POLITIČKA MAFIJA


Ratovi kroz istoriju nisu bili slučajnost. Poznato je da je uvek iza njih stajao ekonomski momenat. Kada to znamo lako nam je da shvatimo motivisanost “investitora” i “izvođača radova”. Mega-bankari daju ideju i novac, intelektualci oblikuju ideologiju a “narodne vođe”- zapravo agenti od uticaja, sve to sprovode u praksu. Ista formula sprovodi se i kod opozicije ovoj nameri. Jedne pujdaju na druge, a uskraćivanjem pomoći jednoj strani određuje se pobednik. Karl Marks, koji je takođe bio Hazar, ovakvo stanje je definisao formulom: teza-antiteza=sinteza. Isti mega-bankari stoje i iza komunizma i iza nacional-socijalizma i iza “demokratija” zapada u XX veku. (Dejan Lučić)

Tito, Hitler, StaljinProšlo je 33 godina od smrti komunističkog idola Josipa Broza i 24 godina od pada Berlinskog zida, kao najvećih simbola propasti komunizma, ali državne strukture Srbije i dalje izbegavaju otvaranje tajnih arhiva komunističkih struktura u Srbiji. Zašto? Šta se krije u tajnim komunističkim arhivima?

Kao jedan od logičnih zakjučaka može se izneti pretpostavka da su neki članovi današnjeg vlastodržačkog režima Srbije ili njihovi preci bili učesnici u komunističkim zločinačkim strukturama Josipa Broza – Tita.

Naime, da bi sakrili pravi lik i delo Josipa Broza Tita, njegovi komunistički biografi, istoričari i njihovi potomci su, još dok je Tito bio živ, od njega napravili komunističku ikonu, a da bi sakrili istinu o Titu i komunističkom režimu za vreme Tita, posle Titove smrti, doneli su Zakon o zaštiti imena i dela Josipa Broza Tita, što je verovatno bio jedinstven slučaj u svetu da se donošenjem Zakona o jednom mrtvom čoveku posthumno štite njegovi zločini od istine i pravde. 

Međutim, kao što car Trojan nije mogao represijom da sakrije svoje kozje uši, tako ni donosioci zakona o zaštiti imena i dela Josipa Broza Tita ne mogu sakriti istinu o zločinačkom liku i delu svog idola, koji je ustvari bio tajni agent četiri obaveštajne službe, čovek “sa hiljadu lica”, sa sedam lažnih autobiografija, sa 77 šifrovanih pseudonima, majstor 32. reda masonerije, pitomac vojnoobaveštajne škole u Pečuju zajedno sa Miroslavom Krležom i Adolfom Hitlerom, poliglota sa znanjem najmanje četiri stranih jezika, hladnokrvni ubica Kominterne, elitni izviđač likvidator civilnog stanovništva 1914. godine na čelu 72. Austrijske izviđačke jedinice – zajedno sa Miroslavom Krležom i Adolfom Hitlerom (sva trojica su za svoja zverstva bili odlikovani austrijskim gvozdenim krstom), hapšeni i procesuirani silovatelj i huligan, pasionirani klavijaturista, koji je izvanredno svirao Mocarta, husarski sabljaš instruktor, šarmantni plejboj, zavodnik i izvanredni plesač, poznavalac dela Marksa i Lenjina, veliki pisac svojih knjiga, politički opsenar.

 Donošenjem navedenog zakona Titove udvorice su samo potvrdile da su na prostoru bivše Jugoslavije postojale i još uvek postoje ostaci komunističkih struktura, koje su se još u vreme Tita odmetnule od države i naroda, pretvorivši se u tzv. “Državnu bandu”, koja je nelegitimno i nezakonito “U ime naroda” vršile ubistva, pljačke i zlostavljanje svih onih, koji nisu bili simpatizeri njihovog režima. Oni su se samo deklarativno zalagali za ukidanje kralja i njegovih privilegija, ali kroz praksu njihovog delovanja postalo je očigledno da je to bilo samo zato što te privilegije nisu uživali oni, već neko drugi, jer prvo što je Josip Broz Tito učinio još pre završetka drugog svetskog rata bila je zabrana povratka kralja, a po završetku rata ekspresno se uselio u kraljevski dvor, zaplenio blago porodice Karađorđević, i otpočeo progone i pljačkanje nesimpatizera komunizma, kao i nacionalizaciju privatne imovine svih imućnijih građana.

Opljačkano kraljevsko blago Josip Broz nije upotrebio da nahrani izgladneli narod, već je za tu svrhu seoskom stanovništvu propisao tzv. obavezni otkup poljoprivrednih proizvoda radi ishrane gradskog stanovništva. Taj obavezni otkup nije podrazumevao isplatu u novcu, već davanje bezvrednih priznanica. Opljačkano blago Josip Broz Tito je koristio da učvrsti svoju diktaturu, tako što je jačao vojne i policijske strukture i gradio tajna podzemna skloništa za sebe i svoje najvernije pristalice, jer se stašno plašio da će mu se neki od njegovih bivših nalogodavaca ili potomci nevino stradalih kad-tad osvetiti za izdaje i zločine koje je počinio kao međunarodni špijun.

Po naređenju Tita na teritoriji Jugoslavije izgrađeno je ukupno 26 novih podzemnih objekata (šest u BIH, pet u Hrvatskoj, tri u Sloveniji, sedam u Srbiji, tri u Crnoj Gori i dva u Makedoniji). Izgradnja tih 26 objekata građenih od pedesetih do devedesetih godina, koštala je oko 90 milijardi dolara. Navedenom spisku treba dodati i veliki broj tajnih podzemnih skloništa, zaostalih iz perioda pre drugog svetskog rata (naprimer u Rijeci, Splitu, Beogradu, Oplencu, Novom Sadu itd.), koja su gradile bivše državne strukture i okupacijski režimi. U spisak tajnih Titovih skrovišta mogu se uvrstiti i drugi objekti, koje su ulizničke lokalne garniture izgradile skoro u svakom gradu ili njegovoj okolini. Sva ta tajna Titova skrovišta bila su međusobno povezana tajnim komunikacijskim vezama i sva su bila luksuzno opremljena najmodernijim tehničkim uređajima. Neka od tih Titovih tajnih podzemnih skrovišta bila su opremljena najmodernijim podzemnim aerodromima (naprimer ono u Bihaću) ili podzemnim lukama (naprimer ono na ostrvu Visu ili ono u Boki Kotorskoj).

Od tajnih podzemnih kompleksa onaj u Konjicu je najveći i najskuplji, jer je vredeo 8,5 milijardi dolara. Ova atomska ratna komanda izgrađena je u unutrašnjosti planine Zlatar na površini od 6.500 kvadratnih metara. Imala je tri dela, na površini tri Titove vikendice, u zemlji fabriku municije i atomski bunker, koji je smešten na dubini od 280 metara. Bunker je sagrađen sa namerom da, u slučaju atomskog rata, funkcioniše kao centar vojnih operacija, sklonište za Štab vrhovne komande, maršala Tita i njegovu porodicu. Njegova izgradnja je trajala od 1953. do 1979. godine.

Na taj način su Tito i njegovi najbliži saradnici postali najveći izdajnici pravih komunističkih ideja, ali da bi to sakrili oni su terorisali svakoga ko je stvarno verovao i propagirao istinski komunizam.

Sada, kada se zna da je lik Josipa Broza Tita predstavljalo najmanje dva višestrukih tajnih agenata – po nalogu svetskih moćnika, postaje sve očiglednije da su uloge Lenjina, Tita, Hitlera i Staljina bile samo sredstva velike zavere usmerene na uspostavljanje Novog svetskog poretka, u kome vrhovnu vlast u celom svetu imaju svetski moćnici, koji su ujedno i najveći vlasnici kapitala u najvećim svetskim bankama i industrijskim korporacijama, koje se bave proizvodnjom i distribucijom svih potrošnih dobara u svetu.

Piramida mociAli, da bi ovladali kapitalom u svetskim razmerama, svetski moćnici su, preko tajnih službi, u svojim školama za obuku tajnih agenata, osmislili likove i uloge Lenjina, Tita, Hitlera, Staljina i ko zna koliko manje poznatih likova, sa ulogom kreiranja Novog svetskog poretka.  Takvi likovi bili su im potrebni da zavedu na stranputicu milione ljudi u svetu, da se kroz ratove i revolucije troše skupi proizvodi njihovih korporacija, kao što su kreditni novac, hrana, ratna tehnika, energija itd., radi održavana visokih cena tih proizvoda.

