POLITIČKA MAFIJA


Ratovi kroz istoriju nisu bili slučajnost. Poznato je da je uvek iza njih stajao ekonomski momenat. Kada to znamo lako nam je da shvatimo motivisanost “investitora” i “izvođača radova”. Mega-bankari daju ideju i novac, intelektualci oblikuju ideologiju a “narodne vođe”- zapravo agenti od uticaja, sve to sprovode u praksu. Ista formula sprovodi se i kod opozicije ovoj nameri. Jedne pujdaju na druge, a uskraćivanjem pomoći jednoj strani određuje se pobednik. Karl Marks, koji je takođe bio Hazar, ovakvo stanje je definisao formulom: teza-antiteza=sinteza. Isti mega-bankari stoje i iza komunizma i iza nacional-socijalizma i iza “demokratija” zapada u XX veku. (Dejan Lučić)

Tito, Hitler, StaljinProšlo je 33 godina od smrti komunističkog idola Josipa Broza i 24 godina od pada Berlinskog zida, kao najvećih simbola propasti komunizma, ali državne strukture Srbije i dalje izbegavaju otvaranje tajnih arhiva komunističkih struktura u Srbiji. Zašto? Šta se krije u tajnim komunističkim arhivima?

Kao jedan od logičnih zakjučaka može se izneti pretpostavka da su neki članovi današnjeg vlastodržačkog režima Srbije ili njihovi preci bili učesnici u komunističkim zločinačkim strukturama Josipa Broza – Tita.

Naime, da bi sakrili pravi lik i delo Josipa Broza Tita, njegovi komunistički biografi, istoričari i njihovi potomci su, još dok je Tito bio živ, od njega napravili komunističku ikonu, a da bi sakrili istinu o Titu i komunističkom režimu za vreme Tita, posle Titove smrti, doneli su Zakon o zaštiti imena i dela Josipa Broza Tita, što je verovatno bio jedinstven slučaj u svetu da se donošenjem Zakona o jednom mrtvom čoveku posthumno štite njegovi zločini od istine i pravde. 

Međutim, kao što car Trojan nije mogao represijom da sakrije svoje kozje uši, tako ni donosioci zakona o zaštiti imena i dela Josipa Broza Tita ne mogu sakriti istinu o zločinačkom liku i delu svog idola, koji je ustvari bio tajni agent četiri obaveštajne službe, čovek “sa hiljadu lica”, sa sedam lažnih autobiografija, sa 77 šifrovanih pseudonima, majstor 32. reda masonerije, pitomac vojnoobaveštajne škole u Pečuju zajedno sa Miroslavom Krležom i Adolfom Hitlerom, poliglota sa znanjem najmanje četiri stranih jezika, hladnokrvni ubica Kominterne, elitni izviđač likvidator civilnog stanovništva 1914. godine na čelu 72. Austrijske izviđačke jedinice – zajedno sa Miroslavom Krležom i Adolfom Hitlerom (sva trojica su za svoja zverstva bili odlikovani austrijskim gvozdenim krstom), hapšeni i procesuirani silovatelj i huligan, pasionirani klavijaturista, koji je izvanredno svirao Mocarta, husarski sabljaš instruktor, šarmantni plejboj, zavodnik i izvanredni plesač, poznavalac dela Marksa i Lenjina, veliki pisac svojih knjiga, politički opsenar.

 Donošenjem navedenog zakona Titove udvorice su samo potvrdile da su na prostoru bivše Jugoslavije postojale i još uvek postoje ostaci komunističkih struktura, koje su se još u vreme Tita odmetnule od države i naroda, pretvorivši se u tzv. “Državnu bandu”, koja je nelegitimno i nezakonito “U ime naroda” vršile ubistva, pljačke i zlostavljanje svih onih, koji nisu bili simpatizeri njihovog režima. Oni su se samo deklarativno zalagali za ukidanje kralja i njegovih privilegija, ali kroz praksu njihovog delovanja postalo je očigledno da je to bilo samo zato što te privilegije nisu uživali oni, već neko drugi, jer prvo što je Josip Broz Tito učinio još pre završetka drugog svetskog rata bila je zabrana povratka kralja, a po završetku rata ekspresno se uselio u kraljevski dvor, zaplenio blago porodice Karađorđević, i otpočeo progone i pljačkanje nesimpatizera komunizma, kao i nacionalizaciju privatne imovine svih imućnijih građana.

Opljačkano kraljevsko blago Josip Broz nije upotrebio da nahrani izgladneli narod, već je za tu svrhu seoskom stanovništvu propisao tzv. obavezni otkup poljoprivrednih proizvoda radi ishrane gradskog stanovništva. Taj obavezni otkup nije podrazumevao isplatu u novcu, već davanje bezvrednih priznanica. Opljačkano blago Josip Broz Tito je koristio da učvrsti svoju diktaturu, tako što je jačao vojne i policijske strukture i gradio tajna podzemna skloništa za sebe i svoje najvernije pristalice, jer se stašno plašio da će mu se neki od njegovih bivših nalogodavaca ili potomci nevino stradalih kad-tad osvetiti za izdaje i zločine koje je počinio kao međunarodni špijun.

Po naređenju Tita na teritoriji Jugoslavije izgrađeno je ukupno 26 novih podzemnih objekata (šest u BIH, pet u Hrvatskoj, tri u Sloveniji, sedam u Srbiji, tri u Crnoj Gori i dva u Makedoniji). Izgradnja tih 26 objekata građenih od pedesetih do devedesetih godina, koštala je oko 90 milijardi dolara. Navedenom spisku treba dodati i veliki broj tajnih podzemnih skloništa, zaostalih iz perioda pre drugog svetskog rata (naprimer u Rijeci, Splitu, Beogradu, Oplencu, Novom Sadu itd.), koja su gradile bivše državne strukture i okupacijski režimi. U spisak tajnih Titovih skrovišta mogu se uvrstiti i drugi objekti, koje su ulizničke lokalne garniture izgradile skoro u svakom gradu ili njegovoj okolini. Sva ta tajna Titova skrovišta bila su međusobno povezana tajnim komunikacijskim vezama i sva su bila luksuzno opremljena najmodernijim tehničkim uređajima. Neka od tih Titovih tajnih podzemnih skrovišta bila su opremljena najmodernijim podzemnim aerodromima (naprimer ono u Bihaću) ili podzemnim lukama (naprimer ono na ostrvu Visu ili ono u Boki Kotorskoj).

Od tajnih podzemnih kompleksa onaj u Konjicu je najveći i najskuplji, jer je vredeo 8,5 milijardi dolara. Ova atomska ratna komanda izgrađena je u unutrašnjosti planine Zlatar na površini od 6.500 kvadratnih metara. Imala je tri dela, na površini tri Titove vikendice, u zemlji fabriku municije i atomski bunker, koji je smešten na dubini od 280 metara. Bunker je sagrađen sa namerom da, u slučaju atomskog rata, funkcioniše kao centar vojnih operacija, sklonište za Štab vrhovne komande, maršala Tita i njegovu porodicu. Njegova izgradnja je trajala od 1953. do 1979. godine.

Na taj način su Tito i njegovi najbliži saradnici postali najveći izdajnici pravih komunističkih ideja, ali da bi to sakrili oni su terorisali svakoga ko je stvarno verovao i propagirao istinski komunizam.

Sada, kada se zna da je lik Josipa Broza Tita predstavljalo najmanje dva višestrukih tajnih agenata – po nalogu svetskih moćnika, postaje sve očiglednije da su uloge Lenjina, Tita, Hitlera i Staljina bile samo sredstva velike zavere usmerene na uspostavljanje Novog svetskog poretka, u kome vrhovnu vlast u celom svetu imaju svetski moćnici, koji su ujedno i najveći vlasnici kapitala u najvećim svetskim bankama i industrijskim korporacijama, koje se bave proizvodnjom i distribucijom svih potrošnih dobara u svetu.

Piramida mociAli, da bi ovladali kapitalom u svetskim razmerama, svetski moćnici su, preko tajnih službi, u svojim školama za obuku tajnih agenata, osmislili likove i uloge Lenjina, Tita, Hitlera, Staljina i ko zna koliko manje poznatih likova, sa ulogom kreiranja Novog svetskog poretka.  Takvi likovi bili su im potrebni da zavedu na stranputicu milione ljudi u svetu, da se kroz ratove i revolucije troše skupi proizvodi njihovih korporacija, kao što su kreditni novac, hrana, ratna tehnika, energija itd., radi održavana visokih cena tih proizvoda.

Navedeni tajni špijunski likovi svetskih moćnika su školovani u specijalnim špijunskim školama (naprimer: Tito i Hitler su istovremeno bili pitomci iste špijunske škole u Pečuju). U tim školama oni su dobili sva potrebna znanja za svoje mračne uloge, a za delovanje na terenu i svu potrebnu logistiku (novac, lažna dokumenta, naoružanje itd.), kako bi među narodima, gde su po zadatku infiltrirani, učvrstili svoje lažne identitete, da su oni navodno obični ljudi “potekli iz naroda”, koji su na teritorijama svojih projektovanih zaduženja, zahvaljujući svojim špijunskim veštinama, nemoralu i kriminalnim metodama, stvarali utisak da im postojeće režimske strukture ništa ne mogu, zbog čega su njihovi najverniji saradnici od njih izgradili nedodirljive i od svake kritike zaštićene ikone.

Ukoliko bi se pokazalo da neki od navedenih likova nije bio u stanju da u praksi do kraja obavlja zadatu obavezu ili je trebalo lažirati njegovu smrt (kao u slučaju Hitlera), njihovi nalogodavci su u rezervi uvek imali njihove pripremljene dvojnike, što je očigledno bilo primenjeno i kroz lik Josipa Broza – Tita, čiji su lik i delo zastupali dva špijuma, što je delimično objašnjeno u video prilogu pod naslovom “Ko je zaista Bio Josip Broz Tito”, kao i u mnogim drugim napisima.

Tajni špijunski likovi alijas Lenjin, Tito, Hitler, Staljin, itd., kao završni ispit svojih uloga, imali su zadatak da na kraju potpuno kompromituju one početne “vrednosti i ideale” oko kojih su se okupljale, ratovale i ginule njihove verne pristalice. Oni, koji su blagovremeno uviđali da njihove vođe postaju nedosledne u ostvarivanju “programskih ciljeva”, bili su tajno uklanjani bez suđenja i bez milosti, a njihova imovina konfiskovana u korist bezpogovornih režimskih poslušnika.

Svrha ovakve taktike delovanja navedenih špijunskih likova bilo je stvaranje i razvijanje novih režimskih struktura, poput Državnih bandi, koje su “U ime naroda” satirali te narode, tako što su te Državne bande Lenjina, Tita, Hitlera, Staljina, itd., vršile brutalne represije nad svima onima, koji su pokazivali, makar i mrvicu nezadovoljstva, neposlušnosti, otpora, i/ili raspolagali visokim stručnim, moralnim, verskim, političkim i finansijskim vrednostima, zbog čega su navedeni likovi rangirani na visokim pozicijama, kao najveći svetski zlikovci tokom 20. veka.

Onima, koji ne veruju da su navedeni likovi projektovani radi uspostavljanja Novog svetskog poretka, predlažem da na primer,  analiziraju lik Josipa Broza – Tita, tako što će se zapitati da li neko od njih zna da je na prostorima bivše Jugoslavije, pa čak i u celom svetu, postojao još neki bravar, koji je znao najmanje četiri strana jezika, znao da svira klavir, da jaše, da se mačuje, razumeo se u medicinu, nauku, poljoprivredu itd., poznavao učenja Marksa i Lenjina i  bio pisac čitavih tomova svojih sabranih dela. Koliko mi je poznato i ostali navedeni likovi su bili odlični poznavaoci mnogih od navedenih veština i pisci svojih sabranih dela.

Josip Ambroz (Tito)Iz video priloga Ko Je Bio Josip Broz Tito – World News zainteresovani su mogli saznati da je pravi Josip Broz rođen u Kumrovcu u siromašnoj porodici, zbog čega je izabran kao pogodan lik za Tajnu službu Austrougarske monarhije, pomoću koga je planirano razbijanje Kraljevine Jugoslavije.

Da bi stvorila lik Josipa Broza za svoje potrebe, Tajna služba Austrougarske monarhije izdala je nalog svom obaveštajcu, Josipu Ambrozu (bratu po ocu Josipa Broza) da ubije pravog Josipa Broza i preuzme njegov identitet.

Josip Ambroz je 1913. godine ispunio nalog Tajne službe Austrougarske monarhije, tako što je otrovao svog brata po ocu Josipa Broza iz Kumrovca (koji je imao crne krupne oči i nije imao kažiprst leve ruke) i preuzeo njegov identitet.

Da bi mogao da ispuni zadati nalog, hladnokrvni špijun i ubica – Josip Ambroz, po ubistvu svog brata po ocu Josipa Broza iz Kumrovca, od Austrougarske tajne Službe dobija konspirativni nadimak – Tito.

Špijunski zadatak protiv Kraljevine Jugoslavije Josip Ambroz, alijas Tito započeo je 1914. godine, kao podnarednik male izviđačko diverzantske grupe, sa obavezom da upada na teritoriju Srbije i brutalnim ubijanjem, pljačkama, paljenjem kuća, rušenjem vojnih struktura i silovanjima, širi strah među stanovništvom, zbog čega je Austrougarska tajna služba bila izuzetno zadovoljna metodama “rada” Josipa Ambroza, alijas Tita, pa mu je dodelila vojno odlikovanje.

U leto 1914. godine Austrougarska Tajna služba šalje Josipa Ambroza u Galiciju sa zadatkom da se infiltrira u redove Crvene carske armije. U jednoj od akcija, Josip Ambroz – alijas Tito, u svojstvu ranjenika, dopušta da bude zarobljen. U vojnoj bolnici Josip Ambroz je proveo šest meseci sakupljajući bitne informacije za Austrougarsku Tajnu službu. Iste godine, zbog građanskog rata u Rusiji, carska Crvena armija prekida učešće u prvom svetskom ratu.

Tim povodom, Josip Ambroz – alijas Tito dobija novi zadatak da na strani Lenjinovih komunista učestvuje u rušenju carske Rusije.

Tito i StaljinTitov talenat i sposobnost da neprijatelju “razveže jezik” dopali su se Načelniku Sovjetske Tajne službe Josifu Visjaronoviču Staljinu sa konspirativnim imenom “Veliki Koba”. “Veliki Koba”  je u Titu video najneupadljivijeg i najboljeg likvidatora za potrebe Sovjetskog Saveza, te neznajući da je Tito tajni agent Austrougarske, anganžuje ga za rad Tajne službe SSSR-a i daje mu tajno ime “Valter”.

Titova knjizicaNakon pada Austrougarske monarhije, Josip Ambroz – alijas Tito period između dva rata provodi kao poverenik Kominterne i tajni špijun NKVD-a za specijalne namene. Na tom zadatku bio je korišćen kao vođa velikih štrajkova, a po nalogu NKVD-a likvidirao je mnoge istaknute partijske ličnosti u Jugoslaviji, među kojima su bili i Blagoje Parović, Petar Miletić  i Milan Gorkić.

 1923. godine  po dolasku na vlast Adolf Hitler anganžuje Josipa Ambroza, kao svog školskog druga iz elitne špijunske škole u Pečuju, tako da on postaje tajni nemački agent.

Kao vođu Komunističke partije Jugoslavije policija Kraljevine Jugoslavije je uhapsila Josipa Ambroza i poslala ga u zatvor u Lepoglavi.

Pošto je postao i nemački tajni agent, Tito dolazi do informacija da će Beograd biti bombardovan, da će Nemačka napasti Sovjetski Savez, kao i da Nemačka planira istrebljenje jevrejskog naroda.

Takav razvoj događaja Josip Ambroz koristi da se oslobodi od svojih nalogodavaca. Dizanjem ustanka protiv Nemačke okupacije Josip Ambroz se žestoko zamerio Hitleru, koji zbog toga planira njegovu likvidaciju, ali je Josip Ambroz uspeo da do maja meseca 1944. godine izbegne sve Hitlerove zamke. Zbog toga Hitler odlučuje da još jednom organizuje lov na Josipa Ambroza alijas Josipa Broza – Tita, koji se tada nalazio u pećini kraj Drvara iz koje je uspeo da pobegne tajnim prolazom, tako da je Hitler zabeležio još jedan neuspeh u njegovom hvatanju.

Nakon svog bega iz Drvara Josip  Ambroz rešava da se osveti Hitleru, te kao verni Staljinov tajni agent, Josip Ambroz pod pseudonimom “Valter” odlazi u Moskvu sa molbom za pomoć. Staljin udovoljava Valterovom zahtevu, tako što mu daje jednu tenkovsku diviziju na čelu sa Maršalom Tolbuhinom, jer je tada mislio da će na taj način, nakon oslobođenja imati vlast nad Balkanom. Za nešto više od dve nedelje ta tenkovska divizija oslobađa Srbiju i Beograd.

Međutim, nakon oslobođenja Josip Ambroz – Tito rešava da se otrgne i od Staljinovog tutorstva, zbog čega dolazi do njihovog zvaničnog sukoba, uvođenja embarga i “Rezolucije Imforbiroa”.

Nakon smrti Staljina 1953. godine Tito preko Hruščova normalizuje odnose sa Sovjetskim Savezom i tako nestaju svi njegovi državni neprijatelji, što on koristi da učvrsti svoju vlast i postane značajan politički faktor u svetu.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Pravna mafijaVeć duže vremena Srbija pada na lestvici pravno stabilnih zemalja. Sve prethodne vlastodržačke partijske garniture prosto su se takmičile u donošenju pravnih propisa o zaštiti ljudskih prava i sloboda i ugrađivanju međunarodnih konvencija u domaći pravni sistem, tako što je kao vrhovna pravna instanca priznata nadležnost Međunarodnog suda za ljudska prava u Strazburu. Istovremeno sa donošenjem pozitivnih pravnih propisa sve te partijske strukture trudile su se da u institucije pravosuđa postave svoje stranačke kadrove, koji su u svom “radu” bili nezavisni od ustava i zakona. To je vremenom uspostavilo praksu lančane pravosudne korupcije do samog vrha pravosudnih institucija, koju je izvršna vlast štitila svojim tobožnjim “nemešanjem” u rad pravosuđa, ali u praksi vlasti su na “pasivan” način itekako pomagale pravosudnim institucijama da njihove pravno sumnjive odluke ne stignu na proveru u Međunarodni sud, što je postala sve učestalija praksa. Kako ovaj “model” srpska vlast sprovodi u praksi vidi se iz mojih ličnih iskustava.

Kad kažem vlast to se ne odnosi samo na ovu trenutnu, jer nisu oni izmislili taj “model”, već one prethodne. Naime, još za vreme mandata gospodina Vojislava Koštunice Srbija i Crna Gora su imale problem sa velikim brojem pritužbi građana Međunarodnom sudu na sudske odluke domaćeg pravosuđa. Oni su taj problem pokušali da reše tako što su u Ustavu Srbije i Crne Gore instalirali fiktivni Sud Srbije i Crne Gore sa navodnim sedištem u Podgorici, uz obavezu građana da se pre obraćanja Međunarodnom sudu Žalbom obrate Sudu Srbije i Crne Gore, pa ako im taj sud odbije  Žalbu, tek onda stiču pravo da se žale Međunarodnom sudu.

Sud Srbije i Crne Gore je bio samo fikcija, koja je tadašnjim vlastima poslužila da, makar privremeno pokažu Evropskoj Uniji kako su oni demokratska vlast, koja je smanjila broj pritužbi građana Međunarodnom sudu, jer iako je po Ustavu sedište suda bilo zvanično u Podgorici taj sud, po mom saznanju iz lične prakse, nije funkcionisao. Umesto toga, prema Informaciji Narodne kancelarije br. 03-070-120/2004 od 01.11.2005. godine (Prilog 1) postojala je neka nezvanična ustanova Suda Srbije i Crne Gore na adresi: Bulevar Mihajla Pupina br. 2, 11070 Novi Beograd, koja je prikupljala žalbe za taj sud ali o njima nije odlučivala (kasnije je na toj adresi bila smeštena “Uprava za ljudska i manjinska prava”).

Pošto praksa sa sudom Srbije i Crne Gore nije zaživela, po otcepljenju Crne Gore Republika Srbija je usvojila svoj Ustav u kome je poslednje pravno sredstvo pre obraćanja Međunarodnom sudu definisano kao Ustavna žalba. To je pravno značilo da Međunarodni sud neće uzimati u rad Žalbe koje nisu prošle instancu Ustavne žalbe. Na ovaj način, zahvaljujući višegošnjoj neažurnosti Ustavnog suda Srbije, taj sud je samo privremeno uspeo da prikoči navalu predmeta iz Srbije na Međunarodni sud.

Pošto nije više imala “nove pravne instrumente” za sprečavanje građana u obraćanju Međunarodnom sudu vlast je u Srbiji uvela praksu sprečavanja da slučajevi sa teškim  sudskim i pravnim zloupotrebama stignu pred Međunarodni sud. Vlasti to  rade uz pomoć JP PTT Srbija, koje je monopolska državna firma za distribuciju poštanskih pošiljki. Toj firmi je vlast izdala nezvanična uputstva da vrši plenidbu Žalbi državljana Srbije Međunarodnom sudu, koje sadrže drastično kršenje domaćeg i međunarodnog prava i da krivicu za navodni gubitak pošiljke svaljuje na Francusku poštu, a da o trošku JP PTT Srbija oštećenim strankama isplaćuje simbolične novčane naknade u domaćoj valuti.

Ovakav vid sprečavanja pravnog obraćanja višim pravosudnim instancama vlasti Srbije primenjuju i u domaćem pravosuđu, a oštećene stranke se od strane nadležnog tužilaštva upućuju da vode privatne sporove sa članovima državne Mafije, ako ih tužilaštvo osumnjiči da su zaplenili pošiljku pravnoj instituciji. Kako sve to izgleda u praksi nudim Vam na uvid primere iz ličnog iskustva uz prilaganje dokumenacije izdate od nadležnih službenih lica državnih ustanova Republike Srbije.

Konkretno, u mom  slučaju nn lica JP PTT Srbija, uz znanje i toleranciju vlasti, su u četiri navrata izvršila zaplenu mojih pravnih sredstava nadležnim sudovima (jednu pošiljku za sud Srbije i Crne Gore, jednu za Vrhovni sud Srbije i dve za Međunarodni sud u Strazburu).

Saznanje da u Srbiji legalno funkcioniše „Poštanska mafija“ stekao sam nakon odbijanja JP PTT Srbija da pravno sredstvo mog sina dostavi na nadležnost Sudu Srbije i Crne Gore, zbog čega je isto upućeno posredstvom Narodne kancelarije (Prilog 1). Pravnu potvrdu o funkcionisanju „Poštanske mafije“ dobio sam od OJT iz Bora povodom moje krivične prijave protiv nn lica JP PTT Srbija zbog zaplene moje plaćene preporučene pošiljke – Žalbe  za Vrhovni sud Srbije.

Naime, nakon podnete krivične prijave i više intervencija i odugovlačenja Opštinsko Javno Tužilaštvo iz Bora je utvrdilo koja su lica zaplenila moje pravno sredstvo, ali da bi ih zaštitilo odbilo je da ih procesuira po službenoj dužnosti, već mi je izdalo dokument  Kt-509/07 od 05.10.2007. godine (Prilog 2), u kome su imenovana okrivljena lica tzv. „Poštanske mafije“, uz predlog da ja protiv njih vodim privatne sudske sporove.

Naravno da ja nisam bio toliko glup i budala da o svom trošku vodim sudske sporove sa „Poštanskom mafijom“ pred korumpiranim pravosuđem Srbije, tako da su imenovani članovi „Poštanske mafije“ ostali zaštićeni.

Po drugi put postao sam žrtva „Poštanske mafije“, kada su mi njeni članovi zaplenili  tužbu za Međunarodni sud u Strazburu, nakon odbijanja Ustavnog suda da mi, na teret države, dosudi odštetu zbog povrede prava na pravično suđenje od strane sudija Opštinskog suda iz Bora i Okružnog suda iz Zaječara, koji su, i pored tri pravosnažne presude o mom nezakonitom raspoređivanju i nezakonitom otpuštanju sa posla bez isplata otpremnine i zaostalih zarada, odbijanjem odštetnog zahteva praktično legalizovali falsifikovanje mojih radnih časova u firmi po nalogu direktora da mi nakon nezakonitog otpuštanja ne bi isplatio zaostale zarade, a nakon takvih presuda napredovali su na lestvici tzv. “nezavisnog pravosuđa”, posebno sudije Opštinskog suda iz Bora, od kojih je sudija, koji je pomogao u zataškavanju falsifikovanja moje evidencije iz šihtane knjige unapređen u sudiju Okružnog suda u Zaječaru, a sudija koja je odbila moje zahteve za naknadu štete zbog nezakonitog otpuštanja sa posla bez isplate otpremnine i zaostalih zarada unapređena je u vršioca dužnosti Predsednika tog suda, koji je preimenovan u Osnovni sud Bor.

Dakle, zbog obimnog dokaznog postupka o sabotaži pravnog poretka Srbije u mom slučaju od strane pravosudnog sistema, pritužbu sudu u Strazburu poslao sam kao paket za koji mi je prijemna pošta iz Bora izdala odgovarajuću potvrdu (Prilog 3).

Pošto mi se nije vratila povratnica da je moja pritužba predata sudu u Strazburu, kod prijemne pošte u Boru pokrenuo sam potražni postupak. Tim povodom glavni referent pravnik pošte Bor, koja je u dokumentu Kt-509/07 Opštinskog Javnog Tužilaštva iz Bora od 05.10.2007. godine imenovana kao jedan od dva počinioca zaplene mog pravnog sredstva Vrhovnom sudu Srbije, elektronskom poštom obavestila me da je moja međunarodna potražnica pod br. 53/2012 pozitivno rešena, odnosno da je moja pošiljka uručena 05.03.2012. godine i da mi je obaveštenje o tome otpremljeno 06.04.2012. godine (Prilog 4).

Umesto Rešenja međunarodne potražnice pod br. 53/2012 prijemna pošta Bor mi je dostavila falsifikovano Rešenje potražnice br. 2012-35960/I od 28.03.2012. godine (Prilog 5).

Navedeno Rešenje br. 2012-35960/I predstavlja klasični falsifikat Rešenja br. 53/2012, zato što je istim umesto rešavanja međunarodnog potražnog postupka vršeno rešavanje nečijeg domaćeg postupka pod navedenim brojem. Kao što se vidi falsifikat je učinjen tako što je zamenom Rešenja 53/12 sa Rešenjem br. 2012-35960/I iz rešavanja međunarodnog potražnog postupka, „Poštanska mafija“ sa namerom i umišljajem isključila iz postupka rešavanja potražnice primaoca pošiljke (Međunarodni sud u Strazburu) i distributera pošiljke na teritoriji primaoca pošiljke (Francusku poštu). Počinioci falsifikata su namerno propustili da navedeno Rešenje potražnice overe svojim potpisima, zbog čega gajim osnovanu sumnju da su navedeni falsifikat počinila ista lica na relaciji pošte Bor – Beograd, koja su od strane OJT iz Bora imenovana kao počinioci krivičnog dela povrede prava na podnošenje pravnog sredstva KZ RS u dokumentu Kt-509/07 Opštinskog Javnog Tužilaštva iz Bora od 05.10.2007. godine.

Kako pri Međunarodnom sudu u Strazburu funkcioniše ustaljena procedura da se u zakonskom roku podnosilac tužbe službeno obavesti o prijemu njegove tužbe, što je u mom slučaju izostalo, ja sam od Samostalnog sektora za međunarodne poslove JP PTT Srbija zatražio da se utvrdi stvarni status moje pošiljke. Tim povodom od navedene službe elektronskom poštom od 14.05.2012. godine dobio sam službeno obaveštenje da Francuska pošta nije u stanju da potvrdi uručenje moje pošiljke Međunarodnom sudu u Strazburu (Prilog 6).

