samostalni  subjekti, već postaju ispostave centrale koja im kontroliše sve, a naročito domašaje u stvaralačkom mišljenju i radu. Ti domašaji se moraju kretati u granicama koje u okupiranu zemlju i okupirani narod neće uneti seme pobune ili emancipacije.

Kolonizacija Srbije pretstavlja vekovni, trajno neostvareni projekat stranih sila još iz doba Rimskog carstva. Naime, još polovinom X veka Konstantin Porfirogenet, u spisu: „De Administrando Imperio“

kaže sledeće:

„[...] »Srbi« na jeziku Rimljana je reč koja označava »robove«, a na tom jeziku obično se rečju »serbula« označava obuću robova, a reč »tzerboulianoi« označava one koji nose jeftinu, siromašku obuću. Srbi su to ime dobili jer su postali robovi imperatora Rimljana[...]“ (Konstantin Porfirogenet,De administrando imperio,Glava trideset i druga,str. 153.).

Ta viševekovna aspiracija u porobljavanju Srbije vidi se i iz drugih istorijskih izvora na latinskom, po kojima  se reč „Srbi“ prevodila kao „Sluge, a Srbija kao „Sluganija“(Servia), ili „zemlja Sluga“

Prema tim izvorima:

“Srbi su kao Sluge dovedeni na Balkan (od strane rimskog cara Heraklija), a kao Sluge su se oformili u obliku naroda i to bezobzirno plagirajuci koga su stigli. Ako se objektivno sagleda njihov razvoj kao naroda vidi se i više nego jasno, da osim spektakularnog imena „Sluge“ ničega originalnog kao narod nemaju. Sluga su jedino što imaju, i opet tvrde da je sve pod nebeskom kapom njihovo, slugansko. Čak i današnje sluge, koje su do juče bili Bošnjaci, Hrvati, Crnogorci ne žele da se toga sećaju, jer su nastali kao narod u obliku konglomerata različitih naroda i ništa više. Tome je nesumnjiv dokaz činjenica da u čitavoj istoriji nisu bili u stanju produkovati bilo šta originalno, pa čak ni svoje ime,  jer ime „Sluge“ je univerzalno i koristi ga svaki narod na svetu da bi opisao one koji su potčinjeni nekome. Kada se uporede sa npr. Bošnjacima, koji su jedini narod u Evropi sa originalnim kulturnim spomenicima, kako je lepo već odavno zapazio M. Krleža, hvata ih neizečiva zavist i na sve načine pokušavaju pokrasti i prisvojiti ono sto nikada nije bilo njihovo, jer to je način na koji Sluge mogu jedino opstati, krađom tuđeg, prevarama i zločinom. Kada bi nekome od danasnjih Sluga dali zadatak da napiše knjigu pod naslovom „Moj pradeda nije bio Srbin“, pokušali bi na sve moguće načine da „dokažu“ da to nije istina, da su pećinski ljudi redom bili Srbi (istom revnošću kojom „dokazuju“ to isto za Bošnjake, Hrvate, Crnogorce itd…),  jer kako će biti da Srbi nisu nastali od Srba.  I to je upravo tačka iz koje potiče njihovo celokupno ludilo. Kada jednoga dana shvate da sami Srbi nisu nastali od Srba, vide će se konačno koliko su smešni, patetični i iznad svega glupi.

Nesrpski (ilirski) naziv „njihove“ države „Raška“, nesrpska (avarska) titula vladara „župan“, nesrpska vera hrišćanstvo (pokršteni od strane Nesrbina – vidi pod „Heraklije“), malo posle toga nesrpska (vizantijska) vera pravoslavlje, nesrpska (bugarska) ekavica, nesrpsko (bugarsko) pismo ćirilica, nesrpski (slavenski) jezik. Sve što praktično imaju originalno kao činilac u procesu njihovog nastanka jeste njihovo ime „Sluge“, a znamo svi koliko je to originalno ! Citava istorija Sluga govori samo o njihovim gospodarima,prvo je to bio Rim,potom Vizantija,pa Bosna, pa Turska,Pa Njemacka… U zadnjih stotinu godina Sluge su ostavljene bez gospodara,i kao takvi zapali su u masovnu psihozu,samobmanivanja i zločina.Koliko su samo ogrezli u samoobmanivanju,pokazuju brojne činjenice navedene ovdje.Npr.Sluge bezočno lažu sami sebe dan i noć da su jedini branili „hrišćansku Evropu“ od Turaka,ali nikada ih nećete čuti da govore o bici na Nikopolju gde je na jednoj strani bila vojska „hrišćanske Evrope“najjača do tada ikad skupljena,a sa druge Turci i Srbi (Sluge) i tako Turci i Srbi (Sluge) na čelu sa Stefanom Lazarevićem poklaše na Nikopolju najjaču vojsku „hrišćanske Evrope“ i to tako žestoko da se u narednih 300 godina nije oporavila.Ili,kada se lažu da je Marko Kraljević bio „najveći borac protiv Turaka“,a kraljević Marko je u stvari bio turski vezir…”

Iz navedenih izvora jasno proizilazi činjenica da su strane sile Srbiji uvek nametale “Marionetske režime”, koji su kao takvi služili interesima svojih gospodara, zbog čega je ceo srpski narod bio tretiran kao „Sluge“.

Kao zaključak može se reći da se na sledećim izborima Srbija nalazi na poslednjoj liniji odbrane od invazije, koju su joj “Marionetske vlasti” pripremile u prethodnoj deceniji.

Poseban problem na sledećim izborima građani Srbije će imati prilikom odluke za koga će glasati.

Lično smatram, da pri sadašnjem stanju stvari na političkoj sceni Srbije, kao rešavanje prethodnog izbornog pitanja, treba obavezno izaći na izbore i precrtati glasački listić i tako stvoriti uslove za izbor “Ustavotvorne skupštine”, koja bi bila sastavljena isključivo od “Nemarionetskih struktura” sa mandatom od šest meseci. Tako izabrana Ustavotvorna skupština treba da u svom mandatu pripremi zakonsku proceduru za stvarno slobodne i demokratske izbore.

Slobodan Radulović

Takav sistem vrednosti uništio je privredu i pravni poredak Srbije stvorivši na jednoj strani ogroman broj sirotinje na ivici životne egzistencijie i mali broj ekstremno bogatih pojedinaca. Posledice takvog sistema vrednosti su pljačkaške privatizacije, koje su iznedrile veliki broj nezaposlenih građana, prezaduženost i države i njenih građana, spregu politike, kriminala i pravosuđa, porast beznađa, kriminala i samoubistava.

Opšte je poznato da se oblik vlasti može opravdati samo pred sudom ljudi kojima se vlada, odnosno oni treba da svojom voljom pristanu na to, prosudivši razumno o postupcima vlasti i društvenom uređenju. Normalno bi bilo da se vlast u Srbiji uspostavlja legalnim izbornim postupkom između najboljih kandidata sa najboljim programima, ali i na osnovu njihove uspešnosti u ostvarivanju tih programa.

Nažalost, u Srbiji je zadnjih decenijuipo uspostavljen nakaradni izborni sistem, koji više liči na tender za najvećeg lažova nego na utakmicu kandidata sa pozitivnim sistemom tradicionalnih građanskih vrednosti zasnovanih na razumu, znanju, časti, poštenju, humanosti, zakonitosti itd.

Zbog otuđenja političkih elita od tradicionalnih vrednosti građanskog društva potrebno je da građani Srbije, kao alternativu lošem vođenju države uspostave Ustavotvornu skupštinu, koja će, za period do legalnih izbora imenovati paralelne institucije vlasti, koje će umesto stvarnog vršenja vlasti, postojećim državnim institucijama davati javne besplatne savete kako bi te državne institucije trebale da budu uređene i kakva bi pojedina rešenja trebalo primenjivati umesto postojećih vladinih rešenja. Na taj način predstavnici Ustavotvorne Skupštine i Vlade u senci pokazali bi biračima da Srbija ima alternativu.

Slobodan Radulović

Činjenica je da zlato na svetskim berzama postaje sve skuplje i obara istorijske rekorde, a do kraja godine cena zlata mogla bi da premaši 1.500 dolara za uncu. Analitičari objašnjavaju da rast cene zlata podstiče više faktora – visoka cene nafte, niske realne kamatne stope i stalno prisutan strah od dužničke krize u Evropi.

Upravo zbog straha velikog broja država u svetu od dužničke krize Srbija ima realne šanse da, zahvaljujući svojim mineralnim resursima na području Istočne Srbije (Bor i Majdanpek), iskoristi takvu pogodnost i ulaganjem u proizvodnju bakra i zlata osigura solidan profit. Naime, zlato je od početka godine poskupelo gotovo 20 odsto, a dinamika tražnje i cena održava rastući značaj zlata za investitore, za koje je ovaj plemeniti metal sve sigurnije polje za ulaganja, naročito ako se zna da danas mnoge visoko razvijene zemlje svoje ekonomije zasnivaju na fiktivnoj vrednosti svojih valuta bez odgovarajuće podloge u zlatu.

Posle saopštenja Američkih federalnih rezervi da će kupiti još hartije od vrednosti, dostignut je novi rekord cene zlata od skoro 1.400 dolara za uncu. Najnoviji skok cena, međutim, nisu uzrokovali samo Federalne rezerve i slab dolar.

Prema ocenama analitičara, investitori se nisu poveli za prognozama o završetku recesije, pa i dalje kapital pretvaraju u zlato. U njihovom posedu je, prema procenama konsalting kompanije GFMS, oko 30.000 tona, odnosno šestina svetskih rezervi, što je više od zlatnih rezervi svih centralnih banaka zajedno. Analitičari britanskog investicionog fonda Hermitage Capital Managment idu i korak dalje i prognoziraju da bi kotacije zlata mogle i da premaše cifru od 2.000 dolara za uncu u narednih 18 meseci.

Eksperti nemačke „Komercbanke“ su mišljenja da će ove godine cene zlata nastaviti da rastu i da će premašiti 1.600 dolara za uncu, dok švajcarski analitičari ne isključuju mogućnost da bi njegova cena mogla da dostigne istorijski maksimum od 1.780 dolara.

Na povećanje cena zlata značajno utiču ekonomije u usponu iz jugoistične Azije. Indija je tako u 2010. godini uvezla čak 43 metričke tone zlata za proizvodnju nakita i relikvija, s obzirom da su u toj zemlji trenutno sezona različitih festivala. To je bilo dovoljno za novi rast  cena zlata, a i kinesko tržište juvelirskog zlata, drugo po veličini posle indijskog, takođe je u porastu.