Navedeni tajni špijunski likovi svetskih moćnika su školovani u specijalnim špijunskim školama (naprimer: Tito i Hitler su istovremeno bili pitomci iste špijunske škole u Pečuju). U tim školama oni su dobili sva potrebna znanja za svoje mračne uloge, a za delovanje na terenu i svu potrebnu logistiku (novac, lažna dokumenta, naoružanje itd.), kako bi među narodima, gde su po zadatku infiltrirani, učvrstili svoje lažne identitete, da su oni navodno obični ljudi “potekli iz naroda”, koji su na teritorijama svojih projektovanih zaduženja, zahvaljujući svojim špijunskim veštinama, nemoralu i kriminalnim metodama, stvarali utisak da im postojeće režimske strukture ništa ne mogu, zbog čega su njihovi najverniji saradnici od njih izgradili nedodirljive i od svake kritike zaštićene ikone.

Ukoliko bi se pokazalo da neki od navedenih likova nije bio u stanju da u praksi do kraja obavlja zadatu obavezu ili je trebalo lažirati njegovu smrt (kao u slučaju Hitlera), njihovi nalogodavci su u rezervi uvek imali njihove pripremljene dvojnike, što je očigledno bilo primenjeno i kroz lik Josipa Broza – Tita, čiji su lik i delo zastupali dva špijuma, što je delimično objašnjeno u video prilogu pod naslovom “Ko je zaista Bio Josip Broz Tito”, kao i u mnogim drugim napisima.

Tajni špijunski likovi alijas Lenjin, Tito, Hitler, Staljin, itd., kao završni ispit svojih uloga, imali su zadatak da na kraju potpuno kompromituju one početne “vrednosti i ideale” oko kojih su se okupljale, ratovale i ginule njihove verne pristalice. Oni, koji su blagovremeno uviđali da njihove vođe postaju nedosledne u ostvarivanju “programskih ciljeva”, bili su tajno uklanjani bez suđenja i bez milosti, a njihova imovina konfiskovana u korist bezpogovornih režimskih poslušnika.

Svrha ovakve taktike delovanja navedenih špijunskih likova bilo je stvaranje i razvijanje novih režimskih struktura, poput Državnih bandi, koje su “U ime naroda” satirali te narode, tako što su te Državne bande Lenjina, Tita, Hitlera, Staljina, itd., vršile brutalne represije nad svima onima, koji su pokazivali, makar i mrvicu nezadovoljstva, neposlušnosti, otpora, i/ili raspolagali visokim stručnim, moralnim, verskim, političkim i finansijskim vrednostima, zbog čega su navedeni likovi rangirani na visokim pozicijama, kao najveći svetski zlikovci tokom 20. veka.

Onima, koji ne veruju da su navedeni likovi projektovani radi uspostavljanja Novog svetskog poretka, predlažem da na primer,  analiziraju lik Josipa Broza – Tita, tako što će se zapitati da li neko od njih zna da je na prostorima bivše Jugoslavije, pa čak i u celom svetu, postojao još neki bravar, koji je znao najmanje četiri strana jezika, znao da svira klavir, da jaše, da se mačuje, razumeo se u medicinu, nauku, poljoprivredu itd., poznavao učenja Marksa i Lenjina i  bio pisac čitavih tomova svojih sabranih dela. Koliko mi je poznato i ostali navedeni likovi su bili odlični poznavaoci mnogih od navedenih veština i pisci svojih sabranih dela.

Josip Ambroz (Tito)Iz video priloga Ko Je Bio Josip Broz Tito – World News zainteresovani su mogli saznati da je pravi Josip Broz rođen u Kumrovcu u siromašnoj porodici, zbog čega je izabran kao pogodan lik za Tajnu službu Austrougarske monarhije, pomoću koga je planirano razbijanje Kraljevine Jugoslavije.

Da bi stvorila lik Josipa Broza za svoje potrebe, Tajna služba Austrougarske monarhije izdala je nalog svom obaveštajcu, Josipu Ambrozu (bratu po ocu Josipa Broza) da ubije pravog Josipa Broza i preuzme njegov identitet.

Josip Ambroz je 1913. godine ispunio nalog Tajne službe Austrougarske monarhije, tako što je otrovao svog brata po ocu Josipa Broza iz Kumrovca (koji je imao crne krupne oči i nije imao kažiprst leve ruke) i preuzeo njegov identitet.

Da bi mogao da ispuni zadati nalog, hladnokrvni špijun i ubica – Josip Ambroz, po ubistvu svog brata po ocu Josipa Broza iz Kumrovca, od Austrougarske tajne Službe dobija konspirativni nadimak – Tito.

Špijunski zadatak protiv Kraljevine Jugoslavije Josip Ambroz, alijas Tito započeo je 1914. godine, kao podnarednik male izviđačko diverzantske grupe, sa obavezom da upada na teritoriju Srbije i brutalnim ubijanjem, pljačkama, paljenjem kuća, rušenjem vojnih struktura i silovanjima, širi strah među stanovništvom, zbog čega je Austrougarska tajna služba bila izuzetno zadovoljna metodama “rada” Josipa Ambroza, alijas Tita, pa mu je dodelila vojno odlikovanje.

U leto 1914. godine Austrougarska Tajna služba šalje Josipa Ambroza u Galiciju sa zadatkom da se infiltrira u redove Crvene carske armije. U jednoj od akcija, Josip Ambroz – alijas Tito, u svojstvu ranjenika, dopušta da bude zarobljen. U vojnoj bolnici Josip Ambroz je proveo šest meseci sakupljajući bitne informacije za Austrougarsku Tajnu službu. Iste godine, zbog građanskog rata u Rusiji, carska Crvena armija prekida učešće u prvom svetskom ratu.

Tim povodom, Josip Ambroz – alijas Tito dobija novi zadatak da na strani Lenjinovih komunista učestvuje u rušenju carske Rusije.

Tito i StaljinTitov talenat i sposobnost da neprijatelju “razveže jezik” dopali su se Načelniku Sovjetske Tajne službe Josifu Visjaronoviču Staljinu sa konspirativnim imenom “Veliki Koba”. “Veliki Koba”  je u Titu video najneupadljivijeg i najboljeg likvidatora za potrebe Sovjetskog Saveza, te neznajući da je Tito tajni agent Austrougarske, anganžuje ga za rad Tajne službe SSSR-a i daje mu tajno ime “Valter”.

Titova knjizicaNakon pada Austrougarske monarhije, Josip Ambroz – alijas Tito period između dva rata provodi kao poverenik Kominterne i tajni špijun NKVD-a za specijalne namene. Na tom zadatku bio je korišćen kao vođa velikih štrajkova, a po nalogu NKVD-a likvidirao je mnoge istaknute partijske ličnosti u Jugoslaviji, među kojima su bili i Blagoje Parović, Petar Miletić  i Milan Gorkić.

 1923. godine  po dolasku na vlast Adolf Hitler anganžuje Josipa Ambroza, kao svog školskog druga iz elitne špijunske škole u Pečuju, tako da on postaje tajni nemački agent.

Kao vođu Komunističke partije Jugoslavije policija Kraljevine Jugoslavije je uhapsila Josipa Ambroza i poslala ga u zatvor u Lepoglavi.

Pošto je postao i nemački tajni agent, Tito dolazi do informacija da će Beograd biti bombardovan, da će Nemačka napasti Sovjetski Savez, kao i da Nemačka planira istrebljenje jevrejskog naroda.

Takav razvoj događaja Josip Ambroz koristi da se oslobodi od svojih nalogodavaca. Dizanjem ustanka protiv Nemačke okupacije Josip Ambroz se žestoko zamerio Hitleru, koji zbog toga planira njegovu likvidaciju, ali je Josip Ambroz uspeo da do maja meseca 1944. godine izbegne sve Hitlerove zamke. Zbog toga Hitler odlučuje da još jednom organizuje lov na Josipa Ambroza alijas Josipa Broza – Tita, koji se tada nalazio u pećini kraj Drvara iz koje je uspeo da pobegne tajnim prolazom, tako da je Hitler zabeležio još jedan neuspeh u njegovom hvatanju.

Nakon svog bega iz Drvara Josip  Ambroz rešava da se osveti Hitleru, te kao verni Staljinov tajni agent, Josip Ambroz pod pseudonimom “Valter” odlazi u Moskvu sa molbom za pomoć. Staljin udovoljava Valterovom zahtevu, tako što mu daje jednu tenkovsku diviziju na čelu sa Maršalom Tolbuhinom, jer je tada mislio da će na taj način, nakon oslobođenja imati vlast nad Balkanom. Za nešto više od dve nedelje ta tenkovska divizija oslobađa Srbiju i Beograd.