Potvrdu obaveštenja Samostalnog sektora za međunarodne poslove JP PTT Srbija da moja pošiljka nije predata Međunarodnom sudu potvrdila je direktor RJ POŠTANSKOG SAOBRAĆAJA iz Bora, Suzana Stojanović dopisom br. 2012-35960/4 od 17.05.2012. godine (Prilog 7).

Pošto su članovi „Poštanske mafije“ uhvaćeni na delu da su mi zaplenili pošiljku za Strazbur, morali su da mi isplate naknadu kao da je tobože pošiljka izgubljena krivicom Francuske pošte a ne „Poštanske mafije“, čiji su članovi zaposleni u JP PTT Srbije. Rešenje o naknadi simbolične naknade donela je gospođa Suzana Stojanović pod br. 2012-35960/5 od 31.05.2012. godine (Prilog 8).

Povodom navedene zaplene moje tužbe protiv države Srbije zbog sabotaže pravnog poretka od strane lica zaposlenih u njenom pravosuđu uzalud sam se žalio Predsedniku Srbije Tomislavu Nikoliću, ministru za borbu protiv korupcije Aleksandru Vučiću, predsedniku Vlade Ivici Dačiću, ministru pravde Nikoli Selakoviću, direktoru JP PTT Srbija Milanu Krkobabiću, Zaštitniku građana Saši Jankoviću, direktoru Bezbednosno Informativne Agencije, itd. Većina njih nije htela ni da mi odgovori na dopise, a neki od njih su me obavestili da su navodno predmet prosledili Ministarstvu pravde, institucijama poštanske uprave ili Republičkom Javnom tužilaštvu, koje po tom pitanju nisu preduzele nikakve pravne radnje da mi nadoknade izazvanu štetu (Prilog 9).

U međuvremenu „Poštanska mafija“ je zaplenila i moju drugu tužbu Međunarodnom sudu protiv države Srbije i ponovo mi izdala falsifikovano Rešenje potražnice, što znači da se ne boji pravne države, a i zašto bi kad država od njenog anganžovanja ima koristi, jer joj „Poštanska mafija“ direktno pomaže u smanjenju tužbi Međunarodnom sudu protiv države Srbije.

Slobodan Radulović

Harizmatična vlast zasniva svoju legitimnost na sposobnostima (moćima) svoga vođe odnosno smatra se da je njen vođa odabrani prorok koji je poslan na Zemlju da izvrši svoju misiju. Karakteristična obeležja za takvu vrstu vlasti su magijski rituali i obredi. Za vreme 20. veka javljaju se takve vlasti u nacističkoj Nemačkoj (Hitler), Italiji (Musolini), SSSR-u (Lenjin i Staljin), Kini (Mao Ce Tung)  Jugoslaviji (Tito), itd.

Karakteristično je da su takvi ljudi uglavnom duhovne vođe ili proroci, te u 20. veku ih nazivamo diktatorima koji umesto demokratije uvode totalitarni poredak.

Postoji i neka vrsta vlasti između tradicionalne i harizmatične, a karakteristična je za države Dalekog istoka kao Kinu ili Egipat (Faraoni).
Karakteristično za harizmatičnu vlast je da se ne može dugo održati na vlasti tj. nestabilna je jer često proizlazi iz kolektivne histerije, te uvek nakon nje dolazi do insitucionalizacije vlasti odn. do racionalno-legalne vlasti.
Racionalno-legalna vlast zasniva svoju legitimnost na poštovanju opštih pravila, zakona i ustava (načelo legalnosti). Nosioci vlasti na svoje položaje došli su putem propisanih pravila u zakona, i zbog toga su legitimno prihvaćeni. Takva vlast je impersonalna.

Legitimnost označava da je vlast priznata od strane stanovništva jedne države, tj. da je stanovništvo podržava i smatra je nužnom za održanje društvene zajednice. Prema gledištu političke sociologije svaka je vlast legitimna, sem izuzetaka kao što je uzurpacija, diktatura i tiranija. Naime, legitimnost vlasti proizlazi iz volje naroda, odn. državna vlast vrši volju naroda (jer je narod suveren) i takav oblik vladavine je najbolji jer mu je svrha opšta dobrobit.

Naime, ako je na izborima u Srbiji izabran neko većinom glasova za predsednika onda je on legitimni predsednik Srbije. Ali ako je predsednik izabran krađom glasova na izborima, onda je on za lopove  i legalan i legitiman a za većinu birača je samo uzurpator ili diktator,  jer da bi se neka vlast stvarno mogla smatrati narodnom, a ne odnarođenom ili nenarodnom, bitno je služi li ta vlast opštem dobru i boljitku građana Srbije. Vlast u Srbiji ne bi bila odnarođena i nelegitimna kada bi svojim postupanjem služila objektivnom opštem dobru i boljitku građana Srbije.

Svaka legalna garnitura na vlasti u Srbiji, po svojim postupanjima i po svojim odlukama može biti ili narodna vlast ili odnarođena vlast, a to što je legalna ne čini je niti narodnom niti odnarođenom. Većina naroda u svakoj državi priželjkuje stvarnu narodnu vlast, dakle vlast koja ostvaruje legalne i legitimne nacionalne ciljeve i interese, koja donosi takve zakone i pravne okvire da svi građani budu ne samo formalno jednaki pred zakonom nego da i svi budu poštovani u svome uverenju i svojoj patnji zbog nepravednog gubitka najbližih te da svi budu u prilici da prema svojim sposobnostima i prema svome trudu i radu napreduju u svim segmentima ličnog, porodičnog i društvenog života.

Dakle, odnarođena ili nenarodna vlast je svaka ona vlast, koja narodu nameće partijsku ideologiju,  koja je van narodnog domena. Naprimer, ideologija Komunizma, koja je internacionalna po svom karakteru je nenarodna jer služi jednoj ideologiji pisanoj i kreiranoj od stranaca tj. stranih filozofa Marksa i Engelsa i njihovih pomagača sa ciljem dominacije te tvrde, isključive i diktatorske ideologije na prostoru čitave zemaljske kugle. Takva ideologija služila je svojim gospodarima van granica Srbije. U tu svrhu su bile i osnivane i prva, druga i treća Internacionala, u tu svrhu su iz Boljševičkog centra slati agenti,diverzanti i agitatori po čitavom svetu. Jedan od takvih likova čudnog akcenta i manira bio je i Josip Broz – Tito. Njegovi levi „naslednici“, koji ga još uvek „dižu u nebo“ duboko u duši imaju Internacionalu, tj. Slobodna, nezavisna i prosperitetna država Srbija im nije cilj niti ideal i tu je uzrok gotovo svih naših problema.

Problem leži u činjenici ,da „ONI“ (preimenovane i novoimenovane komunističke partijske ćelije) još uvek ne smatraju ni granice, ni bogatstva, ni nacionalni ponos i patriotizam važnim i presudnim...Oni su „ogrezli“ u „višim“ ideološkim „stremljenjima“ stranim interesima, a Srbija im je samo jedna stepenica prema služenju anacionalnoj globalističkoj ,,masonskoj EU“.

Prema tim parametrima takva vlast, takvi političari ne mogu se smatrati narodnim ni srpskim u pravom značenju tog pojma. Nasuprot njima stoje Nacionalisti – Srpski Patrioti, kojima je Srbija domovina i Srpska država na prvom, a ne na poslednjem mestu, njihov predstavnik na funkciji predsednika Srbije bio bi ponosan na tu funkciju (ne bi se toga stideo) i tu časnu obavezu ne bi poistovećivao sa radnim mestom u interesu EU i ne bi nastojao da svoje “radno mesto” sačuva izbornim krađama i falsifikovanjem volje građana Srbije.

Na pomolu izborna krađa stoleća?

Režimska izborna krađa predstavlja nasilje nad pravnim poretkom

Izborna krađa u Vranju?

Dveri: Najveća izborna krađa do sada

RTS : SRS: Izborna krađa na Kosovu

Velika Izborna Kradja u Zaječaru

Izborna kradja u Beogradu

IZBORNA KRAĐA U PROKUPLJU

IZBORNA KRAĐA U NIŠU.

Izborna krađa u Novom Sadu

U RS i mrtvi glasaju

PASTOR: TADIĆ JE KRAO

Dveri: U krađi učestvovao i CESID

Slobodan Radulović

Otkako je sveta i veka svaka državna vlast je težila da to svoje „blago“ sačuva što je moguće duže. U takvom nastojanju tražena su različita rešenja. U zavisnosti od postojećih političkih, ekonomskih, istorijskih i dr. faktora, neka od rešenja za očuvanje vlasti nametnula su se kao dominantna.

Tako, naprimer u većini zemalja u svetu, kao oblik vladanja nametnuto je tzv. „Demokratsko vladanje“, koje podrazumeva izborni sistem, koji omogućuje da većina punoletnih državljana glasanjem na izborima, između više kandidata, izaberu onog kandidata za koga veruje da će biti njihova „dobitna kombinacija“ do narednog izbornog perioda.

Da bi kandidat pobedio na izborima mora tokom izbornog perioda da pruži uveravanja glasačkom telu da je upravo on taj koji većini glasača može ponuditi najbolje životne opcije. Nažalost, prilikom takvih uveravanja biračkog tela mnogi kandidati su u svoj izborni program uveli tzv. „grubu igru“, koja je suspendovala „fer plej“ igru i „takmičarsko dostojanstvo“ i umesto toga uveli „cilj opravdava sredstvo“ ili „pobeda po svaku cenu“.

Šta to znači u praksi?

Pa, znači upravo ono što je navedeno, tj. ne biraju se sredstva i načini da se dođe do pobede na izborima. Takvi nastupi iznedrili su praksu davanja lažnih i nerealnih obećanja, razne vrste izbornih manipulacija sa biračkim spiskovima (glasanje umesto umrlih osoba), finansiranjem izbornih kampanja prljavim novcem (novac od kriminalnih aktivnosti), zloupotrebe prava glasa (glasanje po nalogu šefa neke firme ili državne ustanove – naročito policijske, zatvorske i vojne ustanove), izbornim komisijama (u komisije se ubacuju ljudi na koje kandidat ima privatnog uticaja), kupovinom glasova (glasanje za kandidata uz novčanu isplatu ili zbog obećanja neke pogodnosti nakon izbora – najčešće dobijanje zaposlenja, nekog unapređenja ili amnestija za neki zakonski prekršaj), itd.

Nakon izbora, tako izabrani kandidat, ima vremena i političke mogućnosti da tokom svog mandata kreira strukturu vlasti onako kako mu najviše odgovara da sebi u narednom mandatu obezbedi produžetak vladavine. Ukoliko je to Ustavom i zakonom onemogućeno  (u nekim zemljama je izbor istog kandidata ograničen na samo dva mandata), onda radi na tome da mu naslednik obično bude poverljiva osoba iz istog, sličnog, pa čak i potpuno drugačijeg političkog okruženja. Bitno je da mu ta osoba tokom svog mandata obezbedi nastavak korišćenja državnih privilegija, makar u redukovanom obliku.

U državama sa slabim demokratskim tradicijama nije neobično da jednom izabrani ili nametnuti vladar, uz pomoć instaliranih službi represije (vojska, policija, državna bezbednost) sebi trasira put za doživotnu vladavinu (naprimer Josip Broz Tito – vladao je od 1945 – 1980. godine). Takve režime u svetu većina drugih država smatra diktatorskim.

A kako se uspostavlja diktatorski režim?

Najčešći i najsigurniji način da neki vladar postane diktator je ukoliko uspe da strukturama državne represije (vojska, policija, državna bezbednost, tužilaštvo, sudstvo) nametne svoju direktnu ili indirektnu podređenost. U praksi to je obično manji problem nego što je obezbeđenje duže vremenske potčinjenosti, jer to je glavni problem vlastodržaca. Od uspešnosti rešavanja tog problema zavisi i dužina njihovog opstanka na vlasti.

Najduži mandat vladavine Jugoslavijom imao je Josip Broz Tito, koji je uspeo da sebi obezbedi istovremeno doživotno obavljanje sledećih dužnosti:

Predsednik Republike,

Vrhovni komandant Armije, i

Predsednik jedine političke stranke (Savez Komunista Jugoslavije).

Da bi postigao ovoliku koncentraciju diktature Josip Broz je direktno ili posredno prethodno ovladao vojnim strukturama, policijskim strukturama, državno – bezbednosnim strukturama, tužilaštvima i sudskim strukturama.

Da bi neko mogao da uspostavi i doživotno održava u funkciju toliku koncentraciju moći morao je da ima izgrađen mehanizam bezpogovorne poslušnosti u izvršavanju naloga vladara.

Takvu bezpogovornu poslušnost Josip Broz Tito je izgradio tako što je naredio ili odobrio žestoke represije svojih potčinjenih državnih struktura nad svim svojim političkim protivnicima i neistomišljenicima. Iz doba takvih obračuna ostali su poznati: nasilne mobilizacije, masovna streljanja tzv. „narodnih neprijatelja“, tzv. „Dahauski i imfobiroski procesi“, tzv. „obavezni otkupi“ itd. Računa se da je kroz takve krvave represalije stradalo oko milion ljudi, zbog čega Josip Broz Tito zauzima 10 – to mesto na Top listi najvećih svetskih zločinaca – vidi ovde.

Nakon smrti Josipa Broza Tita, sve nacionalne vođe naroda sa prostora bivše Jugoslavije, oslobodile su se straha od doživotnog Vrhovnog komandanta i međusobno su otpočeli borbu za nasledstvo Titovog diktatorskog trona. U toj njihovoj borbi, kao prva politička žrtva postao je Savez Komunista Jugoslavije, koji se raspao na republičke političke partije, koje su svaka za sebe počele da uspostavljaju vlast u svojim republičkim granicama, sa ambicijama svojih vođa, da svako od njih postane vladar, po modelu Josipa Broza Tita, pa makar to bilo samo u okviru republičkih granica. Pošto su na prostorima tih republičkih granica živele višenacionalne zajednice, ambicije novih republičkih partijskih lidera bile su da, kao Tito, sve nacionalne zajednice sa tih prostora potčine svojoj vladavini. Naravno, takve njihove ambicije imale su podršku samo njihovih nacionalnih zajednica, zbog čega su politička i verska neslaganja ubrzo prerasla u ratne sukobe, koji su obilato potpirani i od strane obaveštajno – finansijskih službi stranih zemalja, a ishod svega je raspad Jugoslavije i formiranje nacionalnih država.

U svetlu navedenih događanja Srbija, kao najbrojnija nacionalna zajednica, imala je svog Josipa Broza Tita u liku Slobodana Miloševića, koji je gajio ambiciju da postane vladar svih teritorija na kojima su živeli Srbi.

U takvoj svojoj ambiciji ovaj „srpski Tito“ nije prezao da za svoje ciljeve koristi neke od metoda Josipa Broza. Tako, naprimer uspeo je da svojoj vlasti podredi srpske vojne, policijske, bezbednosne, tužilačke i sudske strukture. Kao i Josip Broz Tito svoju bezpogovornu vlast obezbedio je uklanjanjem svojih političkih protivnika i neistomišljenika (vidi TAJNO ODELJENJE DB ZA POLITIČKA UBISTVAUNIŠTAVANJE DOKAZA O ZLOČINIMA DRŽAVNE BEZBEDNOSTI JE SLUŽBENA TAJNA). Za uklanjanje političkih protivnika je,kao i Tito, koristio bezbednosne strukture, a za terorisanje stanovništva tzv. „paravojne formacije“.  Za razliku od Tita, za zločine Miloševićevog režima, iako su po brojnosti daleko manji od Titovih, ima mnogo više neoborivih i sudski izvedenih dokaza. Naprimer: ubistvo Ivana Stambolića i dvostruki pokušaji ubistva Vuka Draškovića.

Iz perioda vladavine Miloševića zabeležene su i velike krađe izbornih rezultata, kao i uspostavljena sprega politike, kriminala i pravnog sistema.

Nakon pada Miloševićevog režima uspostavljene paravojne i druge paradržavne strukture, u sprezi sa moćnim tajkunima i mafijom, uspostavile su svoje sfere vladavine Srbijom (vidi ovde i ovde), što već čitavu deceniju zvanično funkcioniše kao sprega kriminala, politike i pravosuđa. Rezultate delovanja ovih paradržavnih struktura, policija i tužilaštvo su prepoznali kao „organizovani kriminal“, koji je podeljen na svoje resorne nadležnosti: „Narko mafija“, „Stečajna mafija“, „Putna mafija“,  „Duvanska mafija“, „Prosvetna mafija“, „Farmaceutska mafija“, „Carinska mafija“ itd. Tih mafija ima najmanje onoliko koliko ima i ministarstava u vladi Srbije, koja je zvanično u ratnom stanju sa svim strukturama organizovanom gkriminala. Ko će od njih pobediti u toj borbi biće i verovatni vlastodržac u narednom izbornom periodu. Prema trenutnom stanju na terenu vlada je, za sada, još uvek u podređenom položaju i ukoliko ne dobije pomoć EU i Amerike postoji realna šansa da taj rat izgubi.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Na osnovu Rešenja br. 334-00-00957/2010-04 Ministarstva poljoprivrede, trgovine, šumarstva i vodoprivrede od 01.04.2011. godine, kojim je odbijena moja žalba u vezi kršenja Kodeksa poslovne etike, obaveštavam građane i nadležne institucije da će po pravosnažnosti navedenog Rešenja u Srbiji biti legalizovana praksa, kojom će državnim javnim preduzećima biti dozvoljeno da građanima  ispostavljaju račune sa retroaktivno izmišljenim dugovima (“dugovi za prethodni period”), za struju, vodu, grejanje, telefon ili neke druge usluge, na osnovu čega će im uz takve račune biti upućene pretnje i ucene da, ukoliko izmišljena dugovanja ne uplate u ostavljenom roku sa uračunatom zakonskom kamatom, biće im obustavljena dalja isporuka struje, vode, grejanja, telefoniranje ili neke druge usluge.

Pitate se da li je tako nešto moguće?

Naravno da je moguće kada nosioci državnih nadležnosti, na koje su izabrani u Skupštini Srbije, i za čije obavljanje su položili svečane zakletve „da će iste obavljati u skladu sa Ustavom i Zakonom“, imaju preča posla, pa zbog toga svoja zakonska zaduženja Dekretom prenose u nadležnost osobama, u koje navodno imaju poverenja, iako te osobe nisu izabrane u Skupštini Srbije za takva zaduženja i za njihovo zakonito obavljanje nisu položile zakletvu, pa tako ne mogu ni snositi odgovornost za nezakonite odluke.

Lepo su se gospoda ministri dosetili kako da maltretiraju narod a da za to “ne budu odgovorni” .

A kako to vlast radi?

Navodim primer iz svog ličnog iskustva

Zbog izmišljenog dugovanja u iznosu od preko 18.000 dinara iz prethodnog perioda, kada mi zbog havarije niskonaponske mreže nije vršena isporuka struje na nedovršenom objektu kod Zaječara, od strane Elektrodistribucije Zaječar ucenjen sam, pod pretnjom obustave dalje isporuke struje, ukoliko navedeno dugovanje sa troškovima zatezne kamate i sudskim troškovima, po osnovu navodne odluke o sudskom izvršenju (oko 24.000 dinara) ne uplatim u ostavljenom roku.

Kako u navedenom periodu, zbog havarijskog stanja naponske mreže, na mom brojilu nije bila registrovana nikakva potrošnja struje, niti sam u tom periodu od strane Elektrodistribucije dobijao bilo kakva mesečna zaduženja, u prvom trenutku pomislio sam da se radi o nekoj greški.

Međutim, nakon izmene nekoliko mailova sa nadležnima, shvatio sam da oni imaju ozbiljnu nameru da mi to naplate.

Uzalud sam se pozivao na to da mi nisu prethodno dostavljali nikakve mesečne obračune i da je teoretski nemoguće da toliki dug nastane samo po osnovu takse za električno brojilo, a pošto se radilo o retroaktivnom periodu, uložio sam i prigovor zastarelosti uz poziv na član 360. u vezi člana 378. stav 1. tačka 1. Zakona o Obligacionim Odnosima, po kome ta vrsta dugovanja zastareva u roku od godinu dana.

Na ovaj moj argument nadležni iz Elektrodistribucije Zaječar su tvrdili da oni imaju pravosnažno Rešenje Opštinskog suda iz Zaječara za sudsku naplatu svog potraživanja.

Naravno, bio sam iznenađen tvrdnjom da u Srbiji postoji mogućnost da neko nekome izmisli neko dugovanje, tuži ga sudu i onda taj sud, bez znanja i učešća tuženog, donese Rešenje o prinudnoj naplati izmišljenog dugovanja.

Zbog takvog postupanja nadležnih iz Elektrodistribucije Zaječar uložio sam Žalbu Ministarstvu trgovine i usluga.

Ministarstvo trgovine i usluga je moju Žalbu prosledilo u nadležnost inspektoru tog ministarstva Jasminki Jocić iz Zaječara.

Nakon toga, od tržišnog inspektora Jasminke Jocić, umesto službenog rešenja sa pravnom poukom, dobio sam Obaveštenje, kojim se moja žalba odbija.

Zbog nepoštovanja  utvrđene službene procedure iz Zakona o upravnom postupku, u vezi rešavanja Žalbe od strane prvostepenog organa, uz netačno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu primenu materjalnog prava, od Ministra trgovine i usluga, tražio sam da navedeni akt ukine i postupak obnovi.

Tim povodom nisam dobio obaveštenje iz Ministarstva trgovine i usluga da je navedeni akt ukinut, ali postupak je obnovljen i moja Žalba je ovog puta odbijena Resenjem inspektora trgovine i usluga Jasminke Jocić br. 330-334-1502/2010-06  od 05.10.2010. godine.

Iz navoda ovog Rešenja vidi se da je tržišni inspektor Jasminka Jocić, radi odbijanja moje žalbe, retroaktivno primenjivala odredbe Zakona, koji nisu postojali u periodu za koji mi je vršen navedeni obračun.

Takođe, i pored mog insistiranja, nije mi dostavljeno navodno sudsko izvršenje na koje su se tokom vođenja postupka pozvali nadležni iz Elektrodistribucije Zaječar i tržišni inspektor Jasminka Jocić.

Zbog netačno utvrđenog činjeničnog stanja, pogrešne primene materijalnog prava i osnovane sumnje da je tokom vođenja prvostepenog postupka, radi opravdanja postupanja nadležnih iz Elektrodistribucije Zaječar, izmišljeno ili falsifikovano sudsko rešenje o prinudnoj naplati izmišljenog duga, na Rešenje br. 330-334-1502/2010-06 tržišnog inspektora Jasminke Jocić od 05.10.2010. godine podneo sam Žalbu Ministru trgovine i usluga.

U međuvremenu, došlo je do rekonstrukcije Vlade, tako da je bivše Ministarstvo trgovine i usluga sada postalo Ministarstvo poljoprivrede, trgovine, šumarstva i vodoprivrede.

Pošto ni nakon četiri meseca od uložene žalbe, odnosno dva meseca nakon pomenute rekonstrukcije moja žalba nije bila rešena uložio sam UrgencijuDopunu urgencije .

Kao reakciju na to, dana 16.05.2011. godine, dobio sam Rešenje br. 334-00-00957/2010-04 Ministarstva poljoprivrede, trgovine, šumarstva i vodoprivrede od 01.04.2011. godine, koje mi je dostavljeno uz propratni Akt br. 330-334-1502/2010-06 tržišnog inspektora iz Zaječara Jasminke Jocić od 11.05.2011. godine (vidi sliku na početku teksta ili prvu stranicu uz Rešenje iz ministarstva).

Kao dokaz verodostojnosti ovaj propratni akt overen je njenim potpisom, okruglim pečatom nadležnog Ministarstva i sa jednom jasno vidljivom   flekom od kafe (naznačeno strelicom), što je siguran dokaz da se radi o verodostojnom državnom aktu.

U Rešenju br. 334-00-00957/2010-04 Ministarstva poljoprivrede, trgovine, šumarstva i vodoprivrede od 01.04.2011. godine, koje je ispisano na osam stranica, prilično verno su citirani svi moji navodi o nezakonitosti prvostepenog rešenja, zbog netačno utvrđenog činjeničnog stanja, pogrešne primene materjalnog prava i odbijanja dostavljanja „misterioznog“ sudskog rešenja, ali umesto poništaja prvostepenog rešenja ono je potvrđeno.

To praktično znači da i novo ministarstvo daje podršku netačno utvrđenom činjeničnom stanju, pogrešnoj primeni materijalnog prava i upotrebi „misterioznog“ sudskog rešenja o prinudnoj naplati izmišljenog duga (takvo rešenje meni nije bilo nikada dostavljeno niti sam bio pozivan prilikom vođenja eventualnog sudskog postupka), a sve sa očiglednom namerom da takvom podrškom zaštiti kadrove vladajuće koalicije na funkcijama u državnim strukturama.

Kao i prvostepeni organ, tako i drugostepeni organ, kao opravdanje za odbijanje moje žalbe navodi “misteriozno sudsko rešenje”, ali kao i svi dosadašnji akteri i novo ministarstvo odbija da mi isto stavi na uvid.

Prema navodima državnog sekretara Ljubiše Dimitrijevića (potpisanog u svojstvu donosioca Rešenja (!!!???) br. 334-00-00957/2010-04 Ministarstva poljoprivrede, trgovine, šumarstva i vodoprivrede od 01.04.2011. godine), uz poziv na nadležnost po ovlašćenju iz rešenja ministra Ministarstva poljoprivrede, trgovine šumarstva i vodoprivrede broj 119-01-29/2011-09 od 24.03.2011. godine,  novoimenovani ministar mu je između ostalog poverio i rešavanje žalbi na prvostepene postupke!!!???

Naime, novi ministar na čelu navedenog ministarstva je Dušan Petrović. On je pravnik po struci i bivši minister pravde Republike Srbije.

Kao pravnik po struci, valjda u interesu prakse iz Miloševićevog perioda, gospodin ministar je u svom ministarstvu uveo praksu da, izdavanjem punomoćja, svoju nadležnost u vezi donošenja drugostepene odluke po izjavljenoj žalbi, umesto njega može doneti neko koga on ovlasti.

To vam je isto, kao i kad bi neki sudija, koji je izabran u Skupštini Srbije i koji se svečanom zakletvom obavezao na poštovanje ustavnosti i zakonitosti, prilikom obavljanja sudijskog poziva, izda punomoćje nekom sudskom pisaru, koji naravno nema kvalifikacije sudije, niti je zakonom izabran za takvu dužnost,  da može umesto njega da sudi i donosi presude!!!???

Dalje, to je isto kao kada bi neki Načelnik policijske uprave izdao punomoćje nekom kriminalcu u koga ima lično poverenje da umesto njega rukovodi tom policijskom upravom!!!???

Što bi rekao Šojić: “I šta se dalje događa?”

Punomoćem ovlašćeni činovnik Vlade, na dužnosti državnog sekretara, na osnovu Dekreta ministra Dušana Petrovića postaje drugostepeni organ, tj. Zamenik novoimenovanog ministra, jer taj ministar, očigledno nema poverenje da navedenu žalbu obradi neki njegov zamenik i tako obrađenu mu podnese na potpis.

Ne, u slučaju ove vlasti, njihovi kancelarijski pisari Dekretom postaju zamenici ministara, a verovatno i ostalih članova Vlade i u praksi oni obavljaju ministarske poslove.

Valjda zbog takvog vršenja svojih zaduženja članovi Vlade Republike Srbija gaje optimizam da će to biti najbolja preporuka Srbije za članstvo u Evropskoj uniji.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović


O mahinacijama nadležnih u borskoj toplani bilo je dosta reči na ovom i drugim blogovima, kao i u izveštaju budžetskog inspektora, što sve očigledno nije bilo dovoljno za hapšenje i procesuiranje odgovornih. Nameće se logično pitanje ZAŠTO?

Po mom ličnom ubeđenju to je zato što se radi o kadrovima vladajuće državne koalicije – dakle radi se o kršenju zakona od strane struktura vlasti, tj. o bahatoj vlasti.