U Kini je osnovan prvi fond za zlato -  Lion Global Gold Fund, koji je za samo nekoliko nedelja posle otvaranja privukao uloge vredne 500 miliona dolara Od početka 2011. godine Kina je uvećala rezerve zlata na 200 tona. Analitičari procenjuju da će Kina, koja je inače najveći kupac plemenitih metala posle Indije, ove godine udvostručiti ulaganja u zlato, zbog nepostojanja druge investicione alternative. Najveći problem kineske ekonomije je ubrzanje inflacije, koja je prošle godine dostigla 3,3 procenata premašivši planski pokazatelj od tri procenta. Početkom godine rast cena u Kini je ubrzan na 4,9 odsto.

Zlato je očigledno privlačna aktiva, jer što je tržište pod većim pritiskom inflacije ili nereda u Africi, sve veći broj investitora se okreće zlatu kao sigurnom utočištu. Prošle godine zlato je poskupelo za 30 procenata. Cene su rasle deset godina zaredom, što je i najduži period kontinuiranog poskupljenja ovog plemenitog metala.

Poskupljenje zlata poslednjih godina rezultat je rastuće nestabilnosti svetskog finansijskog sistema, ekomomske i dužničke krize u Evropi. U vreme ekonomske krize zlato dobija na popularnosti među investitorima, za koje taj plemeniti metal postaje sigurnija alternativa od nestabilnih valuta i nesigurnih akcija kompanija. Skoro 20 godina zlatom se trgovalo po cenama na nivou od 300 do 400 dolara za finu uncu, a u poslednjoj deceniji, kotacije su porasle na 400 dolara za uncu.

Zato neće biti ništa neobično ukoliko kotacije zlata od 2020. godine stignu i na 7.000 dolara za uncu. Zbog novog skoka cene zlata ali i velikih osiguranja u kursu evra i dolara sve više država, ali i pojedinaca, okreće se kupovini zlata i u tom pogledu ni Srbija nije izuzetak. Srbija drži zlato u okviru svojih deviznih rezervi, a povećala ga otkupom poluga iz domaće proizvodnje. Narodna banka Srbije raspolaže sa oko 13,1 tonom zlata.

Prema podacima sa liste „Bord gold kansila“, koja se kvartalno objavljuje, Srbija se u martu 2010. godine nalazila na 59 mestu u svetu po količini zlata, koja čuva u deviznim rezervama, objašnjavaju u NBS. Rast cene zlata pozitivno se održava na povećanje deviznih rezervni Centralne banke, koje su 9,7 milijardi evra.

Povećana atraktivnosti tržišta plemenitih metala u svetu podstakla je aktivnosti u tom sektoru i u Srbiji. U tek obnovljenom rudniku Lece, kod Medveđe, stiglo se do nalazišta u kome ima i do 250 grama zlata u toni olovnog koncentrata ili nekoliko puta više nego u svetskim rudnicima sa isplativom eksploatacijom.

To je i prilika za borsku topionicu bakra u izgradnji u kojoj bi, kako je planirano, već 2014. godine moglo da se proizvodi gotovo 70.000 tona bakra, 14 tona srebra i 2150 kilograma zlata iz rude u Boru i Majdanpeku. Ako se tome doda ruda i iz drugih ležišta u Timočkoj Krajini i Srbiji, zlata bi moglo da bude i dvostruko više. U isto vreme u Srbiji se iz mulja elektrolize bakra u Boru godišnje proizvodilo 3,5 tona zlata, a još trećina dobijala se iz drugih ležišta.

Stručnjaci poredviđaju da bi aktiviranjem i ostalih ležišta, bar desetak, proizvodnja zlata bi mogla da se uveća od tri do četiri puta. Naravno, pod uslovom da se dodatnim istaživanjima potvrde dosadašnje prognoze i nađe dovoljno novca za pokretanje proizvodnje. Sada je prava prilika za oba metala – zlato i bakar, jer je njihova cena veća nego ikada. Prilika je to i za ispiranje zlata u dolinama Peka i Timoka. Očekuje se i početak eksploatacije zlata u novom majdanpečkom rudniku Čoka Marin. Reč je o malom, ali zlatom veoma bogatom ležištu.

U Svetskim geološkim enciklopedijama piše kako u timočkom magmatskom kompleksu ima ukupno oko hiljadu tona zlata, što vredi oko 50 miliona tona bakra. Borski rudari planiraju ulazak i u najveće borsko rudno telo „Borsku reku“, u kojoj ima oko milijardu i 200 miliona tona rude bakra, s dobrim sadržajem bakra i zlata. Izvesno je da će biti otvorena i druga nova ležišta u Boru i Majdanpeku i da će Borski kombinat bakra imati dovoljno sirovina i u narednih sto godina.

Zahvaljujući navedenim činjenicama ovih dana se u Boru najavljuje svečani početak izgradnje Nove Topionice i Nove Fabrike sumporne kiseline, a početak radova treba da otvori predsednik Republike Boris Tadić. Ovakva vest trebala bi da obnovi nadu građana Srbije, ukoliko se to ne pretvori u običan predizborni politički marketing.

Ukoliko se u Boru budu zaista ugradila nova tehnološka postrojenja za veću i čistiju proizvodnju bakra i zlata, postoji realna šansa da se bakar proda na svetskom tržištu a dobijena sredstva počnu da se koriste namenski za oživljavanje srpske privrede, dok se zlato može iskoristiti za podlogu i jačanje domaće valute, što bi bio signal da Srbija konačno počinje da se oporavlja od višedecenijske ekonomske krize.

Nažalost, lepu perspektivu koja se Srbiji ukazuje kroz rast cena bakra i zlata umnogome ugrožavaju domaće političke prilike i loši maniri i običaji, kao i nedovoljna radno – tehnološka disciplina.

Naime, zbog velikih dugovanja dobavljačima (naprimer samo za struju dug dostiže 3,2 milijarde dinara), raznih tehničko – tehnoloških ekscesa (materjalne štete zbog krađa i havarija opreme i česte isplate šteta zbog zagađenja), RTB Bor je dospeo u nezavidnu situaciju – u predstečajno stanje.

Može li se RTB Bor izvući iz navedene situacije ostaje da se vidi.

Izvor: www.voanews.com/…/glas-amerike-inflation-worries-push-up-gold-silver-prices-04-25-2011

www.blic.rs/…/Cene-zlata-na-novom-istorijskom-rekordu

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

UVOD

Organizovana Mafija je nastala sredinom 19. veka na Siciliji, ali njeni najpoznatiji dani kreću krajem istog veka, kada veliki broj sicilijanskih emigranata stiže u Ameriku: Al Kapone, Laki Lučano i ostali čuveni mafijaši, koji do danas ne prestaju da privlače pažnju, a gomila knjiga, filmova i serija još ne zaustavlja glad za epizodama iz života ovih junaka s druge strane zakona.

U poslednjih nekoliko decenija, pored italijanskih mafijaša, na kriminalnoj karti sveta pojavile su se bande i mafijaške grupe koje po surovosti ne zaostaju za italijanskim kolegama.

Na svetskoj rang listi Srpska mafija je svrstana na osmo mesto, a njeno intezivno poslovanje odvija se u više od deset zemalja, uključujući Nemačku, SAD, Italiju, Veliku Britaniju, Francusku, zemlje Skandinavije…

Srpska Mafija uključena je u različite aktivnosti od krijumčarenja cigareta i droge, plaćenih ubistava, reketiranja, nadzora kockarnica do krađa. Na Interpolovim listama nalazi se veliki broj državljana Srbije, a osim što važe za nezaobilazne saradnike svih većih mafijaških bosova u svetu na narko-rutama, poznati su i po tituli „inteligentnih lopova“ čije pljačke imaju scenarije blokbastera, ali i likvidacijama bez tragova.

ISTORIJAT SRPSKE MAFIJE

Od nastanka prve Jugoslavije, pa tokom njenih preobražaja (promena naziva), pa sve do konačne propasti i formiranja današnje Srbije postojalo je tzv. “mafijaško podzemlje”. U prvoj Jugoslaviji ono se nalazilo po šumama i gorama, jer su tadašnji hajduci bili odmetnici od tadašnjeg državnog poretka i postojećih zakona. Težak seljački život, ratne strahote, uobičajena državna nepravda, kao i želja za boljim životom po svaku cenu, bili su razlozi zbog kojih su se u Kraljevini Jugoslaviji izrodile razne bande koje su se bavile razbojničkim i drumskim otimacama. Ove bande predvodili su “legendarni” Čaruga, Gorski car i Ubica dečijeg lica, kako sui h nazivali njihovi sledbenici, a iz milošte su ih nazivali “gorski tići”.

Tadašnja žandarmerija uspevala je da se dobro nosi sa ovim bandama, pa je većina njih završila na vešalima i u legendama.

Izbijanje Drugog svetskog rata preseklo je kontinuitet kriminala u Jugoslaviji i načinilo da ga posle 1945. godine posmatramo u sasvim drugačijem obliku.

Posleratno jugoslovensko podzemlje se stvaralo iz beogradske matrice. Žitelji tog prizemnog i suvorog sveta bili su, uglavnom, mladići prepušteni sebi, koji su ponikli u Beogradu ili su kroz njega samo projurili. Zajedničko svima njima je bilo da su živeli na ivici ili ispod zakona, ne bi li opstajali na balkanskoj i evropskoj vetrometini. U potrazi za avanturom, ali i za boljim životom, gazili su putevima koji su ih vodili od kuće u beli svet, a potom vraćali nazad. Neki su Beograd napuštali kao dobrovoljci, neki kao begunci, pojedini kao izgnanici, sa pravim ili lažnim pasošima, najčešće i bez njih. Većina njih uspela je da osvoji i zaprepasti uplašenu Evropu. Vraćali su se ponekad kući kao junaci dana, kao zarobLjenici međunarodnih čuvara reda, ali i kao leševi.

Taj proces je imao svoju ne samo socijalnu već i političku notu. Kao što je Zapad pružao utočište jugoslovenskim političkim emigrantima, tako je primao i ove iz podzemlja. Njihovo prvo sklonište je bio Pariz, zatim Milano i Frankfurt, pa Beč, Amsterdam, Stokholm, a danas su to Moskva, Atina, Rim, Budimpešta, London, gradovi Nemačke, Brazila, Amerike, Kanade, Japana, Australije, itd. Sve do sredine osamdesetih, kada je Jugoslavija odigrala svoju poslednju ulogu Trojanskog konja u hladnoratovskom filmu, Evropa je trpela naše delinkvente. A onda, kada su na Starom kontinentu shvatili da se SFRJ raspada i da od nje više nema vajde, preko noći je odlučila da ih vrati u otadžbinu. Tada je u Frankfurtu beogradski momak Goran Vuković, uz saglasnost nemačke policije, ubio Ljubu Zemunca, legendarnog kuma svih jugoslovenskih kumova u Evropi.