Međutim, nakon oslobođenja Josip Ambroz – Tito rešava da se otrgne i od Staljinovog tutorstva, zbog čega dolazi do njihovog zvaničnog sukoba, uvođenja embarga i “Rezolucije Imforbiroa”.

Nakon smrti Staljina 1953. godine Tito preko Hruščova normalizuje odnose sa Sovjetskim Savezom i tako nestaju svi njegovi državni neprijatelji, što on koristi da učvrsti svoju vlast i postane značajan politički faktor u svetu.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Pravna mafijaVeć duže vremena Srbija pada na lestvici pravno stabilnih zemalja. Sve prethodne vlastodržačke partijske garniture prosto su se takmičile u donošenju pravnih propisa o zaštiti ljudskih prava i sloboda i ugrađivanju međunarodnih konvencija u domaći pravni sistem, tako što je kao vrhovna pravna instanca priznata nadležnost Međunarodnog suda za ljudska prava u Strazburu. Istovremeno sa donošenjem pozitivnih pravnih propisa sve te partijske strukture trudile su se da u institucije pravosuđa postave svoje stranačke kadrove, koji su u svom “radu” bili nezavisni od ustava i zakona. To je vremenom uspostavilo praksu lančane pravosudne korupcije do samog vrha pravosudnih institucija, koju je izvršna vlast štitila svojim tobožnjim “nemešanjem” u rad pravosuđa, ali u praksi vlasti su na “pasivan” način itekako pomagale pravosudnim institucijama da njihove pravno sumnjive odluke ne stignu na proveru u Međunarodni sud, što je postala sve učestalija praksa. Kako ovaj “model” srpska vlast sprovodi u praksi vidi se iz mojih ličnih iskustava.

Kad kažem vlast to se ne odnosi samo na ovu trenutnu, jer nisu oni izmislili taj “model”, već one prethodne. Naime, još za vreme mandata gospodina Vojislava Koštunice Srbija i Crna Gora su imale problem sa velikim brojem pritužbi građana Međunarodnom sudu na sudske odluke domaćeg pravosuđa. Oni su taj problem pokušali da reše tako što su u Ustavu Srbije i Crne Gore instalirali fiktivni Sud Srbije i Crne Gore sa navodnim sedištem u Podgorici, uz obavezu građana da se pre obraćanja Međunarodnom sudu Žalbom obrate Sudu Srbije i Crne Gore, pa ako im taj sud odbije  Žalbu, tek onda stiču pravo da se žale Međunarodnom sudu.

Sud Srbije i Crne Gore je bio samo fikcija, koja je tadašnjim vlastima poslužila da, makar privremeno pokažu Evropskoj Uniji kako su oni demokratska vlast, koja je smanjila broj pritužbi građana Međunarodnom sudu, jer iako je po Ustavu sedište suda bilo zvanično u Podgorici taj sud, po mom saznanju iz lične prakse, nije funkcionisao. Umesto toga, prema Informaciji Narodne kancelarije br. 03-070-120/2004 od 01.11.2005. godine (Prilog 1) postojala je neka nezvanična ustanova Suda Srbije i Crne Gore na adresi: Bulevar Mihajla Pupina br. 2, 11070 Novi Beograd, koja je prikupljala žalbe za taj sud ali o njima nije odlučivala (kasnije je na toj adresi bila smeštena “Uprava za ljudska i manjinska prava”).

Pošto praksa sa sudom Srbije i Crne Gore nije zaživela, po otcepljenju Crne Gore Republika Srbija je usvojila svoj Ustav u kome je poslednje pravno sredstvo pre obraćanja Međunarodnom sudu definisano kao Ustavna žalba. To je pravno značilo da Međunarodni sud neće uzimati u rad Žalbe koje nisu prošle instancu Ustavne žalbe. Na ovaj način, zahvaljujući višegošnjoj neažurnosti Ustavnog suda Srbije, taj sud je samo privremeno uspeo da prikoči navalu predmeta iz Srbije na Međunarodni sud.

Pošto nije više imala “nove pravne instrumente” za sprečavanje građana u obraćanju Međunarodnom sudu vlast je u Srbiji uvela praksu sprečavanja da slučajevi sa teškim  sudskim i pravnim zloupotrebama stignu pred Međunarodni sud. Vlasti to  rade uz pomoć JP PTT Srbija, koje je monopolska državna firma za distribuciju poštanskih pošiljki. Toj firmi je vlast izdala nezvanična uputstva da vrši plenidbu Žalbi državljana Srbije Međunarodnom sudu, koje sadrže drastično kršenje domaćeg i međunarodnog prava i da krivicu za navodni gubitak pošiljke svaljuje na Francusku poštu, a da o trošku JP PTT Srbija oštećenim strankama isplaćuje simbolične novčane naknade u domaćoj valuti.

Ovakav vid sprečavanja pravnog obraćanja višim pravosudnim instancama vlasti Srbije primenjuju i u domaćem pravosuđu, a oštećene stranke se od strane nadležnog tužilaštva upućuju da vode privatne sporove sa članovima državne Mafije, ako ih tužilaštvo osumnjiči da su zaplenili pošiljku pravnoj instituciji. Kako sve to izgleda u praksi nudim Vam na uvid primere iz ličnog iskustva uz prilaganje dokumenacije izdate od nadležnih službenih lica državnih ustanova Republike Srbije.

Konkretno, u mom  slučaju nn lica JP PTT Srbija, uz znanje i toleranciju vlasti, su u četiri navrata izvršila zaplenu mojih pravnih sredstava nadležnim sudovima (jednu pošiljku za sud Srbije i Crne Gore, jednu za Vrhovni sud Srbije i dve za Međunarodni sud u Strazburu).

Saznanje da u Srbiji legalno funkcioniše „Poštanska mafija“ stekao sam nakon odbijanja JP PTT Srbija da pravno sredstvo mog sina dostavi na nadležnost Sudu Srbije i Crne Gore, zbog čega je isto upućeno posredstvom Narodne kancelarije (Prilog 1). Pravnu potvrdu o funkcionisanju „Poštanske mafije“ dobio sam od OJT iz Bora povodom moje krivične prijave protiv nn lica JP PTT Srbija zbog zaplene moje plaćene preporučene pošiljke – Žalbe  za Vrhovni sud Srbije.

Naime, nakon podnete krivične prijave i više intervencija i odugovlačenja Opštinsko Javno Tužilaštvo iz Bora je utvrdilo koja su lica zaplenila moje pravno sredstvo, ali da bi ih zaštitilo odbilo je da ih procesuira po službenoj dužnosti, već mi je izdalo dokument  Kt-509/07 od 05.10.2007. godine (Prilog 2), u kome su imenovana okrivljena lica tzv. „Poštanske mafije“, uz predlog da ja protiv njih vodim privatne sudske sporove.

Naravno da ja nisam bio toliko glup i budala da o svom trošku vodim sudske sporove sa „Poštanskom mafijom“ pred korumpiranim pravosuđem Srbije, tako da su imenovani članovi „Poštanske mafije“ ostali zaštićeni.

Po drugi put postao sam žrtva „Poštanske mafije“, kada su mi njeni članovi zaplenili  tužbu za Međunarodni sud u Strazburu, nakon odbijanja Ustavnog suda da mi, na teret države, dosudi odštetu zbog povrede prava na pravično suđenje od strane sudija Opštinskog suda iz Bora i Okružnog suda iz Zaječara, koji su, i pored tri pravosnažne presude o mom nezakonitom raspoređivanju i nezakonitom otpuštanju sa posla bez isplata otpremnine i zaostalih zarada, odbijanjem odštetnog zahteva praktično legalizovali falsifikovanje mojih radnih časova u firmi po nalogu direktora da mi nakon nezakonitog otpuštanja ne bi isplatio zaostale zarade, a nakon takvih presuda napredovali su na lestvici tzv. “nezavisnog pravosuđa”, posebno sudije Opštinskog suda iz Bora, od kojih je sudija, koji je pomogao u zataškavanju falsifikovanja moje evidencije iz šihtane knjige unapređen u sudiju Okružnog suda u Zaječaru, a sudija koja je odbila moje zahteve za naknadu štete zbog nezakonitog otpuštanja sa posla bez isplate otpremnine i zaostalih zarada unapređena je u vršioca dužnosti Predsednika tog suda, koji je preimenovan u Osnovni sud Bor.