Bahatoj vlasti nije stalo do interesa naroda jer ona vodi računa samo o svojim ličnim interesima. A lični interesi vlasti su da što duže vlada po svaku cenu. Takvu vlast uopšte nije briga da li narod ima neke izvore prihoda i kolike su cene osnovnih životnih namirnica i komunalnih usluga. Ona samo razmišlja kako da od naroda otme još ono što nije oteto. Takvu vlast nije briga ni zašto narod protestvuje, štrajkujeje glađu i žeđu, vezuje se za šine i mostove, seče prste, vrši samoubistva.

Radi opstanka što duže na vlasti ta vlast se odmetnula od naroda i radi odbrane od gubitka vlasti instalirala je jake policijske, propagandno-informativne i tzv. „pravosudne institucije“.

Eto zato takva vlast neće da hapsi i sudi svojim lopovima i svojim hoštaplerima, jer joj takvi kroz pljačke, lopovluke, podizanje cena i uvođenje novih poreza i nameta pribavljaju prihode za što duži opstanak na vlasti. Lopovima i hoštaplerima će suditi narod kad se steknu uslovi, tj. nakon podizanja ustanka i promene te vlasti.

Da bi obezbedila vladavinu na teritoriji cele države takva je vlast instalirala svoje ogranke u mnogim gradovima, među koje spada i Bor. Setite se samo koliko je lažnih obećanja davano pre godinu dana povodom lokalnih izbora (Nova Topionica, Solarna elektrana, završetak gradnje hotela na Crnom Vrhu, Univerzitet u „Kapijama Bora“ itd. itd.). Međutim, za svaki slučaj vlast je sebi obezbedila pobedu na izborima kupovinom glasova. Valjda zato sada ta vlast i ne razmišlja da ispuni data predizborna obećanja. Umesto toga, po preuzimanju mandata ta se vlast opredelila da podigne cene svih komunalnih usluga, a kakve će joj sve ideje za povećanje poreza i nameta pasti na pamet ostaje da se vidi.

Koliko je vlast u Boru bahata vidi se po tome što je za svoje privilegovane članove i poštovaoce, preko borske toplane, obezbedila produžetak grejne sezone u naselju „NGC“, jer po meri te vlasti grejanje u Boru je postala privilegija samo onih borskih naselja u kojima živi većina vršilaca i simpatizera te vlasti. Naravno , cenu takve privilegije plaćaju oni drugi građani kojima je grejanje ukinuto par dana nakon grejne sezone, a i tokom sezone im je grejanje povremeno ukidano navodno „zbog kvarova mreže“.

Kao čin zahvalnosti za iskazanu poslušnost nadležnih iz Toplane u vezi diskriminacionog zagrevanja stanova „poštovaocima vlasti“ van grejne sezone, verovatno neće biti procesuiranja iz izveštaja budžetskog inspektora, jer institucija „budžetski inspektor“ je sastavni deo pomenute vlasti i ona u praksi služi samo da obezbedi poslušnost upravljačkih struktura u javnim preduzećima, koja su takođe strukturalni delovi pomenute vlasti.

Prema navedenom primeru bahatosti vlasti narod ,koji ne voli takvu vlast, rizikuje u perspektivi da mu vlast isključi i vodu (sa isključenjima struje vlast odavno već primenjuje ovu vrstu diskriminacije – vidi: http://bokisingl.wordpress.com/  DA LI JE SRBIJA BANKROTIRALA?).

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

LUSTRACIJA U LANCIMA

Većina bivših komunističkih država otvorila je dosijee o građanima koje su vodile njihove službe bezbednosti. Dosijea su otvorena u Bugarskoj (2006), Češkoj (2003), Mađarskoj (1991), Bosni (2000), Makedoniji (1998), Poljskoj (2001), Rumuniji (2005), Slovačkoj (2002), Sloveniji (2003). Samo u Srbiji to nije urađeno kako oštećeni građani Srbije ne bi saznali koje su to njihove komšije i prijatelji uz čiju su pomoć i cinkarenje slati na Goli otok, vršen im mobing i nameštani im otkazi. Zbog izostale lustracije “vladari iz senke” nad sudbinama građana Srbije i dalje nesmetano obavljaju svoj prljavi posao, jer Srbija izbegava da se suoči sa svojom nečasnom prošlošću iz doba komunističke diktature. Zašto?

Svi znamo da je služba državne bezbednosti potrebna svakoj državi. Ali kome je potrebna služba državne bezbednosti koja nije spremna da oštećenim građanima Srbije otvori svoja tajna dosijea i zašto građani Srbije treba i dalje da iz svojih budžetskih sredstava finansiraju takve službe?

Prvi i jedini korak koji je napravljen kako bi se zavirilo u tajna dosijea bio je sredinom 2001. kada je Vlada Republike Srbije donela uredbu o davanju građanima na uvid dosijea Državne bezbednosti. Povlašćeni su pogledali svoje arhive, ali ono što ih je najviše zanimalo – ko ih je cinkario, ostalo je tajna. Na kraju je Ustavni sud Srbije, 19. juna 2003. godine, ukinuo i tu uredbu, uz obrazloženje da je to neustavan akt, odnosno da se ta materija može regulisati samo zakonima.

Krajem 2006, na inicijativu SPO-a napravljen je nacrt zakona po ugledu na nemački, ali ga je radna grupa odbila. Nekadašnji šef beogradske policije Marko Nicović smatra da se otvaranje dosije neće dogoditi uskoro jer bi jedan takav korak ugrozio i doušnike i ljude koji su na čelu države. Zašto i na koji način bi ih ugrozilo otvaranje tajnih dosijea državne bezbednosti nije objašnjeno. Možda je upravo razlog za to da se ne bi otkrile okolnosti u vezi ubistva novinara Slavka Ćuruvije i otmice i ubistva Ivana Stambolića!

Neki od naših vodećih političara dok su bili u opoziciji insistirali su na otvaranju dosijea, ali sada kada su na vlasti to im apsolutno ne odgovara jer bi ih ugrozilo. Zašto ako su na vlast došli na pošten način? Ili možda su na vlast došli upravo zahvaljujući državnoj bezbednosti a ne volji građana.

A što se doušnika tiče, oni su ostajali isti. Kako su se menjale strukture u tajnim službama, novi šefovi su ih samo preuzimali – tvrdi Nicović.

Zoran Mijatović, načelnik Beogradskog centra Resora državne bezbednosti do 1998. i zamenik načelnika Resora državne bezbednosti 2001, za Press kaže da u Srbiji nema potpune demokratije ako ne otvorimo sve dosijee.

- Kada to kažem, ne mislim samo na dosijea koja vodi i Služba javne bezbednosti već i ona koje vodi Vojska. Apsolutno identično su radili i DB i Vojska tako da su vojni dosijei izuzetno bogati, kao i policijski. Ali u Srbiji, pogotovo među ljudima na vlasti, ne postoji želja ni volja da se tako nešto dogodi jer im to nije u interesu. Jer, otvaranje dosijea je vrlo složeno pitanje, to nije biblioteka u koju svako može da svrati i pročita šta ga zanima, već jasno treba da se precizira kome su dostupna i u koje svrhe mogu da se koriste – naglašava Mijatović.

Nekada visoki funkcioner Državne bezbednosti Božidar Spasić smatra da se otvaranje tajnih dosijea kako to građani očekuju nikada neće odigrati „jer bi to izazvalo neverovatne lomove u društvu“.

- Iz iskustva znam da su žene govorile protiv muževa, deca protiv očeva, kumovi protiv kumova. S obzirom na to da je služba državne bezbednosti Srbije bila najjača na prostoru bivše Jugoslavije, to znači da bi se otkrilo nekoliko hiljada tajnih agenata, od kojih su neki sada aktivni u politici i javnom životu – tvrdi Spasić.

U Srbiji se već godinama samo nagađa o tome koliko su tajne službe „naštancovale“ tajnih dosijea o građanima i drugim svojim „klijentima“, pa se, prema nekim istraživanjima, išlo u rasponu od 100.000 do 400.000 ličnosti pod obradom.

Direktor arhiva Srbije Miroslav Perišić, kome je BIA predala ukupno 64.327 dosijea, kaže da samo dosije Dragoljuba Mićunovića ima 12.000 stranica.

Spasić spada u grupu od nekoliko hiljada građana koji su imali pravo da pogledaju svoj dosije, u kome su imena ljudi koji su ga pratili bila precrtana crnim markerom.

- Dosije se čita u prisustvu jednog policajca i ne smete da ga kopirate, iznesite i pričate šta u njemu piše. To je frizirani dosije na 600 stranica, gde je bilo pisalo s kim spavam, ručam, kako živim, šta vozim. Bio sam veoma razočaran i smučilo mi se kada sam video čime su se bavili – otkriva Spasić i objašnjava:

- Svaki građanin naše zemlje koji ima dosije mora da zna da je on takozvana operativna obrada službe i da služba po svom internom zakonu prikuplja svaku informaciju o njemu, pa makar ona bila o tome da li je taj čovek izašao da kupi hleb. Da bi to saznala, policija koristi nekoliko metoda – tajno vas prisluškuje, posmatra, fotografiše, a pre svega, ima agenta koji vas „cinkari“. E, našu javnost najviše interesuje ko je cinkaroš. To će se teško otkriti, možda tek u pojedinačnim slučajevima, i to najmanje za 50 godina – zaključuje naš sagovornik.

SPO je jedina politička stranka koja se zalaže za otvaranje dosijea. Kada god smo pokrenuli tu inicijativu, nikad nismo dobili podršku drugih stranaka.

Dragan Todorović, SRS – Nama je potpuno svejedno da li će se dosijei otvarati jer, da su postojali podaci o nekom iz SRS-a, to bi odavno bilo objavljeno.

Borislav Pelević, SNS – Srpska napredna stranka zalagaće se za otvaranje tajnih dosijea. Da se vidi ko je ko.

Miloš Aligrudić, DSS – Za otvaranje tajnih dosijea potrebno je napraviti kvalitetne propise koji bi regulisali tu oblast. Ovde su se vodili dosijei o svakom, o sumnjivcima, ali i ljudima koji su bili politički nepodobni.

Vladan Batić, DHSS – DHSS je prva stranka koja je zvanično predala Skupštini zakon o otvaranju dosijea tajnih službi 2003. godine. Ali nema političke volje da se on usvoji, jer mnogo viđenijih saradnika Udbe ima u većini stranaka.

Branko Ružić, SPS – Mi nikad nismo bili prepreka otvaranju dosijea tajnih službi. Nemamo razloga da se bojimo i budemo protiv toga. Očigledno da od 5. oktobra do danas nema političke volje da se to pitanje reši.

Vesna Trivan, DS – Do zatvaranja ovog izdanja proveravala stav svoje stranke.

Izvor: Pres

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Влада Републике Србије донела је одлуку о оснивању Државнe комисијe за проналажење и обележавање свих тајних гробница у којима се налазе посмртни остаци стрељаних после ослобођења 1944. (скраћено „Државна комисија за тајне гробнице убијених од септембра 1944“) која је конститутивну седницу одржала 12. новембра 2009. године. Чланови Државне комисије за тајне гробнице убијених од септембра 1944. су представници државних институција, научних установа и стручњаци из различитих области.

Предсеник Комисије је др Слободан Марковић, доцент на Факултету политичких наука у Београду, а секретар је мр Срђан Цветковић, истраживач у Институту за савремену историју.

Циљеви Комисије:

  1. Да истражи, пронађе и обележи све тајне гробнице у којима се налазе остаци стрељаних од септембра 1944. године
  2. Да преузме посао лоцирања и обележавања свих гробних места као и да утврди тачан број стрељаних лица од септембра 1944. године
  3. Да припреми и достави посебан извештај о свом раду Влади Републике Србије

Планиране активности Комисије:

  1. Комисија ће сакупити сву постојећу грађу, и то како ону до сада познату, тако и грађу која носи ознаку поврерљивости у архивима БИА, ВБА, Архиву Србије и другим архивима. Биће сабрана и сва до сада доступна усмена сведочења као и додатна усмена сведочења од живих сведока. Прикупљена грађа биће штампана у документима о тајним гробницама у Србији.
  2. Комисија ће донети препоруку Министарству правде о обављању ексхумације неколико најкрактеристичнијих масовних гробница које ће послужити као студије случаја и образоваће пододбор за ексхумацију. Државна Комисија је свесна да због броја тајних гробница у Србији који се процењује у стотинама она није у могућности да предузме кораке који би водили ексхумацији свих тајних гробница, већ само да отвори процес који ће, узимајући у обзир словеначко искуство, трајати годинама.
  3. По обављеним ексхумацијама најкарактеристичнијих тајних гробница Комисија ће објавити студије случајева ексхумације масовних гробница са детаљном методологијом.
  4. Комисија ће на крају рада објавити све налазе о тајним гробницама стрељаних после 1944. са тачно назначеним местима свих тајних гробница у Србији насталих после септембра 1944. о којима постоје доступни подаци и са азбучним списком свих страдалих лица.
  5. На основу налаза и упутстава Државне комисије локалне самоуправе ће моћи да образују општинске комисије за ексхумацију и обележавање тајних гробница на њиховом подручју.
O tajnim grobnicama u Srbiji zainteresovani mogu videti video prilog na adresi:

Ne podržavam selektivnost: Nataša Kandić

Podržavam otkrivanje masovnih grobnica iz 1944. godine, ali ne mogu da se pomirim sa time da Ministarstvo pravde Republike Srbije najavljuje da će se sa svih dokumenata u vezi sa streljanjima 1944. godine skinuti oznaka poverljivosti, a da se i dalje taje i od javnosti skrivaju dokumenti koji sadrže podatke o tajnim grobnicama i spaljivanju tela ubijenih Albanaca u nekim fabrikama u Srbiji i na Kosovu. Ne mogu da se pomirim sa stavom i odukom srpskih vlasti da će tela albanskih žrava ostati na dnu jezera Perućac i da će kosti drugih albanskih civila ostati u tajnim grobnicama u Srbiji do neke ljudskije vlastiOd nedavno Srbija ima Državnu komisiju za tajne grobnice ubijenih od septembra 1944. Na prvi pogled, sve je u redu. Međutim, medijski izveštaji sa konferencije za novinare, održane 16. decembra 2009. u Beogradu, pokazuju da je reč o komisiji koja je formirana isključivo radi pronalaženja groba Draže Mihajlovića i grobnica drugih građana bivše Jugoslavije koje su ubile partizanske vlasti posle Drugog svetskog rata. I to bi bilo u redu, kako kaže državni sekretar Slobodan Homen, „…to je ljudsko pravo koje pripada zaista svakom čoveku“, da to pravo nije uskraćeno porodicama žrtava ratnih zločina, počinjenih nedavno.

Razočaravajuće je da je nekadašanji kritičar Miloševićeve politike, preko koga su strane ambasade u Beogradu finansijski podržavale i pomagale Otpor, smetnuo sa uma da u Srbiji ima grobnica u kojima su skriveni posmrtni ostaci Albanaca, ubijenih tokom NATO bombardovanja. U aprilu ove godine, kao svedok na suđenju osmorici policajaca za zločine nad albanskim civilima u Suvoj Reci na Kosovu, Dragan Karleuša, penzionisani inspektor MUP Srbije, vrlo jasno je rekao da u Srbiji ima grobnica sa posmrtnim ostacima Albanaca i da iz jezera Perućac nisu izvađena sva tela koje je srpska policija potopila za vreme NATO bombardovanja. Nemoguće je da bivši Otporaš ništa ne zna o tome, da se to krije od njega i da mu u državnu funkciju spada samo potraga za grobovima Draže Mihajlovića i drugih streljanih 1944. godine.

Podržavam otkrivanje masovnih grobnica iz 1944. godine, ali ne mogu da se pomirim sa time da Ministarstvo pravde Republike Srbije najavljuje da će se sa svih dokumenata u vezi sa streljanjima 1944. godine skinuti oznaka poverljivosti, a da se i dalje taje i od javnosti skrivaju dokumenti koji sadrže podatke o tajnim grobnicama i spaljivanju tela ubijenih Albanaca u nekim fabrikama u Srbiji i na Kosovu. Ne mogu da se pomirim sa stavom i odukom srpskih vlasti da će tela albanskih žrava ostati na dnu jezera Perućac i da će kosti drugih albanskih civila ostati u tajnim grobnicama u Srbiji do neke ljudskije vlasti.

Pitam se šta će reći državni sekretar Homen porodicama nestalih Srba, koje mole državu da izdvoji sredstava za ekshumacije grobnica u Belaćevcu i na Košarama, gde počivaju tela mladih vojnika, koji su odvedeni u smrt a da im starešine nisu rekle kuda ih zašto vode.

Piše: Nataša Kandić

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Slika gore: primer bahate političke zloupotrebe pojma „strogo poverljivo“ u kategoriji „vojna tajna“-vidi sve slike: 1,2, 3,4,5,6,7,8,9,10,11,12


Prema članu 3. Zakona o tajnosti podataka (Sl. Gl. RS br. 104/09) tajnim podatkom ne smatra se podatak koji je označen kao tajna radi prikrivanja krivičnog dela, prekoračenja ovlašćenja ili zloupotrebe službenog položaja ili drugog nezakonitog akta ili postupanja organa javne vlasti.

Postavlja se pitanje hoće li državna bezbednost poštujući navedenu zakonsku odredbu deblokirati emisije TV B92 u temi “Insajder” pod sledećim naslovima:

Gostovanje Brankice Stankovic u vestima

Politicko ubistvo Zorana Djindjica – Insajder

Insajder Sluzbena tajna 1-6 ep.

Imovina Miroslava Miskovica

Rekonstrukcija: Kako je ubijen premijer

Rukopisi ne gore 1-4. deo – Insajder

Kosovo: Kako je pokrenuto ludilo – Insajder

Mreza: Ko je sve na spisku – Insajder

Naime, u pokušajima da pregledam navedene video naslove dobijao sam sledeću poruku: „This video has been removed due to terms of use violation“ ili u slobodnom prevodu: „Ovaj video je uklonjen zbog uslova korišćenja“.

Zahvaljujući činjenici da do sada nije postojao ovakav Zakon o tajnosti podataka mnogi državni službenici su zloupotrebljavali svoja službena ovlašćenja tako što su svoju bahatost i zloupotrebe podvodili pod neku od oznaka: „strogo poverljivo, poverljivo, državna tajna, vojna tajna, službena tajna, poslovna tajna, itd.“.

Naime, nakon što je Miloševićev režim pred svetskom javnošću raskrinkan u falsifikovanju izborne volje građana Srbije, Centralni izborni štab SPS-a je za predsednike i članove svojih Opštinskih odbora izdao obavezujuće strogo poverljivo uputstvo br. 02-234 od 04.03.1997. godine, da je prioritetan cilj budućeg delovanja SPS rasturanje i uništenje koalicije Zajedno. Radi uništenja Koalicije Zajedno, u navedenom uputstvu, između ostalih, u paragrafu 4. u devet tačaka bile su razrađene tzv. Mere agresivnih akcija i to:

  1. prisluškivanje prostorija i komunikacija,
  2. praćenje lica,
  3. fotografisanje i videotehnika,
  4. praćenje pošiljki i pisama,
  5. ekonomski pritisak,
  6. uznemiravanja,
  7. tajna ubacivanja u objekte i pretresi,
  8. sabotaže,
  9. uvežbavanje i pomaganje malih agresivnih grupa i dr.

Poštujući navedeno uputstvo, organizatori: Radoslav Terzić-predsednik Opštinskog odbora SPS-a Bor, Ilija Tanikić-predsednik SO Bor, Miroslav Ćiprijanović-sekretar SO Bor, Miroslav Ilić-načelnik vojne uprave Bor, i Sonja Filipović-sudija Opštinskog suda u Boru su uz logističare: prof. Pavla Panića-odbornika SO Bor i dr Vesne Radosavljević-odbornika SO Bor i anganžovanje aktivista SPS-a na terenu: Ilije Zlatarevića, Miroslava Vasilijevića, Stojana Ljubića i Bojana Šuputa, organizovali su, sproveli i legalizovali pučističko smenjivanje kompletnog Saveta Mesne zajednice Novo Selište iz Bora.

To je učinjeno tako što je Načelnik vojne uprave Bor Miroslav Ilić overom nevažećim pečatom falsifikovao vojni dokument br. 86-35/98-10/23 od 12.10.1998. godine pod oznakom “STROGO POVERLJIVO” u kome, navodno za potrebe vojne bezbednosti zemlje, NALAŽE Opštini Bor da prostorije Mesne zajednice “Novo Selište” u ul. Njegoševa br. 5 u Boru isprazni kako bi se navedeni prostor funkcionalno iskoristio u skladu sa dokumentima Plana odbrane Opštine Bor.

Paralelno sa ovim falsifikovanim dokumentom organizovana je “Inicijativa” odbornika i aktivista SPS-a tako što je održana sednica Mesnog odbora SPS-a na kojoj je bez prava učešća “Smenjen” legalni Savet mesne zajednice “Novo Selište” a umesto Saveta imenovan tzv. “Privremeni Koordinacioni odbor” o čemu je napravljen falsifikovani zapisnik overen falsifikovanim pečatom.

Savet Mesne zajednice Novo Selište je tim povodom protiv Opštine Bor podneo tužbu Opštinskom sudu Bor ali je istu u uslovima ratnih okolnosti zataškala sudija Sonja Filipović Rešenjem P -1309/98 Opštinskog suda Bor od 11.03.1999. godine, kojim je utvrđeno povlačenje tužbe podneskom predsednika “Privremenog koordinacionog odbora” od 10.03.1999. godine i ovo je Rešenje pravosnažno potvrđeno Rešenjem Gž-1015/99 Okružnog suda Zaječar (vidi slike 1 i 2), a Revizija Vrhovnom sudu Srbije odbijena je Rešenjem P-1309/98 sudije Sonje Filipović od 31.08.1999. godine.

Povodom pučističkog smenjivanja Saveta MZ Novo Selište, Savet MZ je bezuspešno pokretao krivične postupke protiv izvršilaca jer su isti pod ratnim okolnostima zataškani Obaveštenjem Kt 76/99 i Obaveštenjem Kt 77/99 Opštinskog javnog tužilaštva Bor od 16.04.1999. godine.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Nakon petooktobarske kontrarevolucije, kada su prevareni građani lažnim pričama o reformama i evropskom životnom standardu, kada je napravljen koban savez između vrha kriminala, vrha tajkuna, vrha tajne policije i vrha DOS-a, savez koji traje do danas i koji omogućava Čumetu da kupuje fakultet u Srbiji, postalo je ogromnoj većini građana jasno da su reforme laž, da su spinovani japijevci kriminalci u skupocenim odelima i da nema spasa države i nacije sa političkim ološom na vlasti. Kako se projekat pljačkanja države i građana privodi kraju, kako je ostalo još malo državnog i društvenog kapitala koji treba rasprodati i uzeti provizije, kako nezadovoljstvo građana preti da eksplodira kroz socijalnu revoluciju na ulici i kako čelnici režima nemaju nikakvu ideju šta treba da rade, osim kako da se spakuju i pobegnu kada stotine hiljada opljačkanih, prevarenih i siromašnih građana bude na ulicama, onda im ne preostaje ništa drugo nego da prete i da plaše građane.


Bris Taton je divljački ubijen. Na ulici, pred gomilom svedoka. I Ranko Panić je zverski ubijen. Takođe na ulici pred gomilom svedoka. U prvom ubistvu policija nije bila na ulici. U drugom ubistvu, policija je intervenisala. Dva mlada života su izgubljena. Sve ostalo što se dešavalo nakon tragedije bilo je obojeno političkim i medijskim spekulacijama. Naročito pojavljivanje visokih predstavnika režima na odavanju pošte francuskom državljaninu.

Nesretnom Ranku Paniću državni vrh nije došao da oda pomen. Nije bilo ni državnih medija. To licemerje režima Borisa Tadića najbolji je dokaz njihove ostrašćenosti i podaništva. Bahati su i bezobzirni prema svome narodu, dok su podanički ponizni pred službenicima briselske administracije. Ubice Tatona su uhvaćene. O ubicama Panića se ništa ne zna. Sakrili su svoju bahatost ispod državne uniforme. I ništa. Kao da nije počinjeno ubistvo. Kao da je to normalno da neki obesni policajac, brukajući državu i policiju, ubije mladića na ulici. I za to ubistvo ne odgovara. Nema dokaza. I nema svedoka. Pretpostavimo da se dogodilo obrnuto. Recimo da je taj zlikovac koji je usmrtio Panića intervenisao u slučaju Tatona. Šta bi se desilo? Da li bi ubica bio pronađen? Da li bi se maneken tranzicije pojavio pred svim televizijskim kamerama da oda počast stradalom? Da li bi izgovorio da je Srbija na putu ulaska u fašizam? Zašto je predsednik države upotrebio reč fašizam? Slučajno? Namerno? Zašto, recimo, nije rekao – odajući poštu ubijenima, bez ikakve diskriminacije, da je Srbija na putu da nestane kao država i da je režim glavni krivac za ubistva koja su se desila?

Ako je Srbija na putu ulaska u fašizam, to znači da se fašizam uvodi iz vrha vlasti. Naime, i Hitler i Duče su uveli svoje države u nacizam i fašizam. Psiholog na položaju predsednika države bi morao nešto o tome da zna. Nažalost, Boris Tadić je neobrazovan, nevaspitan i nekulturan. Nije se udostojio da Smilju Panić, majku nastradalog momka, lično primi i da joj izjavi saučešće. Da se predsednik izvini ispred države koja je počinila zločin i koja pokušava da sakrije krivca. Predsednik za to nije imao vremena. Zapravo, istina je mnogo poraznija, predsednika države to ubistvo nije ni interesovalo. Na tom ubistvu se ne mogu napraviti politički poeni u Briselu i njegovi medijski moguli, koji su monopolizovali tržište reklama i imaju godišnji obrt od 500 miliona evra, smatraju da na tom ubistvu ne mogu profitirati.

Šta je zajedničko ovim ubistvima? Šta ih spaja u toj nesreći?

Zajedničko im je samo jedno. Krivac za ovu tragediju i našu sramotu je vrh državne vlasti. Preciznije, Boris Tadić i njegov režim. Njih treba izvesti na sud istorije i suditi im što namerno uništavaju državne institucije i uvode haos u društvo. Da li je to slučajno? Nije. Nema nikakve slučajnosti. Sve je isplanirano i sve se kontroliše sa jednog mesta. Onima koji su naivni i veruju u predizborna obećanja manekena tranzicije, koji nas je plašio da, ako on ne pobedi, mračne sile iz devedesetih mogu da pobede u društvu, da bi, odmah posle izbora, napravio savez upravo sa tim, kako ih je on u kampanji nazivao, mračnim silama; tim naivnim sam dužan da ponudim celovito objašnjenje. O čemu se, dakle, ovde radi? Otkud tolika povika na fašizam u Srbiji? Otkud tolika medijska hajka na fašiste u Srbiji? Da li Srbija zaista ulazi u fašizam? Da li dobijamo srpskog Hitlera? I ko je to? Objašnjenje je vrlo jednostavno.

Nakon petooktobarske kontrarevolucije, kada su prevareni građani lažnim pričama o reformama i evropskom životnom standardu, kada je napravljen koban savez između vrha kriminala, vrha tajkuna, vrha tajne policije i vrha DOS-a, savez koji traje do danas i koji omogućava Čumetu da kupuje fakultet u Srbiji, postalo je ogromnoj većini građana jasno da su reforme laž, da su spinovani japijevci kriminalci u skupocenim odelima i da nema spasa države i nacije sa političkim ološom na vlasti.Kako se projekat pljačkanja države i građana privodi kraju, kako je ostalo još malo državnog i društvenog kapitala koji treba rasprodati i uzeti provizije, kako nezadovoljstvo građana preti da eksplodira kroz socijalnu revoluciju na ulici i kako čelnici režima nemaju nikakvu ideju šta treba da rade, osim kako da se spakuju i pobegnu kada stotine hiljada opljačkanih, prevarenih i siromašnih građana bude na ulicama, onda im ne preostaje ništa drugo nego da prete i da plaše građane.