Od tog trenutka istorija jugoslovenskog podzemlja se deli na vreme „pre i posle Ljube Zemunca“. U prestonicu su pristigli profesionalni otimači tuđeg blaga, reketaši, batinaši i revolveraši, dileri, pa i likvidatori, koji su se udomili kao velike patriote i novi narodni heroji kod svojih političkih patrona. Tako je povratkom familije tvrdih momaka i Beograd napokon dobio svoje podzemlje i to najsurovije na svetu, jer je njegov prepoznatljiv znak bila nenajavljena smrt. Zajedno pored njih rasle su neke nove ubice i razbojnici, ali i njihove žrtve.

U trećoj Jugoslaviji, bitke za srpstvo porodile su i junake koji su pokušali patriotizam da unovče po svaku cenu. Mnogi od njih, kako su ratovi u Hrvatskoj, Bosni i na Kosmetu prestajali, nastavljali su da se bore i ginu u gradskim bitkama za tuđe blago. Likvidacije su postale ne samo beogradska već i provinsijska svakodnevica. Uvek posle te najavljivane smrti javnost se pitala ko je sledeći. Željko Ražnatović je jednom prilikom na pitanje da li je on na redu posle likvidacije generala Radovana Stojčića Badže, odgovorio: “Baš me briga”! I zaista, ubrzo je ubijen, a nakon toga i brzo zaboravljen, jer pažnju javnosti imali su samo živi mafijaši.

Tajna Ražnatovićeve smrti, kao i smrti nekih drugih još nije sasvim odgonetnuta, suđenje njegovim ubicama se tek priprema, ali je sa njegovom smrću nastupilo novo računanje mafijaškog vremena: “pre i posle Arkana”. Ljudi se sada manje pitaju ko je sledeći, a više ko je još ostao živ. Neukusno je pominjati njihova imena da ih sutra ne bismo videli u čituljama. Ovaj rukopis je samo podsetnik na život koji nam se desio mimo naše volje.

Nakon tzv. “Demokratskih” promena 2000. godine Nove strukture srpske vlasti došle su u posed velikog broja dokumenata sa šifrom “Strogo poverljivo”, čiji su neki delovi, pa i kompletna dokumenta ugledali svetlost dana nakon ubistva premijera Zorana Đinđića i policijske akcije “Sablja”, kada je otkriveno da je Milošević koristio Državnu bezbednost za likvidaciju svojih političkih protivnika. Tokom istrage ubistva premijera Đinđića otkriveno je da su neki pripadnici državne bezbednosti istovremeno bili i pripadnici Mafije pod nazivom “Zemunski klan”. Takođe, otkriveno je da su oni oteli i likvidirali Ivana Stambolića i u više navrata pokušali da ubiju Vuka Draškovića.

Sa saznanjima o delovanju Zemunskog klana srpska policija i tužilaštvo su počeli da otkrivaju da je srpsko mafijaško podzemlje resorno podeljeno na više oblasti: Politička mafija, Pravna mafija, Finansijska mafija, Narko mafija, Duvanska mafija, Naftna mafija, Carinska mafija, Prosvetna mafija, Stečajna mafija, Farmaceutska mafija, Putna mafija, Građevinska mafija, Crkvena mafija, Poštanska mafija itd. Ove podele sugerišu da u Srbiji nije moguće obavljanje ni jedne delatnosti kojom ne rukovodi neki od resornih oblika mafije.

KATALOG SRPSKE MAFIJE

Po posledicama za državu izgleda da su najopasnije Politička mafija, Pravna mafija i Finansijska mafija. Zajednička oblast njihovog delovanja je očuvanje vlasti jednog čoveka ili jedne vladajuće političke opcije. Članovi ovih mafija obično se regrutuju od vršilaca funkcija i ovlašćenja u pojedinim državnim strukturama –  najčešće iz redova Državne bezbednosti, vojske, policije, tužilaštva, pravosuđa, finansijskih institucija.

Metode delovanja POLITIČKE MAFIJE su likvidacije, otmice i zastrašivanja potencijalnih ili stvarnih političkih rivala. Za vreme Tita pripadnici Političke mafije iz redova Državne bezbednosti, vojske i policije pobili su veliki broj njegovih političkih protivnika, što mu je omogućilo da postane doživotni predsednik republike, doživotni Vrhovni komandant vojske i doživotni predsednik Saveza Komunista.

Kao najpoznatija takva delovanja iz perioda vladavine Miloševića su: ubistvo bivšeg predsednika Srbije Ivana Stambolića, ubistvo novinara: Slavka Ćuruvije, Dade Vujasinović , Milana Pantića, dva pokušaja ubistva Vuka Draškovića, a za vreme tzv. “Demokratske vladavine” ubistvo predsednika Srbije Zorana Đinđića,  pokušaj ubistva novinara Dejana  Anastasijevića, kao i tragične smrti velikog broja ljudi, od kojih, zbog posebnih okolnosti izdvajam pogibiju vlasnika i urednika “Timočke krimi revije” Dragana Vitomirovića (otkrivanje hladnjače sa leševima kosovskih albanaca u Dunavu).

PRAVNA MAFIJA je instalirana od strane diktatorskih vladara i vladajućih političkih koalicija u cilju očuvanja njihove vladavine. Metode delovanja Pravne mafije zasnivaju se u sabotaži primene pojedinih pravnih propisa. Pripadnici Pravne mafije regrutuju se među direktorima pojedinih firmi i pravnim stručnjacima, kao vršiocima službenih ovlašćenja u državnim institucijama (Skupštini Srbije, pojedinim vladinim ministarstvima, Sudovima, Tužilaštvima, Policiji, Inspekcijskim službama).

FINANSIJSKA MAFIJA je instalirana u funkciji pljačke države i naroda. Metode delovanja Finansijske mafije pre svega zasnivaju se na kršenju i ignorisanju postojećih zakonskih propisa i monopolskom korišćenju državnih resursa. Za ovu vrstu delovanja Pravna mafija uživa pomoć i logistiku od strane vladajućih političkih struktura iz državnih institucija, a za uzvrat ona ih finansira na izborima.

NARKO MAFIJA   je takođe jako organizovana i finansijski dobrostojeća mafijaška organizacija, koja za svoje postojanje i delovanje uživa pomoć i logistiku od strane nekih vršilaca dužnosti u državnim strukturama. To je organizacijski dobro razgranata mreža, kako na domaćem terenu, tako i u svetskim razmerama.

DUVANSKA MAFIJA je nastala još u vreme Titove Jugoslavije i u to vreme, a naročito za vreme Miloševića korišćena je da državi u periodu Ekonomskih sankcija UN pribavlja profit, ali vremenom su među samim pripadnicima ove mafije otpočele klanovske borbe radi očuvanja ličnog profita, tako da je ova mafija sa slabljenjem političke moći Miloševića otpočela proces za svoje osamostaljivanje i danas spada među najmanje zavisnim mafijama od državnih institucija.

NAFTNA MAFIJA  je takođe nastala za vreme Miloševića u uslovima Ekonomskih sankcija UN, a nakon pada Miloševića osamostalila se od države i svoje delovanje usmerila na potkradanje kupaca na benzinskim pumpama. Doduše iz krugova ove mafije još uvek se vrše pokušaji uticaja na državne strukture da se mafiji kroz odluke o akcizama obezbede dodatni izvori prihoda, ali je zahvaljujući kontroli od strane EU taj uticaj marginalizovan.

CARINSKA MAFIJA je takođe, posredstvom Mihalja Kertesa imala svoj uzletni period u vreme Miloševića, kada su uz  njegovu pomoć članovi mafije uspeli da iznesu velike sume deviznog novca, uglavnom na Kipar, a odatle je bilo lako usmeriti ga na njihove tajne račune po svetu.

 PROSVETNA MAFIJA je organizovala svoje delovanje preko škola i univerziteta tako što je nameštala prodaju ispita i diploma.

STEČAJNA MAFIJA je organizovala svoje delovanje tako što je pronalazila pogodne direktore u firmama koji su pristajali da negativnim poslovanjem sa tom mafijom te firme namerno dovedu u stečaj, a zatim je Stečajna mafija uz pomoć Stečajnih upravnika i Privrednih odnosno Trgovinskih sudova, u svojstvu poverioca ili manipulacijama sa akcijama malih akcionara, jeftino kupovala imovinu, pa i cele upropašćene firme, a zatim je tu imovinu višestruko uvećavala preprodajom ili promenom namene zemljišta na kome su te firme bile izgrađene – vidi primer Luke Beograd.

FARMACEUTSKA MAFIJA je svoje delovanje razvila preko korumpiranih lekara, farmaceuta i njihovih institucija tako što su izmišljane dijagnoze i davane nedelotvorne terapije. Najočigledniji primeri su afere sa bolestima od raka i svinjskog gripa.

PUTNA MAFIJA  je, uz pomoć vršilaca zaduženja u pojedinim strukturama vlasti, organizovala svoje delovanje kroz krađu naplate drumarine i namernim stvaranjem gubitaka prilikom izgradnju putne infrastrukture.

GRAĐEVINSKA MAFIJA je organizovala svoje delovanje tako što je prodajom bez tendera vršila nezakonita otuđenja građevinskog zemljišta, vršila gradnju stanova i iste stanove prodavala većem broju kupaca.

CRKVENA MAFIJA je organizovana tako da uz pomoć vlasti i monopolskih državnih firmi (primer PTT Srbije) svim korisnicima usluga tih javnih firmi, bez obzira na njihovo versko opredeljenje, uvodi reket, za potrebe Crkvene mafije, pri čemu oni kojima se takav reket naplaćuje nemaju nikakve mogućnosti kontrole namenskog korišćenja tako prikupljenog novca. Ovaj reket za potrebe Crkvene mafije se po drugi put naplaćuje navodno za završetak izgradnje Hrama Svetog Save, čija je cena gradnje bila predviđena u iznosu od 12 miliona dolara. U međuvremenu navodno za tu namenu je potrošeno oko 50 miliona dolara, a objekat još nije dovršen, zbog čega je po drugi put uveden ovaj reket. Istovremeno crkveni čelnici žive u svojim Eparhijskim rezidencijama, od kojih su mnoge luksuzno opremljene, voze se u najskupljim modelima automobile, a neki su viđeni u nedoličnim pozama sa raskošnim plavušama, dok se drugi međusobno tuku i bore za što veće pozicije u Crkvenoj mafiji.