Dakle, zbog obimnog dokaznog postupka o sabotaži pravnog poretka Srbije u mom slučaju od strane pravosudnog sistema, pritužbu sudu u Strazburu poslao sam kao paket za koji mi je prijemna pošta iz Bora izdala odgovarajuću potvrdu (Prilog 3).

Pošto mi se nije vratila povratnica da je moja pritužba predata sudu u Strazburu, kod prijemne pošte u Boru pokrenuo sam potražni postupak. Tim povodom glavni referent pravnik pošte Bor, koja je u dokumentu Kt-509/07 Opštinskog Javnog Tužilaštva iz Bora od 05.10.2007. godine imenovana kao jedan od dva počinioca zaplene mog pravnog sredstva Vrhovnom sudu Srbije, elektronskom poštom obavestila me da je moja međunarodna potražnica pod br. 53/2012 pozitivno rešena, odnosno da je moja pošiljka uručena 05.03.2012. godine i da mi je obaveštenje o tome otpremljeno 06.04.2012. godine (Prilog 4).

Umesto Rešenja međunarodne potražnice pod br. 53/2012 prijemna pošta Bor mi je dostavila falsifikovano Rešenje potražnice br. 2012-35960/I od 28.03.2012. godine (Prilog 5).

Navedeno Rešenje br. 2012-35960/I predstavlja klasični falsifikat Rešenja br. 53/2012, zato što je istim umesto rešavanja međunarodnog potražnog postupka vršeno rešavanje nečijeg domaćeg postupka pod navedenim brojem. Kao što se vidi falsifikat je učinjen tako što je zamenom Rešenja 53/12 sa Rešenjem br. 2012-35960/I iz rešavanja međunarodnog potražnog postupka, „Poštanska mafija“ sa namerom i umišljajem isključila iz postupka rešavanja potražnice primaoca pošiljke (Međunarodni sud u Strazburu) i distributera pošiljke na teritoriji primaoca pošiljke (Francusku poštu). Počinioci falsifikata su namerno propustili da navedeno Rešenje potražnice overe svojim potpisima, zbog čega gajim osnovanu sumnju da su navedeni falsifikat počinila ista lica na relaciji pošte Bor – Beograd, koja su od strane OJT iz Bora imenovana kao počinioci krivičnog dela povrede prava na podnošenje pravnog sredstva KZ RS u dokumentu Kt-509/07 Opštinskog Javnog Tužilaštva iz Bora od 05.10.2007. godine.

Kako pri Međunarodnom sudu u Strazburu funkcioniše ustaljena procedura da se u zakonskom roku podnosilac tužbe službeno obavesti o prijemu njegove tužbe, što je u mom slučaju izostalo, ja sam od Samostalnog sektora za međunarodne poslove JP PTT Srbija zatražio da se utvrdi stvarni status moje pošiljke. Tim povodom od navedene službe elektronskom poštom od 14.05.2012. godine dobio sam službeno obaveštenje da Francuska pošta nije u stanju da potvrdi uručenje moje pošiljke Međunarodnom sudu u Strazburu (Prilog 6).

Potvrdu obaveštenja Samostalnog sektora za međunarodne poslove JP PTT Srbija da moja pošiljka nije predata Međunarodnom sudu potvrdila je direktor RJ POŠTANSKOG SAOBRAĆAJA iz Bora, Suzana Stojanović dopisom br. 2012-35960/4 od 17.05.2012. godine (Prilog 7).

Pošto su članovi „Poštanske mafije“ uhvaćeni na delu da su mi zaplenili pošiljku za Strazbur, morali su da mi isplate naknadu kao da je tobože pošiljka izgubljena krivicom Francuske pošte a ne „Poštanske mafije“, čiji su članovi zaposleni u JP PTT Srbije. Rešenje o naknadi simbolične naknade donela je gospođa Suzana Stojanović pod br. 2012-35960/5 od 31.05.2012. godine (Prilog 8).

Povodom navedene zaplene moje tužbe protiv države Srbije zbog sabotaže pravnog poretka od strane lica zaposlenih u njenom pravosuđu uzalud sam se žalio Predsedniku Srbije Tomislavu Nikoliću, ministru za borbu protiv korupcije Aleksandru Vučiću, predsedniku Vlade Ivici Dačiću, ministru pravde Nikoli Selakoviću, direktoru JP PTT Srbija Milanu Krkobabiću, Zaštitniku građana Saši Jankoviću, direktoru Bezbednosno Informativne Agencije, itd. Većina njih nije htela ni da mi odgovori na dopise, a neki od njih su me obavestili da su navodno predmet prosledili Ministarstvu pravde, institucijama poštanske uprave ili Republičkom Javnom tužilaštvu, koje po tom pitanju nisu preduzele nikakve pravne radnje da mi nadoknade izazvanu štetu (Prilog 9).

U međuvremenu „Poštanska mafija“ je zaplenila i moju drugu tužbu Međunarodnom sudu protiv države Srbije i ponovo mi izdala falsifikovano Rešenje potražnice, što znači da se ne boji pravne države, a i zašto bi kad država od njenog anganžovanja ima koristi, jer joj „Poštanska mafija“ direktno pomaže u smanjenju tužbi Međunarodnom sudu protiv države Srbije.

Slobodan Radulović

Harizmatična vlast zasniva svoju legitimnost na sposobnostima (moćima) svoga vođe odnosno smatra se da je njen vođa odabrani prorok koji je poslan na Zemlju da izvrši svoju misiju. Karakteristična obeležja za takvu vrstu vlasti su magijski rituali i obredi. Za vreme 20. veka javljaju se takve vlasti u nacističkoj Nemačkoj (Hitler), Italiji (Musolini), SSSR-u (Lenjin i Staljin), Kini (Mao Ce Tung)  Jugoslaviji (Tito), itd.

Karakteristično je da su takvi ljudi uglavnom duhovne vođe ili proroci, te u 20. veku ih nazivamo diktatorima koji umesto demokratije uvode totalitarni poredak.

Postoji i neka vrsta vlasti između tradicionalne i harizmatične, a karakteristična je za države Dalekog istoka kao Kinu ili Egipat (Faraoni).
Karakteristično za harizmatičnu vlast je da se ne može dugo održati na vlasti tj. nestabilna je jer često proizlazi iz kolektivne histerije, te uvek nakon nje dolazi do insitucionalizacije vlasti odn. do racionalno-legalne vlasti.
Racionalno-legalna vlast zasniva svoju legitimnost na poštovanju opštih pravila, zakona i ustava (načelo legalnosti). Nosioci vlasti na svoje položaje došli su putem propisanih pravila u zakona, i zbog toga su legitimno prihvaćeni. Takva vlast je impersonalna.

Legitimnost označava da je vlast priznata od strane stanovništva jedne države, tj. da je stanovništvo podržava i smatra je nužnom za održanje društvene zajednice. Prema gledištu političke sociologije svaka je vlast legitimna, sem izuzetaka kao što je uzurpacija, diktatura i tiranija. Naime, legitimnost vlasti proizlazi iz volje naroda, odn. državna vlast vrši volju naroda (jer je narod suveren) i takav oblik vladavine je najbolji jer mu je svrha opšta dobrobit.

Naime, ako je na izborima u Srbiji izabran neko većinom glasova za predsednika onda je on legitimni predsednik Srbije. Ali ako je predsednik izabran krađom glasova na izborima, onda je on za lopove  i legalan i legitiman a za većinu birača je samo uzurpator ili diktator,  jer da bi se neka vlast stvarno mogla smatrati narodnom, a ne odnarođenom ili nenarodnom, bitno je služi li ta vlast opštem dobru i boljitku građana Srbije. Vlast u Srbiji ne bi bila odnarođena i nelegitimna kada bi svojim postupanjem služila objektivnom opštem dobru i boljitku građana Srbije.

Svaka legalna garnitura na vlasti u Srbiji, po svojim postupanjima i po svojim odlukama može biti ili narodna vlast ili odnarođena vlast, a to što je legalna ne čini je niti narodnom niti odnarođenom. Većina naroda u svakoj državi priželjkuje stvarnu narodnu vlast, dakle vlast koja ostvaruje legalne i legitimne nacionalne ciljeve i interese, koja donosi takve zakone i pravne okvire da svi građani budu ne samo formalno jednaki pred zakonom nego da i svi budu poštovani u svome uverenju i svojoj patnji zbog nepravednog gubitka najbližih te da svi budu u prilici da prema svojim sposobnostima i prema svome trudu i radu napreduju u svim segmentima ličnog, porodičnog i društvenog života.