Pisao sam odmah nakon izvršene kontrarevolucije da se ne treba toliko plašiti organizovanoga kriminala, jer taj kriminal stvara i kontroliše vrh države, pa se organizovani kriminal rešava za jedan dan, nego da se čuvamo nastanka socijalnoga kriminala koji nastaje iz siromaštva, očaja, besa, tuge i potištenosti, jer se taj kriminal ne može kontrolisati. Socijalni kriminal je najopasniji kriminal u društvu i on uništava zdravlje društva i dovodi do potpunog haosa u državi. Opominjao sam da to Srbiji ne sme da se desi i da su političari na vlasti glavni krivci ako Srbija upadne u to bolesno stanje. Nažalost, uprkos upozorenjima, ostrašćeni tržišni talibani, koji su iz medija proterali svaku kritiku i svaku javnu raspravu, uveli su Srbiju u haos.

U vladavini Borisa Tadića očajni ljudi seku prste da bi skrenuli pažnju narcisoidnom predsedniku da njegova politika ne valja. Da li je predsednik primio te svoje građane? Da li je predsednik pitao te ljude u čemu je problem? Zašto sečete prste? Šta to ne valja? Mogu li da vam pomognem? Gde je problem? Kako da ga rešimo? Zašto se samokažnjavate? Ne. Muk. Ništa. Kao da ti ljudi ne postoje.

Udruženje manjinskih akcionara Srbije je poslalo Borisu Tadiću na hiljade dopisa o pljačkama u procesu privatizacije i o uništavanju preduzeća i otpuštanju radnika. Ništa. Poslao sam lično na hiljade stručnih analiza u kojima je jasno dokazano da je izvršena pljačka države i građana. Opet ništa. Predsednik je odgovarao da nije nadležan. Upućivali su njegovi saradnici na druge korumpirane institucije. I savetovali nezaštićene akcionare da beže od B.D.

Ja sam im veći problem od kriminalaca u njihovim redovima. Pisali smo da se prema radnicima u privatizovanim preduzećima većinski vlasnici odnose kao da su roblje. Pisali smo da u tim preduzećima vlada atmosfera koncentracionih logora. Pisali smo da nove gazde dovode na radnike kriminalce da bacaju suzavce, da potežu pištolje i da tuku akcionare. Ništa. Predsednik države je trošio pare poreskih obveznika i putovao po svetu da vidi ono što nikada u životu, da nije predsednik, ne bi video. Jer, gospodo građani, mi imamo predsednika koji nema rešeno stambeno pitanje. Dobili smo za predsednika države čoveka koji do pedesete godine ništa valjano nije uradio i nije ni sebi uspeo da zaradi stan.

Dali smo da državom upravlja čovek koji nije ni svoj problem mogao da reši? Kako će onda, taj nesposobnjaković i pacer, da rešava probleme 7,48 miliona građana Srbije? Dobili smo za predsednika čoveka koji je nama u opoziciji devedesetih godina služio za sprdanje i ismejavanje. Dobili smo za predsednika čoveka koga je pokojni Đinđić prezirao i koga je držao u stranci samo zbog njegovog oca. Dobili smo za predsednika čoveka koji nije bio sposoban da radi u prosveti, koji ništa nije znao o telekomunikacijama o kojima je odlučivao i koji je uništio 1.400 strela S2M i doveo do haosa u Vojsci. Dobili smo za predsednika nezrelu i nedovršenu ličnost, foliranta koji se okružio diletantima i koji se šepuri u njihovim raširenim očima, verujući da se može vladati floskulama o evropskim integracijama i evroatlantskim savezima. Dobili smo predsednika koji je na poslednjim izborima pobedio šireći laž i strah. I danas imamo predsednika koji je spreman na sve samo da se njegov kult ličnosti ne okrnji.

Istovremeno, društvo je krenulo drugim putem. Predsednik i njegovi građani nemaju ništa zajedničko, osim što žive u istoj državi koja se raspada. Državi koja namerno uništava svoje institucije i koja širi kult ličnosti o jedinom čoveku koji nas može uvesti u evropske integracije. Socijalni kriminal buja u društvu koje se rastače. Svakodnevna ubistva, samoubistva, perverzije i kriminal samo su dokaz da je Srbija pred kolapsom. Predsednik i njegova dvorska svita nemaju nikakvo rešenje za izlazak iz ovog stanja. Pravo rešenje bi bilo da Boris Tadić izađe pred javnost i da otvoreno prizna da je nesposoban da vodi državu, da je on glavni krivac za sve što se dešava u društvu i da podnese ostavku, i da se vrati u školu da pokuša ponovo da predaje. Ako to uradi, predlažem da mu država pokloni stan i da tako reši njegove stambene probleme. Ali, on to nikada neće da uradi. U Srbiji niko mirnim putem ne predaje apsolutnu vlast. I zbog toga, danas se lansira priča o fašizmu, huliganima i pederima.

Režim Borisa Tadića postaje vrlo opasan. Režim Borisa Tadića je spreman sve da organizuje i inscenira samo da produži svoju vlast. Uplašeni socijalnim nezadovoljstvom građana, pokušavaju da skrenu pažnju na sve druge stvari samo da spreče organizovanje demonstracija protiv režima na ulicama. Ništa, gospodo građani, nije slučajno. Nema slučajnosti. Spinovani mediji su lansirali priču da će dva miliona građana Srbije oboleti od svinjskog gripa. Bolesnici na vlast šire strah o epidemiji. Ideja je bila da se na taj način, širenjem straha i panike, građani uplaše i da ne izađu na ulice i sruše odnarođeni režim. Režimski mediji su o tome danima pisali i trovali društvo bolesnom propagandom režima. Međutim, Guča je uspela da razobliči tu laž. Guča je dokazala da se mogu slobodno okupljati bez bojazni od zaraze. Zaraza se nalazi u glavama režimskih političara i medija.

Onda su zabranili javna okupljanja u centru Beograda. Namera im je da sve izmeste na Ušče i da tako spreče masovne demonstracije u centru grada. To nije pošlo za rukom ni Miloševiću. Da je Milošević sprovodio takav zakon, nikada petooktobarske prevare ne bi bilo i nikada ni Koštunica ni Tadić ne bi došli na vlast. Dakle, pokušaj da se nezadovoljni građani oteraju sa ulice na zelene površine neće uspeti. Ulice su pravo mesto za građane i za demokratiju. Protesti na ulicama i blokada državnih institucija je demokratsko pravo građana u osvajanju slobode.

A onda je usledila nova represija. Donet je zakon o informisanju. Zakon je usvojen iz očaja i nemoći. Režim Borisa Tadića pokušava da zabrani svaku kritičku misao i svaku opoziciju. Ni taj zakon neće uspeti da zaustavi osvajanje slobode. I despot je u svojim poslednjim danima donosio takve zakone. A onda je otpočela nova prevara sa paradom pedera i sa huliganima na ulici. Parada je trebalo da pokaže da je pitanje homoseksualaca važnije od pitanja 300.000 dece koja gladuju u Srbiji ili milion penzionera koji su na ivici života i smrti. Ili pitanje milion radnika koji jedva preživljavaju od svog rada ili milion nezaposlenih koji ne mogu da pronađu posao. Režimski mediji sve učestalije spinuju javnost novim senzacijama i na taj način kupuju vreme bankrotiranom režimu Borisa Tadića.

Na javnom servisu nema nijedne ozbiljne emisije o stanju u društvu, jer se isti predstavnici i sluge režima pojavljuju da nam godinama objašnjavaju kako ne treba protestovati i kako je tranzicija jedini put u svetlu budućnost. Tako režim Borisa Tadića ulazi u završnu fazu svoga nestajanja. Režim Borisa Tadića danas širi teror u društvu i oni su glavni krivci za tragedije koje se dešavaju.

Ko su ti navijači, huligani i kriminalci? Odakle su oni došli? Kako su se pojavili na našim ulicama? Zar to nisu isti navijači koji su palili Skupštinu? Zar to nisu isti huligani koji su probijali despotove žandarmerijske kordone? Zar to nisu isti kriminalci koji su upali u Narodnu banku i ustoličili Asistenta za guvernera? Kako to da su tada bili slavljeni, a danas se proglašavaju fašistima? Čija su to deca? Ko su im roditelji? To su deca roditelja koji ne primaju plate, koji seku prste, koji izvršavaju samoubistva u društvu u kome nema pravde i slobode. To su deca ratnih vojnih invalida koji su ginuli u besmislenim ratovima, dok su se njihove gazde bogatile pljačkajući državu. To su unuci penzionera koji ne mogu sebi da priušte jednom mesečno meso i koji primaju milostinju za svoj odrađeni radni vek. To su deca koja gledaju pinkovski glamur silikonskih prostitutki i pornografske slike Velikog brata.

To su deca koja ne mogu da se dokažu u toj orvelovskoj životinjskoj Farmi i koja, gledajući sve te laži na javnom servisu i nacionalnim televizijama, postaju agresivna, jer je život prema njima nemilosrdan, okrutan i surov. To su deca koja ne vide nikakvu svetlost u društvu u kome kriminalci kupuju fakultete, političari i tajkuni se bogate, a silikonske pevaljke plasiraju svoje životne projekte u Piramidama ljudske gluposti. To su naša deca koje je režim gurnuo na ulicu, naoružao ih prazninom i besmislom, medijskom šarenom lažom o uspešnom i bogatom životu tranzicionih prevaranata i kriminalaca, odbeglih zatvorenika i ludaka sa klinika, zaštićenih svedoka, špekulanata i medijskih mogula.

To su naša deca koja su učena da cilj opravdava sva primenjena sredstva, da je uspeh mera vrednosti, da je novac smisao života i da su prevara i laž vrhunske osobine. To su naša deca koja su gledala domaće filmove u kojima su veličani ubice i kriminalci sa utokama u rukama, dok su tranzicionim gubitnicima proglašeni svi oni koji se nisu snašli, koji žive od svog rada i koji brane moral i dostojanstvo. To su naša deca koja su ostavljena na milost i nemilost režima i koje danas, isti taj režim, ugrožen u svome opstanku, proglašava huliganima, kriminalcima i fašistima. Taj režim je stvorio takvo društvo u kome će rasti ta naša deca i nije ponudio ništa da tu decu prevaspita, obrazuje, zaposli i promeni.

Parole o belim šengenskim vizama, koje se vijore nad našim glavama kao pobedničke zastave obećane zemlje dembelije, samo su jeftini, reklamni, politički igrokazi koji mladom čoveku bez novca, ideje i budućnosti ništa ne znače. Taj naš mladi čovek, izgubljen u tranzicionom ludilu, traži zdravu društvenu sredinu u kojoj će moći da odrasta, da se obrazuje, da stiče znanja i veštine, da se zapošljava i stvara svoju porodicu. Ko mu to nudi? Niko.

Režim Borisa Tadića pravi od tih mladih ljudi huligane, kriminalce i fašiste sa kojima treba da se obračunavamo. Ali, to su samo posledice. Pravi uzroci su u karakteru režima koji stvara takvu mladost. Šta, dakle, treba da radimo? Ima li nam spasa? Moramo promeniti režim. Moramo se izboriti za demokratiju i za slobodu. Umesto terora režima, treba temeljno i trajno graditi institucije. Umesto hapšenja i batina, decu treba učiti i zaposliti. Svojim ličnim primerom treba pokazati kakvom društvu stremimo. Teror režima je nova represija na društvo. Time se nijedan problem neće rešiti. Naprotiv, samo će se problemi nagomilavati, dok ne eksplodiraju. Tada postoji velika opasnost da dođe do obračuna unutar nas samih. I to je najveća opasnost. Oni koji su nam sve ovo priredili, takav scenario očekuju. To bi bila najveća kazna. Zato, pamet u glavu i ne glasajte na izborima za one koji su nas uveli u tragediju. Ako pristajete da vas potkupljuju i lažu, onda ste odgovorni za sve što će se desiti. Nema više opravdavanja.

Branko Dragaš

Izvor: Tabloid-list protiv mafije br. 191

www.magazin-tabloid.com

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

STRELJANJA U ZAJEČARU

POSLE Drugog svetskog rata, samo u Zaječaru je, po kratkom postupku, ubijeno
više od osam stotina ljudi koje su preki sudovi označili kao narodne
neprijatelje. Njihova tela i dan-danas počivaju u dve masovne grobnice na
obližnjem proplanku Kraljevica, koje je omiljeno izletište meštana ovog kraja.
- Do ovih stravičnih podataka došli smo, pre svega, zahvaljujući svedočenjima
rođaka nastradalih ljudi - otkriva, za „Novosti“, Suzana Tomić, direktor
Istorijskog arhiva Timočke Krajine. - Nažalost, preciznih podataka koliko je
ljudi streljano, jer su, navodno, sarađivali sa okupatorom - nema, budući da je
to bila arhiva Ozna, koja je, najvećim delom - uništena.
Naša sagovornica ističe da su uredbom Vrhovnog štaba, od 29. maja 1944. godine,
bila precizirana najteža krivična dela. Naredne godine, i privremena Narodna
skupština DFRJ usvojila je Zakon o krivičnim delima protiv države i naroda.
Preko noći, nevini ljudi proglašavani su narodnim neprijateljima, a kazna je
unapred bila određena - smrt streljanjem.
- Posle završetka Drugog svetskog rata organizovani su vojni sudovi koji su
presude donosili po kratkom postupku - dodaje arhivista Zoran Janković. - U
početku su, posle presuda, objavljivana saopštenja ko je i zbog čega pogubljen.
Tek kada su videli da je to kontraproduktivno, komunisti su napustili tu praksu
i rodbini pobijenih „narodnih neprijatelja“ saopštavali da su njihovi najbliži
upućeni na prinudni rad u borski rudnik bakra ili u Rusiju. Od mora tih
pamfleta uspeli smo da sačuvamo samo dva koja nedvosmisleno svedoče o suludim
razlozima zbog kojih su ubijani ljudi.
Zatvorenici su bili smešteni u zatvoru iza zgrade današnjeg Opštinskog suda u
Zaječaru i u artiljerijskoj kasarni, a smaknuća su se obavljala uglavnom noću.
- Postojala su tri stratišta - kaže Janković. - Najčuvenije je, svakako,
„konjsko groblje“ na Kraljevici, kako su komunisti posprdno nazivali mesto gde
su streljani „narodni neprijatelji“. Egzegucije su se vršile i na mestu zvanom
Senjak, nedaleko od artiljerijske kasarne, i u zaseoku Duboki Potok, na putu ka
zaječarskom selu Nikoličevo.
Direktor Istorijskog arhiva Timočke Krajine ističe da se, budući da pisani
tragovi o tome ne postoje, pretpostavlja da su pobijeni ljudi sahranjivani u
plitkim jamama na Kraljevici. Kao jedna od masovnih grobnica pominje se mesto
gde je kasnije podignut spomenik Ljubi Didiću, vođi Timočke bune.
- Potomci i rođaci pobijenih ljudi tražili su od tadašnjih vlasti da im dozvole
da dostojanstveno sahrane svoje bližnje, ali im to nije bilo dozvoljeno - kaže
Tomićeva. - Zato su oni, pod okriljem mraka, dolazili do grobnica, rukama i
noktima ih raskopavali i, po odeći, tražili svoje mrtve. Kasnije su
komunističke vlasti zabranile svako okupljanje na tom mestu, tako da je do
danas ostala nepoznanica koliko je zaista ljudi pobijeno u slepoj odmazdi. U
međuvremenu, gotovo kompletna arhiva je uništena ili je završila ko zna gde.
Zato danas samo možemo da pretpostavimo da je broj ubijenih „narodnih
neprijatelja“ bio oko osam stotina. Međutim, ono što mene plaši jeste mogućnost
da je taj broj daleko veći...

JEDAN OD SPISKOVA STRELJANIH PO PRESUDAMA VOJNOG SUDA PRI KOMANDI ZAJEČARSKOG
VOJNOG PODRUČJA, IZ NOVEMBRA 1944. GODINE

1. Aleksandar Marinković - policijski agent iz Zaječara
2. Vidak Mišković - kapetan Granične straže iz Novog Korita
3. Boris Pohovski - belogardejac
4. Vladimir Polhitrudov - belogardejac
5. Mihajlo Dolgopolov - belogardejac
6. Aleksandar Ninić - krojač iz Zaječara
7. Jovan Radulović - zemljoradnik iz Zaječara
8. Miloš Miković - maturant iz Skoplja
9. Velimir Petković - direktor iz Zaječara
10. Petko N. Kamenović - iz Zaječara
11. Nikola Kamenović - iz Zaječara
12. Milan Ćunković - šef ložionice u Zaječaru
13. Borislav Bašić - iz Zaječara
14. Kosta Milosavljević - mesar iz Zaječara
15. Milutin Jonović - bravar iz Zaječara
16. Gojko Burić - pešadijski narednik
17. Nikola Marković - opštinski stražar iz Zaječara
18. Borislav Mišić - učenik iz Zaječara
19. Svetozar Cvetković - glumac iz Niša
20. Milan Milojković - trgovac iz Zaječara
21. Radovan Simonović - iz Zaječara
22. David Pećanac - žandarmerijski narednik u penziji
23. Cvetko Jovanović - iz Zaječara
24. Jovan Živković - iz Grlišta
25. Čedomir Mišić - iz Vražogrnca
26. Svetolik Mišković - trgovac iz Zaječara
27. Andrija Kovačević - arhivar Sreskog suda u Zaječaru
28. Živko Panić - iz Zagrađa
29. Vasilije Canić - iz Zagrađa
30. Viden Petković - iz Zagrađa
31. Dobrivoje Jović - policijski agent iz Zaječara
32. Anton Kočevar - učitelj, izbeglica iz Slovenije
33. Jovan Nešić - pisar Sreskog poglavarstva iz Zaječara
34. Sergije Martinov - belogardejac iz Zaječara
35. Nina Martinov - supruga Sergija Martinova
36. Petar Najdanović - iz Zagrađa
37. Ranđel M. Stanković - iz Zagrađa
38. Đorđe Jovanović Đerko - iz Zagrađa
39. Tomanija P. Bocić - iz Zagrađa
40. Čedomir Mitić - iz Zagrađa

GRADONAČELNIK BOŠKO NIČIĆ
OČEKUJEMO ESHUMACIJU
BOŠKO Ničić, gradonačelnik Zaječara, kaže za naš list da je definitivno došlo
krajnje vreme da se leševi iz dve masovne grobnice ekshumiraju i da se sahrane
kako dolikuje.
- Priču o masovnim grobnicama na Kraljevici zna gotovo svaki Zaječarac -
naglašava Ničić. - Međutim, posle toliko vremena, za mlađe generacije to je
postalo neka vrsta urbane legende. SPO i Nova demokratija su, sredinom 

devedesetih godina prošlog veka, nedaleko od spomenika Ljubi Didiću, podigli
krst koji je označavao jednu od masovnih grobnica. Međutim, taj beleg je ubrzo
polomnjen. Ali, ako se obistini najava nadležnih o ekshumaciji tela streljanih
ljudi, na tom mestu bi, definitivno, morao da se postavi spomenik koji će
svedočiti i buduće generacije opominjati na jedno suludo vreme, koje se, nadamo
se, nikada više neće vratiti.
Ljubiša TRIFUNOVIĆ

* * * * *

BOŽIDAR ZEČEVIĆ PRONAŠAO U MOSKVI JOŠ NEVIĐENE SNIMKE GENERALA MIHAILOVIĆA
STALJIN SNIMIO SUĐENJE DRAŽI

Na lični Staljinov zahtev, u Beograd je poslat jedan od najboljih snimatelja
dokumentarista iz SSSR, Blaškov, da donese u Moskvu što više materijala sa
procesa Draži Mihailoviću, jer je Staljin odluke često donosio na osnovu
filmova a ne stvarnosti - objašnjava Božidar Zečević za „Novosti“. - Reč je o
vrlo kvalitetnim snimcima čiji je mali deo prikazan u sovjetskom žurnalu, dok
je veći sačuvan u arhivi, a ja sam uspeo da dođem do tog materijala i da ga
identifikujem.
Ekskluzivni, nikada do sada viđeni snimci suđenja Draži Mihailoviću, prvi put
će biti emitovani u igrano-dokumentarnoj seriji Božidara Zečevića, koju
priprema u saradnji sa holivudskim producentom Rašom Draškovićem. Okosnicu
serije „Suđenje stoleća - proces Draži Mihailoviću“ čine kadrovi iz sudnice,
nedavno „iskopani“ iz moskovskih arhiva.
Prvi put će snimci suđenja biti „ozvučeni“. Pre više od šest decenija, Radio
Beograd je emitovao delove, a kompletan zvučni zapis nikada nije pušten u etar.
Veoma komplikovan proces spajanja sačuvanih slika sa zvukom, dovršen je uz
pomoć nastavnika škole za gluvonemu decu.
Za ovaj projekat Zečević je okupio dvadesetak istoričara, uz isto toliko
svedočenja još uvek živih učesnika događaja, čiji će iskazi baciti sasvim novo
svetlo na priču o suđenju Mihailoviću.
- Nisam ni advokat, ni istoričar, već pravim sudsku dramu u kojoj jedinu i
glavnu ulogu igraju nesporne činjenice - govori Zečević, koji je za materijalom
za ovu priču tragao širom sveta. - SAD, Rusija i Engleska pokazale su se kao
glavna izvorišta. Gotovo „detektivski“ došao sam i do prvih snimaka Draže
nastalih tokom Drugog svetskog rata. U Stenfordu i Vašingtonu našao sam mnoge
pisane dokumente, a Huverov institut pokazao se kao prava riznica materijala
vezanih za ovaj slučaj.
Bogatstvo atraktivnih materijala krila je i lična arhiva američkog pukovnika
Mekdauela, čoveka živopisnog karaktera koji je, kao jedan od najboljih
obaveštajnih oficira OSS - preteče današnje CIA, tokom četiri ratne godine
pomno pratio dešavanja u Jugoslaviji.
- Kada se, 1944. godine, saveznici potpuno okreću Titu, Mekdauel je došao kod
Draže u želji da mu pomogne i promeni sliku saveznika prema pokretu otpora u
Srbiji. Izvesni Šterker izložio je Mekdauelu ideju da se, bez znanja glavne
komande u Berlinu, Nemci predaju saveznicima, a ne Rusima. Bili su spremni da
predaju kompletno naoružanje, opremu, municiju, na šta je Mekdauel pristao -
pod uslovom da se oficijelno predaju armiji SAD, ali u prisustvu generala Draže
Mihailovića, kao komandanta savezničke vojske na ovom tlu. Čerčil je, međutim,
insistirao da se Nemci predaju i vojsci SSSR - i rat je nastavljen još devet
meseci. Mekdauel je povučen, a Čerčil je tražio da mu se sudi zbog prekoračenja
ovlašćenja.
Božidar Zečević je dokumente o ponudi koja je mogla da preokrene tok Drugog
svetskog rata otkrio tek nedavno, a u priči o procesu Mihailoviću, oni pobijaju
glavnu od 47 tačaka optužnice, koja se odnosila na Dražinu saradnju sa Nemcima.
Do malog dela ovih podataka došao je dr Dragić Joksimović, Dražin branilac.
Ničim kompromitovani prvak Demokratske stranke, saradnik Ljube Davidovića ,
poslanik u posleratnoj skupštini („trećem AVNOJ-u“) na listi Milana Grola,
najpre je odbijao ulogu Mihailovićevog advokata, svestan da je ovaj unapred
osuđen, ali je pristao pod pretnjom oduzimanja dozvole.
- Sinovac Dragića Joksimovića, Vojin Joksimović, takođe živopisna ličnost,
doktor atomske fizike, istaknuti atomski inženjer u Vinči, bivši predsednik
Kongresa srpskog jedinstva u SAD, potvrdio je saznanja da je Dragić ubijen u
zatvoru; umro je od posledica napada angine pektoris koji je izazvan mučenjem -
kaže Zečević - Pronašao sam i čoveka kojem je Dragić preminuo na rukama, i
saznao da Joksimović dve godine nije mogao da izađe ni iz zatvorskog groba u
Mitrovici: Tito je zabranio njegovoj supruzi da mu premesti zemne ostatke dok
ne isteknu još dve godine do odsluženja kazne, a i tada je morala da ga pokopa
u najvećoj tajnosti! Svedoci su potvrdili da je Dragić bio svestan kako će
završiti, ali je uprkos tome dao odbranu koja je ušla u anale kao jedna od
klasičnih odbrana slobode.

KONTRASUĐENJE 500 PILOTA

Serija će nam otkriti i mnoštvo senzacionalnih činjenica vezanih za paralelni
proces koji je u SAD organizovalo pet stotina američkih pilota koje je Draža
spasao tokom rata.
- Kontrasuđenje koje su u martu 1946. u Njujorku održali američki piloti, jer
im nije bilo dopušteno da kao svedoci prisustvuju suđenju Draži u Beogradu,
izazvalo je ogromnu pažnju američke javnosti - objašnjava Zečević. - Septembra
1944. došao je u Pranjane profesionalni američki snimatelj i za jedan dan
snimio jedine ratne materijale o Mihailoviću.
Marina MIRKOVIĆ

* * * * *

“NOVOSTI“ OBJAVLJUJU SVEDOČENJA GRAĐANA KOJI SU SE JAVILI OKRUŽNOM TUŽILAŠTVU
OD ADE DO RATNOG OSTRVA

DA bi se sklopile sve kockice mozaika tajni o izvršenju smrtne kazne nad
generalom Dragoljubom - Dražom Mihailovićem, Okružno javno tužilaštvo u
Beogradu otvorilo je telefonsku liniju za sve građane koji imaju bilo kakva
saznanja o tom činu. Specijalni tim iz tužilaštva primio je do sada desetine
poziva, a „Novosti“ ekskluzivno objavljuju deo tih telefonskih svedočenja ljudi
koji veruju da imaju neke podatke o likvidaciji četničkog vođe.

* Đ. G. saopštio je da je Mihail Sasjkevič iz Čikaga, rođen 1929. godine,
očevidac streljanja Draže Mihailovića i da zna gde je njegov grob. Takođe je
naveo da je Saskjevič 14. 3. 1992. uputio pismo sa ovim informacijama redakciji
lista „Novine Serbske“, a Gačić je u posedu ovog pisma. Saskjevič je iz ćelije
zatvora posmatrao pogubljenje svog ujaka Koste Mušickog i Draže Mihailovića
čiji su leševi posle streljanja bačeni u krečanu na Adi.

* N. N. lice saopštilo je da će u Opštinsko javno tužilaštvo doneti podnesak
koji se odnosi na smrt i mesto sahranjivanja Draže Mihailovića.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

 Izvor informisanja: http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=4&status=jedna&vest=147977&title_add=Streljano%20oko%3Cbr%2F%3E%0D%0A800%20Zaje%C4%8Daraca%21&kword_add=draza%20%20mihailovic%2C%20komunisti
Objavljeno u Glasu Koncila br. 11/08, strana 25.

U Gospiću i u njegovoj neposrednoj okolici partizani su u dvije godine, nakon ulaska u grad 4. travnja 1945., na razne načine ubili više od 3500 nevinih osoba. Žrtve su bili muškarci i žene, mladići i starci, intelektualci i seljaci, svih dobi i zanimanja, a među njima je bilo i svećenika. Feljton donosi široj javnosti nepoznate podatke o tim zločinima.

Jeziv partizanski

prijedlog

nadomak Gospića

Nadomak Gospića, s njegove istočne strane, partizansko vodstvo, koje su većinom činili Hrvati, raspravljalo je kako se sutradan postaviti prema stanovnicima koje zateknu. Jedan od Hrvata predložio je da ubiju svakoga tko je navršio 16 godina života, bez obzira na spol i na možebitnu njegovu političku i vojničku angažiranost.

Među prvim žrtvama partizanskih vlasti bili su i svećenici dr. Fran Binički...

Povećaj

Među prvim žrtvama partizanskih vlasti bili su i svećenici dr. Fran Binički…

... i Nikola Mašić...