POŠTANSKA MAFIJA je organizovana kao deo državne monopolske firme i kao takva je u sprezi sa mnogim drugim mafijaškim klanovima. U prethodnom primeru opisana je njena sprega sa Crkvenom mafijom. Na ličnom iskustvu doživeo sam spregu Poštanske mafije sa Pravnom mafijom kada je Poštanska mafija pokušala da spreči isporuku moje žalbe na delovanje Pravne mafije. Ovaj slučaj je zataškan pri OJT Bor tako što je to tužilaštvo odbilo da vodi postupak po službenoj dužnosti upućujući me da protiv Poštanske mafije pokrenem privatnu tužbu. Takođe, iz primera sa lokalnih izbora u Boru imao sam priliku da se uverim da postoji sprega Poštanske mafije i Političke mafije, kada je Poštanska mafija vršila lažnu propagandu protiv Srpske napredne stranke u korist vladajuće političke koalicije. Koliko mi je poznato Srpska napredna stranka je podnela prijavu protiv Poštanske mafije ali ishod mi nije poznat. Pretpostavljam da je i taj primer zataškan.

EKOLOŠKA MAFIJA bavi se uglavnom ubiranjem prihoda od uvoza i skladiranja otrovnih materija, uvozom i distribucijom raznih hemijskih preparata za tobožnju zaštitu biljnog i životinjskog sveta, uvozom idistribucijom zatrovanih životnih namirnica (ozračene i sa sadržajem teških metala), propagandom u vezi izgradnje navodno ekoloških projekata (gradske deponije, razni prečišćivači, hemijski i metalurški agregati itd.) sa ukupnim godišnjim obrtom od preko 20 milijardi evra.

SPORTSKA MAFIJA se bavi izdavanjem lažnih akademskih diploma svojim pristalicama, uzima novac iz budžeta za sport, lažira sportske mečeve, vrši prodaju igrača, klubova i sportskih terena, i obavlja i druge klasične mafijaške poslove, među kojima spadaju i ubistva sportskih funkcionera i svih onih koji joj smetaju.

Navođenjem ovih resornih oblika srpske mafije spisak mafijaških grupacija nije iscrpljen, jer je srpska policija objavila da je nedavno završila „Belu knjigu“ srpskog kriminala. U ovoj informaciji policije navodi se podatak da je evidentirano 118 organizovanih kriminalnih grupa sa preko 540 članova i 205 samostalnih izvršilaca, koji se bave vršenjem najtežih krivičnih dela. Da je tačna ova policijska informacija vidi se po tome što se skoro svakog dana obavi po nekoliko hapšenja. Obzirom da je stupio na snagu izmenjen krivični zakon ubuduće svako bavljenje kriminalom, pored zatvorske kazne nosi i rizik oduzimanja imovinske koristi.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Nemamo načina da sprečimo poniženje u poštama, a pogotovu Cvetkovićev hramovski reket javnim preduzećima i građanima, koji se meri milonima evra. Ako neka stranka progovori o ovome u Skupštini Srbije možemo se nadati da će se raskinuti veza vlasti sa crkvenom mafijom, koja se oblači u crno, vozi besna kola, nosi krstače oko vrata i preti nam da ćemo videti pakao.

Vlada Srbije je na sednici održanoj 26. Maja 2011. godine ponovo uvela protivustavni namet na poštanske pošiljke sa ciljem da se završi Hram svetog Save. Ovim nametom svaki će građanin koji od 6. juna do 20. avgusta šalje pismo poštom morati da uslugu doplati deset dinara, koliko košta doplatna marka. Tako je i ova Vlada nastavila saradnju sa crkvenom mafijom nametanjem samodoprinosa radi podsticanja pljačke u korist “crkvene mafije”, čiji su pripadnici prepoznatljivi kao “3P” – Pajero, pejdžer i plavuša. To je tipičan primer mafijaške crkvene oligarhije, koja u sprezi sa vladom Srbije i posredstvom PTT, kao monopolske državne firme, svima bez razlike na versko opredeljenje, po drugi put, nameće harač (prethodni slični harač nametnula je prethodna vlada tokom 2006. godine), takođe za završetak gradnje hrama Svetog Save, kada je doplatna marka za istu namenu Svetom arhijerejskom sinodu namaknula dva miliona evra.
Povodom zloupotreba crkve i vere od strane vlasti Ateisti Srbije su ministru vera uputili sledeći dopis:
Otvoreno pismo ministru vera Srđanu Srećkoviću
Posted on 23.05.2011. by admin
Povodom: B92 – Crna Gora ima državu pa bi i crkvu
Uvaženi ministre, ako zaista smatrate da crkveni život treba u potpunosti da bude odvojen od svetovnog, onda biste mogli da uradite nešto po tom pitanju. Na primer, da date ostavku, a zatim pomognete da se zatvori Vaše ministarstvo, koje krši odvojenost države od crkve, definisanu članom 11 Ustava Republike Srbije.
Zatim, mogli biste da izbacite versku nastavu iz državnih obrazovnih institucija, kojom se, takođe, krši odvojenost države od crkve, definisanu članom 11 Ustava Republike Srbije.
Nakon toga, mogli biste da ukinete školsku slavu, kao i slave u bilo kojim drugim državnim institucijama, koje, takođe, krše odvojenost države od crkve, definisanu članom 11 Ustava Republike Srbije.
Takođe, morali biste da ukinete i versku službu u vojsci, koja krši odvojenost države od crkve, definisanu članom 11 Ustava Republike Srbije.
Dodatno, morali biste da promenite i trenutnu himnu Republike Srbije, koja, takođe, krši odvojenost države od crkve, definisanu članom 11 Ustava Republike Srbije.
Najvažnije od svega, morali biste da prekinete da poklanjate novac svih poreskih obveznika crkvenim institucijama, da im obezbeđujete penzije, dok penzioneri koji su ceo život radili prave poslove gladuju, jer i to krši odvojenost države od crkve, definisanu članom 11 Ustava Republike Srbije.
Međutim, izgleda da ste jedino zabrinuti za sekularnost kada neka druga država želi da uradi nešto što se ne sviđa Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Postavlja se pitanje, da li vi radite za narod i državu ili za SPC?
Vaši građani koji Vas podržavaju da budete dosledni svojim rečima i da ispunite gorenavedene promene za očuvanje sekularnosti i poštovanja Ustava Republike Srbije,
Ateisti Srbije.

A šta se ustvari krije iza samodoprinosa za izgradnju hrama Svetog Save?

1986. godine, prilikom obnove gradnje hrama Svetog Save, procenjeno je da će to koštati 12 miliona dolara, a prošle godine konstatovano je da je do sada potrošeno oko 50 miliona dolara, a hram je i dalje ostao nezavršen. Ova nelogičnost završila se tako što su crkveni zvaničnici oformili komisiju i smenili klisara.
Umesto završetka hrama neki od čelnika crkve su počeli da se voze u luksuznim automobilima sa džepovima punim deviza, da prave orgije i pijanke i uopšte ponašaju se bahato i nedolično običnim građanima, a kamo li crkvenim velikodostojnicima. Kao ktitor crkvene mafije u čitavoj priči je i Boris Tadić, koji je izgovorio valjda najtačniju dijagnozu o crkvenoj mafiji: „Izgradnja hrama Svetog Save umnogome liči na istoriju srpskog naroda i države Srbije“. Pritom možda i nije mislio na duhovno – svetovno bratstvo u razbojništvu koje je opšte mesto pomenute istorije, manje ili više transparentno, a kazao je to 2005. u zgradi sekularnog Predsedništva Srbije, na donatorskim bahanalijama za izgradnju “onoga”.
Glavni baja za gradnju sa činom „protoneimar“, bivši ministar vera Vojislav Milovanović, kada je obelodanjeno koliko su popovi zagrabili, odnosno koliko im je država gurnula – izgovorio je nekoliko briljantnih rečenica, koje takođe, umnogome liče na istoriju i sklonosti srpskog naroda. On tvrdi da je gradnja finansirana preko Svetog arhijerejskog sinoda, pominje braću Ruse i njegovo “veličanstvo virman”” – inače u mafijaškim krugovima ustaljeno sredstvo svakog ozbiljnog pranja novca.
„Tačno je da je deo troškova bio nepotreban. Ali, ja ću vam reći da je izgradnja hrama Hrista spasitelja u Moskvi koji je za 30 odsto manji od hrama na Vračaru koštala 550 miliona evra! Odgovorno vam tvrdim da, kada je izgradnja hrama u pitanju, sve išlo preko Sinoda, i to s odobrenjem patrijarha. Sve uplate za hram išle su virmanski, a virmanski i isplate za kupljeni materijal…“, rekao je Milovanović.
Nemamo načina da sprečimo poniženje u poštama, a pogotovu Cvetkovićev hramovski reket javnim preduzećima koji se meri milonima evra i koji se u praksi delovanja crkvene mafije svodi na slogan: „Hram gradi nas!“.
Inače, Zakon o crkvama i verskim zajednicama definiše da crkve i verske zajednice samostalno upravljaju svojom imovinom i novčanim sredstvima, a završne račune eparhije moraju da predaju Patrijaršijskom upravnom odboru na odobrenje. Međutim, vladika zahumsko-hercegovački Grigorije više puta je ponovio da nije bilo stroge kontrole eparhija i da je taj sistem provere narušen.
Naime, mediji su više puta pisali o velelepnim zdanjima u kojima žive vladika mileševski Filaret, šumadijski Jovan i žički Hrizostom, a često je pominjan i dvor vladike zvorničko-tuzlanskog Vasilija u Bijeljini, koji je poznat kao ’srpski Versaj’.
Da duhovne vođe Srbije nemaju preterano skroman ukus ni kada su u pitanju automobili, pokazuje slika ispred zgrade Patrijaršije koju je objavio dnevni list ’Alo’. Sabor Srpske pravoslavne crkve započeo je juče, a po rečima novinara pomenutog lista, vladike su u Beograd pristigle u ’besnim mašinama’.
Tako su se na parkingu ispred sporednog ulaza u Patrijaršiju mogli videti i Audiji A6 sa bosanskim i italijanskim tablicama i dve nove Škode super B, jedna valjevske, a druga kragujevačke registracije kao i Mercedes 280 niških tablica. Inače, cena ovog modela Audija se u auto-salonima kreće od 40.000 evra do čak 100.000, a osnovni model Škode košta oko 20.000 evra.
Vozni park i raskoš u kojoj žive duhovni pastiri srpskog naroda potpuno odudaraju od skromnog monaškog stila života koji je trasirao pokojni patrijarh Pavle.
O sjaju na eparhijskom dvoru vladike zvorničko-tuzlanskog Vasilija u Bijeljini, koji je poznat kao „srpski Versaj“, više puta je pisano, a sam vladika ga je krstio „parčetom neba na zemlji“. U medijima su više puta pominjani i velelepni dvorovi vladike mileševskog Filareta, šumadijskog Jovana i žičkog Hrizostoma, a enterijer vladičanskih dvorova vrlo često krase vredne umetničke kolekcije, džakuzi, mini teretane, skupoceni nameštaj, podovi od mermera…
Zakon o crkvama i verskim zajednicama definiše da crkve i verske zajednice samostalno upravljaju svojom imovinom i novčanim sredstvima – završne račune o tome koliko su novca utrošile u opremanje svojih prostorija, ali i za sve druge potrebe, eparhije moraju da predaju Patrijaršijskom upravnom odboru na odobrenje. Međutim, kako je više puta govorio vladika zahumsko-hercegovački Grigorije, taj sistem bio je narušen i trebalo bi ponovo da se uspostavi. Vladika Grigorije je istakao i da nije bilo stroge kontrole eparhija, zbog čega sada postoji potreba da sve budu kontrolisane. Veći uticaj Sinoda i svojevrsna centralizacija u Crkvi takođe su najavljeni kao jedna od tema Sabora.
Šaljivi portal „njuz net“ je proletos objavio da je nemački proizvođač automobila „Audi“ poslao SPC ponudu o sponzorskom ugovoru. Kako je preneo portal, Nemci su rekli da ih je na to motivisalo zato što su naišli na mnogo fotografija sveštenih lica u njihovim vozilima, a zatim su shvatili da dobar deo građana Srbije povezuje „Audi“ sa SPC kao znakom prepoznavanja.
Kao epilog ovakvih dešavanja u crkvenim krugovima svedoči anegdota koja je pripisivana pokojnom patrijarhu Pavlu. Navodno, kada je patrijarh pre desetak godina čuo da je ubijen jedan od kriminalaca velikog kalibra, reagovao je sledećim rečima:
- Eto, sva se ta mafija međusobno poubija, ostaše samo braća arhijereji.