Dakle, odnarođena ili nenarodna vlast je svaka ona vlast, koja narodu nameće partijsku ideologiju,  koja je van narodnog domena. Naprimer, ideologija Komunizma, koja je internacionalna po svom karakteru je nenarodna jer služi jednoj ideologiji pisanoj i kreiranoj od stranaca tj. stranih filozofa Marksa i Engelsa i njihovih pomagača sa ciljem dominacije te tvrde, isključive i diktatorske ideologije na prostoru čitave zemaljske kugle. Takva ideologija služila je svojim gospodarima van granica Srbije. U tu svrhu su bile i osnivane i prva, druga i treća Internacionala, u tu svrhu su iz Boljševičkog centra slati agenti,diverzanti i agitatori po čitavom svetu. Jedan od takvih likova čudnog akcenta i manira bio je i Josip Broz – Tito. Njegovi levi „naslednici“, koji ga još uvek „dižu u nebo“ duboko u duši imaju Internacionalu, tj. Slobodna, nezavisna i prosperitetna država Srbija im nije cilj niti ideal i tu je uzrok gotovo svih naših problema.

Problem leži u činjenici ,da „ONI“ (preimenovane i novoimenovane komunističke partijske ćelije) još uvek ne smatraju ni granice, ni bogatstva, ni nacionalni ponos i patriotizam važnim i presudnim...Oni su „ogrezli“ u „višim“ ideološkim „stremljenjima“ stranim interesima, a Srbija im je samo jedna stepenica prema služenju anacionalnoj globalističkoj ,,masonskoj EU“.

Prema tim parametrima takva vlast, takvi političari ne mogu se smatrati narodnim ni srpskim u pravom značenju tog pojma. Nasuprot njima stoje Nacionalisti – Srpski Patrioti, kojima je Srbija domovina i Srpska država na prvom, a ne na poslednjem mestu, njihov predstavnik na funkciji predsednika Srbije bio bi ponosan na tu funkciju (ne bi se toga stideo) i tu časnu obavezu ne bi poistovećivao sa radnim mestom u interesu EU i ne bi nastojao da svoje “radno mesto” sačuva izbornim krađama i falsifikovanjem volje građana Srbije.

Na pomolu izborna krađa stoleća?

Režimska izborna krađa predstavlja nasilje nad pravnim poretkom

Izborna krađa u Vranju?

Dveri: Najveća izborna krađa do sada

RTS : SRS: Izborna krađa na Kosovu

Velika Izborna Kradja u Zaječaru

Izborna kradja u Beogradu

IZBORNA KRAĐA U PROKUPLJU

IZBORNA KRAĐA U NIŠU.

Izborna krađa u Novom Sadu

U RS i mrtvi glasaju

PASTOR: TADIĆ JE KRAO

Dveri: U krađi učestvovao i CESID

Slobodan Radulović

Otkako je sveta i veka svaka državna vlast je težila da to svoje „blago“ sačuva što je moguće duže. U takvom nastojanju tražena su različita rešenja. U zavisnosti od postojećih političkih, ekonomskih, istorijskih i dr. faktora, neka od rešenja za očuvanje vlasti nametnula su se kao dominantna.

Tako, naprimer u većini zemalja u svetu, kao oblik vladanja nametnuto je tzv. „Demokratsko vladanje“, koje podrazumeva izborni sistem, koji omogućuje da većina punoletnih državljana glasanjem na izborima, između više kandidata, izaberu onog kandidata za koga veruje da će biti njihova „dobitna kombinacija“ do narednog izbornog perioda.

Da bi kandidat pobedio na izborima mora tokom izbornog perioda da pruži uveravanja glasačkom telu da je upravo on taj koji većini glasača može ponuditi najbolje životne opcije. Nažalost, prilikom takvih uveravanja biračkog tela mnogi kandidati su u svoj izborni program uveli tzv. „grubu igru“, koja je suspendovala „fer plej“ igru i „takmičarsko dostojanstvo“ i umesto toga uveli „cilj opravdava sredstvo“ ili „pobeda po svaku cenu“.

Šta to znači u praksi?

Pa, znači upravo ono što je navedeno, tj. ne biraju se sredstva i načini da se dođe do pobede na izborima. Takvi nastupi iznedrili su praksu davanja lažnih i nerealnih obećanja, razne vrste izbornih manipulacija sa biračkim spiskovima (glasanje umesto umrlih osoba), finansiranjem izbornih kampanja prljavim novcem (novac od kriminalnih aktivnosti), zloupotrebe prava glasa (glasanje po nalogu šefa neke firme ili državne ustanove – naročito policijske, zatvorske i vojne ustanove), izbornim komisijama (u komisije se ubacuju ljudi na koje kandidat ima privatnog uticaja), kupovinom glasova (glasanje za kandidata uz novčanu isplatu ili zbog obećanja neke pogodnosti nakon izbora – najčešće dobijanje zaposlenja, nekog unapređenja ili amnestija za neki zakonski prekršaj), itd.

Nakon izbora, tako izabrani kandidat, ima vremena i političke mogućnosti da tokom svog mandata kreira strukturu vlasti onako kako mu najviše odgovara da sebi u narednom mandatu obezbedi produžetak vladavine. Ukoliko je to Ustavom i zakonom onemogućeno  (u nekim zemljama je izbor istog kandidata ograničen na samo dva mandata), onda radi na tome da mu naslednik obično bude poverljiva osoba iz istog, sličnog, pa čak i potpuno drugačijeg političkog okruženja. Bitno je da mu ta osoba tokom svog mandata obezbedi nastavak korišćenja državnih privilegija, makar u redukovanom obliku.

U državama sa slabim demokratskim tradicijama nije neobično da jednom izabrani ili nametnuti vladar, uz pomoć instaliranih službi represije (vojska, policija, državna bezbednost) sebi trasira put za doživotnu vladavinu (naprimer Josip Broz Tito – vladao je od 1945 – 1980. godine). Takve režime u svetu većina drugih država smatra diktatorskim.

A kako se uspostavlja diktatorski režim?

Najčešći i najsigurniji način da neki vladar postane diktator je ukoliko uspe da strukturama državne represije (vojska, policija, državna bezbednost, tužilaštvo, sudstvo) nametne svoju direktnu ili indirektnu podređenost. U praksi to je obično manji problem nego što je obezbeđenje duže vremenske potčinjenosti, jer to je glavni problem vlastodržaca. Od uspešnosti rešavanja tog problema zavisi i dužina njihovog opstanka na vlasti.

Najduži mandat vladavine Jugoslavijom imao je Josip Broz Tito, koji je uspeo da sebi obezbedi istovremeno doživotno obavljanje sledećih dužnosti:

Predsednik Republike,

Vrhovni komandant Armije, i

Predsednik jedine političke stranke (Savez Komunista Jugoslavije).

Da bi postigao ovoliku koncentraciju diktature Josip Broz je direktno ili posredno prethodno ovladao vojnim strukturama, policijskim strukturama, državno – bezbednosnim strukturama, tužilaštvima i sudskim strukturama.

Da bi neko mogao da uspostavi i doživotno održava u funkciju toliku koncentraciju moći morao je da ima izgrađen mehanizam bezpogovorne poslušnosti u izvršavanju naloga vladara.

Takvu bezpogovornu poslušnost Josip Broz Tito je izgradio tako što je naredio ili odobrio žestoke represije svojih potčinjenih državnih struktura nad svim svojim političkim protivnicima i neistomišljenicima. Iz doba takvih obračuna ostali su poznati: nasilne mobilizacije, masovna streljanja tzv. „narodnih neprijatelja“, tzv. „Dahauski i imfobiroski procesi“, tzv. „obavezni otkupi“ itd. Računa se da je kroz takve krvave represalije stradalo oko milion ljudi, zbog čega Josip Broz Tito zauzima 10 – to mesto na Top listi najvećih svetskih zločinaca – vidi ovde.

Nakon smrti Josipa Broza Tita, sve nacionalne vođe naroda sa prostora bivše Jugoslavije, oslobodile su se straha od doživotnog Vrhovnog komandanta i međusobno su otpočeli borbu za nasledstvo Titovog diktatorskog trona. U toj njihovoj borbi, kao prva politička žrtva postao je Savez Komunista Jugoslavije, koji se raspao na republičke političke partije, koje su svaka za sebe počele da uspostavljaju vlast u svojim republičkim granicama, sa ambicijama svojih vođa, da svako od njih postane vladar, po modelu Josipa Broza Tita, pa makar to bilo samo u okviru republičkih granica. Pošto su na prostorima tih republičkih granica živele višenacionalne zajednice, ambicije novih republičkih partijskih lidera bile su da, kao Tito, sve nacionalne zajednice sa tih prostora potčine svojoj vladavini. Naravno, takve njihove ambicije imale su podršku samo njihovih nacionalnih zajednica, zbog čega su politička i verska neslaganja ubrzo prerasla u ratne sukobe, koji su obilato potpirani i od strane obaveštajno – finansijskih službi stranih zemalja, a ishod svega je raspad Jugoslavije i formiranje nacionalnih država.