Povećaj

… i Nikola Mašić…

...te milosrdnica s. Žarka Ivasić

Povećaj

…te milosrdnica s. Žarka Ivasić

Mir u Gospić nakon Drugoga svjetskog rata došao je neočekivano, kad mu se velika većina gospićkih građana nije nadala. Oružane snage kao da su smjenu učinile po dogovoru – dok su se Gospićani 4. travnja 1945. probudili u ratu, još s domobranima i ustašama, suton toga istog dana donio im je »mir« i prvu noć s partizanima. Naime posljetkom vijesti iz njemačkog zapovjedništva da Gospić prestaje biti u obrambenom smislu važan, sve su ga oružane postrojbe tog dana pred podne počele napuštati. S njima je pošao i velik broj civila, žena, djece i staraca, gonjenih opravdanim strahom pred partizanskim zločinima, za koje se itekako znalo i koji nisu bili plod neopravdanog straha ni ustaške promidžbe. Za Gospić je bilo otežavajuće što su ga nakon Velebitskog ustanka ujesen godine 1932. zbog aktivne predratne ustaške organizacije u njemu popularno prozvali ustaško sveučilište, pa je najprije bio osobito oštar trn u oku Orjuni i ideolozima Velike Srbije, a kasnije i partizanima. Odmah nakon partizanskog ulaska u grad počelo je »trijebljenje« svih koji su bili unaprijed popisani za odstrel. Osim njih, pojedinim »antifašistima« bilo je po vlastitom odabiru dopušteno likvidirati i sve druge, iz bilo kojih razloga, a potom, kad je već trebala početi djelovati »pravna država«, tzv. narodni sudovi bili su izraz pomahnitala razuma, s temeljnom zadaćom likvidirati što veći broj Hrvata.

Ubijanje »po krsnom listu«

O razmišljanju članova partizanskog vodstva pred Gospićem 3. travnja 1945. posvjedočio je svojedobno Šime Balen, ondašnji politički komesar cijele partizanske formacije koja je sutradan popodne ušla u grad. Taj je hrvatski intelektualac i publicist zbog spomenutoga velebitskog ustanka dospio i na robiju. Prema njegovu pričanju, u pravoslavnom selu (nije naveo njegovo ime) nadomak Gospića, s njegove istočne strane, partizansko vodstvo, koje su većinom činili Hrvati, raspravljalo je kako se sutradan postaviti prema stanovnicima koje zateknu. Jedan od Hrvata predložio je da ubiju svakoga tko je navršio 16 godina života, bez obzira na spol i na možebitnu njegovu političku i vojničku angažiranost. U tome je partizanskom vodstvu, uz nekoliko Hrvata iz Gospića i okolice, bio i Jakov Blažević, najznačajnija politička osoba među ličkim partizanima. Tom se prijedlogu prvi suprotstavio vojni zapovjednik, lički Srbin, koji je prije rata pohađao gospićku gimnaziju i kao učenik 1941. g. pobjegao partizanima u šumu. Po Balenovim riječima taj je zapovjednik rekao da ne može prihvatiti odluku da se »sutradan u Gospiću ubija po krsnom listu«, pa se tako odustalo od toga jeziva prijedloga.

Jakov Blažević ne oprašta

Svejedno su nakon ulaska u grad uslijedila bezrazložna ubijanja, ustvrdio je Balen, uglavnom bez suda i presude. Tako je odmah ubijen domobranski časnik Juko Zastavniković, koji nije bio poznat po nikakvu zlu u vrijeme rata, i kojem su, da ironija bude veća, žena Marica i kći Krunka bile u partizanima. Po Balenu taj bi školovani vojnik i časnik iz austrougarskog vremena, da nije ubijen, bio u Gospiću najvjerojatnije prvi poratni predsjednik narodno-oslobodilačkog odbora. Također je nevino ubijen i stari profesor Milan Japundžić – Japa, nekadašnji ravnatelj gospićke gimnazije i pisac povijesnih crtica. Balen se osobito bio okomio na Jakova Blaževića, na kojega je svaljivao velik dio krivnje i odgovornosti za partizanske zločine. Tako je pričao da je uzalud pokušao intervenirati za spomenutog prof. Japundžića, i da mu to Blažević nikada nije zaboravio niti oprostio. Kad su mu kao informbiroovcu 1949. g. sudili, Blažević je javno na sudu tvrdio da se Šime Balen još 1945. u Gospiću pokazao kao izdajnik jer se zauzimao za »hrvatske nacionaliste«. Nažalost, više tisuća Hrvata u Gospiću u drugoj polovici 1945. otišlo je u smrt; neki su bili zaklani, neki strijeljani, neki vješani, neki opet, kao stari Gabre Šikić i čitava skupina s njim na Vedrom polju u šumi Jasikovcu, uz podvelebitsko pravoslavno selo Divoselo kraj Gospića, rastrgani željeznim vilama. Što zbog mržnje, što zbog nedostatka nacionalnog osjećaja i slabosti da se suprotstave i odupru srpskim odlukama, hrvatski su komunisti godine 1945. bili sudionici masakra nad nedužnim Hrvatima u Gospiću koji nisu bili u partizanima. Sa stajališta čovječnosti oni se ne mogu zaboraviti. Nakon rata »antifašisti« su u Gospiću učinili Sudnji dan, kasniji Gospić je novi grad, nikao u krvi i na kostima mučenika i nevinih hrvatskih katoličkih obitelji, čija je jedina krivnja bila što njihovi sinovi, ustaše i domobrani, tijekom cijelog rata nisu dopustili da grad postane partizanski ni na jedan jedini dan!

Zatvori prepuni »zločinaca«

Partizani su toliko puno »zločinaca« 4. travnja 1945. zatekli u Gospiću da jednostavno nisu znali kud će s njima, pa su ih zatvarali i u mnogim gospićkim kućama, za koje prije nitko ni sanjati nije mogao da će biti preuređene u mjesta ljudskih patnji. Osim velike kaznionice usred grada u parku Kolakovcu, ranijega maloljetničkog zatvora uz nju i obližnje velike gospodarske škole, koja je danas preuređena u zgradu biskupijskog sjedišta, partizanska Ozna koristila je kao zatvor i nekoliko privatnih kuća uz kaznionicu: veliku zgradu nekadašnje gospićke žandarmerije, pokraj mosta na rijeci Novčici, neposredno uz staru kuću posjednika Stipice Pavelića, veliku zgradu katnicu preko tog mosta, na početku parka Čardaka, koja je prije Drugoga svjetskog rata bila vlasništvo obitelji Stanković, i od koje počinju Bilajska, Jasikovačka i Žabićka ulica, zatim privatnu kuću s podrumom gostioničara Tomice Kolačevića u Prnjavorskoj ulici, potom i Stakinu kuću s podrumom u njezinu susjedstvu, kao i rodnu kuću pokojnog veterinara dr. Ante Rukavine u Budačkoj ulici blizu gimnazije te jednokatnu tzv. zgradu financije i njezin podrum, na tratini uz kloštar u Kaniži na obali rijeke Bogdanice.

»… i borim se protiv Boga!«

Tih je dana u Gospiću često odjekivala uobičajena partizanska službena parola kojom je završavao svaki službeni spis i javni nastup: »Smrt fašizmu – sloboda narodu!« i u sav glas se orilo: »Amerika i Engleska bit će zemlja proleterska!« te »glasovita« pjesma u pravoslavno-ličkoj verziji: »Nosim kapu sa tri roga i borim se protiv Boga, protiv Crkve i oltara i ›milosrdnije‹ sestara!« U takvom ozračju potrebno je spomenuti tek nekoliko ličkih mučenika koji su godine 1945. glavom platili svoju odanost Katoličkoj Crkvi i hrvatskome narodu. Hrvatskog povjesnika, katoličkog pisca, pjesnika, poliglota, prevoditelja s više svjetskih jezika, čuvenog polemičara i istaknutog pripadnika Mahnićeva Katoličkog pokreta, sedamdesetogodišnjeg župnika sv. Josipa u Ličkom Osiku dr. Frana Biničkog partizani su zatvorili i još neosuđenog, tifusom zaraženog, iz gospićke kaznionice sa zakašnjenjem prebacili u gospićku bolnicu, gdje je 1. svibnja 1945. umro u mukama. Nekoliko njegovih prijatelja su ga pod plastom sijena kriomice prevezli i pokopali uz grob njegovih roditelja na katoličkom groblju u Ličkom Osiku, nedaleko od mušalučkoga Malog sela, u kojem je 1875. g. rođen. Po pričanju Zlate Štimac prozorski zastor za pokrov pokojnom župniku Biničkom poklonila je Katinka Zdunić iz bolničkog susjedstva, a njegovo »kidnapiranje« iz gospićke bolnice pomogao je tadašnji ravnatelj dr. Dane Vuković, kojeg su Židovi nekoliko desetljeća kasnije proglasili pravednikom među narodima. I popularni svećenik, profesor i ravnatelj u gospićkoj učiteljskoj školi, pop Nikola Mašić obolio je od pjegavog tifusa u gospićkom partizanskom zatvoru u proljeće godine 1945. Njega su po pričanju nekih bolničkih djelatnika tukli čak i u zaraznom odjelu gospićke bolnice, kamo je prenesen. Nekako istodobno Bruni Vernazziju, župniku u Gornjem Kosinju partizani su jedne noći provalili u župni stan, bajunetom su mu probili leđa i kundakom puške razbili glavu, te je umro u strašnim mukama. Župniku u Podlapcu i Udbini, Mati Mogušu pojedini lički Srbi nisu zaboravili njegovu predratnu vjersku i nacionalnu djelatnost, pa su ga u dobi od 34 godine sa skupinom Hrvata iz Udbine u gospićkoj kaznionici mučili i brutalno ubili 1946. g.

Odgovornost za masovna poslijeratna pogubljenja u Lici, uz Josipa Broza Tita snosi i istaknuti komunist Jakov Blažević

Povećaj

Odgovornost za masovna poslijeratna pogubljenja u Lici, uz Josipa Broza Tita snosi i istaknuti komunist Jakov Blažević

Hladnokrvna egzekucija redovnice

Posebno vrijedna spomena u ovom sažetom sjećanju na stravične dane u Gospiću nakon Drugoga svjetskog rata je sumještanka bl. Alojzija Stepinca iz Krašića, redovnica milosrdnica, tridesetčetverogodišnja Žarka Ivasić. Nju su komunisti krivo optužili da je u rujnu 1943. izdala ustašama ranjene partizane u bolnici u Otočcu, koji su potom ubijeni. Za isti »zločin« komunisti su optužili i sestre: Eutihiju Novak, Veronu Fostač, Hubertinu Džimberg i Luciju Radošević. Partizanski sud u Gospiću 7. veljače 1946. osudio ih je na najstrože kazne, s. Žarku na smrt vješanjem, a ostale sestre na smrt strijeljanjem, među njima i s. Novak, koja je već bila pokojna. Ona je kao kuharica u bolnici u Osijeku za vrijeme angloameričkog bombardiranja iz zraka poginula 1944. g. Suđenje je bilo u sali u zgradi gospićkog narodno-oslobodilačkog odbora, u kojoj je prije Drugoga svjetskog rata bila općinska zgrada, a danas je kino »Korzo«. Dobro je prisjetiti se da je kad je predsjednik sudskoga vijeća redovnicama pročitao smrtne presude u sali nastao prolom oduševljenja, nazočni su skakali, pljeskali i vriskali. Iz mnoštva je tada prema redovnicama glumeći živčani napad pojurio mlad, stasit partizan s povicima: »Juriiiš, pucaaaj…« i urlajući ih izudarao. On je bio domaći, gospićki Hrvat, koji se i tako pokušao iskupiti za pripadnost ustaškom pokretu početkom 1941. g. Sestrama Veroni, Hubertini i Luciji vrhovni sud se »smilovao« i u svibnju godine 1946. smrtnu kaznu im preinačio u kaznu strogog zatvora u trajanju od 20 godina, od kojih su odrobijale šest, a s. Žarki kazna smrti vješanjem preinačena je u kaznu smrti strijeljanjem. Na gospićkome katoličkom groblju uz zid kapelice sv. Marije Magdalene strijeljana je 16. svibnja 1946. Pred smaknuće skinula je povez s očiju i gledala u partizanku Soku Šolaju, koja je, navodno na vlastiti zahtjev, u nju pucala. Svjedokinja tog smaknuća bila je Marija Benković Seka, udata Milković, koja je stanovala u Kaniškoj ulici i koja se tada slučajno s majkom zatekla na groblju.

Piše: Mr. Nikola Bićanić

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Izvor: Iz pismohrane Glasa Koncila

By Emil Vlajki

Nedavno je izišla knjiga Miloša Vasića (M.V.) koja objašnjava Djindjićevo ubistvo. M.V. je izričit: ubistvo je izvršila mafija! Što bi drugo mafija u jednom demokratskom ustrojstvu radila već ubijala predsednike vlada. Tu je uostalom i razlika izmedju demokratskog i totalitarnog ustrojstva. Dok je totalitarac Milošević bio na vlasti, on je, po navodima opozicije, naredjivao sva poznata ubistva; ona su dakle bila politička! Odkad je na vlast došla demokracija, “oktobarskom revolucijom” 2000., nema više političkih ubistava! Gavrilovića, Buhu, Djindjica i ostale je ubila mafija!

Na ovo bi neki zlobnik cinično primjetio, kako su na vlast 2000. došle mafijaške strukture, ali bi to bilo apsolutno netočno!

Zadivljen ovako nadahnutom tvrdnjom M.V. o Djindjicevom ubistvu, upitao sam se , u kojoj se mjeri autoru ove knjige može vjerovati? Pregledao sam svoje arhive i nepobitno pronašao sve o istinoljubljivosti i hrabrosti M.V. koji je sa Filipovićem, Kandićkom, Biserko i inima, a u sudejstvu sa Sorošom i Bijelom kućom, inaugurirao objektivno, angažirano, demokratsko i, posebno, patriotsko novinarstvo. Evo i adekvatnog primjera.

U članku: „Ekskluzivno, ispovest vozača hladnjače: mrtvi putuju…“ (‘Vreme’ broj 546), naš „novinar“ Miloš Vasić ide dalje od Roya Gutmanna koji je na osnovu iskaza dvojice Muslimana objavio istinitu istinu o srpskim „Logorima smrti“. Djavo bi ga znao. Možda će jednog M. V., kao i Gutmann, za ovakav tekst M.V.dobiti Pulicerovu nagradu. Tekst M. V. jasno pokazuje i zašto je Milošević morao biti kidnapiran i predat legalnom tribunalu u Hagu. Po tekstu koji je tragična ispovjest rezerviste i vozača hladnjača Nikole (fiktivno ime), izgleda da su Srbi pobili čak dvostruko više albanskih civila nego što to NATO tvrdi kako bi opravdao svoju nužnu intervenciju protiv Jugoslavije 1999. godine.

Evo nekih momenata moralnog herojstva ovog članka.

Naš novinar M. V. piše:

„Nikola je bio mobilisan početkom februara 1999. kao rezervista. Kao ratni raspored dobio je kasarnu u Boru, dakle nedaleko od mesta gde je inače živeo.

Pošto sam u vojsci bio vozač, odmah po dolasku dobio sam kamion hladnjaču, prazan, sa naredenjem da ga odvezem na Kosovo, u jedan vojni logor istočno od Prištine. Moje je bilo da ne pitam, nego da vozim. Napravio sam desetak tih tura Kosovo-Bor; Uvek sam vozio sa Kosova za Bor noću; kamion sam predavao policajcima na ulazu u topionicu bakra u kompleksu Rudarsko-topioničarskog bazena Bor. Čekao sam na porti da mi vrate prazan kamion. Ubrzo sam shvatio da vozim leševe; nije tu trebala velika pamet.

Kad sam se odlučio (da to više ne radim, – E.V), zatražio sam pomoć dvojice prijatelja iz mog mesta kojima sam verovao. Dogovorili smo se da me sačekaju na skrovitom mestu pre Bora; vozio sam brže, jer sam imao tačno odredjeno vreme kada moram da se javim policiji na ulazu u topionicu, a hteo sam da ništa ne bude sumnjivo; uštedeo sam pola sata za ceo posao. Prijatelji su me čekali po dogovoru i dok sam se presvlačio u civilno odelo, oni su otvorili hladnjaču. Bila je puna leševa, do pola metra od plafona… Moji prijatelji fotografisali su unutrašnjost hladnjače, a ja sam tada pobegao dalje. Oni su onda odvezli hladnjaču na skrivenije mesto i pobrojali leševe. Bilo ih je 78: uglavnom civili, medju kojima i jedna žena, ali i tri vojnika Vojske Jugoslavije. Jednog od njih prepoznali su – bio je to dečko iz našeg mesta.“.

Iz Republike Srpske Nikola i njegova žena prebacili su se u Hrvatsku početkom maja 1999, dakle skoro tri meseca posle odluke da kamion otvori.

Da li je priča istinita ili nije?

Evo dva elokventna stava za koje bi netko rekao da su protivurječni:

  1. M.V.: „Nikolina priča takva je kako je ovde prenesena na osnovu njegove lične ispovesti i dopunskih iskaza „časnih ljudi i pouzdanih svedoka“ (Danilo Kiš u „Grobnici za Borisa Davidovića“). Da li je i u kolikoj meri ta priča kriminalistički istinita, „Vreme“ nije bilo u stanju da proveri do kraja iz više razloga, ……
  2. Iduci Nikolinim tragom, „Vreme“ je u Zagrebu i na još nekim mestima došlo do potvrda cele priče, ali i do dopunskih informacija, koje su u gornjem tekstu ispričane van znakova navoda. Na ponovljeno insistiranje vašeg novinara, izvori iz istražnih organa Haškog tribunala – dva istražitelja, od kojih je jedan direktno umešan u slučaj – donekle preko volje potvrdili su da raspolažu dotičnim svedokom i da je njegova priča istinita.“ (Čitaocima je jasno, da je priča istinita jer su je potvrdila dva haška istražitelja)

Moralna hrabrost

Ne možemo, dakle, sumnjati u to, da sve što Nikola priča, je istinito: Srbi su, eto, naveliko klali albanske civile po Kosovu, vozili do uže Srbije i tamo ih spaljivali, bacali u Dunav i zakopavali. Što radi Nikola sa svojom istinitom istinom?

-Odlazi u Zagreb da to tamo nekom ispriča. Zagreb, za kojeg zlobnici tvrde da je u zadnjoj deceniji služio kao glavni centar antisrpske propagande, gdje su se izmislile priče o srpskim „logorima smrti“ i „logorima za silovanje“, što je dakako krajnje netočno i neukusno..

-Susrece se sa predstavnicima jedne velike, zapadne sile kojima tu priču prodaje. Kao i sve druge velike zapadne sile, ta velika sila je učestvovala u otkrivanju istine o srpskoj bestijalnosti, razotkrila srpsku odgovornost o masakrima na sarajevskim tržnicama, kao dio NATO-a s pravom okupirala dio Jugoslavije, bombardirala ‘Republiku Srpsku’, u skladu sa međunarodnim pravom, te ponovo učestvovala je u bombardiranju jedne genocidne zemlje, Jugoslavije/Srbije 1999. Konacno Nikola sklapa sporazurn sa hačkim tribunalom, legalnom i humanorn institucijom koja je osnovana i financirana od SAD-a, najhumanitarnije zemlje na svijetu i ciji je jedan od glavnih zadataka da čiri istinu o Srbima. Kao Srbin, treba stvarno biti moralno hrabar pa sa svojom istinitom istinom dolaziti i tražiti zaštitu od onih koji su dokazali da im je do istine o Srbima stalo iznad svega.

Evo i odgovarajuceg teksta M.V-a.

M.V.: „lz Republike Srpske Nikola i njegova žena prebacili su se u Hrvatsku početkom maja 1999, dakle skoro tri meseca posle odluke da kamion otvori. Gde su bili i šta su radili u ta tri meseca, Nikola ne želi da kaže. Od dolaska u Hrvatsku, međutim, njegov trag može se pratiti pouzdanije: obratio se izvesnoj humanitarnoj organizaciji reformisanih hrišćana, koja ga je dovela u kontakt sa izvesnim zagrebačkirn advokatom, poznatim po moralnom integritetu i zalaganju za ljudska prava. Advokat je postupio veoma oprezno, kontaktirajući sa izvesnim diplomatskim predstavništvima za koja je pretpostavljao – ili znao – da su bliska Haškom tribunalu. Zbog operativne bezbednosti i opravdanog nepoverenja u hrvatsku vlast i njena osećanja kad je Hag u pitanju, uspostavljanje kontakata uzelo je nekoliko dana opreznog rada.

U ovom dijelu teksta se nikako ne radi o crnom humoru.

M.V. : Oko 20. maja 1999. Nikola ulazi u ambasadu jedne velike sile u centru Zagreba. Razgovor koji je usledio odigrao se u posebno zaštićenoj „gluvoj sobi“ ambasade, uz prisustvo jako naoružanog i uniformisanog obezbedjenja. Nikola je ispričao svoju priču i pokazao svoje fotografije, ali iz njegove ruke“, kako deca kažu, bez ustupanja; sagovornici su tražili nekoliko dana da provere autentičnost fotografija pre nego što Nikoli daju garancije za ličnu bezbednost i izvuku ga iz Hrvatske u neku treću zemlju. Nikola je tražio da njega i ženu prvo izvuku iz Hrvatske, pa će im tek onda dati sve detalje i slike i odgovoriti na sva dopunska pitanja kojih je bilo mnogo.

Natezanje je trajalo neko vreme, da bi na kraju predstavnici te velike sile pristali na Nikoline uslove; izgleda da su fotografije bile suviše uverljive. Tiho i diskretno Nikola i njegova žena izvučeni su u jednu zemlju Evropske unije i tamo žive pod zaštitom inače veoma efikasne tajne službe te zemlje.

(Ozbiljnost teksta M.V., netko bi rekao: za maloumne, se nastavlja: Nikola ne daje dokumente iz ruke!, strana sila ozbiljno provjerava Nikolinu priču!; oni su, naravno, ozbiljno provjeravali sve istinite svinjarije koje su se o Srbima pisale u to doba, Nikola postavlja uvjete stranoj sili!, i konačno, strana sila kapitulira pred Nikolom jer su fotografije SUVIŠE uvjerljive!)

SAD, novinar M. V., Milošević i Hag.

Čitaoci će primjetiti, da naš novinar M.V. u svom tekstu posebno, preko Nikole, ističe činjenicu, da su Srbi skoro svakodnevno i masovno klali (masakrirali, ubijali) albanske žene, djecu i starce PRIJE nego sto je NATO napao Jugoslaviju. To, naravno, nije sporedan detalj. Putem njega se dokazuje, kao sto to i prosrpska haška optužnica kaže, da je Miloševićev režim, posebno u 1998. i na početku 1999. godine, činio masovne zločine prema Albancima , pa je NATO, jasno je, morao humano intervenirati kako bi spasio albansku populaciju od istrebljenja. VrIo lijepa koordinacija M.V., Nikole i Hag-a, zar ne? Upravo za Pulitzera!

Malo nevjerovatne koincidencije nikad ne škodi.

Kreativna mašta je nešto čega M.V., američke prislušne sluzbe i naš Nikola imaju, izgleda, u obilju. Tako Nikola veli da od tri mrtva jugoslavenska vojnika u hladnjaci, da je jedan bio iz njegovog mjesta!!!. Bravo, to se zove koincidencija! Od pedesetak hiljada vojnika koji su u februaru 1999. godine bili na Kosovu i kada skoro da medju njima nije bilo mrtvih, da jedan od rijetkih poginulih bude upravo iz njegovog mjesta i da bude upravo te noći pronadjen!!!

Naravno, samo bi zlobnici mogli pitati što su tri mrtva jugoslavenska vojnika radila medu „mučki ubijenim albanskim civilima“, i zbog čega bi jugoslavenske vojnike trebalo spaljivati sa ostalim albanskim lješevima. Ubijedeni smo, da će naš novinar M.V. i tajanstveni Nikola to objasniti jednog lijepog dana!

Napad na zločinačku jugo-vojsku.

Čitaoci će primjetiti da je Nikola, kao rezervista, angažiran od vojske. Isto će tako primjetiti da je „jedan general naveo Nikolu na zločinačku djelatnost razvoženja albanskih lješeva. Dakle, jugoslavenski vojni vrh je znao i navodio na zločine.

Eto, što je nemoralnost, nepatriotizam. Jugoslavenska vojska, predvodjena svojim oficirima, vodila je zločinačku borbu protiv 19 najpravednijih zemalja svijeta, umjesto da shvati svoju krivicu, da bez otpora dopusti bombardiranje vlastite zemlje, pa čak i da sama sebe bombardira!

Neka čitaoci vide dio teksta M.V.- Nikoline priče gdje se simbolički i konkretno stavlja u u pitanje ovakva vrst vojske i njen vrh:

M.V.: To sto sam u vojsci bio vozač, odmah po dolasku dobio sam kamion hladnjaču, prazan, sa naredenjern da ga odvezem na Kosovo, u jedan vojni logor istoćno od Prištine. Čim sarn stigao, jedan general me je odveo na stranu i počeo da me ispituje. Skoro pun sat pitao me je o mojoj prošlosti, političkim opredeljenjima, jesam li putovao u inostranstvo i već celu tu priču jesam li patriota, želim li da branim zemlju i te stvari. Pošto sam odslužio vojni rok, znao sam odgovore na ta pitanja od ranije. Dok smo mi tako razgovarali, hladnjača je bila natovarena i zapečaćena negde ne znam gde, nikada me nisu pustali blizu i dovezena natrag. Moje je bilo da ne pitam, nego da vozim“.

Čudno je, da na Kosovu jos uvijek ima albanske populacije.

Možda je ipak najoriginalniji dio teksta našeg M.V-a onaj koji je implicitne prirode. Naime, Nikola tvrdi kako je maltene svake noći vozio u Bor po jednu hladnjaču punu albanskih lješeva. U hladnjači može stati 80 lješeva. Prema tome, u deset tura, Nikola je odvezao 800 albanskih lješeva na spaljivanje. Logično je, medjutim, za pretpostaviti da Nikola to nije sam radio. Recimo da je bilo samo desetak takvih vozača koji su svaki dan odvozili mrtve Albance. To znači po 800 „mučki ubijenih civila“ svaki dan, odnosno 24 000 mjesečno!!! Recimo, da se u doba NATO napada srpska zločinačka represija prema kosovskirn Albancima pojačala, čto čini, otprilike, 100. 000 za februar, mart, april i maj 1999. godine. Eto, to su prave implikacije clanka N.N-a, odnosno Nikoline priče.

Pored svega, pažljivi čitaoci će primjetiti da to upravo odgovara cifri od vjerovatno mučki pobijenih 100 000 albanskih civila od strane Srba, koju je Predsjednik Clinton iznio prilikom humanitarnog napada NATO-a na Jugoslaviju. I tako se krug zatvara. Svi su tu: Clinton, zapadne službe za psihološki rat, zapadni mediji, naši istinoljubljivi mediji tipa M.V., naši hrabri i istiniti svjedoci kao Nikola, ogromne albanske žrtve, haški tribunal, optužba protiv Miloševića i vojske i s pravom demoniziran srpski narod. Jer, nemojmo se zavaravati time da su samo Milošević i par ljudi u pitanju. U očima Zapada, masovna ubistva Albanaca uključuju sve one (vojnike i policajce) koji su ta ubistva radili, vojnu i policijsku komandu, vozače lješeva, one koji su te lješeve spaljivali, izvjestan broj administrativaca, itd.; sve u svemu, skoro svi Srbi. Jedini koji su stvarno izuzeti iz srpskih zločina su nas novinar M. V., njegov Nikola i njima slični čestiti ljudi.

Nakon ovog teksta, čitaocima je jasno, da sve ono čto M. V. kaže ili napiše, da je to apsolutna istina. Prema tome, Djindjica je stvarno dala ubiti mafija, a tadašnje političke strukture i njihovi američki prijatelji nemaju a ma bas nikakve veze sa navedenim zlocinom!

Miroslav Antić

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Izvor informisanja: http://www.mail-archive.com

Pokojni premijer dr Đinđić izneo je podatak da je prikupljen materijal „Grupe 22“ koja je svojim kriminalnim radnjama nadmašila maštu u pljačkanju Srbije. Grupa srpskih „kumova“ iz „Grupe 22“ presudila je dr Đinđiću satanizacijom u medijima. „Blagajnik Grupe 22“, tadašnji guverner Dinkić, zastrašivao je i Vladu i narod MMF-om i Svetskom bankom.