Izvor informisanja:

http://www.blic.rs/stara_arhiva/drustvo/101551/Doplatna-markica-za-hram-Svetog-Save

Narod u narodnim kuhinjama, sveštenici u luksuznim automobilima →

Patrijarh srpski Irinej: lovac na žene i novac

http://www.kurir-info.co.yu/arhiva/2007/fe…-14022007.shtml

http://www.alo.rs/vesti/38488/Poceo_sabor_limuzina

http://www.youtube.com/watch?v=Migm72xhoG4

www.youtube.com/watch?v=9jQqD_Uj4oM

http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/97701/Vladika-Teodosije-po-Tadicevoj-volji

forum.b92.net/topic/57440-crkvena-mafija/

forum.krstarica.com/…/353325-Crkvena-mafija-Ništa-im-nije-sveto-ljudski-život-najmanje.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Svedoci smo da Srbija već preko 10 godina ne može da ispuni standarde za prijem u Evropsku Uniju. Kako to doživljavaju satiričari može se videti na slici gore.

Nedavno je međutim izvršena promocija knjige “Balkanski prorok” u kojoj je opisana vizija bivšeg predsednika vlade SRJ, Milana Panića, koji je uzalud, kao i Ante Marković i Dragoslav Avramović,  pokušao da reformiše sistem vrednosti u tadašnjoj Jugoslaviji i Srbiji. Kao osnovu poruke ove knjige Milan Panić je poručio srpskom narodu: “Srbi menjajte sistem vrednosti, a ne političare”  - vidi sliku levo.

Hoće li ova poruka postati dominantna tema srpske političke scene ostaje da se vidi. Činjenica je da većina sadašnjih srpskih političara ne žele promenu sistema vrednosti, jer bi onda posle toga mnogi od njih izgubili državne privilegije, a neki bi zaglavili u zatvoru i bila bi im oduzeta nezakonito stečena imovina.

Fotke i informacije za ovaj članak preuzete iz dnevnog lista “Alo” i  Tabloida “List protiv mafije”

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Koliko smo puta čuli od srpskih političara lažna obećanja kako će, „kada dođu na vlast, povećati plate i penzije, kako ćemo imati bolji životni standard, povoljnije kredite za stanove, kako će smanjiti nezaposlenost i siromaštvo, da će u parlamentu biti više žena…“ Isto toliko puta smo se uverili da su naši političari lažovčine jer od svega što obećavaju, od kampanje do kampanje, malo toga ispune kada dođu na vlast! Čudno je samo kako im od tolikih laži do sada nisu porasli nosevi, a noge se skratile!

Laž je u srpskoj politici često korišćeno sredstvo u borbi za vlast. Neke izgovorene neistine će zbog svoje gnusnosti i gluposti ući u anale srpske politike. Press istražuje koje su to najveće laži naših političara, ali i kako da prepoznate kada političar obmanjuje.

Dr Tijana Mandić, klinički psiholog i profesor na FDU, kaže da političari tokom kampanji najviše lažu o sebi ne bi li se predstavili u najboljem svetlu. Zatim lažu o svetu, kao i o našem odnosu prema svetu. Jedni nas ubeđuju da smo mi zemaljski narod, a drugi da nas u svetu gledaju kao najgore bednike. Lažu i svesno i nesvesno jer misle da je u političkim igrama dozvoljeno lagati. Reč politika koriste kao pokriće za sve.

Ali nije uopšte teško provaliti političare kad lažu. Uostalom, nismo ni mi više tolike budale. Onog momenta kada počnu da nam zamazuju oči, političari recimo koriste ogroman broj nerealnih i iracionalnih rečenica. Zato kada sledeći put čujete naklapanja tipa „ja nikada nisam…“, „ja svuda…“, „mi uvek…“ i slično, budite sigurni da lažu!

- To su klasična preterivanja! Pokušavaju da se predstave kao neko ko će promeniti naš svet nabolje i da nam bez njih nema života. Laži su posledica njihovog ludila i narcisoidnosti. Prepoznaćemo da lažu ako samo logički slušamo šta govore. Osim toga, ako je verbalna komunikacija u sukobu s neverbalnom i to je znak da lažu. Kako da verujete nekome ko polumrtav govori o tome kako će uspeti da poboljša naš život – objašnjava dr Mandić.

Za izvrtanje istine često se koriste poštapalicama i sintagmama. Na taj način pričaju ono što žele da kažu a ne ono što ih novinari pitaju ili što javnost želi da zna.

Ivan Milošević, vlasnik agencije za odnose s javnošću i lobiranje „MC2″, otkriva nam da je jedna od boljih tehnika koje su koristili njegovi klijenti i zapisivanje pitanja, skidanje i stavljanje naočara, duboki uzdah – sve radnje koje im omogućavaju da razmisle pre nego što odgovore. Naročito je bitno za političara da ume da izbegne nezgodna pitanja i za to postoje razne tehnike kao što su kupovina vremena pitanjem „Na šta tačno mislite?“, dok se ne smisli dobar odgovor, ili tehnika preusmeravanja „To je odlično pitanje, ali suština je u tome…“

Socilog Jovo Bakić smatra da je političar uspešan ako ume uspešno da laže. Najbolji lažov među aktuelnim političarima je, prema njegovom mišljenju, Mlađan Dinkić.

On je u predizbornoj kampanji davao toliko lažnih obećanja da je bilo providno. Iako sam bio ubeđen da neće uspeti, Dinkić je ipak ušao u parlament, što je dokaz da je odličan lažov i da je uspeo da prevari glasače – kaže Bakić.

Ipak, javnost ima šesto čulo i birači nepogrešivo znaju kada političar laže. Laž nije samo srpski specijalitet, političari u svim zemljama na svetu pribegavaju lažima. Ali kod nas svi dobro pamte kada je Dejan Mihajlov slagao da zna ko stoji iza ubistva Zorana Đinđića. On je kasnije priznao pred sudom da je lagao i to objasnio „žarom političke borbe“. Ali nije on jedini.

- Svojevremeno je ministar Zoran Lončar na konferenciji za štampu posle sednice Vlade Srbije na pitanje novinara da li je bilo reči o „slučaju Bor-Kuprom“ u kameru odgovorio odrečno, iako imamo 400 miliona razloga da verujemo da je taj dan na sednici to bila jedna od glavnih tema. Mnogo se laže u predizbornim kampanjama. Stranka kojoj je „Stručnost ispred politike“ postavila je balerinu za ministra sporta. Stranka koja je govorila da „Život ne može da čeka“ pregovarala je preko tri meseca o novoj Vladi – podseća Milošević.

Prema njegovom ali i mišljenju mnogih stručnjaka, u proteklih godinu dana najviše se lagalo u kampanji za jedinstvenu Srbiju i Crnu Goru. Tada su zastupnici te politike govorili da će Crna Gora propasti, da će njihovi studenti biti stranci, da pacijenti neće moći da se leče u Srbiji, da tamo neće biti turista. Pa ipak, godinu dana kasnije, vidi se da ništa od toga nije bilo istina.

Ako se upitamo zašto niko od političara zbog laganja nije odgovarao, odgovor je zato što svi redom lažu. Kada bi klupko političkih laži počelo da se odmotava, verovatno bi nastupio haos. Zato u svojim lažima političari štite jedni druge.

NAJVEĆI POLITIČKI LAŽOVI SRBIJE

Obećanje Slobodana Miloševića da će građani Srbije imati švedski standard;

Obećanje socijalista da će u zemlji tokom devedesetih biti mir.

Izjava radikala da će hleb koštati tri dinara;

Obećanje vlasti posle 5. oktobra da će brzo doneti novi ustav, koji smo dobili tek posle šest godine;

Tvrdnje DS-a da je Neda Arnerić bila prisutna tokom glasanja za izbor guvernera NBS, iz čega se izrodila „afera Bodrum„;

Obećanje vlasti da će uhapsiti Gorana Hadžića;

Obećanje Miroljuba Labusa da će svi krivci za „šećernu aferu“ biti kažnjeni;

Izjava Dejana Mihajlova da je DS kriv za ubistvo premijera;

Dinkićeva tvrdnja da će prepoloviti nezaposlenost, a prodajom državnih firmi građanima podeliti akcije u vrednosti od 1000 evra;

Tvrdnja bivšeg ministra odbrane SCG Prvoslava Davinića da nije potpisao ugovor za prodaju vojne zgrade u Katanićevoj ulici;

Izvor informacija „Pres“ i „Blic“

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Tako, naprimer u većini zemalja u svetu, kao oblik vladanja nametnuto je tzv. „Demokratsko vladanje“, koje podrazumeva izborni sistem, koji omogućuje da većina punoletnih državljana glasanjem na izborima, između više kandidata, izaberu onog kandidata za koga veruje da će biti njihova „dobitna kombinacija“ do narednog izbornog perioda.

Da bi kandidat pobedio na izborima mora tokom izbornog perioda da pruži uveravanja glasačkom telu da je upravo on taj koji većini glasača može ponuditi najbolje životne opcije. Nažalost, prilikom takvih uveravanja biračkog tela mnogi kandidati su u svoj izborni program uveli tzv. „grubu igru“, koja je suspendovala „fer plej“ igru i „takmičarsko dostojanstvo“ i umesto toga uveli „cilj opravdava sredstvo“ ili „pobeda po svaku cenu“.

Šta to znači u praksi?