U svetlu navedenih događanja Srbija, kao najbrojnija nacionalna zajednica, imala je svog Josipa Broza Tita u liku Slobodana Miloševića, koji je gajio ambiciju da postane vladar svih teritorija na kojima su živeli Srbi.

U takvoj svojoj ambiciji ovaj „srpski Tito“ nije prezao da za svoje ciljeve koristi neke od metoda Josipa Broza. Tako, naprimer uspeo je da svojoj vlasti podredi srpske vojne, policijske, bezbednosne, tužilačke i sudske strukture. Kao i Josip Broz Tito svoju bezpogovornu vlast obezbedio je uklanjanjem svojih političkih protivnika i neistomišljenika (vidi TAJNO ODELJENJE DB ZA POLITIČKA UBISTVAUNIŠTAVANJE DOKAZA O ZLOČINIMA DRŽAVNE BEZBEDNOSTI JE SLUŽBENA TAJNA). Za uklanjanje političkih protivnika je,kao i Tito, koristio bezbednosne strukture, a za terorisanje stanovništva tzv. „paravojne formacije“.  Za razliku od Tita, za zločine Miloševićevog režima, iako su po brojnosti daleko manji od Titovih, ima mnogo više neoborivih i sudski izvedenih dokaza. Naprimer: ubistvo Ivana Stambolića i dvostruki pokušaji ubistva Vuka Draškovića.

Iz perioda vladavine Miloševića zabeležene su i velike krađe izbornih rezultata, kao i uspostavljena sprega politike, kriminala i pravnog sistema.

Nakon pada Miloševićevog režima uspostavljene paravojne i druge paradržavne strukture, u sprezi sa moćnim tajkunima i mafijom, uspostavile su svoje sfere vladavine Srbijom (vidi ovde i ovde), što već čitavu deceniju zvanično funkcioniše kao sprega kriminala, politike i pravosuđa. Rezultate delovanja ovih paradržavnih struktura, policija i tužilaštvo su prepoznali kao „organizovani kriminal“, koji je podeljen na svoje resorne nadležnosti: „Narko mafija“, „Stečajna mafija“, „Putna mafija“,  „Duvanska mafija“, „Prosvetna mafija“, „Farmaceutska mafija“, „Carinska mafija“ itd. Tih mafija ima najmanje onoliko koliko ima i ministarstava u vladi Srbije, koja je zvanično u ratnom stanju sa svim strukturama organizovanom gkriminala. Ko će od njih pobediti u toj borbi biće i verovatni vlastodržac u narednom izbornom periodu. Prema trenutnom stanju na terenu vlada je, za sada, još uvek u podređenom položaju i ukoliko ne dobije pomoć EU i Amerike postoji realna šansa da taj rat izgubi.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Na osnovu Rešenja br. 334-00-00957/2010-04 Ministarstva poljoprivrede, trgovine, šumarstva i vodoprivrede od 01.04.2011. godine, kojim je odbijena moja žalba u vezi kršenja Kodeksa poslovne etike, obaveštavam građane i nadležne institucije da će po pravosnažnosti navedenog Rešenja u Srbiji biti legalizovana praksa, kojom će državnim javnim preduzećima biti dozvoljeno da građanima  ispostavljaju račune sa retroaktivno izmišljenim dugovima (“dugovi za prethodni period”), za struju, vodu, grejanje, telefon ili neke druge usluge, na osnovu čega će im uz takve račune biti upućene pretnje i ucene da, ukoliko izmišljena dugovanja ne uplate u ostavljenom roku sa uračunatom zakonskom kamatom, biće im obustavljena dalja isporuka struje, vode, grejanja, telefoniranje ili neke druge usluge.

Pitate se da li je tako nešto moguće?

Naravno da je moguće kada nosioci državnih nadležnosti, na koje su izabrani u Skupštini Srbije, i za čije obavljanje su položili svečane zakletve „da će iste obavljati u skladu sa Ustavom i Zakonom“, imaju preča posla, pa zbog toga svoja zakonska zaduženja Dekretom prenose u nadležnost osobama, u koje navodno imaju poverenja, iako te osobe nisu izabrane u Skupštini Srbije za takva zaduženja i za njihovo zakonito obavljanje nisu položile zakletvu, pa tako ne mogu ni snositi odgovornost za nezakonite odluke.

Lepo su se gospoda ministri dosetili kako da maltretiraju narod a da za to “ne budu odgovorni” .

A kako to vlast radi?

Navodim primer iz svog ličnog iskustva

Zbog izmišljenog dugovanja u iznosu od preko 18.000 dinara iz prethodnog perioda, kada mi zbog havarije niskonaponske mreže nije vršena isporuka struje na nedovršenom objektu kod Zaječara, od strane Elektrodistribucije Zaječar ucenjen sam, pod pretnjom obustave dalje isporuke struje, ukoliko navedeno dugovanje sa troškovima zatezne kamate i sudskim troškovima, po osnovu navodne odluke o sudskom izvršenju (oko 24.000 dinara) ne uplatim u ostavljenom roku.

Kako u navedenom periodu, zbog havarijskog stanja naponske mreže, na mom brojilu nije bila registrovana nikakva potrošnja struje, niti sam u tom periodu od strane Elektrodistribucije dobijao bilo kakva mesečna zaduženja, u prvom trenutku pomislio sam da se radi o nekoj greški.

Međutim, nakon izmene nekoliko mailova sa nadležnima, shvatio sam da oni imaju ozbiljnu nameru da mi to naplate.

Uzalud sam se pozivao na to da mi nisu prethodno dostavljali nikakve mesečne obračune i da je teoretski nemoguće da toliki dug nastane samo po osnovu takse za električno brojilo, a pošto se radilo o retroaktivnom periodu, uložio sam i prigovor zastarelosti uz poziv na član 360. u vezi člana 378. stav 1. tačka 1. Zakona o Obligacionim Odnosima, po kome ta vrsta dugovanja zastareva u roku od godinu dana.

Na ovaj moj argument nadležni iz Elektrodistribucije Zaječar su tvrdili da oni imaju pravosnažno Rešenje Opštinskog suda iz Zaječara za sudsku naplatu svog potraživanja.

Naravno, bio sam iznenađen tvrdnjom da u Srbiji postoji mogućnost da neko nekome izmisli neko dugovanje, tuži ga sudu i onda taj sud, bez znanja i učešća tuženog, donese Rešenje o prinudnoj naplati izmišljenog dugovanja.

Zbog takvog postupanja nadležnih iz Elektrodistribucije Zaječar uložio sam Žalbu Ministarstvu trgovine i usluga.

Ministarstvo trgovine i usluga je moju Žalbu prosledilo u nadležnost inspektoru tog ministarstva Jasminki Jocić iz Zaječara.

Nakon toga, od tržišnog inspektora Jasminke Jocić, umesto službenog rešenja sa pravnom poukom, dobio sam Obaveštenje, kojim se moja žalba odbija.

Zbog nepoštovanja  utvrđene službene procedure iz Zakona o upravnom postupku, u vezi rešavanja Žalbe od strane prvostepenog organa, uz netačno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu primenu materjalnog prava, od Ministra trgovine i usluga, tražio sam da navedeni akt ukine i postupak obnovi.

Tim povodom nisam dobio obaveštenje iz Ministarstva trgovine i usluga da je navedeni akt ukinut, ali postupak je obnovljen i moja Žalba je ovog puta odbijena Resenjem inspektora trgovine i usluga Jasminke Jocić br. 330-334-1502/2010-06  od 05.10.2010. godine.

Iz navoda ovog Rešenja vidi se da je tržišni inspektor Jasminka Jocić, radi odbijanja moje žalbe, retroaktivno primenjivala odredbe Zakona, koji nisu postojali u periodu za koji mi je vršen navedeni obračun.

Takođe, i pored mog insistiranja, nije mi dostavljeno navodno sudsko izvršenje na koje su se tokom vođenja postupka pozvali nadležni iz Elektrodistribucije Zaječar i tržišni inspektor Jasminka Jocić.