Sve što nije mogao da „provuče“ kroz odluke Vlade, proglašavao je „spoljnim diktatom“ i uslovom MMF-a. Veoma je važno sačuvati Dinkića živog. On je idealan „zaštićeni svedok“.

Da li ćete se kandidovati na predsedničkim izborima u Srbiji?

Moja je obaveza da izađem na predsedničke izbore. Pokret „Snaga Srbije“ ima viziju i sposobnost da zaustavi vazalnu i kolonijalnu politiku prema Srbiji. Mi smo zemlja koja ima predispozicije da na svojim prirodnim resursima gradi svoju snagu. A to znači da ima snažne temelje na kojima će postaviti svoju državu, njene granice, odnose s okruženjem, s evropskom porodicom naroda, ali i s velikom Rusijom, Kinom i drugim zemljama.

Šta je to što biste „darivali“ Srbiji ako biste prošli na izborima?

Ova izvršna vlast ne haje mnogo da spoji svoje reči i dela. Srbiju nije rasprodao narod, već grupa ministara i srpskih oligarha. Kada će se opet steći uslovi da jedna grupa ekonomskih mafijaša osiromaši Srbiju za 87 milijardi evra? Nikada. Nije uzalud premijer Koštunica zaustavio privatizaciju NIS-a.

Odakle vam taj podatak o šteti nanetoj Srbiji od 87 milijardi evra?

To su izračunali ekonomisti. Mnogo je patriota koji rade u državnim organima, kojima su dostupni izvorni podaci i koji nam stavljaju ta dokumenta na raspolaganje. PSS ima jake i veoma stručne odbore za bezbednost i borbu protiv korupcije, za privredu i privatizaciju, za državnu upravu.

Članovi tih odbora su dosad pregledali na tone papira koji potvrđuju moju tvrdnju. Mnoge činenjice možete da nađete i u materijalima ranijih vlada ili prvog demokrtaskog premijera dr Zorana Đinđića.

Na koga direktno ciljate?

Setite se da je pokojni premijer dr Đinđić izneo podatak da je prikupljen materijal „Grupe 22“, koja je svojim kriminalnim radnjama nadmašila svačiju maštu u pljačkanju države Srbije. Premijer je bio spreman da to i javno objavi.

Na osnovu papira koje je imao u rukama dr Đinđić utvrđeno je da je na švercu cigareta država oštećena za najmanje 10 milijardi evra. Na nafti čak i više – 16,5 milijardi, na prikrivanju i neplaćanju državnih dažbina na akciznoj robi oko 18 milijardi evra. Pljačkanje državnih fondova, šverc droga i prodaja oružja, finansiranje paravojnih formacija posebno su načinili preko noći multimilijardere od nekih ljudi, dotle nepoznatih.

U tim poslovama najodgovorniji ljudi Srbije morali su javno da priznaju da Karića nije bilo! Neke stvari teško optužuju neke ljudi iz samog vrha izvršne vlasti.

Politička ubistva i kratko pamćenje

Zašto se, prema vašem mišljenju, stalo s time?

Preturite stare komplete novina i videćete da je hajka na pokojnog premijera Đinđića uglavnom krenula od strane tadašnjeg guvernera Dinkića ili, kako ga sada zovu, „blagajnika Grupe 22“. On je iskoristio ili izmanipulisao medije iz zemalja u okruženju, pre svega Hrvatske i BiH.

Nije slučajno tadašnji guverner NBJ Mlađan Dinkić rekao: „Laki je malo nervozan“, upoređujući premijera s jednim od najvećih američkih mafijaša. Grupa srpskih „kumova“, a njih valja tražiti među ljudima iz „Grupe 22“, presudila je dr Đinđiću upravo satanizacijom u medijima.

Gledano iz ove perspektive, nije naivno što se poklapa da je Dinkić mene optuž ivao da sam izneo iz zemlje 4,5 milijarde dolara na Kipar, a kasnije se ispostavilo da je on našao te pare, likvidirao četiri nacionalne banke bukvalno preko noći, i to novogodišnje noći, ne bi li se sakrio trag da su već nađene pare opet nestale na PRIVATNIM računima, tačnije na oko 50 računa širom sveta?!

O tome dokumentaciju poseduje dr Batić, bivši ministar pravde, koji je jedno vreme bio i u pritvoru.

Pokojni premijer je insistirao na smeni guvernera Dinkića, jer je shvatio da se likvidacijom nacionalnih banaka Srbija pretvara u običnu koloniju. Nije slučajno da se „blagajnik“ u tom periodu intenzivno zaduživao. Sem toga, on je zastrašivao i Vladu i narod MMF-om i Svetskom bankom.

Sve što nije mogao da „provuče“ kroz odluke Vlade, proglašavao je „spoljnim diktatom“ i uslovom MMF-a?! Tako su penzioneri teško oštećeni drugačijim obračunom, navodno jer je „MMF tako tražio“. PSS je jedini ustao protiv toga.

Danas se „blagajnik Dinkić“ hvali vraćanjem duga od po nekoliko stotina evra, i to od para od prodaje „Mobtela“ i drugih kompanija, umesto da te pare odlaze u oživljavanje privrede. Baca prašinu u oči javnosti, jer je dug od 2000. godine s nekih pet milijardi dolara danas narastao na preko 17 milijardi dolara i teško da će ga vratiti i naši unuci.

Dodajte tome i 11 milijardi evra srpskih para koje se drže kao državna rezerva pod sramotnom kamatom, i dobićete jasnu sliku kako je i koliko je „blagajnik“ uništio srpsku privredu.

Ali zabluda je verovati da je taj novac zaista „mrtav“. On služi „blagajniku“ da finansira, pod izuzetno povoljnim uslovima, svoje mentore i sponzore i tako uništava i rasprodaje srpsku privredu. A Dinkić, gle čuda, radi za 500 evra mesečno!!!

Njegovom zaslugom se i naša vojska pretvara u lovačko udruženje, dok se na Kosmetu stvara najjača vojska na Balkanu.

On u svom okruženju ima ljude koji su multimilijarderi, a nisu nikada nijedan posao napravili u svetu. Zar onda nije jasno, i bez otvaranja dosijea, da je možda čak pesimistička prognoza da je Srbija urušena samo za 87 milijardi evra. Jednog dana će se otvoriti svi dosijei i saznaće se prava istina i imena ljudi.

Kada se sve ovo ima u vidu, Dinkićev poziv na aboliciju sankcijskih mafioza i švercera dobija sasvim drugi prizvuk. I mnogima je jasno da je dr Đinđić likvidiran po svim principima mafije, kako to mafija i inače čini kada je krajnje ugrožena. Ili, zar je slučajno da je dr Koštunica, koji je tada bio predsednik SRJ, bio obmanut Nacionalnom štedionicom?

Prihvatio je žrtvovanje četiri nacionalne banke, verujući Labusu i Dinkiću, a ne znajući da time urušava temelje na kojima počiva srpska privreda i moć države. U tim bankama postojala je i oprema, i baza podataka, i stručan bankarski kadar, što je sve Nacionalna štedionica morala da pravi iz početka. Na volšeban način je Nacionalna štedionica odjednom postala privatna banka srpskih biznismena.

Svesni da to može da izazove velike nevolje u javnosti, ti srpski biznismeni su za velike pare prodali svoj deo Grcima, da bi država svoje akcije unovčila znatno kasnije. I tako, umesto da se restituišu nacionalne banke, ili bar njihove štedionice, od para državnih rezervi iz Moskve pravi se Nacionalna štedionica, koja postaje strana banka i koja dobija u miraz 4,5 milijarde evra sredstava države Srbije za isplatu stare devizne štednje do 2016. godine!

Zašto se stara štednja isplaćuje preko strane banka a ne, recimo, preko „Komercijalne banke“, u kojoj je većinski državni kapital?

Nisu li to preteške optužbe na račun Dinkića?

Ja samo iznosim poznate činjenice i pokušavam da ih logično povežem. Koliko je prošlo od „afere kofer“? Sud tek sada vraća tužilaštvu tužbu na „popravni“. Šta je bilo sa sijaset drugih „vojnih afera“, koje su se stišale kada je Dinkić sklonio Davinića s položaja ministra vojske i svoje stranke?

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Izvor informisanja: Glas javnosti

Jugonostalgičari ne prestaju da veličaju druga Tita i njegovu državu dugotrajnog mira, koja je doduše jednoumljem održavana, i koja se raspala u strašnim, bratoubilačkim ratovima. Mnogo sam puta rekla, napisala i objavljivala da nikada neću oprostiti Zapadu što je decenijama podupirao komunističkog diktatora na račun naroda koji su naseljavali tu državu, ljudi, poput mene, koja sam takođe imala sve lažne beneficije; na primer, besplatno zdravstvo u kojem ste mogli da se lečite samo ako ste imali debele veze, inače su domovi zdravlja bili stvoreni da vas proglase zdravima i kad ste bili bolesni i da vam ne daju uput za viši nivo lečenja. Tako sam izgubila majku i muža.

Ponovo smo bezočno suočeni sa delom i likom Josipa Broza Tita, kao da nije bio diktator, štampaju se knjige o njemu, prikazuju televizijske serije sa nedvosmislenim simpatijama kao da je drug Tito bio Sveti Sava, a ne hedonista čiji je dom obuhvatao ceo jedan arhipelag na Jadranu, a usput, širom zemlje još na stotine i stotine rezidencija. „Nije on to poneo sa sobom u grob, smirite se, gospođo!“ Zaista nije, ali je jasno pokazao svoj sebičan, samoživi stav, da ne govorim o tome da je za vreme svoje vladavine godišnje bar pola godine bio na putu oko sveta, da bi imao o čemu da obaveštava Zapad… Na kraju, meni će, nedužnoj, jugonostalgičari da odrube glavu samo zato što želim da tu epohu imenujem pravim imenima.

Sa Bliskog Zapada iz našeg komšiluka, Stipe Mesić, a i drugi, opominje antititoiste, kao što sam ja, da se Titu mora priznati da je bio antifašista. Priznajem, ali to nije opravdanje za zlodela koja su potom sledila, kao kad bi branilac ženoubice tvrdio kako je okrivljeni, davno, nekada voleo svoju ženu pre nego što joj je brutalno zakucao ekser u srce! Bio je Tito antifašista, ali u šta se potom „napravio“, što bi rekli seljaci iz Šumadije, u doživotnog predsednika koji je u jednom času uobrazio da to doživotno znači da je postao besmrtan. Sećam se kazivanja medicinske sestre koja ga je poslednja negovala, kako je bio divan, kako ju je i u tom teškom stanju darovao… Pomislila sam da je rešio njene goruće probleme, da je naredio da je stave na prvo mesto na spisku za doživotno čekanje stanarskog prava… Jedva sam dočekala da pročitam šta joj je poklonio?! Krušku iz voćnog aranžmana mrtve prirode u bolničkoj rezidenciji gde je ležao!

Mogao se iskupiti u mojim očima da je… Bog mu je dao priliku da medicinska sestra ispriča neku drugačiju priču, ali nije. I komunizam je religija, ali komunisti se klanjaju svom Bogu Brozu koji ničim nije dotakao božanstvo kojem se ja divim.

Verovatno ne bih razmišljala o prohujalim vremenima da me ovaj novi talas klicanja jugonostalgičara ne podstiče, a kad me već opsedaju moram da kažem da ne žalim za tim vremenima. Ne govorim ja protiv ideje komunizma, jer ona je veoma slična hrišćanstvu, a ja sam verujuće biće, nego je iskustvo pokazalo da u praksi, za vreme Broza, nije sledio svoja načela. Bili smo lišeni svih sloboda. Bilo je nemoguće baviti se stvaralačkim radom a nemati potkazivače, čuvare sistema unutar svakog skupa. Ima li ičega sramnijeg nego što je pola stanovništva otkucavalo drugu polovinu? Brat brata, žena muža! Najveći zločin prema stvaraocima je to što nikad nećemo saznati, ne samo ja već cela moja generacija, šta smo mogli da nas nisu sputavali, kakva bi bila naša dela koja nismo ni mogli da stvorimo. Nisam nikakav mudrac kad tvrdim da nijedna diktatura u istoriji civilizacije nije bila pozitivna, pa tako nije mogla da bude ni crvena, osim možda za malobrojne čankolisce, koji zbog svojih malih, ličnih koristi i danas previđaju dugu kolonu stradalnika… Oni svojim izjavama falsifikuju istoriju…

Ivo Andrić i Veljko Vlahović su umrli istog dana i tako zbunili komuniste koji su o svemu brinuli. Dugo su većali koga zvanično da stave da je prvi umro, koga će prvo sahraniti? Andrić je morao da pričeka jer je izbor pao na Vlahovića, a danas kad surfujete Internetom lako ćete naći ko je sve toga dana umro kad i nobelovac Ivo Andrić, ali Vlahovića nema, iz prostog razloga – jer na tim spiskovima nema lokalnih političara…

Eva Ras
Od zaborava sačuvao:  Slobodan Radulović
Izvor informisanja: Politika
Mr Srđan Cvetković

O tome da se vlast posle Drugog svetskog rata obračunavala sa političkim neistomišljenicima, a zatim i sa neposlušnima u sopstvenim redovima, odavno se već javno govori. Ali, prave razmere te masovne tragedije u kojoj su uglavnom Srbi istrebljivali Srbe, sagledavaju se tek odnedavno, pošto je mr Srđan Cvetković, istraživač saradnik Instituta za savremenu istoriju u Beogradu, izdao knjigu “Između srpa i čekića – Represija u Srbiji od 1944. do 1953.”
Iz nje se očito vidi da, ni danas, 65 godina od kako su komunisti načinili pravi pokolj nad neistomišljenicima na celoj teritoriji države, nema odgovora na osnovna pitanja: koliko je ljudi stradalo samo zbog drugačijeg mišljenja, kako su i kada likvidirani, i najvažnije, ko je osmislio, a ko realizovao, tako pakleni plan termidora…

*Vi ste prvi istoričar koji se sistematski bavi problemom represije u Srbiji posle Drugog svetskog rata. Šta ste posle petogodišnjeg proučavanje zvaničnih dokumenata i svedočanstva preživelih utvrdili?
- Koristeći svu dostupnu dokumentaciju, izvukao sam zaključak koji se mogao i očekivati. Nije bilo grupe ili društvenog sloja u kome nije bilo žrtava represije, hapšenih i likvidiranih ljudi. Najdrastičnija je svakako bila pogođena politička elita, ali ništa manje brojne nisu bile ni čistke poslenika u kulturi, obrazovanju, medijima, naravno, industrijalaca i kapitalista bez čije likvidacije nikada ne bi moglo doći do novog socijalno – ekonomskog uređenja po komunističkoj ideologiji.

* U knjizi “Između srpa i čekića” naglašavate da tačan broj žrtava surovog razračunavanja vlasti sa neistomišljenicima nije moguće utvrditi jer za mnoge slučajeve dokumentacija nikada nije ni postojala. Da li se bar može zaključiti kako je ona organizovana?
- Ta represija je bila cikličnog karaktera i odvijala se u talasima. Po ulasku partizanskih jedinica u gradove, po već načinjenim spiskovima i na osnovu dojava, hapšeni su ljudi i formirani su zatvori. U prvo vreme dok nije stigla direktiva Aleksandra Rankovića, ljudi su streljani bez suda a presude su im kasnije pisane. Kao i svaka revolucija i ova je imala tri etape. Vlast se sa, državnim neprijateljima razračunavala u talasima. Prvo sa političkim partijama i liderima koji su bili van fronta 1944. pa su razbijanjem i fuzionisanjem uništavali stranke bliske po političkom opredeljenju, a u trećem krugu čistili su sopstvene redove. Dakle, stvaraju koaliciju, čiste unutar koalicije i prave monolitnu strukturu, da bi na se na kraju rešili i svog „kukolja“ tj. eliminišu saputnike revolucije. Ali, vlast se nije razračunavala samo sa političarima, već i sa činovnicima. Čak su i ministri u nepolitičkim ministarstvima – za poljoprivredu ili socijalnu politiku bili streljani!

* Kako su ljudi tada, uopšte saznavali da su im rođaci ili komšije ubijani ili na robiji?
- Neki nikada nisu saznali, rođaci su im odvođeni bez ikakvog objašnjenja ili kasnijeg obrazloženja, a ponekad su partizani hapsili i streljali, a spiskove sa imenima su kačili po banderama kao da su osuđeni u legalnom postupku. Kasnije posle 1945, procesi su bili javni, a presude su objavljivane po novinama i davana su saopštenja o “narodnim neprijateljima”.

* Postoje li pisani tragovi o nalogodavcima, i da li se iz njih može zaključiti ko je poimenice smislio tako kravav plan za promenu državnog uređenja?
- Nalogodavci su na početku bili svi partizani zaduženi da sprovode plan Odeljenja za zaštitu naroda (OZN-a) koje je zvanično osnovano 13. maja 1944. u Drvaru, dekretom Josipa Broza Tita. Za načelnika je postavljen član Centralnog Komiteta Saveza Komunista (CK SK) i Vrhovnog štaba Aleksandar Ranković, a za njegovog zamenika Svetislav Stefanović Ćeća.

* OZN-a je organizovana po uzoru na slične službe za čišćenje neistomišljenika koje je u Sovjetskom Savezu sprovodio Staljin?
- Partizanima su vrlo značajne bile instrukcije sovjetskog savetnika, pukovnika Timofejeva, koji im je prezentovao iskustvo sovjetske službe NKVDa. Ubrzo, 18. maja 1944. izdato je Uputstvo o zadacima OZN-e kao o “maču revolucije“ za suprotstavljanje i spoljnim i unutrašnjim neprijateljima. Prvo je stvorena OZN-a za Hrvatsku, pa za Bosnu i Hercegovinu, a OZN-a za Srbiju je nastala na Visu juna 1944. i na njenom čelu je bio Slobodan Penezić Krcun, koji je do kraja 1944. uspeo da premreži celu Srbiju organima OZN-e. Beograd je kao važan centar imao samostalno odeljenje, osnovano 16. oktobra 1944. koje je 1948. potčinjeno OZN-i Jugoslavije, kao uostalom i republičke. A celom saveznom OZN-om rukovodio je Aleksandar Ranković Leka, i bio je direktno odgovoran Titu kao čelnom čoveku Ministarstva odbrane i predsedniku vlade tada DFJ. Tek 1. januara 1948. OZN-a, preimenovana u Upravu državne bezbednosti, (UDB-a), ušla je u sastav MUP-a Jugoslavije, odnosno Srbije.

* Kako je funkcionisala OZN-a u Srbiji?
- U prvo vreme, u Srbiji je bilo 86 sreskih poverenika, 15 okružnih odeljenja, a na vrhu su se nalazila četiri odseka OZN-e, za obaveštajni, kontraobaveštajni rad, za pozadinu, i široka mreža agenata, informatora i rezidenata na terenu, kadrovi pažljivo izabrani od boraca i među beskompromisnim komunistima. Oni su išli na školovanje u Moskvu, učili od NKVD-a, ali su Sovjeti bili i u odeljenjima OZN-e, koji su bili nadležni za belogardejske zarobljenike i sovjetske građane koji su posle Oktobarske revolucije, pobegli pred terorom Staljina i zatekli se u Beogradu. Sedište Rankovićeve, savezne OZN-e u prestonici Jugoslavije bilo je na Obilićevom vencu u zgradi PRIZAD-a, a kasnije u zgradi Beograd na današnjem trgu Nikole Pašića. OZN-a za Srbiju je bila smeštena u zgradi bioskopa Beograd, pa potom u Kneginje Ljubice (Zmaj Jovina 21), a glavni zatvor se nalazio u Glavnjači, na mestu današnjeg Prirodno matematičkog fakulteta. Agenti su sarađivali na zajedničkom cilju iskorenjivanja “neprijatelja” i to po sovjetskom metodu “pokrivanja”: na 10 građana po jedan poverenik!

*Građanstvo nije znalo ko su poverenici OZN-e, oni su bili u civilu i špijunirali običan svet?
- Da, i to svuda. U ministarstvima, preduzećima, školama. Članovi KP Jugoslavije (KPJ), dobili su ulogu denuncijanata, a u velikim gradovima sistem špijunaže i kontrole, bio je tako raširen da je svaka zgrada imala nastojnika – špijuna. Nastojnici zgrada su imali zadatak da za OZN-u kontrolišu stanare i posetioce i sarađuju sa agentima zaduženim za njihovu ulicu! O sumnjivim licima vođeni su dosijei, koji su, opet po sovjetskom modelu bili kategorizovani u “protivnike vlasti A, B, C, D ili E.

* Kad bi komšija-agent prijavio komšiju kao protivnika vlasti, da li je neko proveravao podatke, ili je motiv da se neko nađe u zatvoru, ili bude streljan, mogla biti i ljubomora, lična mržnja i bezrazložna osvetoljubivost?
- Teško da je iko proveravao činjenice, posebno neposredno po završetku Rata. Čim je neko žigosan, ili je u njega uperen prst, odvođen je pred streljački vod. Kasnije je OZN-a navodno vodila istražni postupak, a na sudu su najkompetentnija bila priznanja data u istrazi, iako su ona uglavnom izvlačena torturom.

* Kad je OZN-a prestala sa besomučnim ubijanjem i hapšenjem i koliko–toliko pokušavala da činjenicama opravda represiju?
- Represija se u Srbiji institucionalizuje preko vojnih sudova i sudova casti vec od februara 1945, a još više, po okončanju rata u Jugoslaviji i posle izbora i donošenja prvog Ustava nove Jugoslavije, 13. maja 1946. Tada je reorganizovan i izdvojen Drugi odsek koji je nazvan Uprava državne bezbednosti, odnosno UDB-A. Iz OZN-e je tada izdvojen i Treći odsek, i on je pretvoren u Kontraobaveštajnu službu Jugoslovenske Armije (KOS), koja postaje samostalna služba Vojske, sa zadatkom da zaštiti Armiju od delovanja spoljneg i unutrašnjeg neprijatelja. I tada se nastavlja sa podmetanjima i represijama, ali u daleko manjem broju. Primera radi, više nije bilo depeša poput jednog lokalnog izveštaja sačuvanog u Hrvatskoj. Njega je poslao Aleksandar Ranković, 15. maj 1944. po oslobođenju Zagreba. Decidirano piše: “rad OZN-e u Zagrebu je nezadovoljavajući, za deset dana streljali ste samo 200 bandita. Iznenađuje nas ova neodlučnost čišćenja Zagreba od zlikovaca. Radite suprotno od naših direktiva da sve radite brzo i efikasno i sve svršite u prvim danima”.

* To naređenje pokazuje da se komunistički režim posle Drugog svetskog rata, svojski trudio da pre ustoličenja sudova i drugih građanskih institucija, likvidira što više onih koji su bili smetnja komunističkoj ideologiji?
- Verovatno su se opravdano bojali da bi masovno izvođenje ljudi pred sudove, uzburkalo široke mase pa su se bojali uličnih nemira i nekog puča, i naravno povratka kraljevske vlade iz emigracije. Koristili su tu ratnu atmosferu straha za ideološke čistke i političke progone.

* Da li ste iz obimne dokumentacije koju ste videli mogli da naslutite po kom su kriterijumu komunisti istrebljivali svoje sunarodnike, i jesu li njihovi ideološki ciljevi bili najvažniji?
- Čini se da su se vodili podelom ljudi po socijalnim kriterijumima. Pre svega su želeli da se otarase pripadnika buržoaskog sloja, industrijalaca i trgovaca. Potom su im smetali sveštenici, pa intelektualci, profesori univerziteta. Likvidarali su primera radi, Iliju Pržića i Branka Popovića kome su nakačili zločin da je cinkario studente komuniste i potpisao apel 1941. godine, iako to nije uradio. Ali, prva tačka u njegovoj optužnici bila je da je on bio protivnik Narodnog oslobodilačkog pokreta. Slično je stradao i Radenko Stanković, uhapšeni i osuđen na 20 godina, u međuvremenu se razboleo i umro. On je bio ugledni doktor medicine, čak i svetski priznat.
Gligorije Božović se na jednoj sahrani istrčao, kritikovao Narodno oslobodilački pokret i njegove čelnike pa je odmah, 5. januara streljan.

*Partizani su pobili i umetničku elitu Srbije smatrajući da se ni oni neće uklopiti u novi socijalistički milje?
- O tome možda najbolje svedoči dokument u kojem je Milan Trešnjić, načelnik OZN-e, opisao na koji se način oslobađao političkih i klasnih neprijatelja. Raportirao je da je samo u 12. kvartu na Dedinju, likvidirao oko 800 – 900 ljudi za dva – tri meseca krajem 1944.godine. Stradalo je i mnogo glumaca, a najpoznatiji su svakako Jovan Tanić i Alkesandar Cvetković. Manje je poznato da su u amaterskom pozorištu na Čukarici, u kojem je igrao i Milan Srdoč, partizani streljali njih 14-oro. Srdoč je preživeo jer je bio među onim srećnicima koje su partizani umesto na streljanje, krajem 1944. slali na Sremski front da se u jedinicama Jugoslovenske armije bore protiv nemačke vojske koja se povlačila sa Balkana, i ustaša koje su im pomagale.
Hapšeno je još mnogo umetnika, ali njih je, bar kako je pisala Olga Spiridinović, od streljanja spasio Milovan Đilas, pošto su nekoliko nedelja proveli u zatvoru.
– Ti koji su se spasili, poput Žanke Stokić, kasnije su izvođeni pred Sud časti, koji je doduše bio institucija kratkog daha zamišljen da se javno, moralno na stub srama stave oni koji su sarađivali s Nemcima ili su želeli kapitalizam i Kralja.

* Ipak, OZN-a je streljala i “obične” ljude. Po kom su principu oni birani za odstrel? Da li je OZN-a imala doušnike i po esnafima?
- Da. I oni su uglavnom bili plaćeni ili su im obećavane funkcije posle formiranja novih institucija. Cinkarili su dakle prijatelje i kolege i iz karijerističkih, a ne samo ličnih pobuda.

* Da li je neko od tih karijerističkih doušnika kasnije dobio zasluženu nagradu, došao na visoku partijsku funkciju za koju je založio glavu svog komšije ili kolege?
- Naravno da nije. Na kraju su dobijali birokratska mesta u lokalnim organizacijama partije, foteljice direktora pozorišta, medijskih kuća ili raznih zavoda. Oni nisu znali da su komunisti još tokom rata podelili sve fotelje i rukovodeća mesta i da su samo zahvaljujući tom čvrstom dogovoru uspeli da se održe se na vlasti. Najveći argument za “fotelju” u toj Prvoj ligi bile su Partizanske spomenice.

* Kasnije, kad su doušnici dobijali sitne nagrade, rodbina cinkarenih i ubijenih, retroaktivno je dobijala optužnice i presude. Kakva su im dela stavljana na teret?
- Optužnice su bile šture i neprecizne – s kvalifikacijama dela poput: narodni neprijatelj, protivi se narodnooslobodilačkom pokretu, organizovanje protiv društvenog uređenja, organizovanje grupe za prevrat…

* Za tu vrstu ruganja pravnom sistemu nikada niko, do danas, nije odgovorao. Zašto?
- Pošto se odvojio od Infombiroa i Staljina, Tito je morao, da bi izgladio odnose sa Amerikom, da se oslobodi starih grehova partizana. Tako je krajem pedesetih počelo prikrivanje svih represija izvršenih do 1954. U cilju što stručnije i efikasnije revizije dokumentacije u svim republičkim sekretarijatima za unutrašnje poslove i u SSUP posle pada Rankovića 1966. formirane su komisije sa zadatkom da organizuju radne grupe sastavljene od aktivnih i penzionisanih radnika UDB-e koje bi obavile uništavanje, dok je u saveznom SUP-u jedno vreme ovaj posao obavljala posebna jedinica. Do kraja 1966. izvršena je gruba klasifikacija i većina dokumenata je odabrana za uništavanje. Prilikom revizije materijal je podeljen u tri osnovne grupe: materijal koji ostaje u posedu SDB, materijal za predaju službi javne bezbednosti, vojnim službama ili naučnim i drugim institucijama i konačno materijal za uništenje. To se može pouzdano tvrditi jer su na Brionskom plenumu 1966. godine, osuđene i zloupotreba UDB-e i vanzakonsko delovanje OZN-e od 1944.