Pa, znači upravo ono što je navedeno, tj. ne biraju se sredstva i načini da se dođe do pobede na izborima. Takvi nastupi iznedrili su praksu davanja lažnih i nerealnih obećanja, razne vrste izbornih manipulacija sa biračkim spiskovima (glasanje umesto umrlih osoba), finansiranjem izbornih kampanja prljavim novcem (novac od kriminalnih aktivnosti), zloupotrebe prava glasa (glasanje po nalogu šefa neke firme ili državne ustanove – naročito policijske, zatvorske i vojne ustanove), izbornim komisijama (u komisije se ubacuju ljudi na koje kandidat ima privatnog uticaja), kupovinom glasova (glasanje za kandidata uz novčanu isplatu ili zbog obećanja neke pogodnosti nakon izbora – najčešće dobijanje zaposlenja, nekog unapređenja ili amnestija za neki zakonski prekršaj), itd.

Nakon izbora, tako izabrani kandidat, ima vremena i političke mogućnosti da tokom svog mandata kreira strukturu vlasti onako kako mu najviše odgovara da sebi u narednom mandatu obezbedi produžetak vladavine. Ukoliko je to Ustavom i zakonom onemogućeno  (u nekim zemljama je izbor istog kandidata ograničen na samo dva mandata), onda radi na tome da mu naslednik obično bude poverljiva osoba iz istog, sličnog, pa čak i potpuno drugačijeg političkog okruženja. Bitno je da mu ta osoba tokom svog mandata obezbedi nastavak korišćenja državnih privilegija, makar u redukovanom obliku.

U državama sa slabim demokratskim tradicijama nije neobično da jednom izabrani ili nametnuti vladar, uz pomoć instaliranih službi represije (vojska, policija, državna bezbednost) sebi trasira put za doživotnu vladavinu (naprimer Josip Broz Tito – vladao je od 1945 – 1980. godine). Takve režime u svetu većina drugih država smatra diktatorskim.

A kako se uspostavlja diktatorski režim?

Najčešći i najsigurniji način da neki vladar postane diktator je ukoliko uspe da strukturama državne represije (vojska, policija, državna bezbednost, tužilaštvo, sudstvo) nametne svoju direktnu ili indirektnu podređenost. U praksi to je obično manji problem nego što je obezbeđenje duže vremenske potčinjenosti, jer to je glavni problem vlastodržaca. Od uspešnosti rešavanja tog problema zavisi i dužina njihovog opstanka na vlasti.

Najduži mandat vladavine Jugoslavijom imao je Josip Broz Tito, koji je uspeo da sebi obezbedi istovremeno doživotno obavljanje sledećih dužnosti:

Predsednik Republike,

Vrhovni komandant Armije, i

Predsednik jedine političke stranke (Savez Komunista Jugoslavije).

Da bi postigao ovoliku koncentraciju diktature Josip Broz je direktno ili posredno prethodno ovladao vojnim strukturama, policijskim strukturama, državno – bezbednosnim strukturama, tužilaštvima i sudskim strukturama.

Da bi neko mogao da uspostavi i doživotno održava u funkciju toliku koncentraciju moći morao je da ima izgrađen mehanizam bezpogovorne poslušnosti u izvršavanju naloga vladara.

Takvu bezpogovornu poslušnost Josip Broz Tito je izgradio tako što je naredio ili odobrio žestoke represije svojih potčinjenih državnih struktura nad svim svojim političkim protivnicima i neistomišljenicima. Iz doba takvih obračuna ostali su poznati: nasilne mobilizacije, masovna streljanja tzv. „narodnih neprijatelja“, tzv. „Dahauski i imfobiroski procesi“, tzv. „obavezni otkupi“ itd. Računa se da je kroz takve krvave represalije stradalo oko milion ljudi, zbog čega Josip Broz Tito zauzima 10 – to mesto na Top listi najvećih svetskih zločinaca – vidi ovde.

Nakon smrti Josipa Broza Tita, sve nacionalne vođe naroda sa prostora bivše Jugoslavije, oslobodile su se straha od doživotnog Vrhovnog komandanta i međusobno su otpočeli borbu za nasledstvo Titovog diktatorskog trona. U toj njihovoj borbi, kao prva politička žrtva postao je Savez Komunista Jugoslavije, koji se raspao na republičke političke partije, koje su svaka za sebe počele da uspostavljaju vlast u svojim republičkim granicama, sa ambicijama svojih vođa, da svako od njih postane vladar, po modelu Josipa Broza Tita, pa makar to bilo samo u okviru republičkih granica. Pošto su na prostorima tih republičkih granica živele višenacionalne zajednice, ambicije novih republičkih partijskih lidera bile su da, kao Tito, sve nacionalne zajednice sa tih prostora potčine svojoj vladavini. Naravno, takve njihove ambicije imale su podršku samo njihovih nacionalnih zajednica, zbog čega su politička i verska neslaganja ubrzo prerasla u ratne sukobe, koji su obilato potpirani i od strane obaveštajno – finansijskih službi stranih zemalja, a ishod svega je raspad Jugoslavije i formiranje nacionalnih država.

U svetlu navedenih događanja Srbija, kao najbrojnija nacionalna zajednica, imala je svog Josipa Broza Tita u liku Slobodana Miloševića, koji je gajio ambiciju da postane vladar svih teritorija na kojima su živeli Srbi.

U takvoj svojoj ambiciji ovaj „srpski Tito“ nije prezao da za svoje ciljeve koristi neke od metoda Josipa Broza. Tako, naprimer uspeo je da svojoj vlasti podredi srpske vojne, policijske, bezbednosne, tužilačke i sudske strukture. Kao i Josip Broz Tito svoju bezpogovornu vlast obezbedio je uklanjanjem svojih političkih protivnika i neistomišljenika (vidi ovde i ovde). Za uklanjanje političkih protivnika je,kao i Tito, koristio bezbednosne strukture, a za terorisanje stanovništva tzv. „paravojne formacije“.  Za razliku od Tita, za zločine Miloševićevog režima, iako su po brojnosti daleko manji od Titovih, ima mnogo više neoborivih i sudski izvedenih dokaza. Naprimer: ubistvo Ivana Stambolića i dvostruki pokušaji ubistva Vuka Draškovića.

Iz perioda vladavine Miloševića zabeležene su i velike krađe izbornih rezultata, kao i uspostavljena sprega politike, kriminala i pravnog sistema.

Nakon pada Miloševićevog režima uspostavljene paravojne i druge paradržavne strukture, u sprezi sa moćnim tajkunima i mafijom, uspostavile su svoje sfere vladavine Srbijom (vidi ovde i ovde), što već čitavu deceniju zvanično funkcioniše kao sprega kriminala, politike i pravosuđa. Rezultate delovanja ovih paradržavnih struktura, policija i tužilaštvo su prepoznali kao „organizovani kriminal“, koji je podeljen na svoje resorne nadležnosti: „Narko mafija“, „Stečajna mafija“, „Putna mafija“,  „Duvanska mafija“, „Prosvetna mafija“, „Farmaceutska mafija“, „Carinska mafija“ itd. Tih mafija ima najmanje onoliko koliko ima i ministarstava u vladi Srbije, koja je zvanično u ratnom stanju sa svim strukturama organizovanom gkriminala. Ko će od njih pobediti u toj borbi biće i verovatni vlastodržac u narednom izbornom periodu. Prema trenutnom stanju na terenu vlada je, za sada, još uvek u podređenom položaju i ukoliko ne dobije pomoć EU i Amerike postoji realna šansa da taj rat izgubi.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Ova ilustracija na satiričan način pokazuje kako izgleda Srbija nakon okončanja potrage i hapšenje Ratka Mladića. Da li je Srbija mogla ranije da završi ovu svoju obavezu ostavljam čitaocima da sami prosude. Fotke za ilustraciju preuzete su iz lista „Tabloid“ – vidi www.magazin-tabloid.com

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

BOLJEG BAKRA -  TITO„

Praksa povećanog zagađenja u Boru ili “Ekoliški genocid” uveden je u aktivnu praktičnu upotrebu još pre drugog svetskog rata, što ne treba da nas čudi ako se uzme u obzir da su Rudnik bakra Bor tada eksploatisali stranci, tj. Francuzi. Kao organizovani otpor protiv “Ekološkog genocida” iz tog perioda zabeležena je tzv. “Vlaška buna”. Ovu ekološku pobunu, uz civilne žrtve sa smrtnim ishodom – ili popularno “u krvi”  ugušila je žandarmerija tadašnje državne zajednice.

Krajem osamdesetih godina prošlog veka “Ekološki genocid” je stekao svoju “popularnost” i svoje pristalice u krugovima Miloševićeve vlasti i menadžmenta RTB-a (Nikola Šainović), što je izbilo na videlo kroz aferu “Embarga na informisanje” tokom 1989. godine, kada se saznalo da su ljudi iz struktura tadašnje vlasti i RTB.a, radi provizije, posredstvom firmi Marka Riča uvozili i prerađivali u Boru tzv. “penalisane koncentrate” (uz zvanični popust od 6 dolara na svakih 5 ppm-a zagađenja uvoznog koncentrata iznad dozvoljenih granica, “obogaćenog” i teškim metalima koji predstavljaju kumulativne otrove bez obzira na koncentraciju – živa, kadmijum, arsen, olovo, itd. i nukleidima prirodnog i veštačkog porekla).

Tada je to nezvanično pravdano tobožnjim patriotizmom zbog više sile – poćetak raspada SFRJ i ratnih sukoba, ali u tom periodu “sasvim slučajno” su stekli bogatstvo ljudi iz tadašnjih struktura vlasti (naprimer Miroslav Mišković, Slobodan Milošević sa porodicom, Nikola Šainović i neki drugi), jer je nezvanično procenjeno da je ukupna provizija za uvoz takvih koncentrata isplaćena u iznosu od oko 2 milijarde dolara, od čega je delom finansiran socijalni mir u državi, delom su finansirane ratne operacije na prostorima bivše SRFJ, a jedan ogroman deo je završio u privatnim džepovima učesnika i organizatora ove vrste “patriotskog Ekološkog genocida”.

Od tog vremena desile su se neke promene. Milošević je umro, Mira Marković je sa sinom pobegla iz Srbije, Šainović je osuđen na višegodišnju robiju zbog ratnih zločina, a Miroslav Mišković je pokupovao pola Srbije i uz pomoć struktura vlasti razvio veliki biznis.

Ono što se nije promenilo jeste činjenica da su građani Bora i dalje podvrgnuti posledicama “Ekološkog genocida”, ali sada imaju mogućnost da budu informisani koliko su kog dana progutali raznih otrova. Sada se to pravda lošim radom topioničkih agregata uz obećanja da će biti bolje kad se izgradi Nova Topionica, a da bi se to bolje desilo neophodno je da se u strukturama vlasti i RTB-a zadrže ovi postojeći rukovodeći i upravljaćki kadrovi.