Zbog netačno utvrđenog činjeničnog stanja, pogrešne primene materijalnog prava i osnovane sumnje da je tokom vođenja prvostepenog postupka, radi opravdanja postupanja nadležnih iz Elektrodistribucije Zaječar, izmišljeno ili falsifikovano sudsko rešenje o prinudnoj naplati izmišljenog duga, na Rešenje br. 330-334-1502/2010-06 tržišnog inspektora Jasminke Jocić od 05.10.2010. godine podneo sam Žalbu Ministru trgovine i usluga.

U međuvremenu, došlo je do rekonstrukcije Vlade, tako da je bivše Ministarstvo trgovine i usluga sada postalo Ministarstvo poljoprivrede, trgovine, šumarstva i vodoprivrede.

Pošto ni nakon četiri meseca od uložene žalbe, odnosno dva meseca nakon pomenute rekonstrukcije moja žalba nije bila rešena uložio sam UrgencijuDopunu urgencije .

Kao reakciju na to, dana 16.05.2011. godine, dobio sam Rešenje br. 334-00-00957/2010-04 Ministarstva poljoprivrede, trgovine, šumarstva i vodoprivrede od 01.04.2011. godine, koje mi je dostavljeno uz propratni Akt br. 330-334-1502/2010-06 tržišnog inspektora iz Zaječara Jasminke Jocić od 11.05.2011. godine (vidi sliku na početku teksta ili prvu stranicu uz Rešenje iz ministarstva).

Kao dokaz verodostojnosti ovaj propratni akt overen je njenim potpisom, okruglim pečatom nadležnog Ministarstva i sa jednom jasno vidljivom   flekom od kafe (naznačeno strelicom), što je siguran dokaz da se radi o verodostojnom državnom aktu.

U Rešenju br. 334-00-00957/2010-04 Ministarstva poljoprivrede, trgovine, šumarstva i vodoprivrede od 01.04.2011. godine, koje je ispisano na osam stranica, prilično verno su citirani svi moji navodi o nezakonitosti prvostepenog rešenja, zbog netačno utvrđenog činjeničnog stanja, pogrešne primene materjalnog prava i odbijanja dostavljanja „misterioznog“ sudskog rešenja, ali umesto poništaja prvostepenog rešenja ono je potvrđeno.

To praktično znači da i novo ministarstvo daje podršku netačno utvrđenom činjeničnom stanju, pogrešnoj primeni materijalnog prava i upotrebi „misterioznog“ sudskog rešenja o prinudnoj naplati izmišljenog duga (takvo rešenje meni nije bilo nikada dostavljeno niti sam bio pozivan prilikom vođenja eventualnog sudskog postupka), a sve sa očiglednom namerom da takvom podrškom zaštiti kadrove vladajuće koalicije na funkcijama u državnim strukturama.

Kao i prvostepeni organ, tako i drugostepeni organ, kao opravdanje za odbijanje moje žalbe navodi “misteriozno sudsko rešenje”, ali kao i svi dosadašnji akteri i novo ministarstvo odbija da mi isto stavi na uvid.

Prema navodima državnog sekretara Ljubiše Dimitrijevića (potpisanog u svojstvu donosioca Rešenja (!!!???) br. 334-00-00957/2010-04 Ministarstva poljoprivrede, trgovine, šumarstva i vodoprivrede od 01.04.2011. godine), uz poziv na nadležnost po ovlašćenju iz rešenja ministra Ministarstva poljoprivrede, trgovine šumarstva i vodoprivrede broj 119-01-29/2011-09 od 24.03.2011. godine,  novoimenovani ministar mu je između ostalog poverio i rešavanje žalbi na prvostepene postupke!!!???

Naime, novi ministar na čelu navedenog ministarstva je Dušan Petrović. On je pravnik po struci i bivši minister pravde Republike Srbije.

Kao pravnik po struci, valjda u interesu prakse iz Miloševićevog perioda, gospodin ministar je u svom ministarstvu uveo praksu da, izdavanjem punomoćja, svoju nadležnost u vezi donošenja drugostepene odluke po izjavljenoj žalbi, umesto njega može doneti neko koga on ovlasti.

To vam je isto, kao i kad bi neki sudija, koji je izabran u Skupštini Srbije i koji se svečanom zakletvom obavezao na poštovanje ustavnosti i zakonitosti, prilikom obavljanja sudijskog poziva, izda punomoćje nekom sudskom pisaru, koji naravno nema kvalifikacije sudije, niti je zakonom izabran za takvu dužnost,  da može umesto njega da sudi i donosi presude!!!???

Dalje, to je isto kao kada bi neki Načelnik policijske uprave izdao punomoćje nekom kriminalcu u koga ima lično poverenje da umesto njega rukovodi tom policijskom upravom!!!???

Što bi rekao Šojić: “I šta se dalje događa?”

Punomoćem ovlašćeni činovnik Vlade, na dužnosti državnog sekretara, na osnovu Dekreta ministra Dušana Petrovića postaje drugostepeni organ, tj. Zamenik novoimenovanog ministra, jer taj ministar, očigledno nema poverenje da navedenu žalbu obradi neki njegov zamenik i tako obrađenu mu podnese na potpis.

Ne, u slučaju ove vlasti, njihovi kancelarijski pisari Dekretom postaju zamenici ministara, a verovatno i ostalih članova Vlade i u praksi oni obavljaju ministarske poslove.

Valjda zbog takvog vršenja svojih zaduženja članovi Vlade Republike Srbija gaje optimizam da će to biti najbolja preporuka Srbije za članstvo u Evropskoj uniji.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović


O mahinacijama nadležnih u borskoj toplani bilo je dosta reči na ovom i drugim blogovima, kao i u izveštaju budžetskog inspektora, što sve očigledno nije bilo dovoljno za hapšenje i procesuiranje odgovornih. Nameće se logično pitanje ZAŠTO?

Po mom ličnom ubeđenju to je zato što se radi o kadrovima vladajuće državne koalicije – dakle radi se o kršenju zakona od strane struktura vlasti, tj. o bahatoj vlasti.

Bahatoj vlasti nije stalo do interesa naroda jer ona vodi računa samo o svojim ličnim interesima. A lični interesi vlasti su da što duže vlada po svaku cenu. Takvu vlast uopšte nije briga da li narod ima neke izvore prihoda i kolike su cene osnovnih životnih namirnica i komunalnih usluga. Ona samo razmišlja kako da od naroda otme još ono što nije oteto. Takvu vlast nije briga ni zašto narod protestvuje, štrajkujeje glađu i žeđu, vezuje se za šine i mostove, seče prste, vrši samoubistva.

Radi opstanka što duže na vlasti ta vlast se odmetnula od naroda i radi odbrane od gubitka vlasti instalirala je jake policijske, propagandno-informativne i tzv. „pravosudne institucije“.

Eto zato takva vlast neće da hapsi i sudi svojim lopovima i svojim hoštaplerima, jer joj takvi kroz pljačke, lopovluke, podizanje cena i uvođenje novih poreza i nameta pribavljaju prihode za što duži opstanak na vlasti. Lopovima i hoštaplerima će suditi narod kad se steknu uslovi, tj. nakon podizanja ustanka i promene te vlasti.

Da bi obezbedila vladavinu na teritoriji cele države takva je vlast instalirala svoje ogranke u mnogim gradovima, među koje spada i Bor. Setite se samo koliko je lažnih obećanja davano pre godinu dana povodom lokalnih izbora (Nova Topionica, Solarna elektrana, završetak gradnje hotela na Crnom Vrhu, Univerzitet u „Kapijama Bora“ itd. itd.). Međutim, za svaki slučaj vlast je sebi obezbedila pobedu na izborima kupovinom glasova. Valjda zato sada ta vlast i ne razmišlja da ispuni data predizborna obećanja. Umesto toga, po preuzimanju mandata ta se vlast opredelila da podigne cene svih komunalnih usluga, a kakve će joj sve ideje za povećanje poreza i nameta pasti na pamet ostaje da se vidi.

Koliko je vlast u Boru bahata vidi se po tome što je za svoje privilegovane članove i poštovaoce, preko borske toplane, obezbedila produžetak grejne sezone u naselju „NGC“, jer po meri te vlasti grejanje u Boru je postala privilegija samo onih borskih naselja u kojima živi većina vršilaca i simpatizera te vlasti. Naravno , cenu takve privilegije plaćaju oni drugi građani kojima je grejanje ukinuto par dana nakon grejne sezone, a i tokom sezone im je grejanje povremeno ukidano navodno „zbog kvarova mreže“.