*Da li se zna koliko je dokaza o represiji spaljeno sredinom šezdesetih godina?
- Postoji podatak da je do kraja 1968. od ukupno 2.754.923 dosijea, koliko ih se 1. jula 1966. nalazilo u dokumentaciji Službe državne bezbednosti (SDB), spaljeno čak 2.141.155. Njih 153.598 ustupljeno je Službi javne bezbedosti, Službi bezbednosti JNA, naučnim institutima i arhivima. Samo je 460.170 dosijea zadržano u dokumentaciji SDB.

*U kojim su republikama SFR Jugoslavije bili najažurniji u uništavanju dokaza o nezakonitim represijama i genocidu?
- Procentualno, najviše uništenih ili predatih dosijea bilo je u saveznom SDB čija je arhiva gotovo u potpunosti likvidirana. Umanjena je za više od 95 odsto, ostavši od 364 sa svega 17 hiljada dosijea. U SDB Hrvatske arhiva je smanjena za oko 87 odsto, od 826 fond se sveo na 102 hiljade, u SDB Slovenije za oko 86 odsto, u SDB Makedonije oko 85 odsto, a u SDB Srbije oko 82 odsto. Od toga na Kosovu svega 52 odsto. Najviše je dokumenata sačuvano u SDB Bosni i Hercegovini 77 odsto i u SDB Crne Gore gde je uništeno 73 odsto Arhivskog fonda.

* Na sreću, bilo je pojedinaca koji su znali da je spaljivane još jedan, novi zločin, posle prvobitnog?
- Da. U Hrvatskoj i Sloveniji, pojedinci su mnogo toga spasili pa je, primera radi, nedavno, u Zagrebu, čak i publikovano 116 dokumenata OZN-e. U knjizi „Dokumenti-partizanska i komunistička represija i zločini u Hrvatskoj 1944-1946“, grupa hrvatskih istoričara i arhivista, u potpunosti rasvetljavaju mehanizam i intenzitet državno-partijske represije u tom periodu.
– U Sloveniji se u ceo posao uključila država, osnivanjem komisija i uključivanjem jednog odeljenja ministarstva unutrašnjih poslova u istraživanje zločina posle Drugog svetskog rata. Obeležene su grobnice, obavljene izvesne eshumacije, delimično popisane žrtve, pa čak i pokrenut postupak protiv pojedinih aktera, poput slučaja Mitje Ribičiča.
– Čuvanju građe doprineli su i pojedini političari ili radnici i funkcioneri SDB, iz sasvim ličnih razloga, verovatno shvatajući istorijski značaj građe. Najbolji primeri za to su zaostavština Edvarda Kardelja, Titovog „kadrovika“ iz Slovenije ili Dragana Vitomirovića, agenta UDB-e koji je kasnije postao novinar i mnoge spašene dokumente obelodanio u vašoj Reviji 92, i kasnije u njegovoj Timočkoj krimi reviji.

* Mislite li da je istorija izgubila veliki deo istine zbog spaljivanja dosijea?
- Za istoričare je svaki dokument dragocen. Posebno nam je stalo do onog dela dokumentacije koja govori o zloupotrebama Službe, koji su bili predmet osude na Brionskom plenumu. On bi bio od neprocenjive koristi srpskoj istoriografiji, i doprineo da se jasnije sagledaju metodi rada i instrumenti Službe, ali i politički i društveni procesi u Jugoslaviji. Posebno obim i način kršenja ljudskih prava.

* Da li je moguće bar popisati i moralno rehabilitovati sve one bezrazložno stradale?
- Da, ali to se može desiti tek pošto se za naučnike otvori arhiv Državne bezbednosti. Značajan deo materijala nalazi se zatvoren i u Arhivu Srbije, gde kažu da je potrebna politička uredba ili zakon da bi se građa, koja tamo stoji već tri godine, obelodanila. Centar za kritičko mišljenje Instituta za savremenu istoriju nedavno je pokrenuo apel, koji je potpisalo pedesetak istoričara i publicista, kojim traže da se državni arhivi što pre otvore.

* Šta je najveći problem za istraživanje ove, u Srbiji očigledno, još tabu teme?
- Pored nedostupnih relevantnih policijskih i bezbednosnih arhiva, tu je i premalo volje da se podaci o brutalnosti i intenzitetu represije u ono vreme, registruju i alternativnim putevima, kao što su svedočenja, ankete, memoaristika, dostupni arhivski fondovi, građa Kazneno-popravnih domova. A, sve je to neminovno da se jasno sagledaju mehanizmi državno-partijskog terora i za precizniju kvantifikaciju. Za to je potrebna podrška države, i zakonska i organizaciono-tehnička, barem u procesu približnog utvrđivanja broja žrtava, kako je to, primera radi, već bezmalo završeno u većini istočnoevropskih zemalja sa komunističkim nasleđem.

* Tragedije onih čija su dokumenta spaljena, država bi možda mogla da obelodani nekom akcijom, poput one o popisivanju nacionalizovane imovine?
- To bi svakako bio jedini način da se napokon sazna tačan broj žrtava represije komunista do sredine pedesetih, posebno onih stradalih neposredno po završetku Drugog svetskog rata. Njihovom rehabilitacijom bilo bi dokazano da je Srbija zaista postala pravna država.

ZATVORI
Smrt ili samica
* Bilo je i onih koji su igrom sudbine izbegli streljanje?
- „Srećnici“ koji bi izbegli streljački vod, nagrađivani su uglavnom odlaskom na Sremski front, gde su, imali šansu da prežive. Ali mnogo ih se tiskalo po zatvorima. U Srbiji, oni su bili pretesni da prime sve koji su bili osuđeni da ko zna zbog čega robijaju. Primera radi, u Zabeli, koja je pre Drugog svetskog rata imala mesta za oko 500 zatvorenika, od 1945. do 1951. godine, smeštano je i stostruko više. Za tih šest godina kroz Zabelu je prošlo 42.000 zatvorenika. Bili su i u isturenim objektima, jer unutra nisu mogli svi da stanu. U mirno vreme, u ćelijama je bilo po troje, četvoro ljudi. Imali su pravo da piši, puše, šetaju…
– Slično je bilo i u Sremskoj Mitrovici. Posle rata u ćelijama tog zatvora, u kojima je ranije bilo po 15 zatvorenika, boravilo je i po 206. Imali su sobnog starešinu koji je crtao kredom 60 centimerata sa dva metra, koliko je pripadalo svakom utamničenom kada legne da spava. Slično opisuju i golootočani. Borislav Pekić svedoči da su mu kasnije širinu sa 60 smanjili na 52 centimetra. Za narednih pola veka kroz srpske zatvore prošlo je isto ljudi koliko i za tih šest godina. Tada je godišnje u ćelije stizalo 6.000 do 9.000 novih zatovrenika, a kasnije je taj broj „pao“ na 500 do 1.000 ljudi.

* Postoje li neke zbirne procene o zatvorenicima tog perioda golgote?
- Procene su da je u posleratnom periodu, do 1953. godine, kroz zatvore prošlo oko 200.000 ljudi, mada bi taj broj mogao da bude i mnogo veći, pošto su mnogi hapšeni bez ikakvih pismenih odluka. Zvanično cirkuliše podatak da je od njih, oko 65.000 ljudi ubijeno, a da su polovinu činili Mađari i Nemci u Vojvodini, koji su isto tako ubijani bez milosti. Ipak, kad bi država danas organizovala građane da prijavljuju, u to vreme nestale i stradale članove svoje porodice, mnogi misle, da bi taj broj bio skoro udvostručen.

* Vi ste obrađivali i podatke o likvidaciji ratnih zarobljenika?
- Da, u objavljenim dokumentima nalaze se i podaci o broju logorisanih i streljanih Nemaca, kao i aktivista kvislinških formacija. Navodi se da je do kraja 1945. godine, u logorima bilo 117.485 Nemaca, nelogorisanih 12.895, ukupno 130.380. Od toga je preko 83.000 žena i dece. Samo u Vojvodini je bilo 105.000 logorisanih i 6.000 nelogorisanih, ukupno 111.740 Nemaca. Jedan dokument govori o 114.415 zarobljenih domaćih kvislinga u nemačkim i drugim formacijama. Prema drugim izveštajima do polovine 1945. kroz zatvore OZN-e u Vojvodini ukupno je prošlo 5.025 osoba. Tajna služba je na teritoriji Vojvodine streljala 9.668 lica i to 6.763 Nemca i 1.776 Mađara, od toga u Sremu preko 1.000, njih 985 van i 108 iz zatvora.

SUMANUTO
Smrtna kazna nema efekta
*Šta je komuniste nateralo da obustave terror i ko se usudio da prvi kaže: “dosta!”
- Zanimljivo je da se još krajem novembra 1944. pominje direktiva po kojoj “OZN-a nema ovlašćenja da vrši likvidacije bez suda, osim naročitih izuzetaka”. Međutim, likvidacije su nastavljene, pa je Stevo Krajačić na sastanku načelnika i rukovodstva krajem jula 1945. ponovo upozorio: “Drugovi, prestanite konačno s likvidacijom! Ne zato što ja žalim neprijatelja, ja ne žalim ni moga oca, nego zato što se u narodu kuje, ruje. Mi moramo nastojati da nađemo nov način sa kojim ćemo iste neprijatelje odstraniti. Mi sada imamo vojne sudove i sud nacionalne časti.“ Čini mi se da se zaustavljanje likvidacija bez suđenja objašnjava, ne činjenicom da je to zločin ili razlozima humanosti, već uznemirenošću u narodu i usko partijskim interesima. Indikativno je da je i Milovan Đilas u svojim memoarima slično upozorenje stavio u usta samog Tita koji je navodno u jesen 1945. na Politbirou KPJ uzviknuo: “Prestanite već jednom s tim likvidacijama, smrtna kazna nema više efekta!“. Ne ulazeći u istinitost ovih navoda, tek od druge polovine 1945. likvidacije bez suda polako postaju retkost, a državno-partijska represija se uglavnom institucionalizuje.

ESTRADA I NOVINARI
Greh za narod
*Jedno celo poglavlje vaše knjige “Između srpa i čekića” posvećeno je represiji u kulturi?
- Pored već pomenutih represija na Univerzitetima, zabranjivani su filmovi, sprovođena je oštra cenzura, suzbijana je sloboda medija…Ali, su se dešavale i daleko gore stvari. Mnogi glumci streljani su i utamničeni, jer su zabavljali narod i vodili ga u greh. Desetkovani su i novinari. Streljani su i Jovan Tanović, jedan od direktora „Politike“, Velibor Bata Jovanović, sportski novinar „Obnove“, Dušan Glišić, tehnički urednik „Novog vremena“, pa Bogdan Simić, Aleksandar Babović… Neverovatan primer je stradanja glumaca Jovana Tanića i Aleksandra Cvetkovića, sa optužbom da su zabavljali narod u emisiji Radio Beograda „Veseljaci“. Navodno, jedan je izgovorio: “idu partizani”, a drugi pitao „Ko ide, patlidžani?”.
– Jovanović Lazar, Lepi Laza, jedan od direktora Narodnog pozorišta, bio je osuđen na 20 godina robije, Olga Spiridonović je hapšena, Dušan Ilić, vođa umetničke grupe „Čika Duško“ na Čukarici streljan je sa svojih pet – šest glumaca, a Žanki Stokić presudio je Sud časti.

* Jedan od poznatijih slučajeva je i tragedija Borislava Pekića?
- Pekiću je suđeno kasnije. Savez demokratske omladine Jugoslavije zvala se Pekićeva grupa. Njih 15 osuđeno je na 130 godina zatvora. Pekić je dobio osam, žalio se, a oni mu duplirali. Kasnije je po sukobu s Staljinom amnestiran 1953. ali mu je zdravlje bilo trajno narušeno.

ARHIVA
Dosijei mereni kilometrima
* U vašoj knjizi dat je deo sa vrlo zanimljivom matematičkom računicom o uništenim dosijima koji svedoče o partizanskoj postratnoj represiji?
- Posle 1951. kad je Tito sa Partijom navodno rešio da demokratizuje zemlju, mnogo toga trebalo je po svaku cenu prikriti. Ipak, i tada je postojala linija koja se nije smela preći, pa u to vreme raste broj osuda, cenzurisanih dela, jer, ljudi nisu bili sigurni šta smeju, a šta ne, pa nestaje autocenzura. Misle došla je sloboda i počinju da kritikuju režim. Zato valjda i počinje uklanjanje dokaza. Ukupan obim građe u SDB SSUP–a iznosio je u vreme Četvrtog plenuma, 2.497 dužnih metara, prema nepreciznim procenama oko 12 do 16 miliona stranica formata A-4. Bilo je tu i oko 275.000 metara filmske trake, 28.000 fotografija i 500 gramofonskih ploča i magnetofonskih traka. Od toga je do 1969. uništeno 1.310 metara dokumenata, ustupljeno Službi javne bezbednosti i zajedničkim službama SSUP-a 275 metara, SDB RSUP –a i SB JNA 226, a vanresorskim institucijama 230 metara. Služba je zadržala samo oko 456 metara od kojih je oko 200 metara već bilo spremno za ustupanje van SDB ili za uništenje. Prema procenama, fond ove službe na kraju bi se
sveo na svega 120-160 dužnih metara.

MILOŠ MINIĆ:
ZAKON NE SME BITI FETIŠ

* U svojim radovima pominjete da je obelodanjivanje partizanskog terora u Sloveniji i Hrvatskoj daleko više odmaklo nego u Srbiji?
- Hrvati su otvoreno, krajem 1945, na sastanku republičkih i federalnog tužioca, čiji smo zapisnik pronašli u Arhivu Jugoslavije, bili protiv nelegalnog ubijanja. Hrvatski tužilac Jakov Blažević je tada kritikovao OZN-u rečima: “Kada su operativne jedinice ušle u grad (Zagreb) nije bilo nikakve pljačke u gradu. Kada su operativne jedinice napustile grad i kada su u grad došle ostale naše organizacije na čelu sa OZN-om nastalo je masovno hapšenje i nestajanje mnogih lica. Na intervencije javnih tužilaca iz OZN-e se nije htelo odgovarati, nisu se davali podaci, konspirisalo se i mistificiralo da bi se uskratili odgovori na intervencije javnih tužilaca.“

* Postoji li zapisnik o izjavama srpskih tužioca i funkcionera?
- Da. Nasuprot Blaževiću, Miloš Minić je istakao da su “odnosi javnih tužioca i načelnika OZN-e u Srbiji prožeti razumevanjem… da je potrebno izdati uputstvom veća ovlašćenja načelnicima OZN-e da opominju pojedine rezervisane tužioce”… Tvrdio je i “da za njega zakon nije fetiš”, pa je kritikovao Blaževića tvrdeći da on ima nepravilan stav prema OZN-i i da je kriv zbog “nepravilnog stav kod pojedinih javnih tužilaca u Hrvatskoj”. Mišljenje Blaževića da pred javnim tužiocem moraju biti otvorena sva vrata, pa i OZN-e, Minić je ocenjivao kao nekomunističko: “Blažević zaboravlja da partija rukovodi kako javnim tužilaštvom, tako i OZN-om i svim drugim državnim ustanovama”.

* Čega još ima u sačuvanim dokumentima iz hrvatskih arhiva?
- Poverenik OZN-e za kninski sektor Ilija Grubić izveštava da je dobio direktivu “da prilikom oslobođenja uhapse što više ljudi i jedan dio njih, koji ispunjavaju potrebne uslove, likvidiraju“, a zatim navodi kako su mnogi streljani, dok su neke presude u režiji suda i partije kasnije fabrikovane kako bi se legalizovala divlja čišćenja. “Od likvidiranih jedan su dio domaći ljudi, a jedan dio zarobljenici naši državljani koji su bili u zarobljeničkim logorima. Većina je likvidirana bez suda. Za jedan dio od likvidiranih zatraženo je od naših vojnih sudova da se izrade presude u svrhu objavljivanja što je i učinjeno. Naši sudski organi su neizgrađeni, s našim pokretom i borbom nesaživljeni, malograđani…

* Mi i o ubijanju četnika bez suda vrlo malo znamo. Gde su bila najmasovnijih streljanja?
- Najmasovnija streljanja zarobljenih bez suđenja desila su se na teritoriji Slovenije u drugoj polovini maja 1945, o kojima detaljno svedoči niz dokumenata. Naročito su rečite depeše koje je slao general-major Rade Hamović, s pseudonimom Miki: “Brigada je stigla dvadesetog u 6 sati. Povezani smo sa OZN-om. Zadatak naše brigade je likvidacija četnika i ustaša kojih ima dve i po hiljade. Juče nam je poginuo nesrećnim slučajem komandant drugog bataljona na strelištu drug Moma Divljak. Danas smo nastavili sa streljanjem. Brigada je smeštena u gradu”.
– Ili: “Nalazimo se na istom prostoru. U toku celog dana radili smo isto što i juče (likvidacija). Po naređenju uputili smo jedan voz sa jednim članom štaba bataljona da sprovodi zarobljenike u Zagreb. Kad se vrate javićemo.“
– U likvidacije su bile uključene i druge partizanske brigade. U drugoj depeši piše: ”Po naređenju štaba naše brigade, bataljon je imao zadatak likvidiranja narodnih izdajnika. Zbog izvršavanja postavljenog zadatka nije se nikakav rad odvijao u toku dana. Tokom prošlog dana obavljali smo isti zadatak”.

REHABILITACIJE DR DRAGOLJUBA JOVANOVIĆA I DOBRIVOJA TOMIĆ
Čekaju “bolja vremena”
* Dok ste kao saradnik Instituta za savremenu istoriju, pretraživali dokumentaciju zatvora u Sremskoj Mitrovici, našli ste izvanredna istorijska dokumenta. O čemu se radi?
- Imao sam sreće da nađem presudu po kojoj se videlo da dr Dragoljub Jovanović Piroćanac, (1895 – 1977), nekadašnji đak Sorbone, a onda profesor Pravnog fakulteta u Beogradu i lider Narodne seljačke stranke, nije bio izdajnik, špijun i strani plaćenik, kako se decenijama tvrdilo. U arhivu KPZ Sremska Mitrovica pronađena je njegova presuda i sada više nema prepreka političkoj rehabilitaciji.
– Dragoljub Jovanović i Žanka Stokić su, inače, najpoznatije žrtve političke represije, čiji su procesi doskora tapkali u mestu zbog zagubljenih presuda. Ali, eto imao sam sreće da baš ja pronađem dokument zakačen sa poslednje strane dokumenata u dosijeu i gotovo jedva vidljiv. Profesor Jovanović izdržavao je u Mitrovici devetogodišnju zatvorsku kaznu i znalo se da je njegov dosije ovde. Ali, do tada se govorilo da je presuda zagubljena, a bez nje, iako mu je suđeno javno, iako je to ondašnja štampa prenosila, nema rehabilitacije.

* Postoji li još neki tragični slučaj koji predugo i bezrazložno čeka na rehabilitaciju?
- Od kada imamo Zakon o rehabilitaciji, podneto je nekoliko hiljada zahteva, a rešeno oko 700 predmeta najvise u Šapcu, oko 120, i u Beogradu oko 350. I dalje postoje sudovi u kojima nije okončan nijedan ovakav spor ili je završen tek po koji, kakva je situacija primera radi u Leskovcu, Vranju ili Zaječaru, iako je tamo za nekoliko dana, na Kraljevici odvedeno i streljano više hiljada ljudi.
– Ipak, mene je posebno dotakao slučaj Dobrivoja Tomića, industrijalca iz Boljevca koji je stradao početkom 1945. Ubili su ga pripadnici OZN-e iz Zaječara a njegov sin Dušan, već pola veka pokušava da dokaže kako mu je otac ubijen nevin, samo da bi mu nešto kasnije konfiskovali znatnu imovinu, industrijski mlin i fabriku zejtina. Dobrivoje je 1944. nekoliko puta bio na saslušanjima, 11. decembra je uhapšen i sproveden u zatvor OZN-e Zaječar, a do 20. decembra sve su mu oteli. Sekretar Sreskog komiteta i dva partizana su tada njegovu ženu i decu, poluobučene isterali iz porodične kuće na ulicu, žigosali su ih kao narodne neprijatelje, i još dugo maltretirali, a Dobrivoja su 10. februara 1945. bez suđenja ubili i ubacili u jednu od nekoliko masovnih grobnica kod Zaječara. Njegov sin decenijama je bežao, iškolovao se kao emigrant, a u Beograd se vratio 2002. s velikim nadama, da će oprati obraz svom nevinom ocu. To mu nažalost, do danas nije uspelo. Tužilaštvo je formiralo predment povodom stradanja njegovog oca, ali im se verovatno ne žuri. Kažu: ”Ratni zločini ne zastarevaju”. Obećali su i da će saslušati ondašnjeg islednika OZN-e Miodraga Cojića, koji je uhapsio njegovog oca i šefa tadašnje OZN-e Zaječar, Sašu Gligorijevića, čiji su pripadnici izvršili svirepo ubistvo. Ali nijedno obećanje još nisu ispunili, a svi akteri su stari i jedan po jedan umiru. Gligorijević je “otišao nedavno”. Sud izgeda nema hrabrosti da se upusti i suoči društvo sa zločinima ove vrste, insistirajuci uporno samo na žrtvama nacista, kao da sve žrtve nisu jednake.

PRESTONICA
Puna masovnih grobnicama
* U Beogradu je, potvrdilo je i vaše istraživanje, bilo jako mnogo masovnih streljanja i još više masovnih grobnica koje ni danas nisu otkopane?
- U oslobođenom Beogradu je zbog velikog broja uhapšenih ubrzo je ponestalo zatvorskih kapaciteta. Osim u prepunoj Glavnjači, OZN-a je uhapšene držala i sasulšavala po podrumima raznih zgrada i vila: u Upravi grada (ugao Obilićevog i Topličkog venca), Zmaj Jovinoj ulici, Krsmanovićevoj zgradi u Šafarikovoj ulici, u Čika Ljubinoj, Baba Višnjinoj, Đušinoj, Vladete Kovačevića na Senjaku (današnja ART televizija), podrumima fabrike Rakovica i u drugim ulicama širom grada. Saslušanja su vršena i u privatnim stanovima, dok su ćelije pravljene od podrumskih prostorija, tavana i devojačkih soba. Takvih mesta je, prema iskazima svedoka, u svakoj od beogradskih opština bilo više desetina. Egzekucija narodnih neprijatelja, bila je uglavnom noću, u potaji i na više mesta širom grada. Kao najveća stratišta pominju se: ambasada Turske – gde su streljana pretežno uniformisana lica, i Belimarkovićev voćnjak, gde su iskorišćene nemačke benzinske jame, a potom su rake kopali zarobljenici, pretežno Italijani. Jednako su tragična i Banjička šuma, Košutnjak, oko nemačkog groblja, Lisičiji potok – možda najveće od svih, na mestu gde je nekad bio majdan za vađenje granita.
– Mnogi su ubijeni i kod stadiona Grafičara na Senjaku, Park Manjež, Park Tašmajdan, kod Hale Pionir, Nebojša kule, na Velikom ratnom ostrvu, Adi Ciganliji, Marinkovoj bari, na stadionu FK Obilić, u Rakovici, na letnjoj pozornici Topčider, u Jajincima, Železničkoj koloniji, Šarenoj ćupriji, na terenu ispod Avale i mnogim drugima. Ponegde su korišćeni i nemački odbrambeni rovovi kao masovne grobnice. Prema priči starijih Beograđana, još dugo su se posle tih tragičnih meseci mogli videti ljudi sa ašovima u potrazi za grobovima svojih najbližih.

Piše:Jasna Jojić

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Izvor informisanja: Revija 92

Predsedniku DS Zoranu Đinđiću

Izvršnom odboru DS

Glavnom odboru DS

Predsedniku borskog Okružnog odbora Dragiši Popoviću

Predmet:       Neopoziva ostavka na funkciju sekretara Okružnog odbora, člana Opštinskog odbora Bor i zahtev za brisanje iz evidencije člana DS

Ostavke i zahtev za isčlanjenje podnosim:

  1. Zbog opredeljenja predsednika Opštinskog odbora da:

-rad stranke u Boru organizuje kroz razne vrste improvizacija umesto timskog rada i razvijanje strukture stranke (mesni odbori, resorni odbori, itd.),

-odbijanje razdvajanja funkcije računopolagača od funkcije nalogodavca,

-privatizovanja stranačkih sredstava i imovine.

  1. Zbog jalovog rada Odborničke grupe DS u Boru, koja za vreme svog mandata ni jednom na Odboru nije podnela plan i program rada niti Izveštaj o svom dosadašnjem radu, nije ni jednom podržala proteste Saveza za promene, nije ni jednom u bilo kojoj mesnoj zajednici organizovala neki skup sa svojim biračima, nije ni jednom sazvala neku konferenciju za štampu na kojoj bi iznela svoje stavove za koje se navodno zalagala u SO Bor.
  2. Zbog osnovane sumnje da su pojedini članovi Odbora podlegli uticaju režima, a u pojedinim „škakljivim“ situacijama i sklopili nezvanične dogovore sa njim na uštrb stranke. Zbog takvih članova odbora rad stranke se sve slabije i slabije odvija a samim tim se gasi i rad Saveza za promene. Razni maheri dobijaju određene funkcije koje nisu rezultat njihovog rada već posledica povlađivanja i udvorništva prema režimu. Novac i tehnička sredstva stranke koriste se u privatne svrhe a ne za potrebe stranke. Prostorije stranke se privatizuju dok su u radno vreme često zaključane.

Iz ovoga se da zaključiti da je Odbor DS u Boru (čast izuzecima) pun mahera, improvizatora i lopova sa kojima se ne može iskreno sarađivati, a i oni sami ne žele da rade sa poštenim ljudima već im pripisuju kojekakve propuste sve sa namerom da polako ugase rad stranke dopuštajući da ovaj pokvareni režim što više pusti ionako jake korene u „crvenom“ Boru.

  1. Sa pojedinim konkretnim situacijama upoznao sam i centralu stranke preko sekretara Dušice Anđelković. Međutim, prema rečima predsednika Odbora Siniše Ivaškovića, zbog toga sam smenjen sa funkcije potpresednika Odbora.
  2. Zato što mi je zbog promenjene brave i nepridržavanja radnog vremena onemogućeno da u svojstvu sekretara Okružnog odbora završim zapisnik sa poslednje sednice.

Napominjem da je pečat Okružnog odbora sa kojim sam bio zadužen ostao u zaključanim prostorijama stranke.

Zadržavam pravo potraživanja od 150 DEM na ime ličnog učešća za nabavku štampača u boji kojim sam bio zadužen u zamenu za moj štampač STAR LC 10. Tražim da mi se vrati moj štampač ili isplati moje učešće od 150 DEM. Štampač u boji sa kojim sam bio zadužen ostao je u zaključanim prostorijama stranke.

U Boru, 25.12.1999. godine.

Ostavke i zahtev za brisanje iz evidencije članova podneo:

Slobodan Radulović

NAPOMENA:

Tekst ostavke dostavljen je u pisanom obliku svim navedenim naslovima a predsedniku stranke Zoranu Đinđiću dostavljen je faksom na tel. Br. 011/444-2110 25.12.1999. godine preko PTT Bor i preporučenom poštanskom pošiljkom sa povratnicom čiji je prijem potpisan i overen pečatom stranke od 29.12.1999. godine. Vidi ovde

Mirko Norac – Je li se pokajao?

Mirko Norac na vjenčanju / Jakov PRKIĆ / CROPIX
Mirko Norac prošao je put od mladog konobara koji domoljublje dokazuje zvjerstvom do profesora kineziologije koji u zatvoru liječi ovisnike. Oženio se i postao religiozan. Stručnjaci tvrde – ima nade
piše DAMIR PETRANOVIĆ

Sat prije ponoći u šumi kod Pazarišta se pojavio vojni kamion prekriven ceradom, u pratnji Vojne policije. Iz vozila je u tišini iskrcana grupa zarobljenih Srba, među kojima je bilo više žena. Uplašena od same pomisli da će ovdje biti likvidirana, jedna žena je zapitala: “Sine, nećeš me valjda ubiti?”, nakon čega je počela vikati i zapomagati.