Koliko su u laži kratke noge svako se može uveriti ako se podseti činjenice da je građanima Bora obećavano smanjenje zagađenja nakon svake rekonstrukcije pogona RTB-a radi povećanja proizvodnje bakra i zlata (prilikom izgradnje sadašnje Topionice davana su lažna obećanja da će proizvodnja te Topionice biti toliko ekološki čista da će radnici u toj Topionici raditi u “belim mantilima”). Naravno, da ta obećanja nisu bila nikada ispunjena, jer se uvek posle povećanja proizvodnje povećavao i stepen zagađenja i površina zagađenja.

Poslednje lažno obećanje dato je građanima Bora i okoline povodom  izgradnje Novih filtera. Pa eto izgrađeni su i pušteni u rad ti filteri a zagađenje je veće nego što je bilo – vidi:

http://bokisingl.wordpress.com/2009/08/18/akcija-smanjenja-zagadenja-u-boru-kao-partijski-marketing/

http://bokisingl.wordpress.com/2009/08/19/ekoloska-prevara-gradana-bora/

Gostujući u večernjem terminu TV Bor 20.05.2011. godine direktor RTB-a Bor je zamolio građane da se „strpe“ još nekoliko godina dok se u RTB-u Bor ne izgradi Nova Topionica, koja će, prema njegovim očekivanjima, omogućiti veliko povećanje proizvodnje bakra i zlata uz istovremeno drastično smanjenje zagađenja životne sredine.

Obzirom na dosadašnja lažna obećanja građani Bora i okoline ne treba više da budu „lakoverne, već neverne Tome“, jer i potpunom laiku za oblast metalurgije, uz primenu zdravog razuma i čiste logike, rezon govori da “apel za strpljenje građana od nekoliko godina” u praksi podrazumeva “DOŽIVOTNO TRPLJENJE POSLEDICA EKOLOŠKOG GENOCIDA”.

Naime, ako se, pri proizvodnji bakra od oko 20.000 tona, iz pogona RTB-a ispušta tako velika količina otrova, koji zagađuju čak i susedne države, logično je da će se sa povećanjem proizvodnje bakra za 20 puta bar toliko puta povećati i proizvodnja otrovnih gasova. E, sad nešto od toga će biti uhvaćeno efikasnijim tehnološkim postupcima u obliku sumporne kiseline, ali u tom slučaju i sama sumporna kiselina bi zbog problema sa proizvodnjom, rukovanjem, skladištenjem, plasmanom i transportom, ubrzo postala nerešiv ekološki problem, pogotovu ako se uzme u obzir da bi to radili naši ljudi sa sadašnjim nivoom ekološke svesti i navika.

Što se tiče zagađenja od kumulativnih otrova, u koje spadaju teški metali, koji se zajedno sa bakrom nalaze u koncentratima, niko od zvaničnika ne spominje kako će Nova Topionica rešiti taj očigledno nerešiv problem, jer ti teški metali naročito arsen, živa, olovo i kadmijum i sada pri ovako niskoj proizvodnji predstavljaju smrtnu opasnost, naročito za decu i omladinu Bora i okoline. Šta će biti sa građanima kada Nova Topionica počne da ispušta u vazduh i vodotokove 20 puta veću količinu teških metala? Ali, to sadašnje vlastodršce ne zabrinjava, jer tada će oni, kao i prethodni davaoci lažnih obećanja biti “dobro nafatirani” i daleko od Bora.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Pitate se da li je tako nešto moguće?

Naravno da je moguće kada nosioci državnih nadležnosti, na koje su izabrani u Skupštini Srbije, i za čije obavljanje su položili svečane zakletve „da će iste obavljati u skladu sa Ustavom i Zakonom“, imaju preča posla, pa zbog toga svoja zakonska zaduženja Dekretom prenose u nadležnost osobama, u koje navodno imaju poverenja, iako te osobe nisu izabrane u Skupštini Srbije za takva zaduženja i za njihovo zakonito obavljanje nisu položile zakletvu, pa tako ne mogu ni snositi odgovornost za nezakonite odluke.

Lepo su se gospoda ministri dosetili kako da maltretiraju narod a da za to “ne budu odgovorni” .

A kako to vlast radi?

Navodim primer iz svog ličnog iskustva

Zbog izmišljenog dugovanja u iznosu od preko 18.000 dinara iz prethodnog perioda, kada mi zbog havarije niskonaponske mreže nije vršena isporuka struje na nedovršenom objektu kod Zaječara, od strane Elektrodistribucije Zaječar ucenjen sam, pod pretnjom obustave dalje isporuke struje, ukoliko navedeno dugovanje sa troškovima zatezne kamate i sudskim troškovima, po osnovu navodne odluke o sudskom izvršenju (oko 24.000 dinara) ne uplatim u ostavljenom roku.

Kako u navedenom periodu, zbog havarijskog stanja naponske mreže, na mom brojilu nije bila registrovana nikakva potrošnja struje, niti sam u tom periodu od strane Elektrodistribucije dobijao bilo kakva mesečna zaduženja, u prvom trenutku pomislio sam da se radi o nekoj greški.

Međutim, nakon izmene nekoliko mailova sa nadležnima, shvatio sam da oni imaju ozbiljnu nameru da mi to naplate.

Uzalud sam se pozivao na to da mi nisu prethodno dostavljali nikakve mesečne obračune i da je teoretski nemoguće da toliki dug nastane samo po osnovu takse za električno brojilo, a pošto se radilo o retroaktivnom periodu, uložio sam i prigovor zastarelosti uz poziv na član 360. u vezi člana 378. stav 1. tačka 1. Zakona o Obligacionim Odnosima, po kome ta vrsta dugovanja zastareva u roku od godinu dana.

Na ovaj moj argument nadležni iz Elektrodistribucije Zaječar su tvrdili da oni imaju pravosnažno Rešenje Opštinskog suda iz Zaječara za sudsku naplatu svog potraživanja.

Naravno, bio sam iznenađen tvrdnjom da u Srbiji postoji mogućnost da neko nekome izmisli neko dugovanje, tuži ga sudu i onda taj sud, bez znanja i učešća tuženog, donese Rešenje o prinudnoj naplati izmišljenog dugovanja.

Zbog takvog postupanja nadležnih iz Elektrodistribucije Zaječar uložio sam Žalbu Ministarstvu trgovine i usluga.

Ministarstvo trgovine i usluga je moju Žalbu prosledilo u nadležnost inspektoru tog ministarstva Jasminki Jocić iz Zaječara.

Nakon toga, od tržišnog inspektora Jasminke Jocić, umesto službenog rešenja sa pravnom poukom, dobio sam Obaveštenje, kojim se moja žalba odbija.

Zbog nepoštovanja  utvrđene službene procedure iz Zakona o upravnom postupku, u vezi rešavanja Žalbe od strane prvostepenog organa, uz netačno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu primenu materjalnog prava, od Ministra trgovine i usluga, tražio sam da navedeni akt ukine i postupak obnovi.

Tim povodom nisam dobio obaveštenje iz Ministarstva trgovine i usluga da je navedeni akt ukinut, ali postupak je obnovljen i moja Žalba je ovog puta odbijena Resenjem inspektora trgovine i usluga Jasminke Jocić br. 330-334-1502/2010-06  od 05.10.2010. godine.

Iz navoda ovog Rešenja vidi se da je tržišni inspektor Jasminka Jocić, radi odbijanja moje žalbe, retroaktivno primenjivala odredbe Zakona, koji nisu postojali u periodu za koji mi je vršen navedeni obračun.

Takođe, i pored mog insistiranja, nije mi dostavljeno navodno sudsko izvršenje na koje su se tokom vođenja postupka pozvali nadležni iz Elektrodistribucije Zaječar i tržišni inspektor Jasminka Jocić.

Zbog netačno utvrđenog činjeničnog stanja, pogrešne primene materijalnog prava i osnovane sumnje da je tokom vođenja prvostepenog postupka, radi opravdanja postupanja nadležnih iz Elektrodistribucije Zaječar, izmišljeno ili falsifikovano sudsko rešenje o prinudnoj naplati izmišljenog duga, na Rešenje br. 330-334-1502/2010-06 tržišnog inspektora Jasminke Jocić od 05.10.2010. godine podneo sam Žalbu Ministru trgovine i usluga.

U međuvremenu, došlo je do rekonstrukcije Vlade, tako da je bivše Ministarstvo trgovine i usluga sada postalo Ministarstvo poljoprivrede, trgovine, šumarstva i vodoprivrede.

Pošto ni nakon četiri meseca od uložene žalbe, odnosno dva meseca nakon pomenute rekonstrukcije moja žalba nije bila rešena uložio sam Urgenciju i Dopunu urgencije .

Kao reakciju na to, dana 16.05.2011. godine, dobio sam Rešenje br. 334-00-00957/2010-04 Ministarstva poljoprivrede, trgovine, šumarstva i vodoprivrede od 01.04.2011. godine, koje mi je dostavljeno uz propratni Akt br. 330-334-1502/2010-06 tržišnog inspektora iz Zaječara Jasminke Jocić od 11.05.2011. godine (vidi sliku na početku teksta ili prvu stranicu uz Rešenje iz ministarstva).

Kao dokaz verodostojnosti ovaj propratni akt overen je njenim potpisom, okruglim pečatom nadležnog Ministarstva i sa jednom jasno vidljivom   flekom od kafe (naznačeno strelicom), što je siguran dokaz da se radi o verodostojnom državnom aktu.

U Rešenju br. 334-00-00957/2010-04 Ministarstva poljoprivrede, trgovine, šumarstva i vodoprivrede od 01.04.2011. godine, koje je ispisano na osam stranica, prilično verno su citirani svi moji navodi o nezakonitosti prvostepenog rešenja, zbog netačno utvrđenog činjeničnog stanja, pogrešne primene materjalnog prava i odbijanja dostavljanja „misterioznog“ sudskog rešenja, ali umesto poništaja prvostepenog rešenja ono je potvrđeno.

To praktično znači da i novo ministarstvo daje podršku netačno utvrđenom činjeničnom stanju, pogrešnoj primeni materijalnog prava i upotrebi „misterioznog“ sudskog rešenja o prinudnoj naplati izmišljenog duga (takvo rešenje meni nije bilo nikada dostavljeno niti sam bio pozivan prilikom vođenja eventualnog sudskog postupka), a sve sa očiglednom namerom da takvom podrškom zaštiti kadrove vladajuće koalicije na funkcijama u državnim strukturama.

Kao i prvostepeni organ, tako i drugostepeni organ, kao opravdanje za odbijanje moje žalbe navodi “misteriozno sudsko rešenje”, ali kao i svi dosadašnji akteri i novo ministarstvo odbija da mi isto stavi na uvid.