Kao čin zahvalnosti za iskazanu poslušnost nadležnih iz Toplane u vezi diskriminacionog zagrevanja stanova „poštovaocima vlasti“ van grejne sezone, verovatno neće biti procesuiranja iz izveštaja budžetskog inspektora, jer institucija „budžetski inspektor“ je sastavni deo pomenute vlasti i ona u praksi služi samo da obezbedi poslušnost upravljačkih struktura u javnim preduzećima, koja su takođe strukturalni delovi pomenute vlasti.

Prema navedenom primeru bahatosti vlasti narod ,koji ne voli takvu vlast, rizikuje u perspektivi da mu vlast isključi i vodu (sa isključenjima struje vlast odavno već primenjuje ovu vrstu diskriminacije – vidi: http://bokisingl.wordpress.com/  DA LI JE SRBIJA BANKROTIRALA?).

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

LUSTRACIJA U LANCIMA

Većina bivših komunističkih država otvorila je dosijee o građanima koje su vodile njihove službe bezbednosti. Dosijea su otvorena u Bugarskoj (2006), Češkoj (2003), Mađarskoj (1991), Bosni (2000), Makedoniji (1998), Poljskoj (2001), Rumuniji (2005), Slovačkoj (2002), Sloveniji (2003). Samo u Srbiji to nije urađeno kako oštećeni građani Srbije ne bi saznali koje su to njihove komšije i prijatelji uz čiju su pomoć i cinkarenje slati na Goli otok, vršen im mobing i nameštani im otkazi. Zbog izostale lustracije “vladari iz senke” nad sudbinama građana Srbije i dalje nesmetano obavljaju svoj prljavi posao, jer Srbija izbegava da se suoči sa svojom nečasnom prošlošću iz doba komunističke diktature. Zašto?

Svi znamo da je služba državne bezbednosti potrebna svakoj državi. Ali kome je potrebna služba državne bezbednosti koja nije spremna da oštećenim građanima Srbije otvori svoja tajna dosijea i zašto građani Srbije treba i dalje da iz svojih budžetskih sredstava finansiraju takve službe?

Prvi i jedini korak koji je napravljen kako bi se zavirilo u tajna dosijea bio je sredinom 2001. kada je Vlada Republike Srbije donela uredbu o davanju građanima na uvid dosijea Državne bezbednosti. Povlašćeni su pogledali svoje arhive, ali ono što ih je najviše zanimalo – ko ih je cinkario, ostalo je tajna. Na kraju je Ustavni sud Srbije, 19. juna 2003. godine, ukinuo i tu uredbu, uz obrazloženje da je to neustavan akt, odnosno da se ta materija može regulisati samo zakonima.

Krajem 2006, na inicijativu SPO-a napravljen je nacrt zakona po ugledu na nemački, ali ga je radna grupa odbila. Nekadašnji šef beogradske policije Marko Nicović smatra da se otvaranje dosije neće dogoditi uskoro jer bi jedan takav korak ugrozio i doušnike i ljude koji su na čelu države. Zašto i na koji način bi ih ugrozilo otvaranje tajnih dosijea državne bezbednosti nije objašnjeno. Možda je upravo razlog za to da se ne bi otkrile okolnosti u vezi ubistva novinara Slavka Ćuruvije i otmice i ubistva Ivana Stambolića!

Neki od naših vodećih političara dok su bili u opoziciji insistirali su na otvaranju dosijea, ali sada kada su na vlasti to im apsolutno ne odgovara jer bi ih ugrozilo. Zašto ako su na vlast došli na pošten način? Ili možda su na vlast došli upravo zahvaljujući državnoj bezbednosti a ne volji građana.

A što se doušnika tiče, oni su ostajali isti. Kako su se menjale strukture u tajnim službama, novi šefovi su ih samo preuzimali – tvrdi Nicović.

Zoran Mijatović, načelnik Beogradskog centra Resora državne bezbednosti do 1998. i zamenik načelnika Resora državne bezbednosti 2001, za Press kaže da u Srbiji nema potpune demokratije ako ne otvorimo sve dosijee.

- Kada to kažem, ne mislim samo na dosijea koja vodi i Služba javne bezbednosti već i ona koje vodi Vojska. Apsolutno identično su radili i DB i Vojska tako da su vojni dosijei izuzetno bogati, kao i policijski. Ali u Srbiji, pogotovo među ljudima na vlasti, ne postoji želja ni volja da se tako nešto dogodi jer im to nije u interesu. Jer, otvaranje dosijea je vrlo složeno pitanje, to nije biblioteka u koju svako može da svrati i pročita šta ga zanima, već jasno treba da se precizira kome su dostupna i u koje svrhe mogu da se koriste – naglašava Mijatović.

Nekada visoki funkcioner Državne bezbednosti Božidar Spasić smatra da se otvaranje tajnih dosijea kako to građani očekuju nikada neće odigrati „jer bi to izazvalo neverovatne lomove u društvu“.

- Iz iskustva znam da su žene govorile protiv muževa, deca protiv očeva, kumovi protiv kumova. S obzirom na to da je služba državne bezbednosti Srbije bila najjača na prostoru bivše Jugoslavije, to znači da bi se otkrilo nekoliko hiljada tajnih agenata, od kojih su neki sada aktivni u politici i javnom životu – tvrdi Spasić.

U Srbiji se već godinama samo nagađa o tome koliko su tajne službe „naštancovale“ tajnih dosijea o građanima i drugim svojim „klijentima“, pa se, prema nekim istraživanjima, išlo u rasponu od 100.000 do 400.000 ličnosti pod obradom.

Direktor arhiva Srbije Miroslav Perišić, kome je BIA predala ukupno 64.327 dosijea, kaže da samo dosije Dragoljuba Mićunovića ima 12.000 stranica.

Spasić spada u grupu od nekoliko hiljada građana koji su imali pravo da pogledaju svoj dosije, u kome su imena ljudi koji su ga pratili bila precrtana crnim markerom.

- Dosije se čita u prisustvu jednog policajca i ne smete da ga kopirate, iznesite i pričate šta u njemu piše. To je frizirani dosije na 600 stranica, gde je bilo pisalo s kim spavam, ručam, kako živim, šta vozim. Bio sam veoma razočaran i smučilo mi se kada sam video čime su se bavili – otkriva Spasić i objašnjava:

- Svaki građanin naše zemlje koji ima dosije mora da zna da je on takozvana operativna obrada službe i da služba po svom internom zakonu prikuplja svaku informaciju o njemu, pa makar ona bila o tome da li je taj čovek izašao da kupi hleb. Da bi to saznala, policija koristi nekoliko metoda – tajno vas prisluškuje, posmatra, fotografiše, a pre svega, ima agenta koji vas „cinkari“. E, našu javnost najviše interesuje ko je cinkaroš. To će se teško otkriti, možda tek u pojedinačnim slučajevima, i to najmanje za 50 godina – zaključuje naš sagovornik.

SPO je jedina politička stranka koja se zalaže za otvaranje dosijea. Kada god smo pokrenuli tu inicijativu, nikad nismo dobili podršku drugih stranaka.

Dragan Todorović, SRS – Nama je potpuno svejedno da li će se dosijei otvarati jer, da su postojali podaci o nekom iz SRS-a, to bi odavno bilo objavljeno.

Borislav Pelević, SNS – Srpska napredna stranka zalagaće se za otvaranje tajnih dosijea. Da se vidi ko je ko.

Miloš Aligrudić, DSS – Za otvaranje tajnih dosijea potrebno je napraviti kvalitetne propise koji bi regulisali tu oblast. Ovde su se vodili dosijei o svakom, o sumnjivcima, ali i ljudima koji su bili politički nepodobni.

Vladan Batić, DHSS – DHSS je prva stranka koja je zvanično predala Skupštini zakon o otvaranju dosijea tajnih službi 2003. godine. Ali nema političke volje da se on usvoji, jer mnogo viđenijih saradnika Udbe ima u većini stranaka.

Branko Ružić, SPS – Mi nikad nismo bili prepreka otvaranju dosijea tajnih službi. Nemamo razloga da se bojimo i budemo protiv toga. Očigledno da od 5. oktobra do danas nema političke volje da se to pitanje reši.

Vesna Trivan, DS – Do zatvaranja ovog izdanja proveravala stav svoje stranke.

Izvor: Pres

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Sledeća strana »

Prati

Dobijte svaki novi članak dostavljen u vaše poštansko sanduče.

Pridružite se 30 drugih pratioca