Prišao joj je Mirko Norac, uhvatio je i odveo dublje u šumu, odakle se iz mrkle noći začuo pucanj. Nakon što se vratio, Norac je iz svega glasa kriknuo: “Šta čekate? Pucajte!” Noćnu tišinu poremetili su rafali ispaljeni iz automatskih pušaka i revolvera i za tili čas svi zarobljeni Srbi su bili mrtvi.

Crno odijelo

Čak ni jedan mali, sasvim mali isječak sa suđenja generalu Mirku Norcu, koliko je poznato, u posljednjih nekoliko mjeseci jednostavno se nije uspio probiti do čitatelja bilo kojega hrvatskog medija. U veselo blagdansko doba nitko se nije sjetio slijepe 84-godišnje starice Bosiljke Bjegović, koja je u rujnu 1993. godine stradala ispred vlastite kuće u selu Čitluk, ni Mile Save Rajčević, kojoj je – iako je hodala na štakama – istoga dana prerezan vrat, ni još desetaka civila stradalih u akciji Medački džep ili likvidiranih na Pazarištu.

Istina, general Norac nepravomoćno je osuđen na sedam godina zatvora, što bi se trebalo pribrojiti na onih 12 godina koje mu je za slučaj Gospić odrapila sutkinja Ika Šarić, no u Hrvatskoj ni zatvor nije što je nekad bio. Nakon što je udovoljeno zahtjevu onih 200 tisuća “noraca” sa splitske Rive pa se heroju nije sudilo u Haagu, kad se dogodilo i da “institucije pravne države” – makar jednom – “odrade svoj dio posla”, ratni zločinac se – oženio.

I to kako: nije to bilo vjenčanje kao u američkim filmovima, gdje se zaljubljena nevjesta u drndavom autobusu trucka do kaznionice da bi u uredu zatvorskog ravnatelja kazala svoj famozni pristanak. Ne: u Hrvatskoj mladoženju puste iz zatvora nešto ranije, da u miru dočeka Novu godinu, plati “Bosutske bećare” i salon za vjenčanja u Dugopolju, kupi novo crno odijelo i valjda se sa svojim kumom koji put dobro zapije.

Po mladu se odlazi sa stilom, veselo, za ceremoniju se angažira ni manje ni više nego osam svećenika, a o “svadbi stoljeća” sa četiri stotine uzvanika danima čitamo u ama baš svim novinama. Nikakve nelagode nema, a zašto i bi? Pa “institucije pravne države” našem glavnom junaku dale su slobodno, sve je po strogim zatvorskim pravilima – uostalom, hrvatske zatvore danas vodi novi, provjereni čovjek, kojeg je ministar Ivan Šimonović postavio kad se otkrilo da je onaj prošli, Ivan Damjanović, Hrvoju Petraču i ekipi dopuštao gozbe, pijanstva i orgije iza rešetaka.

Lutak na koncu

Dan nakon svadbe, dok su svi još bili mamurni od slavlja, netko se negdje u Zagrebu klepnuo po čelu i okrenuo par telefonskih brojeva. Shvatilo se da i nije baš sve “po zakonu”, da je Norac ipak morao odležati još koju godinu u Glini prije nego što ga se pusti u novogodišnji shopping u “Jokera”. Pogreška je ispravljena – neće neke cjepidlake valjda inzistirati na tričarijama tipa odgovornost ili suosjećanje sa žrtvama. Uostalom, stvar je pokrivena papirima: pogrešku nisu spoznali u Ministarstvu pravosuđa, nego im je to nacrtao Vrhovni sud.

Mirko Norac uniformu je obukao kao mladi konobar, a u ratu je jako brzo dogurao jako daleko. Svjedočanstva kažu da se iskazao zavidnom dozom bezobzirnosti i okrutnosti, da se koji put oglušio o naredbe iz Zagreba, a da su njegovom reputacijom “ratnika” vješto manipulirali špijunski i polušpijunski krugovi, koji su ga baš zato slali na “posebne misije”.

- Mi smo se ovdje večeras sastali… Mi u ime Vlade Hrvatske moramo činiti određene stvari koje smo dobili u zadatak… Mi moramo izvršiti, kako bih rekao, određene egzekucije nad određenim ljudima – hvalio se Norac po Gospiću. Do danas nije razjašnjeno je li tada, usred opkoljenoga grada, pod danonoćnom paljbom agresora, doista govorio istinu.

Oprost

Uglavnom, kad je postalo jasno da sud ipak neće izbjeći, naš glavni junak postao je pijun. Igrali su se njime organizatori splitskih prosvjeda, njegovo ime poslužilo je kao idealno sredstvo manipuliranja ponosnim i prkosnim Sinjanima, radili su se izmišljeni intervjui, rušila se Vlada…

Trubilo se “Svi smo mi Mirko Norac”, plaćali su se jumbo plakati i vrtjeli janjci za prosvjednike, sve dok nije došlo vrijeme za pravo suđenje, a onda su ga se svi odrekli i Norac je opet postao samo Norac, sam, na optuženičkoj klupi pred strogom i pravednom sutkinjom Šarić. Jedino što su mu dojučerašnji mentori ostavili neokrznuto jest slava u cetinskom kraju, simpatije Sinjana kojima sada ostatak Hrvatske mora objasniti da nije lijepo pucati nemoćnim staricama u potiljak, makar one bile i Srpkinje.

Mirko Norac suđenje je podnio dostojanstveno, s kaznom se očito pomirio. Nije progovorio ni riječi otkad su mu predstavljeni svi dokazi i svjedočanstva koji mu baš i ne idu u prilog, iz zatvora nije slao pisma ni poslanice, nije se upletao u politiku i barem u tom dijelu časno je nosio uniformu generala Hrvatske vojske. Nije, doduše, izrazio ni žaljenje zbog zločina ili se ispričao obiteljima ubijenih, no od njega očekivati takvu metamorfozu bilo bi ravno vjerovanju da je Anto Đapić svoje kuće i stanove stekao pošteno i zakonito. Dakle, nekako blesavo.

U par godina iza rešetaka Norac se prekvalificirao, sada više nije neuki i neobuzdani sinjski konobar niti general s upitnom reputacijom. Mirko Norac danas je profesor kineziologije. Svoj pedagoški rad već je isprobao i u praksi: Novica Petrač, njegov cimer iz ćelije, pohvalio se da je baš uz njegovu pomoć, tijekom dugih zatvorskih šetnji, utekao iz pakla droge, pa ga je ovaj za nagradu, budući da je momak već odslužio svoj dug zajednici – pozvao i na svoju svadbu.

U rat je otišao mlad i zanesen, ponašao se kako se već ponašao – dakle, s neprijateljem se obračunao na istoj razini a vjerojatno je iskreno mislio da je to što čini domoljubni čin, tumači dr. Mijo Milas, ugledni splitski liječnik i sudski vještak. Na Norca će, kaže, rat, poraće i godine u zatvoru sasvim sigurno ostaviti traga, no očito je počeo sa socijalizacijom, stvaranjem obitelji te ima nadu u budućnost.

Po onome što je objavljeno, postao je religiozan. Ako je to istina, to je njegova velika prednost: religioznost i poštovanje kršćanskih načela daje ljudima nadu u život i uvjerava ih da će im pogreške – čak i one teške – Bog oprostiti.

Sudbonosno DA u zatvoru

Pritvorenici u odnosu na zatvorenike imaju uvelike manji broj pogodnosti koje mogu koristiti prilikom boravka u svjojim ćelijama, a razlikuju se i zakonske odredbe koje propisuju tko je nadležan za odobravanje svih oblika izlazaka i kontakta sa vanjskim svijetom.

Pritvorenici su osobe pod istragom, zatim one kojima je u tijeku suđenje ili su osuđeni na sudu prvog stupnja te čekaju pravomoćnost odluke, a koje se ne brane sa slobode već je nad njima određen pritvor koji se smatra krajnjom mjerom.

Za odluke o privorenicima nadležan je sudac koji vodi kazneni predmet, istražni ili sudac prvog stupnja te on mora dati svoju suglasnost. Pritvorenik preko zatvorske uprave zatraži određenu pogodnost koju zatim sudac odobrava ili ne. U pozitivnim odlukama obavezno se navodi kako se odluka mora provesti sukladno kućnom redu kaznene ustanove.

Najčešće se radi o izlascima od jednoga dana i to zbog smrti u obitelji kada pritvorenici odlaze na sprovod u pratnji zatvorskih čuvara. Osim toga, izlasci se odobravaju zbog posjete liječniku ukoliko se određeni zdravstveni problem ne može rješiti unutar zatvorske ambulante, odlazak na terapiju i odlazak u banku. Moguće je odobrenje vjenčanja koje se najčešće obavi unutar zatvora.

Kod zatvorenika je situacija nešto povoljnija. Kako saznajemo od Ljiljane Stipišić, sutkinje Županijskog suda u Splitu ujedno i suca izvršenja istog suda, zatvoreniku izvanredni izlazak do pet dana može odobriti upravitelj zatvora. Kako stoji u zakonu razlozi su: pokop, posjet bolesnom članu obitelji, vjenčanje, krštenje, odlazak na sud ili neki bitni, neodgodivi posao.

Postoje također i pogodnosti izlaska koje mogu koristiti zatvorenici nakon odsluženja jedne trećine kazne do deset godina zatvora ili jedne polovine kazne od deset do dvadeset godina zatvora, kaže sutkinja Stipišić. Pogodnosti izlaska koriste se u kaznionicama poluotvorenog ili otvorenog tipa, a može ih odobriti upravitelj do 120 sati mjesečno ilo do 140 sati u mjesecima u blagdanskim mjesecima. Svaki slučaj je poseban te se vodi računa o individualizaciji izvršenja kazne te da su ispunjeni penološki uvjeti.

Uvjetni otpust s izvršenja kazne odobrava sudac izvršenja sa Županijskog suda na kojem području je zatvor u kojem se odslužuje kazne. Prijedlog za uvjetni otpust daje zatvor. Mogu kazati kako su sve moje odluke o uvjetnom otpustu bile potvrđene, kazala je sutkinja Stipišić naglašavajući kako je za svaki izlazak iz zatvora potrebno provoditi strogu i sustavnu kontrolu ponašanja na slobodi.

KATARINA MARIĆ BANJE

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Izvor informisanja: Slobodna Dalmacija

Predsedniku SRJ gospodinu Slobodanu Miloševiću

Predmet: Ovlašćenje za zastupanje na sudu u predmetima P-1515/97, P-1283/97, P-1295/97 i u „tvrdim“ pregovorima sa rukovodstvom Opštine Bor, direktorima javnih preduzeća u Boru i Samostalnim sindikatom TIR-a.

Gospodine predsedniče,

Pošto je Javno pravobranilaštvo, na osnovu čl. 121. stav 1. Statuta Opštine Bor, zastupnik Opštine Bor u predmetima P-1515/97, P-1283/97, P-1295/97 protiv Mesne zajednice „Novo Selište“, molim Vas da, na osnovu Ustava SRJ, obzirom da je Mesna zajednica „Novo Selište“ deo teritorijalne organizacije SRJ, Vi zastupate interese ove mesne zajednice pošto to neće zaduženi iz Opštinske uprave u Boru. Smatram da u ovoj državi niko neće moći bolje da zastupa našu mesnu zajednicu protiv pokušaja opštinskog rukovodstva da zaobiđe teritoriju naše mesne zajednice u razvoju i obavljanju komunalnih i drugih radova. Zbog toga smatram da jedino Vi, kao iskusni pregovarač iz Dejtona, i afirmisani i deklarisani borac za pravdu i zaštitu zakonitosti, treba da budete zastupnik Mesne zajednice „Novo Selište“ u „tvrdim“ pregovorima sa rukovodstvom Opštine Bor i direktorima javnih preduzeća u Boru, kao i pravni zastupnik ove mesne zajednice na sudu u sporovima sa Opštinom Bor i Samostalnim sindikatom TIR-a.

U prilogu Vam dostavljam potrebnu dokumentaciju za zastupanje – ukupno 89 dokumenata. Iz navedene dokumentacije videćete da mesna zajednica u proteklih 6 meseci, zbog nedovoljne afirmacije svojih pregovarača, nije uspela u pregovorima sa rukovodstvom Opštine Bor i direktorima javnih preduzeća da ostvari interese građana koji su im na legalnim izborima poklonili poverenje i mandat za zastupanje.

Što se tiče Samostalnog sindikata TIR-a on se toliko osamostalio da je postao saradnik Opštinske uprave u okupaciji poslovnog prostora mesne zajednice. Obzirom da je mesna zajednica „Novo Selište“ deo teritorije SRJ, ja, kao predsednik Saveta, nemam ovlašćenja iz Statuta Opštine i Statuta mesne zajednice da bih mogao da priznam ovu okupaciju. To je u vašoj nadležnosti i biće onako kako Vi odlučite.

Molim Vas gospodine predsedniče da zamolite predsednika Opštine Bor, gospodina Iliju Tanikića (prima utorkom) da, u pauzi kad ne seče vrpce, obiđe našu mesnu zajednicu ako već nema vremena da dođe na Zbor građana i kaže građanima da se šalio kad je rekao da je grejanje luksuz. Molim Vas da ga upozorite da u našu mesnu zajednicu dođe terenskim vozilom kako mu zbog raskopanih ulica ne bi stradale gume. Ako slučajno svraća u mesnu zajednicu neka se javi u selo Zlot da mu kažu gde može da nađe gospodina Iliju Zlatarevića da bi ovaj bio tu da mu otvori vrata pošto jedino on ima sve ključeve od mesne zajednice, koju mu je dao na raspolaganje sekretar Opštinske uprave, gospodin Miroslav Ćiprijanović.

Molim Vas gospodine predsedniče da zamolite predsednika Izvršnog Saveta Opštine Bor, gospodina Đorđa Andrejića da, u pauzi kad ne potpisuje ugovore o primanju na poklon poslovne prostore mesnih zajednica, nađe vremena da odgovori na zahtev naše mesne zajednice u vezi izdavanja dozvole za puštanje javnog saobraćaja kroz mesnu zajednicu sa vozilima privatnika pošto Javno preduzeće Bor nije za to zainteresovano niti za to ima tehničkih mogućnosti. Takođe Vas molim gospodine predsedniče da zamolite gospodina Andrejića da, u pauzi kad ne potpisuje razrezivanje naknada za izgradnju vodosistema „Bogovina“ nađe vremena da odgovori na Peticiju 182 građana naše mesne zajednice u vezi završetka uvođenja grejanja (predata mu je lično od delegacije Saveta 15.04.1997. godine).

Molim Vas gospodine predsedniče da zamolite sekretara Opštinske uprave, gospodina Miroslava Ćiprijanovića da, u pauzi kad ne pravi smicalice sa našom mesnom zajednicom i ne posećuje službenice Jugobanke, nađe vremena i mogućnosti da  pročita Statut Opštine Bor i Statut naše mesne zajednice, a ako pravi veću pauzu zamolite ga da pomogne gospodinu Šalareviću da iz biračkih spiskova razduži mrtve od obaveze da glasaju baš na svim izborima.

Molim Vas gospodine predsedniče da zamolite službenika Opštine Bor, gospodina Iliju Zlatarevića, da u pauzi kad ne trguje poslovnim prostorom mesne zajednice, pošalje biračke spiskove mesne zajednice Opštinskoj upravi na ispravku.

Molim Vas gospodine predsedniče da zamolite direktora Javnog preduzeća za stambene usluge, gospodina Živka Bukonju, da u pauzi kad ne poklanja mesne zajednice, nađe malo vremena da sanira stanove u zgradi mesne zajednice na osnovu nalaza veštaka Građevinskog fakulteta iz Niša.

Molim Vas gospodine predsedniče da zamolite direktora Javnog preduzeća za izgradnju Bora, gospodina Sanka Jovanoskog, da u pauzi kad ne asfaltira parkove i okolna izletišta bar zakrpi rupe na ulicama naše mesne zajednice koje potiču još iz doba kada su nesavesni Francusi i Nemački okupatori eksploatisali Borski rudnik a zbog svoje nestručnosti nisu znali da iskoriste rudno telo „H“ sa bogatim sadržajem arsena pa tako nisu ni imali para za asfaltiranje ovih ulica. Ukoliko budete imali sreće da prilikom razgovora gospodin Sanko bude dobre volje, molim Vas da to iskoristite i zamolite ga da iznađe mogućnosti da obavi i ostale potrebne radove u našoj mesnoj zajednici ili da Vam bar obeća da ova zima neće biti tako oštra kao prethodna. Gospodin Sanko je dobar čovek i siguran sam da će Vam to obećati, jer i nama nikad nije rekao da nešto ne može da uradi. Može on sve da uradi ali je u cajtnotu sa vremenom u ovoj mesnoj zajednici u zadnjih deset godina.

Molim Vas gospodine predsedniče da zamolite direktora Elektrodistribucije, gospodina Bujagića, da u pauzi kad ne vrši isključenja struje građanima naše mesne zajednice, iznađe mogućnost da uradi potrebne radove iz podnetih zahteva mesne zajednice.

Molim Vas gospodine predsedniče da zamolite direktora Medicinskog centra da nađe još 13 lekara opšte prakse pošto mu ukupno fali 15 (nalaženje dva lekara ponuđeno je u organizaciji mesne zajednice), kako bi mogao pod ovim uslovom da za potrebe naše mesne zajednice odobri otvaranje ambulante u kojoj bi jedan lekar i jedna medicinska sestra bili dežurni dva dana u toku nedelje.

Molim Vas gospodine predsedniče da zamolite zamenika Javnog pravobranioca, gospođu Ružicu Tasić, da u pauzi kad ne piše tužbe i podneske za Opštinu u sporovima protiv mesne zajednice, pročita član 121. stav 1. Statuta Opštine Bor a ako ima vremena može i da odgovori na zahtev naše mesne zajednice u vezi zaštite zakonitosti.

Molim Vas gospodine predsedniče da ukinete „samostalnost“ Samostalnog sindikata TIR-a u pogledu smetanja poseda mesne zajednice, jer on to ne radi samostalno već u organizaciji sa Opštinskom upravom.

Što se tiče zastupanja u sudskim sporovima za mesnu zajednicu, predlažem Vam gospodine predsdedniče, da sa zastupnikom Opštine, zamenikom Javnog pravobranioca, gospođom Ružicom Tasić postignete poravnanje tako što će ona povući tužbu protiv mesne zajednice zbog izdavanja 11 kvadrata svog poslovnog prostora „Borskim novinama“ bez licitacije, a Vi nemojte tužiti Javno preduzeće za stambene usluge što je Opštini Bor poklonilo bez licitacije 207 kvadrata poslovnog prostora naše mesne zajednice i što je direktoru ŠRIF-a i predsedniku SPS-a izdalo bez licitacije 40 kvadrata (Ugovor br. 44 od 08.04.1997. godine po čijem je uzoru načinjen i ugovor o izdavanju poslovnog prostora mesne zajednice – prepis ugovora) i Vladu Srbije što je bez licitacije prodala PTT, što znači da su i oni prekršili član 6. Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije.

Nadam se gospodine predsedniče da Vam Opštinsko rukovodstvo Bora, direktori javnih preduzeća i Samostalni sindikat TIR-a neće biti teži protivnici u pregovorima od Amerikanaca, Međunarodne zajednice i NATO Saveza, te da ćete uspeti u pregovorima da sa ove mesne zajednice skinete teret sankcija koje Opštinsko rukovodstvo Bora nameće i uporno sprovodi u zadnjih deset godina.

Prilog: Dokumentacija o neuspešnim pregovorima mesne zajednice „Novo Selište“ sa  rukovodstvom Opštine Bor, Javnim preduzećima i Samostalnim sindikatom TIR.a (ukupno 89 dokumenata).

U Boru, 03.11.1997. godine.

S` poštovanjem,

predsednik Saveta MZ „Novo Selište“

Slobodan Radulović

NAPOMENA:


Ovaj dopis dostavljen je predsedniku SRJ Slobodanu Miloševiću preporučenom poštanskom pošiljkom br. 000302110 pošte Bor od 04.11.1997. godine.

Plač nad otvorenim gepekom

Sunovrat carinske službe u Srbiji počeo je još u vreme režima Slobodana Miloševića i njegovog rizničara Mihalja Brace Kertesa. Nažalost, ovaj proces i danas traje i kraj mu se ne vidi, mada je upravo solidan rad Carine jedan od glavnih faktora poverenja Evropske unije u  Srbiju. Ko su danas bosovi na carinskim prelazima, ko njima komanduje, ko i pod kakvim uslovima tamo radi, piše Tabloidov saradnik iz vrha ove državne ustanove.

Piše: Insajder C-133

U vreme vodećeg službenika bivšeg režima, direktora nekadašnje Savezne uprave carina  Mihalja Kertesa, sunovrat ove službe počeo je čišćenjem kadrova, tako što je mnogo ljudi dobijalo otkaze iz raznoraznih razloga, a ponajviše zbog potrage za onima slepo odanim, takozvanim ljudima od poverenja. Skoro polovina njih je bila iz Bačke Palanke, odakle je i Mihalj Kertes, pa je tako bivalo da se na carinskim prelazima u uniformama ove službe nađu zajedno prijatelji, rođaci, kumovi, supruge, ljubavnice… Školska sprema za odgovarajuće radno mesto, bezbednosne provere, mišljenje psihologa koje je bilo presudno prilikom zapošljavanja, sve to nije bilo bitno prilikom prijema novih ljudi.
Posle ubistva premijera Đinđića, u carinsku službu masovno dolaze ljudi iz Državne bezbednosti, i to iz Šeste uprave (koja je do tada i brinula o bezbednosti Zorana Đinđića). Odmah zauzimaju kontrolno-rukovodeće pozicije u službi.
Prave i svoju policijsku stanicu koju nazivaju Unutrašnja kontrola. Koristeći svoje bivše veze iz kriminogenih sredina, i prišipetlje iz carinske službe prave svoju šemu rada. Ovakvom seobom kadrova došlo je do stvaranja nečega što će kasnije u medijima eksplicitno biti kršteno kao carinska mafija. No, tadašnja hajka na ovo kriminalno gnezdo završena je tako što su stradali samo carinski radnici koji su ušli u aranžman sa pridošlim kadrovima iz Državne bezbednosti.
Naravno, bilo je tu i materijalnih razloga, ali i ucenjenih ljudi. Prema podacima Tabloidovog izvora, kolovođe ovog brloga bili su izvesni Carević (u to vreme načelnik unutrašnje kontrole), Filipović (u to vreme načelnik službe za suzbijanje krijumčarenja), Blagojević (šofer direktora i telohranitelj) i još jedan broj ljudi na manje istaknutim dužnostima.
Nekoliko njih je napustilo službu, većina ih i danas radi na drugim radnim mestima i čeka svoju šansu za povratak. Kad je počelo hapšenje carinske mafije, napravljen je spektakl za televiziju, čime je bačena teška ljaga na celu službu. Naime, javnost je stekla utisak da je kompletna carinska služba jedna organizovana mafija. Tadašnji premijer Srbije Vojislav Koštunica lično je zaustavio dalja hapšenja, jer je parada dobijanja političkih poena bila pri kraju.
Pobedom sadašnje političke koalicije, za direktora Carine izabran je Predrag Petronijević, pomoćnik bivšeg direktora, koji je jedno vreme napustio službu i bio zaposlen u preduzeću SDPR. Petronijević je takođe bio kadar Šeste uprave Državne bezbednosti, viđen među kolegama kao najgori ljudski materijal, karijerista bez morala i ličnost koja takoreći nema nijedu pozitivnu ljudsku osobinu.
Ali, upravo kao takav, bio je idealan da bude doveden tamo gde se neko drugi pita za sve. Glavni čovek u carinskoj službi je u stvari njegov pomoćnik Aleksandar Vulović, koji je pre dolaska na to radno mesto radio u Kruševcu.
Jedan sasvim običan čovek, potpuno anoniman, ali iz Kruševca. A Kruševac je rasadnik kadrova današnje srpske vlastele: državni sekretar u Ministarstvu finansija (zadužen za carinu) je izvesni Đidić i njegov je zemljak, pa dva čoveka iz BIA (Vukadinović i Petrović) takođe su iz Kruševca.
Neverovatno zvuči, ali bivši otporaš Srđan Milivojević važi za čoveka koji im je nadređen u ovoj zavičajnoj hijerarhiji. Zemljaci dovode i svog čoveka za načelnika unutrašnje kontrole, nekog Jovanovića, koji je bio starešina u stanici milicije Vrnjačka Banja. Ostali rukovodeći kadrovi su aktivisti Demokratske stranke i njihovi prijatelji, tako da Carinom vlada policijsko-demokratska koalicija.
Većina tog kadra ne ispunjava uslove za rad na svojim radnim mestima, pa je direktor za kadrove u Carini, Goran Grahovac, zabavljen pisanjem privremenih rešenja. Inače, Grahovca je na ovo mesto doveo Vulović, uprkos tome što je reč o čoveku vrlo niske inteligencije, očigledno nesposobnim i punim provincijskih kompleksa.
Poseban Diznilend su upravnici carinarnica Beograd, Niš, Novi Sad, Kraljevo, Kladovo, Šabac, Dimitrovgrad, Vršac, Zrenjanin, Subotica, Sombor. Tu su, osim u 2-3 slučaja, uglavnom ljudi iz DS-a koji su ranije imali neke druge profesije i za Carinu su čuli ili preko sredstava informisanja ili kada su putovali u inostranstvo.
U ova 2-3 navedena slučaja spadaju ljudi iz Carine, poput upravnika Carinarnice Dimitrovgrad, izvesnog Vake, dugogodišnjeg radnika ove službe, velikobugarina i bugarskog špijuna. Sa većinom ljudi u kolektivu nije pričao, a većina tog kolektiva ne želi ni da ga vidi ni da ga čuje jer je tokom dugog niza godina pisao anonimne prijave i pravio kolegama nameštaljke. No, Vaka je kao član stranke bugarske manjine u Srbiji i kao koalicioni partner DS-a, opstao na svom nečasnom poslu.
U poslednje vreme je došlo do promene nekoliko upravnika carinarnica i tu su postavljeni ljudi iz Poreske uprave, uglavnom članovi Demokratske stranke.
U aktuelnom rukovodstvu Uprave carine od načelnika raznih odeljenja ima možda tek dvoje-troje ljudi koji su radili u operativi na graničnom prelazu.
Sa duge strane, stanje u operativi (nosioci posla) je više nego očajno. Prvo, plate carinskih radnika su jako male (srednja škola 25.000, viša 35.000, visoka 55.000 dinara). Na većini graničnih prelaza nema elementarnih higijenski uslova, često su bez vode, broj ljudi koji radi u smenama je veoma mali (većinom 2-3 čoveka u smeni koji su izloženi ekstremnom fizičkom i mentalnom naporu). Na većini graničnih prelaza većinom je odnos broja zaposlenih na Carini i u policiji višestruko u korist policije. A carinska služba radi pregled robe, vozila, dokumentacije i mnoštvo drugih poslova, dok policija čekićari pasoše.
Najnoviji projekat aktuelnog rukovodstva je da se svi rezultati u otkrivanju carinskih prekršaja u javnosti prezentiraju kao da su otkriveni u saradnji sa policijom, navodno zbog lične bezbednosti carinika, što je notorna glupost, ali je tajna ove smicalice u tome da javnost stekne utisak kako je za hvatanje prestupnika na granici zaslužna isključivo policija. Naravno, ko malo bolje zna kakav je raspored časova u državnim službama, svakako zna i da nema nijednog mutnog posla u Srbiji a da policija nije u talu.
Zbog ovakvog načina rada, rezultata gotovo i da nema. Carinici operativci su razočarani,  apatični i bezvoljni. Niko im ne priznaje neke rezultate, mada, kakve su prilike, poželjno je da ih uopšte i nema.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Izvor informisanja: TABLOID

Sledeća strana »

Prati

Dobijte svaki novi članak dostavljen u vaše poštansko sanduče.

Pridružite se 29 drugih pratioca