Prema navodima državnog sekretara Ljubiše Dimitrijevića (potpisanog u svojstvu donosioca Rešenja (!!!???) br. 334-00-00957/2010-04 Ministarstva poljoprivrede, trgovine, šumarstva i vodoprivrede od 01.04.2011. godine), uz poziv na nadležnost po ovlašćenju iz rešenja ministra Ministarstva poljoprivrede, trgovine šumarstva i vodoprivrede broj 119-01-29/2011-09 od 24.03.2011. godine,  novoimenovani ministar mu je između ostalog poverio i rešavanje žalbi na prvostepene postupke!!!???

Naime, novi ministar na čelu navedenog ministarstva je Dušan Petrović. On je pravnik po struci i bivši minister pravde Republike Srbije.

Kao pravnik po struci, valjda u interesu prakse iz Miloševićevog perioda, gospodin ministar je u svom ministarstvu uveo praksu da, izdavanjem punomoćja, svoju nadležnost u vezi donošenja drugostepene odluke po izjavljenoj žalbi, umesto njega može doneti neko koga on ovlasti.

To vam je isto, kao i kad bi neki sudija, koji je izabran u Skupštini Srbije i koji se svečanom zakletvom obavezao na poštovanje ustavnosti i zakonitosti, prilikom obavljanja sudijskog poziva, izda punomoćje nekom sudskom pisaru, koji naravno nema kvalifikacije sudije, niti je zakonom izabran za takvu dužnost,  da može umesto njega da sudi i donosi presude!!!???

Dalje, to je isto kao kada bi neki Načelnik policijske uprave izdao punomoćje nekom kriminalcu u koga ima lično poverenje da umesto njega rukovodi tom policijskom upravom!!!???

Što bi rekao Šojić: “I šta se dalje događa?”

Punomoćem ovlašćeni činovnik Vlade, na dužnosti državnog sekretara, na osnovu Dekreta ministra Dušana Petrovića postaje drugostepeni organ, tj. Zamenik novoimenovanog ministra, jer taj ministar, očigledno nema poverenje da navedenu žalbu obradi neki njegov zamenik i tako obrađenu mu podnese na potpis.

Ne, u slučaju ove vlasti, njihovi kancelarijski pisari Dekretom postaju zamenici ministara, a verovatno i ostalih članova Vlade i u praksi oni obavljaju ministarske poslove.

Valjda zbog takvog vršenja svojih zaduženja članovi Vlade Republike Srbija gaje optimizam da će to biti najbolja preporuka Srbije za članstvo u Evropskoj uniji.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Time država svojim građanima šalje jasnu poruku da više nema potrebe da se muče da bi sebe i svoje potomstvo školovali za neko stručno zvanje ili zanimanje, jer za bavljenje kriminalom, za sada, nije potrebno da izvršilac bude pismen, niti da ima neku diplomu . Kasnije, kad se ova vrsta biznisa razvije i postane dominantna u odnosu na druge delatnosti, država može otvoriti „gansterske univerzitete“ sa specijalističkim mafijaškim zanimanjima, od kojih su neka već registrovana u policijskim i pravosudnim analima („Putna mafija“, „Duvanska mafija“, „Stečajna mafija“, „Carinska mafija“, „Narko mafija“, „Farmaceutska mafija“, „Obrazovna mafija“, itd. – preciznija obaveštenja o vrstama mafija u Srbiji zainteresovani mogu dobiti od policije i tužilaštva).

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

U međuvremenu, Srbija je na pragu gubitka viznog režima i bankrotstva!!!???

Najbrojniji azilanti iz Srbije

Izvor: Beta

Beograd — Građani Srbije su prošlog meseca ponovo bili najmnogobrojniji među strancima koji su zatražili azil u Nemačkoj.

Nemačka je već upozorila da bi zbog toga moglo da bude zatraženo suspendovanje prošlogodišnje odluke o bezviznom režimu putovanja u zemlje Evropske unije.

U novembru je 1.159 državljana Srbije zatražilo politički azil u Nemačkoj. To je porast u odnosu na septembar i oktobar, kada je bilo 800, odnosno 1.083 nova zahteva za azil.

Kao i ranijih meseci, skoro svi podnosioci zahteva za azil iz Srbije pripadnici su romske nacionalne grupe.

Ukupno je u novembru u Nemačkoj 4.599 stranaca zatražilo politički azil.

Posle Srbije, na listi zemalja iz kojih je došlo najviše stranaca koji su zatražili azil, sledi Makedonija sa 512 zahteva, što je pad u odnosu na oktobar kada je bilo 746.

DOGORELO DO NOKATA

Ovih dana gotovo sve medijske kuće prenose vesti o mogućnosti gubitka bezviznog režima za građane Srbije zbog zloupotreba statusa “lažnih azilanata”. Naime, državni mediji prenose stavove srpskih zvaničnika da se navodno radi o zloupotrebi traženja azila u mnogim evropskim zemljama od strane srpskih državljana, jer po njima takvi građani nisu izloženi političkom progonu. A kakvom su ako ne političkom progonu izloženi građani Srbije kojima je politički ološ upropastio državu kroz spregu politike, kriminala i pravosuđa? Zar  nije politički progon ako država, pod parolom “privatizacije”, proda vašu firmu nekom “kontraverznom” biznismenu za male pare i pod sumnjivim okolnostima (sa sumnjivim poreklom kapitala-naprimer za 1-3 evra), koji nakon takve vlasničke transakcije otpusti ljude i tako im ukine redovan i pošten izvor prihoda, a država u pravosudne institucije postavi svoje partijske članove i simpatizere, kojima su reči “partijskih moćnika” važnije od Ustava i zakona i koji nezakonite otkaze tretiraju kao nužnost “tranzicije”? Zar to nije politički progon ako građanin ne može da se negde zaposli na osnovu svojih stručnih i moralnih sposobnosti već samo ako plati mito ili ako se učlani u neku od stranaka vladajuće koalicije.? Jeste gospodo vlastodršci. Vi itekako u Srbiji vršite politički progon građana, tako da oni koji traže azil u inostranstvu nisu lažni već pravi azilanti. Možda nisam dovoljno informisan, ali zar Vi gospodo vlastodršci niste od EU dobili donacije da siromašnim građanima izgradite stanove i otvorite radna mesta kako ne bi tražili azil u državama EU?. A šta ste Vi uradili sa tim i ostalim namenskim donacijama i povoljnim kreditima? Jednostavno niste ih namenski potrošili i zato su državljani Srbije postali žrtve vašeg političkog progona. A politički progon je vrsta genocida.

Srbija je bankrotirala! Sta nam valja ciniti i kako promeniti vlast u Srbiji, i pre svega svest i navike u nama samima!

Veröffentlicht am März 14, 2011 von dijaspora

Srbija je bankrotirala! Sta nam valja ciniti i kako promeniti vlast u Srbiji, i pre svega svest i navike u nama samima!
http://www.youtube.com/watch?v=rTvZxs5Kvao
Za glas dijaspore: Sasa Miskovic

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

O mahinacijama nadležnih u borskoj toplani bilo je dosta reči na ovom i drugim blogovima, kao i u izveštaju budžetskog inspektora, što sve očigledno nije bilo dovoljno za hapšenje i procesuiranje odgovornih. Nameće se logično pitanje ZAŠTO?

Po mom ličnom ubeđenju to je zato što se radi o kadrovima vladajuće državne koalicije – dakle radi se o kršenju zakona od strane struktura vlasti, tj. o bahatoj vlasti.

Bahatoj vlasti nije stalo do interesa naroda jer ona vodi računa samo o svojim ličnim interesima. A lični interesi vlasti su da što duže vlada po svaku cenu. Takvu vlast uopšte nije briga da li narod ima neke izvore prihoda i kolike su cene osnovnih životnih namirnica i komunalnih usluga. Ona samo razmišlja kako da od naroda otme još ono što nije oteto. Takvu vlast nije briga ni zašto narod protestvuje, štrajkujeje glađu i žeđu, vezuje se za šine i mostove, seče prste, vrši samoubistva.

Radi opstanka što duže na vlasti ta vlast se odmetnula od naroda i radi odbrane od gubitka vlasti instalirala je jake policijske, propagandno-informativne i tzv. „pravosudne institucije“.

Eto zato takva vlast neće da hapsi i sudi svojim lopovima i svojim hoštaplerima, jer joj takvi kroz pljačke, lopovluke, podizanje cena i uvođenje novih poreza i nameta pribavljaju prihode za što duži opstanak na vlasti. Lopovima i hoštaplerima će suditi narod kad se steknu uslovi, tj. nakon podizanja ustanka i promene te vlasti.

Da bi obezbedila vladavinu na teritoriji cele države takva je vlast instalirala svoje ogranke u mnogim gradovima, među koje spada i Bor. Setite se samo koliko je lažnih obećanja davano pre godinu dana povodom lokalnih izbora (Nova Topionica, Solarna elektrana, završetak gradnje hotela na Crnom Vrhu, Univerzitet u „Kapijama Bora“ itd. itd.). Međutim, za svaki slučaj vlast je sebi obezbedila pobedu na izborima kupovinom glasova. Valjda zato sada ta vlast i ne razmišlja da ispuni data predizborna obećanja. Umesto toga, po preuzimanju mandata ta se vlast opredelila da podigne cene svih komunalnih usluga, a kakve će joj sve ideje za povećanje poreza i nameta pasti na pamet ostaje da se vidi.

Koliko je vlast u Boru bahata vidi se po tome što je za svoje privilegovane članove i poštovaoce, preko borske toplane, obezbedila produžetak grejne sezone u naselju „NGC“, jer po meri te vlasti grejanje u Boru je postala privilegija samo onih borskih naselja u kojima živi većina vršilaca i simpatizera te vlasti. Naravno , cenu takve privilegije plaćaju oni drugi građani kojima je grejanje ukinuto par dana nakon grejne sezone, a i tokom sezone im je grejanje povremeno ukidano navodno „zbog kvarova mreže“.

Kao čin zahvalnosti za iskazanu poslušnost nadležnih iz Toplane u vezi diskriminacionog zagrevanja stanova „poštovaocima vlasti“ van grejne sezone, verovatno neće biti procesuiranja iz izveštaja budžetskog inspektora, jer institucija „budžetski inspektor“ je sastavni deo pomenute vlasti i ona u praksi služi samo da obezbedi poslušnost upravljačkih struktura u javnim preduzećima, koja su takođe strukturalni delovi pomenute vlasti.

Prema navedenom primeru bahatosti vlasti narod ,koji ne voli takvu vlast, rizikuje u perspektivi da mu vlast isključi i vodu (sa isključenjima struje vlast odavno već primenjuje ovu vrstu diskriminacije – vidi: http://bokisingl.wordpress.com/  DA LI JE SRBIJA BANKROTIRALA?).

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović