DRŽAVNA BEZBEDNOST


KO CINKARI SRJ

Kada su 1991. godine zaratile dojučerašnje bratske republike SFRJ, javno su zaratile i njihove tajne službe, koje su, doduše već bile u sukobu. Svaka od novonastalih država odmah je i pre zvaničnog priznavanja počela da stvara svoje obaveštajne i kontraobaveštajne direkcije na temeljima dojučerašnje Službe državne bezbednosti. Zato se i dogadjalo da su nekadašnje kolege iz federalne i republičke tajne policije, preko noći postajali jedan drugome neprijatelji i strani špijuni. Ti procesi formiranja novih službi su negde bili kratki, kao na primer u Makedoniji koja je jednostavno podržavila svoj bivši SDB RSUP-a, a negde poduži, kao na primer, u Hrvatskoj koja je dve – tri godina, prvo čistila svoju tajnu policiju od jugoslovenskih kadrova, a potom je reorganizovala da bi je podredila direktnoj komandi i kontroli dr Franji Tudjmanu. Na isteku 1996. godine Hrvatska je imala šest tajnih službi smeštenih u policiji i vojsci Hrvatske. Tri obaveštajne : Sigurnosna izveštajna služba – SIS u Ministarstvu odbrane, Obaveštajna služba hrvatske vojske – OSHV pri Generalštabu i Diplomatska informativna služba – DIS u Ministarstvu vanjskih poslova. Dve kontraobaveštajne : Ured za nacionalnu sigurnost – UNS MUP-a Hrvatske i KOS Hrvatske vojske. I jednu kordinatorsku : Hrvatska izvještajna služba – HIS. Obaveštajnim službama hrvatske armije nove temelje je udario general Martin Špegelj. Jedan od njihovih šefova je general-bojnik Markica Rebić. Josip Manolić i Josip Boljkovac su radili na formiranju tajne policije pri MUP-u Hrvatske, koja se u početku zvala Služba za zaštitu ustavnog poretka, pa Ured za zaštitu ustavnog poretka i sada UNS. Hrvatska tajna policija u MUP-u ima šest uprava – za unutrašnju bezbednost, za bezbednost predsednika i rukovodstva, za kontraobaveštajni rad, za specijalne akcije i operacije, za informacije i dokumentaciju i za tehniku tj. za tajno praćenje i snimanje. Na njegovom čelu je Luka Bebić, stari i iskusni policiajac, doskorašnji predsednik Odbora za unutrašnju politiku i nacionalnu sigurnost u hrvatskom Saboru. Na čelu HIS-a kao kordinator svih tajnih službi Hrvatske nalazi se Miroslav Tudjman, sin predsednika dr Franje Tudjmana.

Dotadašnji načelnik Službe državne bezbednosti Jugoslavije i drugi čovek SSUP-a, Zdravko Mustač, svojevremeni organizator hapšenja maspokovaca i dr Franje Tudjmana medju njima, postao je 1990. godine specijalni savetnik dr Franje Tudjmana za bezbednost. U prvi mah takva vest da je Zdravko Mustač postao i član hrvatskog Ureda za zaštitu ustavnog poretka zvučala je apsurdno. Mnogi Mustačevi saradnici i kolege nisu verovali u takvu mogućnost, jer su znali da je Mustač 1971. godine, kao načelnik SDB Zagreb, organizovao hapšenje i saslušavanje dr Tudjmana i ostalih maspokovaca. Posle toga Zdravko Mustač je, kako svedoči osječki advokat Ivan Vekić po kazni prebačen u SSUP. Tu naredbu je izrekao Mika Špiljak, kada se osamdesetih opet dočepao vlasti u Hrvatskoj. Mustač je tokom svog mandata u SDB SSUP- slovio kao veliki Jugosloven, komunista i vrhunski policajac. Prelazak u redove jednonacionalne policije i u tzv. krizni štab Vrhovništva zato je prihvaćen u Beogradu, a i čitavoj Jugoslaviji, medju policajcima kao profesionalno dezerterstvo. Mustačeve kolege nisu mogli da nadju nijedan valjan razlog za ovakav potez, do tada, kako sami rekoše, sigurno, najboljeg policajca u zemlji.

Ljudi se prisećaju da je Zdravko Mustač pred penzionisanje, pocetkom ove godine, bio iskreno zabrinut za svoju buducnost. Trebalo je da se kao penzioner vrati u Zagreb, ženi koja radi u „INI“ i dvojici sinova koji idu u srednju školu. A da ne ostane bez velikog stana i federalne penzije. Jer je 1990. godine Vrhovništvo mnogim bivšim policajcima i tajnim agentima SSUP- i RSUP-a iz Hrvatske oduzele stanove i prepolovilo penzije. Zato se pretpostavlja da je ovaj četrdesetpetogodišnji policajac, obaveštajac i kontraobaveštajac skupo “ prodao kožu “ i svesno stao na stranu onih koje je godinama progonio. Bilo je mišljenja da je dr Franjo Tudjman, znajući za afere koje je Zdravko Mustač zataškao u Hrvatskoj, ucenio ovog bivšeg načelnika tajne policije Jugoslavije. Tvrdilo se i da je Mustač, kao dobar kontraobaveštajac, otkrivao veze dr Tudjmana sa tajnim službama Nemačke i SAD, ucenio ga, postao njegov savetnik i tako spasao glavu. A možda se, poput mnogih vrhunskih obaveštajaca, jednostavno prodao onome ko više plaća. Ima ljudi iz SDB Jugoslavije koji svedoče da je Mustač bio taj koji je preobratio Bogića Bogičevića, člana Predsedništva SFRJ da glasa za raspad SFRJ. Naime, Mustač je od Leke Lončara iz SID-a dobio fotografije Bogicevića u neprijatnim pozama i scenama. Zapretio mu je da ce ih sve objaviti u novinama i na televiziji „Džutel“, ukoliko ne da svoj glas za neprincipijelnu koaliciju. Uhvaćen u sopstvenoj zamci Srbin kog sami Srbi nisu mnogo cenili popustio je pred ucenom. Da li je to tacno ili ne, ne zna se, ali je sigurno poznato da je Bogic Bogicevic glasao za razbijanje SFRJ.

Zdravko Mustač je diplomirani ekonomista, koji je sa najvišim ocenama završio mnoge kurseve naše tajne policije. Svoju karijeru u Službi državne bezbednosti započeo je kao načelnik “ analitike “ u zagrebačkoj upravi. Potom je bio načelnik SDB Zagreb, pa kod ministra hrvatske policije Pavla Gažija podsekretar za SDB Hrvatske. Sa tog mesta došao je u SSUP, u prvoj polovini osamdesetih godina, dok je na čelu SDBJ bio Srdan Andrejevic. Punih šest meseci Mustač je u saveznoj policiji radio na poslovima pomoćnika sekretara za informisanje. Čim je Andrejević otišao u penziju, on je zauzeo njegovo mesto i tu ostao za ministarskog mandata Dobroslava Ćulafića i Petra Gračanina. Svo vreme bio je samac u Beogradu. Stan u Sarajevskoj napuštao je samo vikendom kada je odlazio porodici – u Zagreb. Supruga mu je Srpkinja. Ima dva sina koje je dobio u kasnijim godinama. U glavnom gradu SFRJ družio se sa Antom Markovićem, Zoranom Miškovićem, Zdravkom Pošćićem, Budimirom – Lekom Lončarom, Brankom Tintorom i porodicom Šainović. Voleo je ozbiljnu muziku, posebno operu i literaturu o motorima. Najveći prijatelj u Rijeci mu je bio Ragib Mendžarić, profesor na Pomorskoj akademiji, obaveštajac za Mustačevu vezu sa Mikom Špiljkom i čelnim ljudima iz “ INE“. Zagrebački prijatelji su mu bili, opet Mika Špiljak, ali i njegov sin Vanja Špiljak, Miša Broz i Josip Vrhovec, koje je, kažu, svojevremeno zaštitio od provale. Tako je i nastao slučaj Gaži. O Zdravku Mustaču niko u SSUP-u nije rekao nijednu ružnu reč. Poznanici i kolege su ga cenili i kao čoveka i kao profesionalca. Dobar deo njih ga se i bojao, jer kažu da je pored dvojice ministara policije koji su vodili politiku SSUP-a, Mustač kao podsekretar i načelnik SDBJ, faktički bio prvi policajac SFRJ. Ujedno i koordinator sva četiri sistema bezbednosti u zemlji. Njemu su na noge dolazili i Branko Tintor, načelnik SDB u SSIP-u, i Marko Negovanović, načelnik Uprave bezbednosti JNA i republički tj. pokrajinski šefovi tajne policije. U toj ulozi Mustač je imao obavezu da o bezbednosnoj situaciji u zemlji i svetu redovno informiše Staneta Dolanca tj. Bogića Bogićevića, predsednike Saveznog saveta za zaštitu ustavnog poretka. Zdravko Mustač je, dakle, privatno i službeno u Beogradu, Zagrebu i SFRJ bio moćan čovek.

Na početku svog rada u SDBJ načelnik Mustač je gurao jugoslovensku opciju, ali je vremenom sve češće zagovarao stavove antisrpske koalicije. To se posebno osećalo u njegovim ocenama srpskog nacionalizma, koji je prvo izjednačavao sa albanskim, a potom ga proglašavao isključivim krivcem za loše stanje na Kosovu. Mustač je ostao zapamćen i po insistiranju na blokadi, pa i hapšenju srpskih lidera od Koste Bulatovica do Miroslava Šolevića. Ova naredjenja izdavao mu je direktno Stane Dolanc. Federalna policija je hapsila Bulatovića i Šolevića, a srpska ih je oslobodjala. Veliku nepravdu Mustač i Dolanc naneli su srpskom narodu na Kosmetu neprestanim insistiranjima da je slučaj Djordja Martinovića montiran, odnosno da se kod ovog čoveka radilo o samopovredjivanju, a ne o fizičkom zlostavljanju i povredjivanju. O tome postoje dva „strogo poverljiva“ dokumenta SDB Jugoslavije. U prvom, “ Informacija o postupanju organa unutrašnjih poslova povodom slučaja samopovredjivanja Djordja Martinovića“, se još u naslovu odredjuje stav SSUP-a i SDB SFRJ prema ovom dogadjaju na Kosmetu. A u drugom , “ Informacija o aktivnosti nacionalista povodom slučaja Djordja Martinovića“ se čak nalazi i lista Srba koji tvrde da je reč o nasilju Šiptara iz neprijateljskih pobuda : prvi Dobrica Ćosić, Vuk Drašković, Milan Komnenić, Antonije Isaković, Danko Popović, Rajko Djurdjević, Velimir Cvetić, Dušan Bogavac, Bogoljub Pejčić, Bogdan Mrvoš, Dragan Barjaktarević, Miloš Marković, Antonije Djurić i drugi. Ovaj dokument je nastao 25. decembra 1988. godine. Ja sam u razgovorima sa saveznim javnim tužiocem Milošem Bakićem, koji je pretio čitav ovaj slucaj, od njega saznao da je Djordje Martinović napadnut od trojice Šiptara. Ali, da su SDB Jugoslavije i KOS JNA učinili sve da ometu istragu nad ovim slučajem, kako srpski nacionalisti ne bi dobili argumente i duhovnu snagu za svoje nove političke akcije. Kao javni tužilac Miloš bakić nije smeo nigde javno to i da kaže, a meni je branio da pišem u novinama kako sam tu istinu saznao u Saveznom javnom tužilaštvu.

Zdravko Mustač se kao vispren kontraobaveštajac bavio i dezinformacijama, opet, na štetu Srba. U više navrata menjao tekstove informacija analitičke službe SDBJ namenjene saveznim funkcionerima i organima, jer nije bio zadovoljan ocenom i osudom srpskog nacionalizma. Neprestano je vodio računa o političkoj simetriji medju političkim delikventima. Protivio se, na primer, da davno penzionisani policiajac Vojin Lukić, koji je u Boliviji imao sina, dobije u SDB Srbije pasoš, sve dok se takva putna isprava ne da i Vladimiru Šeksu u SDB Hrvatske. Ovakav stav Zdravka Mustača, prvog čoveka političke policije SFRJ, mogao se tumačiti i činjenicom da je u to vreme SSUP tj. Sluzba državne bezbednosti Jugoslavije održavao direktnu vezu sa SDB Hrvatske, kao i sa PSUP-om Kosova, preskačući RSUP i SDB Srbije. Mustač je u Prištini bio na vezi sa Jusufom Karakušijem, Memetom Ljumom, Selimom Brošajem i onim ljudima koji su kasnije prešli na stranu albanskih nacionalista i HDZ. Time je Mustač stavljao u podredjenu ulogu SDB Srbije, a i produbljivao stari sukob izmedju federalne i ove republicke tajne policije. A na drugoj strani stopirao aktivnost SDB SFRJ protiv albanskih nacionalista i špijuna, što se vidi i iz tajnog izveštaja Uprave za emigraciju :

„…U realizaciji usvojene programske orijentacije i programskih zadataka u kontraobaveštajnom suprostavljanju obaveštajnoj i drugoj antijugoslovenskoj delatnosti NSR Albanije i ofanzivnom nastupu prema Albaniji, SDB Jugoslavije je ispoljila sledeće slabosti. Naš ofanzivni-obaveštajni rad prema Albaniji, koji je potenciran i prihvatan gotovo na svim sastancima i radnim dogovorima, posle sedamdesetih godina, nije praktično uopšte zaživeo. Nemamo izraženih strateških i drugih pozicija u Albaniji preko kojih bi se moglo kontinuirano dolaziti do saznanja, narocito u odredjenim kriznim i drugim situacijama, od znacaja za procenu situacije i mogućih kretanja u ovoj zemlji, njenim stavovima prema iredenti, albanskoj emigraciji na Zapadu, ponašanju i aktivnosti naše IB i druge emigracije u Albaniji, obimu prisustva stranog faktora na tlu Albanije i drugim aktivnostima od značaja za bezbednost Jugoslavije u datoj situaciji. Tome je svakako doprineo i pesimizam u Službi, jer je duže vreme prisutno misljenje da se na tlu Albanije ne mogu stvarati saradničke pozicije. To je dovelo do odredjene demobilizacije i većoj orijentaciji SDB prema centrima Albanske obaveštajne službe u trećim zemljama, kao i do promene stava političkog vrha u SAP Kosovo, koga su akceptirali i preneli na Službu bivši rukovodioci PSUP-a. U SDB su, naime, preneti sa Kosova stavovi o “ dobrim odnosima“ sa Albanijom, te da zbog toga prema njoj ne treba raditi ofanzivno, niti je bilo kako iritirati. Ovakvi stavovi su obrazlagani da je njima u SAP Kosovo dodeljena uloga da grade nove odnose sa Albanijom, odnosno da su oni most preko koga treba da se grade odnosi Jugoslavija – Albanija. U tom kontekstu i teku otpori prema incijativama u SDB za ofanzivan rad prema Albaniji, što se posebno manifestovalo na sastanku rukovodilaca SDB na Bledu i na Brezovici. „

Načelnik savezne tajne službe Zdravko Mustač, sa ministrom federalne policije Torom Ćulafićem bio je čovek koji je naredio policijski obračun sa Srbima na Kosmetu, ali i u Crnoj Gori. Odobrio je izveštaj o Žutoj gredi, u kome su Srbi proglašeni za glavne organizatore dogadjanja naroda u Crnoj Gori. Dokaze za to sam našao u dokumentu SDB SSUP-a od 16. januara 1989. godine koji nosi naziv “ Neke karakteristike sadašnje i procene mogućeg razvoja bezbednosne situacije u Crnoj Gori“ – strogo poverljivo. Ove ocene stanja Službe državne bezbednosti Jugoslavije o srpskom i crnogorskom narodu date su na osnovu podataka dobijenih u tajnoj službi SFRJ, SDB Crne Gore, kao i neposrednog razgovora funkcionera SSUP-a Jove Vučkovića i Krste Kijca sa čelnicima RSUP-a Crne Gore obavljenog, samo dan ranije, petnaestog januara.

Kada se zna da je Zdravko Mustač potajno radio za HDZ, postaje jasno da je zastupao stavove hrvatskih čelnika, čiji je bio zaštitnik usred Beograda. Načelnik SDBJ je krajem osamdesetih godina uzeo iz Arhiva SDB dosije dr Franje Tudjmana, da bi ga „očistio“ od nepotrebnih i suvišnih beleški i dokumenata. Zapravo, Mustač je taj kompletan dosije prosledio u Zagreb, tajnoj policiji Hrvatske, da ga ona “ očisti“, a u Beogradu, kod SDB Jugoslavije i SDB Srbije ostala je samo njegova kopija. Djura Pešut, tadašnji načelnik hrvatske tajne službe bio je za to da se na taj način orginalni policijski dosije dr Franje Tudjmana sklanja, odnosno uništava. Metar i po visok dosije dr Franje Tudjmana je spaljen u Zagrebu. Kada je MUP Srbije 1993. preuzeo SSUP i arhivu SDB Jugoslavije i taj „kontrolni dosije“, odnosno mikrofilmovani dokument o dr Franji Tudjmanu došao je definitivno u posed srpske tajne službe. Mustač je bio poznat i po tome što je godinama štitio „INU“, prvo kao ekspozituru jugoslovenske tajne policije, a potom i kao budjelar za sve hrvatske funkcionere koji su iz nje izvlačili pare, takodje, pod izgovorom da je ona punkt naše tajne službe u svetu. Pod izgovorom da unapredjuje vredne Srbe, Mustač je iz hrvatske tajne službe prebacivao one najsposobnije u Beograd i tako čistio teren za Josipa Perkovića da lakše zagrebačku policiju pretvori u paravojsku. Takvu sudbinu je doživeo načelnik Ratko Majstorović iz Osijeka, koji je prebačen krajem osmadesetih godina u SSUP, samo zato jer je mnogo znao i o Mustaču i o HDZ-eu. Mada se često ističe da je Zdravko Mustač bio “ sjajan profesionalac „, ipak treba se podsetiti da su se u njegovo vreme dogodile afere Satri, Lakonić, Arkan, Špegelj, koje su osramotile federalnu policiju i posebno Službu državne bezbednosti SFRJ. Ljudi u Beogradu opravdano smatraju da je Zdravko Mustač bio jedan od glavnih „razbijača“ ove službe i njen „poslednji načelnik“.

Umesto službi državne bezbednosti u Sloveniji i Hrvatskoj koje su svedene na mizerna odelenja, u Ljubljani i Zagrebu su, po ugledu na Nemačku, formirani Uredi za zaštitu ustavnog poretka. To je njihova nova tajna policija, koja za razliku od Nemačke ne saradjuje sa federalnom. U takvom uredu, čiji je zadatak da štiti “ mladu demokraciju „, Zdravko Mustač je specijalni savetnik za bezbednost. i član tzv. Kriznog štaba, u kome su se nalazila još dvojica njegovih komšija i kolega iz komunističkog mandata. To su bili Josip Perković i Franjo Vugrinec. Takodje, bivši “ goniči “ dr Franje Tudjmana iz 1971. godine. Dok je bio radnik hrvatske Udbe, Josip Perković je slovio kao stručnjak za ustašku emigraciju i antiterorizam, a Vugrinec kao ekspert za unutrašnje neprijatelje. Josip Perković je do 1991. bio šef vrhovnikove tajne policije pri MUP-u Hrvatske, a od tada radi u Ministarstvu odbrane na kontrašpijunaži. On je posle osnivanja Ureda, marta 1992. godine, prebacio u svoje odelenje dvadeset i petoricu Boljkovčevih tajnih agenata. Perković je svojevremeno orgnaizovao prisluškivanje dr Jovana Raškovića, a potom i ilegalni šverc oružja kroz BiH. Franjo Vugrinec je postao specijalni savetnik Ureda za delovanje u SAO Krajina. Jurio je “ unutrašnjeg neprijatelja “ HDZ-a , dok je Mustač, korišćen kao analitičar i planer svih akcija tajne policije Hrvatske protiv Srba. Ne samo u ovoj republici već i u SRJ, a i u inostranstvu. Ima mišljenja da nekadašnji načelnik SDBJ i koordinator službi bezbednosti u Jugoslaviji, jako dobro zna beogradsku mrežu obaveštajnih i kontraobaveštajnih službi, veze i saradnike, šifre, agente i njihove „informatore“. I da postoji mogućnost da ih je “ prodao “ HDZ-u i tako provalio. Kao što je to, na primer, svojevremeno učinio general Martin Špegelj. A to je značilo da su i neki pripadnici tajne policije Jugoslavije i republičkih i pokrajinskih službi stradali, ne samo u Hvatskoj i Sloveniji već i u inostranstvu. Jedan od bliskih saradnika Zdravka Mustača mi, medjutim, reče da bivši načelnik to nije učinio, jer je, ipak, pravi profesionalac. Uloga Zdravka Mustača u Hrvatskoj 1992/93. godine bila je da poveže konce razbijenog MUP-a, razjarene hadezeovske armade i tek rodjene hrvatske vojske pod firmom rezervne policije. Praštajući tim bivšim jugoslovenskim agentima progone iz 1971. godine dr Franjo Tudjman je pozvao u pomoć profesionalne policajce, jer je shvatio da Boljkovac i Degoricija nisu sposobni da rukovode MUP-om. Bilo je čak reči da će Mustač biti i novi ministar policije Hrvatske, ali se to nije dogodilo, pa je Zdravko Mustač penzionisan. O tome sta je Mustač mogao da odnese sa sobom iz SDB Jugoslavije dr Adreja Savić kaže :

- Koliko je i šta odneto iz SDB Jugoslavije, ne znam. Mogu reći da su se ti kadrovi iz Hrvatske i Slovenije vrlo brzo uključili u bezbednosne strukture secesionističkih republika. Mustač je po povratku iz Beograda direktno uključen u sam vrh Ureda za nacionalnu sigurnost. Sigurno je da čovek kao Mustač u glavi ima mnogo toga. Ili, Slovenac Boris Zore. Vodio je, kako se stručno kaže, osetljive kombinacije prema inostranstvu. To je zbog njegove izdaje sve palo u vodu.

Zbog bekstva Slovenaca , Hrvata, Muslimana, Makedonaca i bojkota 1992. godine čitava policijska aktivnost SSUP-a svedena samo na poslove obezbedjivanja saveznih i stranih diplomatskih predstavnika, kontrolu stranaca i medjunarodni kriminal. Mada i tu ima problema, jer je i svaki nas član Predsedništva SFRJ, na primer, dovodio sa sobom svoje obezbedjenje. Dešavalo se da SDB SSUP-a nije ni znala gde se članovi Predsedništva SFRJ kreću po Beogradu, a niti su smeli da to znaju. Na proslavi Dana bezbednosti general Veljko Kadijević je konstatovao da je sistem bezbednosti u SFRJ razbijen. Tada, 1991. godine u našoj zemlji su delovale četiri vrste službi bezbednosti, reklo bi se svaka za sebe: Vojna, koju je predvodio načelnik Marko Negovanović, Savezna, čiji je vršilac dužnosti bio Pjer Mišović, Saveznog sekretarijata za inostrane poslove, čiji je šef bio Branko Tintor, i republičke tj. pokrajinske službe. U BiH načelnik SDB je bio Branko Kvesić, u Hrvatskoj je Josip Vukas, inače predsednik Ureda za zaštitu ustavnog poretka, u Crnoj Gori je bio pukovnik JNA Lazar Boričić, u Makedoniji je bio Stevan Pavlevski. A u Sloveniji Miha Brejc, u Srbiji je bio Zoran Janaćković, a na Kosovu je Radosav Lukić. I u Vojvodini načelnik tajne policije je bio Ratko Sikimić. Kada je Dobrica Ćosić postao predsednik Jugoslavije lično je insistirao, po dogovoru sa generalom Petrom Gračaninom, da njegov šef kabineta Dragiša Ristivojević preuzme vodjenje federalne Službe državne bezbednosti. U to vreme kao zamenik ministra Ristivojević se pojavljivao u Saveznoj skupštini na raspravama oko policijskih izveštaja. Ristivojević je bio srpski kadar. Radio je u beogradskoj Upravi SDB, u vreme Dušana Stupara, kao načelnik kontraobaveštajnog sektora za Istok i albansku emigraciju pre nego što je krajem osamdesetih prešao u SSUP. Za Ćosićevog mandata Dragiša Ristivojević je samo neko vreme bio v. d. načelnika federalne tajne policije, dok 1992. nije otišao u penziju. Tada je savezna vlada na mesto ministrovog pomoćnika postavila Mihalja Kertesa, koji je nezvanično vodio i SDB Jugoslavije. Sa njim je, medjutim, država SRJ imala druge probleme.

Autor: Marko Lopušina, „UBIJ BLIZNJEG SVOG I/II“

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

KAKO SRPSKE KRAVE DAJU MLEKO

Andjelka Stefanov je kao supruga Slavka Stefanova iz Diseldorfa septembra 1992. stupila u kontakt sa Nemačkom obaveštajnom službom BND i radila uz novčanu nadoknadu koja se kretala od 500 do 3.000 nemačkih maraka, sve do hapšenja maja 1994. godine. Za te pare Andjelka, koja je završila samo šest razreda osnovne škole prikupljala je podatke o: političkim, vojnim i ekonomskim prilikama u zemlji: Šešelju, Arkanu, Vuku Draškoviću; načinu sprovodjenja embarga protiv Jugoslavije; tome da li Srbija pomaže Srbima u Bosni; tome da li se u Srbiji vrši mobilizacija i na koji način; odnosu Srbije prema Makedoniji i ima li šanse za stvaranje konfederacije sa Makedonijom. Nemcima su, prema mišljenju tužioca, bili naročito interesantni podaci o položaju Hrvata u Nišu, srpskoj dominaciji prema Madjarima u Vojvodini. A posebno ih je interesovalo da li vojni komandanti vrše pritisak na političare, šta se radi na vojnom aerodromu, kakav je raspored kasarni u Nišu i kakav je precizan položaj zgrade MUP-a u Nišu. Andjelka Stefanov je, na svoju nesreću, prikupljala podatke o snabdevenosti Niša osnovnim životnim namirnicama, standardu, o otkupnoj ceni mleka, pa je tako sve te podatke više puta odnosila u Nemačku. Sa sobom je u SRJ donosila spisak sa pitanjima na koje treba da odgovori, ali kako je bila „loša na olovci“ u svemu tome su joj pomogli zet i sestra. Verovatno najtajnovitiji podatak koji je Andjelka prenela u Nemačku je onaj o bivšem Domu JNA. U jednoj svojoj belešci, na istom papiru sa receptima za kolače napisala je: Dom JNA se sada zove Dom Vojske Jugoslavije. Optužena je priznala izvršenje krivičnog dela, jer je izjavila da ju je muž upoznao sa izvesnim Egonom Klajnom, pripadnikom Nemačke obaveštajne službe, sa kojim je ona pristala da radi, iako nikada sa njim nije razgovarala. Andjelka ne zna ni reč nemačkog. Andjelka Stefanov je sve prikupljene podatke nosila u običnoj ženskoj tašni. A jednom prilikom dobila je tašnu sa duplim dnom i obećanje, od agenta Klajna, da će je on spasti ukoliko bude imala problema na granicama sa Nemačkom i Austrijom, tvrdi optužnica. Njen advokat je bio Nikola Cvetković magistar pravnih nauka, a njegov magistarski rad odbranjen kod dr Obrena Djordjevića na Univerzitetu u Nišu, još za vreme dok je Cvetković bio zamenik načelnika DB-a za čitav okrug ima naslov: Krivično delo špijunaže i legalno prikupljanje podataka.
– Sve do pre tri godine sam radio kao kontraobaveštajac i kada mi se sve smučilo prešao sam u advokate – kaže Cvetković. Dvadeset pet godina sam jurio špijune i nijednog nisam uspeo da uhvatim. Kada sam video slučaj Andjelke Stefanov, shvatio sam to kao veliki izazov i jedinstvenu priliku u životu da branim špijuna. U celom njenom slučaju nema dela, kako mi pravnici kažemo. Ni „š“ od špijunaže. Nisu u tužilaštvu imali preča posla, pa se navrzli na neobrazovanu ženu koja ne zna ni da se potpiše kako treba. Tužilac i sudija nemaju pojma o špijunaži, kaže Cvetković.Bundest Nahtrihtendinst, takozvana BND ili Nemačka obaveštajna služba je posle CIA najjača u svetu. Oni koriste proverene metode. I posebno vode računa o licima koje vrbuju. Oni traže kvalitet, ljude na položajima, perspektivne. Šta će njima Andjelka koja nema ni osnovnu školu koja je radila u jednom hotelu kao čistačica i koja ne zna da kaže na nemačkom ni dobar dan?
Oni koriste najsavremenija naučna dostignuća za čifrovanje poruka, tajnopise, mikro tačke, radio veze, veze preko satelita. Smešno je i pomisliti da će njihov agent nositi podatke u ženskoj tašnici. Najsmešnije je što Andjelku povezuju sa izvesnim Klajnom kojeg je ova videla jednom u životu i za koga je od supruga Slavka čula da je foto-reporter. Optužba ni sa čim nije dokazala da je on zaista pripadnik BND-a i da je Andjelka bila sa njim u stalnoj vezi. Pretpostavljam da je njen muž Slavko bio u kontaktu sa nekom od naših službi bezbednosti, verovatno sa Službom informisanja i dokumentacije (SID) koji radi pri SMIP-u, ali da je u isto vreme radio i za BND. On se svojoj ženi uvek predstavljao kao veliki patriota i Srbin i upoznao je sa nekim ljudima iz našeg konzulata u Minhenu (izvesni Jovanović), a i predstavnicima naše crkve u dijaspori. Upoznala je lično nekog popa Radovića koji je u kontaktu sa Momčilom Djujićem. I oni su tražili od nje da ih obaveštava o situaciji u našoj zemlji kako bi Srbi u dijaspori znali šta se u zemlji dešava. Našim novinama koje su retko stizale, nisu mnogo verovali. Tako je Slavko Stefanov svoju suprugu Andjelku držao u stvarnoj i neotklonjivoj zabludi da radi za „našu“ stvar.
Andjelka je rodjena u Beogradu 1952. godine i tu živela do majčine smrti 1958. Otac joj je bio u zarobljeništvu za vreme rata i u Dahau ostao invalid. Sa prvom ženom je izrodio još jednu kćer, Zoricu, i posle ženine smrti otišao u svoj rodni Niš. Tu se oženio drugi put sa Andjelkinom maćehom, inače katolkinjom, sa kojom je dobio jos jednog sina. Kao u priči o Pepeljuzi, maćeha o pocerkama nije mnogo vodila računa već je forsirala samo sina. Starija Andjelka je rano morala početi da radi i tako završila samo šest razreda osnovne škole. Zorica je uspela da maturira i kako nije uspela da ostvari svoju želju “ studije jezika “ udala se za Milojković Dragana iz Niške Banje sa kojim i danas živi. Andjelka se prvi put zaljubila u Momčila Nikolića koji je u to vreme važio za popularnog mangupa u Nišu i sa njim nevenčano živela više od deset godina. Bila je tiha i vredna, nigde nije izlazila, pa je to Nikolića nerviralo i došlo je do raspada vanbračne zajednice.
Posle raspada braka, Andjelka se udaje drugi put i to na oglas nekog penzionisanog potpukovnika iz Niša. On je živeo samo godinu i po dana i Andjelka ponovo ostaje sama, ali sa stanom koji je nasledila. Tako je ponovo počela da prati oglase i počela da se dopisuje sa Slavkom Stefanovim, zaposlenim u Nemačkoj. Tako je i otišla za Nemačku. Tamo se zaposlila kao čistačica sa malom platom koju je uzimao Slavko, a njoj kupovao jeftinu odeću i hranio je. Pošto je bila osobenjak i volela životinje, kupila je šest kanarinaca i dva pekinezera i oni postaju ceo njen svet. Ako je i po nečijem mišljenju špijunirala ovu zemlju, radila je to samo da bi od Slavka dobila novac da obilazi bolesnog oca, i sa mšslju da šalje informacije Srbima u dijaspori. Andjelka je u Jugoslaviju dolazila tri puta izmedju januara i maja 1994. godine. I to je ono zašta je teretila optužba. Potpuno je nejasno kako su naši organi saznali da ona u svojoj torbici nosi takve podatke i kako su je na izlazu iz Niša kod motela „Nais“ izveli iz autobusa i odveli u zatvor. Muž Slavko je javio za Andjelku nekome od svojih prijatelja iz DB-a sa kojima je nekada radio. Najverovatnije izvesnom Goranu Živadinoviću iz niškog DB-a i tako Andjelku, u koju ni najpronicljiviji ne bi posumnjao, hapse na izlasku iz Niša. Na sudjenju Andjelkina sestra Zorica i zet Dragan nisu osporavali da su joj pomagali pri skupljanju podataka koje je Slavko tražio. Kako je Andjelka bila polupismena i kako je teško čitala novine, Zorica je to radila umesto nje i beležila podatke. Zet Dragan, inače taksista, a samim tim i odličan poznavalac grada, davao im je pa i sam beležio podatke o kasarnama, o tome gde se koja jedinica nalazi. Kada je čuo od Andjelke da joj je to potrebno za Srbe u dijaspori, hteo je da pomogne. Sestra Zorica i zet Dragan su sve to radili kako bi pomogli Andjelki i kako bi koliko-toliko zadovoljili neke Slavkove želje. Zbog „niške špijunske afere“ nije lako ni Andjelkinim braoniocima Nikoli Cvetkoviću i Momčilu Iliću. Ceo Niš ih je prozivao kao antidržavne elemente.
Autor: Marko Lopušina, „UBIJ BLIŽNJEG SVOG I/II“
Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

USPOMENE AGENTA „270“

Bivši oficir JNA i medjunarodni špijun Nurif Rizvanović poginuo je u ovom ratu negde u Bosni pod misterioznim okolnostima, bio je jedan od ključnih ljudi u naoružavanju Muslimana. Imao je nekoliko imena: „Šifra 270″, „Majonez“, „Čeda“. Novinarka Svetlana Vasović koja ga je jedina upoznala nazvala ga je „Crveni Džems Bond“ jer je uz znanje jugoslovenskog SDB-a saradjivao sa više stranih obaveštajnih službi. Za nemački BND likvidirao je nemačke teroriste u Iraku, a istovremeno je za jugoslovensku SDB i italijanski SISMI lovio mafijaše i falsifikatore američkih dolara po Italiji i sprovodio misteriozne „operacije“ po Nemačkoj. I sam je bio iznenadjen činjenicom da ga je nemačka BND izgurala tako visoko u hijerarhiji – do čina majora i zamenika šefa sektora za Balkan!

Kad je postao opasan za SFRJ Vojni sud u Ljubljani sudio je Nurifu Rizvanoviću kao špijunu nemačke obaveštajne službe (BND) i italijanske SISMI. Najviše su ga teretila svedočenja mladjeg Igora Dolanca, slovenačkog policajca i sina velikog tate Staneta Dolanca. Ukratko, zbog velike špijunske afere Nurifa Rizvanovića bilo je zatvoreno devedeset i pet ljudi – 59 civila i 36 oficira JNA. Rizvanoviću je isprva pretila smrtna kazna, potom dvadeset godina zatvora. Proces vodjen „protiv klike špijuna“ proglašen je tajnim. Nurif Rizvanović je osudjen na sedam godina, da bi mu kazna kasnije bila smanjena na polovinu.

Rodjen je u Bosni, 7. juna 1949. godine, u Glogovom kod Bratunca. Završio je Srednju vojnu školu u Sarajevu, Višu tehničku školu u Zagrebu i postao oficir JNA. Tik pred ovaj rat 1990. Nurif Rizvanović je krenuo u privatan biznis otvorivši detektivsku agenciju „Laufer“. Kao agent Alije Izetbegovića postao je jedan od prvih organizatora i snabdevača oružjem „Patriotske lige naroda“, udarne pesnice muslimanske SDA, poznate pod imenom „zelene beretke“. Slovenačka policija ga je uhapsila prilikom rutinske kontrole na drumu, otkrivši da vozi auto pun oružja. Medjutim, ubrzo je pušten iz pritvora i otada mu se gubi svaki trag. Vidjen je u Sarajevu, pa u Bratuncu i na kraju je tu negde i nestao u borbama. Po rečima njegove supruge Dragice, ona je dobila samo zvanično obaveštenje da je Nurif ubijen u blizini svog rodnog kraja. Pao je još 1992. godine, sa činom pukovnika, zamenika komandanta podrinske regije. Najverovatnije kao žrtva komandanta Srebrenice Nasera Orića.

- Jednog dana, bilo je to 1982. godine, javila mi se nepoznata osoba, koja mi se predstavila kao Ljubiša Vasić. Pozvao me je da dodjem u Rim i predložio mi zanimljiv posao. Istovremeno sam o tom poslu obavestio i policiju, jer sam se plašio da je to samo provokacija KOS-a. U Rimu sam predstavljen gospodinu Umbertu Marsiji. Pokazao mi je 700 miliona lira i još jednu kutiju prepunu lažnih dolara. Falsifikat je zaista bio veoma kvalitetan… Ponudili su mi da pokrivam jugoslovensko tržište, a zauzvrat su mi obećali veoma visoku proviziju. Uzeo sam i sakrio samo novčanicu od sto dolara. Po povratku u Jugoslaviju podneo sam, naravno, izveštaj. Tako sam se opet upetljao u obaveštajni rad. Naši su tražili od mene da vodim „igru“. Ubrzo su u Ljubljani zaista uhvatili kurira Vasića sa 59 000 falsifikovanih dolara, pa još 1 250 000 falsifikovanih dolara.

Tako je zvanično Rizvanović 13. novembra 1982. godine pristao da saradjuje sa SDB-om. A onda su se zaredjale akcije u Milanu, Hamburgu, Visbadenu, Frankfurtu. Primljen je u Republički sekretarijat Slovenije, a da niko ne zna. Posle toga, pronašao je, kako je rekao Svetlani Vasović, 350 automobila, kao i nešto oružja, čime je razbijen lanac čvercera na relaciji Nemačka – Bliski Istok. Ali tokom boravka u Nemačkoj, 16. aprila 1985. godine iznenadila ga konkretna ponuda da postane obaveštajac, za nemačku stranu. Po povratku u zemlju, Rizvanović je nadredjene uredno obavestio o šansi koju je dobio. General Aca Vasiljević priča da je Rizvanović zavrbovan tako što je ucenjen jer je uhvaćen u švaleraciji sa ženom svog „klasića“. A potom su mu poturene neke vojne knjige, da bi ispalo kako ih iznosi preko granice stranim špijunima. I na te dve priče Nurif Rizvanović je „pao“ i počeo da radi i za KOS JNA.

- Zato, kada je pukovnik Mutić zatražio objašnjenje zašto odbijam „igru“ sa Nemcima, odgovorio sam da nemam poverenja u SDB – kazao je Nurif Rizvanović – Obavestili su me da je odlučeno da saopštim BND-u da „prihvatam igru“. Uveravali su me da će posao, bez nesuglasica, voditi SDB Jugoslavije, odnosno Slovenije. Sa BND-ovcima je trebalo da ugovaram sastanke, ako je moguće, u Beogradu, Doboju, Kopru, Ljubljani ili Gorici, pošto tamo postoje lokali, u kojima je moguće tajno snimati razgovore za stolovima. I ja sam se mesec dana kasnije, na sastanku u Beču, infiltrirao u BND, odnosno, oni su mi ponudili ulazak u GSG9, što je odeljenje za borbu protiv terorizma. Ostalo je nejasno da li su me primili u BND kao radnika, spoljnog saradnika ili špijuna. Medjutim, plaćali su pošteno. Normalna tarifa, za agenta, je od 150 do 200 hiljada maraka, godišnje. Na putu za Irak, navratio sam, u Beograd. Znao sam da sam dobro obavio povereni zadatak, uspeo sam da udjem ne samo u nemačko Antiterorističko odeljenje već i u srce samog BND-a. Smatrao sam da moje starešine u Beogradu, imaju mnogo razloga da budu zadovoljni sa mnom. Otišao sam direktno u Generalštab, u Nemanjinu 9. Otišao sam kod pukovnika Djordjića. Još od ranije sam znao da je on doajen obaveštajne službe. Zašto da pišem još jedan izveštaj, kad sam jedan već uputio mom šefu iz SDB-a. Polako mi je svitalo da SDB i vojska nemaju baš najbolji sistem medjusobnog obaveštavanja. Djordjić nije imao pojma da jedan izveštaj već postoji. Onda je u Bagdadu došlo do paradoksalne situacije. Upoznao sam jednog našeg čoveka, pukovnika Branka Panjaka. Sprijateljili smo se, kad, jednog dana me taj fini gospodin zavrbuje da u Bagdadu obavim jedan poslić za našu stranu, za KOS. Ta ponuda me je iznenadila, mislio sam da je posredi nekakva provokacija. Odjednom mi se činilo da oko mene vlada strašna zbrka, da sam upao u haos. Smatrao sam da jugoslovenska strana sebi jednostavno ne sme da dozvoli takve gafove, od onog trenutka od kada me je ubacila u BND!

Tako je Nurif Rizvanović postao neka vrsta specijalnog kurira u nadigravanju SDB-a i BND-a. Po dolasku u Jugoslaviju, prvo i najvažnije je bilo da napiše detaljan izveštaj šta Nemci žele. Onda bi se skupio vrh mozgova SDB-a, razmotrio zahtev i Rizvanoviću omogućio sve uslove da i taj zadatak uspešno izvrši, na veselje BND-a. Ali kada su ga naredne godine Italijani uhapsili, shvativši da ga je SDB SFRJ ostavila na cedilu, počeo je da radi i za tajnu službu SISMI. Vrativši se u Ljubljanu, Rizvanović je predao izveštaj SDB-u, pun gorčine i optužbi. Zakazan je hitan sastanak u hotelu „Slon“, gde je SDB imao svoju bazu u apartmanu 310.

Glavešine SDB-a su nekako uspele da ubede agenta Rizvanovića da pati od preteranih halucinacija, razbile mu sve sumnje da je bio lovina postavljena za odstrel i pohvalile ga što je uspostavio kontakt i sa SISMI-jem. što se tiče diplomatskog pasoša, rečeno mu je da to nije moguće jer bi to značilo direktnu kompromitaciju države. Rizvanoviću nije preostalo ništa drugo nego da spakuje torbu, pa na put. U Italiji je bio Muhamed, za Nemce Majer, za SDB „agent 270″ ili „Majonez“. Imao je i dva pasoša. Jedan za putovanja u države na severu, drugi za carinsku policiju na jugu. Otišao je u Nemačku. Svestan da već dosta rizikuje, Rizvanović je odbio „molbu“ SDB-a da u Nemačkoj poradi I na, za Jugoslaviju, onda bolnom pitanju političke emigracije. To mu je bio minus u očima poslodavaca, pre svega u Generalštabu JNA.

- Tačnije, opis mog posla bi glasio: agentura političkih, ekonomskih i vojnih podataka. Polako ali sigurno, napredovao sam u hijerarhiji BND-a, da bih uskoro dobio ovlašćenja da pokrivam ceo Balkan, sve balkanske zemlje. To znači da sam morao da sakupljam podatke i kakvo je stanje u Rumuniji, da li je nestalo elektrike, da li hara glad… Pomagali su mi naši, skupljanjem informacija, radio sam i samostalno, dovoljno je bilo samo citati štampu. Na sastanku obaveštajaca u Nemačkoj, 1985. godine, rečeno je da će Veljko Kadijević biti šef odbrane Jugoslavije. Iako sam bio oficir, pojma nisam imao ko je taj Veljko Kadijević, jer je bilo oko dve-tri hiljade generala u Armiji. Onda su mi otvorili datoteku: Kadijević je 1973. godine bio u poseti NATO paktu, u pratnji delegacije u Vašingtonu, bio je u jednom komandnom centru, itd. Memorirao sam sve to. Onda moj šef otvori karte Veljko Kadijević je iz Imotskog, nabroji jednog, pa drugog školskog druga, da njegov brat ima mesaru, da je bio u američkoj vojnoj akademiji; imao sam pune ruke posla dok nisam napisao iscrpan izveštaj svojoj matičnoj službi, u domovini. Medjutim, dešavalo se da u poslu naletim i na ljude koji su zauzimali ključna mesta i vodili ovu državu. Od Vrhoveca, preko Dolanca do Kadijevića. Pred neslavan kraj moje karijere sve češće sam u Ljubljani izveštaje predavao nekom bucmastom čoveku, koji se predstavljao nekad kao Boris, nekad kao Borut. Tako sam mu jednog dana uručio i izveštaj o Stanetu Dolancu, pošto sam slučajno naleteo na neke podatke u BND-u. Izmedju ostalog, tu je bio i onaj kompromitujući podatak o delikatnom poznanstvu sa Palestincem koga ceo svet traži, Abu Nidalom. Bila je tu informacija kada je tačno imao susret s njim, radi dogovora o otvaranju palestinskog predstavništva u Beogradu. Pored toga, imao sam dokaze da Dolanc raspolaže fabrikama u Belgiji, Italiji, Švajcarskoj i Austriji. Svi ti ljudi su strahovito poharali Jugoslaviju. Tada nisam ni slutio da sam taj škakljivi materijal predao direktno u ruke Dolancu junioru, Dolančevom sinu, koji je takodje bio zverka u slovenačkom SDB-u?! Potrefilo se da sam izveštaj o njegovom ocu dao u ‘prave’ ruke. Verujem da je to bio i glavni razlog za moje uklanjanje. I onda je iznenada usledilo – hapšenje 23. maja 1987. godine na graničnom prelazu u Gornjoj Radgoni. Preko moje kože su odlučili da dokažu kako i Nemci špijuniraju i vršljaju po Jugoslaviji. Žrtvovanjem mene, Jugoslavija je Nemačkoj rekla: „Stop! Vi radite na našoj teritoriji. Angažovali ste Rizvanovića, a on je animirao 36 oficira i 59 civila da rade za vašu službu. Vi nama činite haos u zemlji, rušite našu stabilnost.“ Moje hapšenje je imalo funkciju da ih sve uzdrma, pa da na njihovo mesto dodju drugi jahači. Izmedju ostalog, savezni vrh je hteo da kompromituje slovenačku državnu bezbednost, da pokaže kako je ona samo odeljenje BND-a, da je kao takva primala telegrame, šifrirala ih, pisala pisma, radila na razbijanju zemlje. Tako sam ja postao žrtva njihovog nadmudrivanja.

Autor: Marko Lopušina, „UBIJ BLIŽNJEG SVOG I/II“

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

ULOGA ERNESTA BAUERA

Dr Ernest Bauer je bio visoko rangirani pripadnik Nemačke obaveštajne službe BND. Taj rodjeni Zagrebčanin vratio se tek 1994. u svoj Zagreb, posle skoro pola veka izgnanstva. On je špijun, ali i doktor filozofije i političkih nauka, još pre Drugog svetskog rata intelektualac NDH, portparol dr Ante Pavelića i konzul Nezavisne države Hrvatske. O svom špijunskom životu Bauer je govorio zagrebačkim novinarima :

-Na putu prema Pragu, gde je trebalo da budem veleposednik u Salcburgu, zatekla me „pobeda saveznika“, bilo je to u maju 1945. godine. Ostali smo u Salcburgu, tamo su ubrzo stigli Amerikanci. Skrivao sam se kod nekih ljudi, a jedno vreme sam bio i u logoru. U logoru sam bio i one fatalne noći kad se pojavila „Crna maska“. To je bio jedan od naših bližih saradnika koji se stavio u službu Amerikanaca. Tako je stradao Zdenko Blažeković, zapovednik Ustaške mladeži, M. Ozanić i mnogi drugi. Ja sam imao sreću da me nije prepoznao. Kasnije su me pronašli Englezi i odveli su me u jedan logor gde me ispitivala tzv. Jugoslovenska komisija za ratne zločince. Ispitivali su me, ali se nikako nismo „razumeli“! Oni su me Englezi povuklu u nemačku državnu službu. Ponudjeno mi je državno nameštenje i čin koji po prilici odgovara činu majora. Ko to ne bi prihvatio. Ja sam morao misliti i na prehranjivanje svoje petočlane porodice.

Tako sam počeo da radim za nemačku tajnu službu. Kasnije sam otkrio da je to bila BND, jer oni su, naravno, nastupili pod drugim imenom. U toj službi sam dosta napredovao, došao sam do čina pukovnika. Postoje klase od 1 do 12, 1 je najviša, 12 najniža. Ja sam bio jedan! Osim toga postoji jedna druga skala za tzv. izvanredne službe, specijalne službe, a ta je išla do samih vrhova. Tamo sam radio sve do mirovine. Za BND sam radio sve, jedino me nisu koristili za pitanja u vezi s domovinom, jer misle da onda izostaje objektivnost. Služba BND je bila sastavljena od tri odseka. Jedan je sakupljao vesti, drugi ih je klasifikovao, a treći ocenjivao i slao dalje. Ja sam bio prvo u tom aktivnom odseku koji je bio čisto analitički, gde bi se recimo svakog dana napravilo stanje u kojem se Jugoslavija nalazila. To je svakog dana moralo biti prosledjeno na odredjena mesta. Do informacija se dolazilo na razne načine, javni izvori, novine i razni drugi pouzdani i nepouzdani izvori.

Ja sam čitavo vreme bio aktivan u radu i organizovanju naše emigracije. Hrvati koje sam poznavao znali su gde radim, posebno oni iz „Hrvatskog narodnog veća“. Tu prvenstveno mislim na dr Branka Jelića, njegova brata i još neke. Znali su mi reći da je bolje da sam ja tamo nego neko drugi. Puno Hrvata ih je odlazilo u Nemačku i dalje, u druge države. Mnogi su otišli u Južnu Ameriku. Poglavnik dr Ante Pavelić je jednostavno pobegao u Ameriku, ostavivši i narod i vojsku! Unatoč svemu, ja sam s njegovom porodicom i danas dobar i oni me smatraju poverljivom osobom, dobar sam s poglavnikovim zetom Srećkom Pšeničnikom.

Vodio sam računa da me Udba ne pronadje, pa sam se preselio na jedno selo u okolini Minhena. No, bio sam otkriven, otkrio me zagrebački „Start“ i objavio o meni jednu celu seriju članaka. Tekstove o meni je napisao Miroslav Lazanjski, nikad me nije video, nikad nije sa mnom razgovarao, sve je napisao koristeći se Udbinom arhivom. Puno toga su znali o meni, mojoj porodici, ali je bilo i velikih rupa, praznina, bilo je i puno toga što nisu znali o meni. Znali su puno o mojoj porodici, čak su znali i kad su se moji sinovi rodili. U kraću posetu Hrvatskoj došao sam tek 1990. godine bez straha od Udbe. Dolazak u Hrvatsku mi je omogućio Josip Manolić. Poznavali smo se „po službenoj dužnosti“ jer je BND jedno vreme bio u vrlo dobrim odnosima s Udbom. I Ivan Stevo Krajačić imao je stalne „poslovne“ kontakte s nemačkom Saveznom obaveštajnom službom?

Jedan od Krajačićevih kadrova za saradnju sa BND, tvrdi diplomata Milan Trešnjić, bio je i Budimir Leka Lončar, diplomatski obaveštajac i ministar spoljnih poslova SFRJ. Njemu je bila namenjena uloga kurira izmedju Josipa Broza i Vilija Branta u vreme stvaranja „brionske formule za podelu ratne štete“. Da je to tačno govorio je svojevremeno i Egon Bar, pomoćnik Vilija Branta, nemački Kisindžer, čovek koji je imao ne samo diplomatski već i obaveštajni zadatak da spaja političke interese Bona i Moskve, BND-a i KGB-a prvo oko ujedinjavanja Nemačke, a potom i oko Hrvatske i Jugoslavije. Bar čak smatra da su te veze, koje potiču još iz 1969. godine, kada je Vili Brant napisao pismo sovjetskom premijeru Kosiginu i zamolio ga za saradnju preko KGB-a, baš zato bile sigurne i pouzdane. Onda kada je trebalo Bar je lično odlazio u Moskvu i sastajao se sa visokim oficirima Komiteta gosudarstvene bezopasnosti, koji su, nekoliko godina kasnije postali i generali sovjetske tajne službe. Egon Bar je, kako se jednom pohvalio Milomiru Mariću, imao čast da ga lično Leonid Brežnjev uvede u Kremlj. Istorija je pokazala da su Bon i Moskva, odnosno BND i KGB svoj posao dobro obavili. Nemačka se ujedinila, a Jugoslavija se raspala. A nemački saveznici Hrvatska i Slovenija su dobile svoje države.

Onako kako je saradjivala sa Hrvatskom nemačka tajna služba je „pokrivala“ i Sloveniju, prvo preko njene emigracije, a potom direktno preko nacionalnih lidera koji su planirali odvajanja od SFRJ. Glavna veza u emigraciji za BND bio je Jože Pučnik, bivši komunista koji je 1958. zbog „udruživanja protiv naroda“ u Ljubljani osudjen na deset godina robije. I posle izlaska na slobodu dr Pučnik je nastavio svoj nacionalistički rad, pa je i 1964. dobio još dve godine zatvora. Rodjen je 1933. u Slovenskoj Bistrici, završio je gimnaziju u Mariboru, a studije filozofije, i potom književnosti u Ljubljani. Emigrirao je krajem šezdesetih u Nemačku, gde je dobio politički azil i posao univerzitetskog profesora u Linbergu. Aktivno se družio sa Hansom Peterom Rulmanom, kog je snabdevao podacima o političkim zbivanjima i tadašnjim liderima u Sloveniji. Kada se 1989. godine vratio u Ljubljanu profesor Pučnik se odmah angažovao kao zastupnik DEMOS-a na političkom preuredjenju i odvajanju dežele od Jugoslavije. Dr Petar Knežević i Milovan Drecun, autori studije o špijunima koji su potresali Jugoslaviju, na osnovu podataka KOS-a JNA tvrde da je i Lojze Peterle, takodje, kao nemački profesor, ali i nemački zet radio za BND. On i Jozef Pučnik bili su specijalni ljubljanski emisari za tajne pregovore sa Nemcima. Kako je dobro završio posao, na prvim višestranačkim izborima u Sloveniji profesor Lojze Peterle je dobio nagradu od Milana Kučana, koji ga je postavio sa premijera Slovenije.

Uticaj BND-a bio je jak i na novu slovenačku tajnu policiju VIS, u kojoj je bilo dosta ljudi iz bivše SDB, pa je Milan Kučan odlučio da za šefa postavi anonimnog čoveka Mihu Brejca. U svojim memoarima, Brejc, medjutim, objašnjava šta se sve dešavalo u obaveštajnim strukturama dežele :

- Pre mog dolaska u SDB Igor Bavčar je sam pokušao da izvede nekoliko korenitih mera u SDB-u. Nije baš ništa pokušao u rukavicama, nego baš onako sekirom po sredini. U SDB-u je najbolje odjeknulo njegovo pismo, koje je napisao 27. juna 1990. tadašnjem načelniku SDB-a Stefanu Tepešu i u kojem je zahtevao da Tepeš do 2. jula 1990. pripremi odgovarajuće odredbe kojima se svim radnicima SDB-a, osim IV odeljenja, oduzimaju policijska ovlašćenja i službeno oružje. Bavčar je u tom pismu dalje zahtevao da SDB mora da sve naoružanje preda u skladište RSUP-a i da preda prostorije koje ima u stanicama i u odeljenjima milicije, da se čitav rezervni sastav SDB-a prerasporedi u rezervu milicije, da uprava popiše SDB-u sva tehnička sredstva, pokretna i nekretnine. A da posebna komisija, sastavljena od predstavnika drugih uprava RSUP-a, tu opremu i prostorije delom preraspodeli za upotrebu ostalim delovima RSUP-a Slovenije. To pismo je Tepeš preuzeo kod dežurnog milicajca na ulazu zgrade u stefanovoj ulici u 19 časova, a sat kasnije već je bio sastanak užeg kolegijuma SDB-a, na kome je Tepeš najavio svoju ostavku. Pismo je bilo poslato i načelniku Saveznog SDB-a Zdravku Mustaču, saveznom sekretaru za unutrašnje poslove Petru Gračaninu, njegovom zameniku Ivanu Erženu i Borisu Zoreu u Saveznom SDB-u. Osim Tepeševe ostavke i dalje pasivizacije SDB-a ništa se nije promenilo.

Kad sam preuzeo VIS vec pre agresije na Sloveniju, uspostavio sam neposrednu saradnju sa tajnim službama Hrvatske, Italije, Nemačke i Austrije. Iz razgovora sa Italijanima, Nemcima i Austrijancima saznao sam da tajne službe u Evropi i svetu sve više saradjuju i pomažu, naročito u borbi protiv terorizma i drugim pojavama nasilnog rušenje ustavnog uredjenja države. Šefovi kontraobaveštajnih službi država evropske dvanaestorice se čak redovno susreću i dogovaraju o zajedničkim akcijama. Interesovanje za zajedničko delovanje tih službi zasnivalo se na spoznaji da ni jedna pojedina služba više nije bila sposobna da dovoljno brzo raspoznaje sve promene u brzomenjajućoj političkoj mapi Istočne Evrope i Balkana, kao i aktivnosti ciljnih grupa. Dr Alfred Ajnvag iz Nemačke pomenuo je da su u arhivama Stazija našli 200 kilometara filmova i na desetine kilometara papirnih dokumenata, na kojima su bili podaci o šest miliona Nemaca i 400 do 500 hiljada saradnika. Prema arhivama tajne službe u Nemačkoj su imali isti stav kao i kod nas u tajnoj službi VIS. Samo žrtve mogu da pogledaju svoj dosije i samo je odredjenim javnim ličnostima dozvoljen pristup delu tog materijala. Objavljivanje imena i prezimena je stvar štampe, a ne službeni stav.

U Sloveniji, čije je rukovodstvo, od predsednika Milana Kučana do vojnog ministra Janeza Janše, dugo patilo od sindroma beogradske Udbe, proces formiranja tajnih službi tekao je dosta burno. Prvo je po nalogu predsednika Milana Kučana stari SDB raspušten i umesto njega formirana je pri policiji Varnostna informativna služba – VIS. Njen prvi načelnik bio je totalni amater, profesor Miha Bajc. U Ministarstvu odbrane, medjutim, osnovana je Vojna obaveštajna služba – VOMO, takodje, pod kontrolom Milana Kučana, odnosno dežele. Po direktivi Janeza Janše kao pandam ovim agenturama stvorena je SOVA, civilna obaveštajna služba, kojom rukovodi Drago Fers. Kako je to izgledalo posvedočio je bivši kontraobaveštajac Roman Ljeljak :

- Radio sam na osnivanju slovenačke tajne službe. Ja sam bio u tajnoj bezbednosnoj službi, i radio sam u Sloveniji sa jedinicama. Imao sam zadatak da štitim jedinice od spoljašnjeg neprijatelja, unutrašnjeg neprijatelja ekstremne emigracije. Na jednom tajnom sastanku tadašnjeg Predsedništva Jugoslavije bilo je zaključeno da se u Sloveniji vodi specijalni rat, i da tim ratom diriguje američka CIA, preko italijanske obaveštajne službe SISMI, uticajem na omladinsku organizaciju u Sloveniji i da ta omladinska organizacija Slovenije ima zadatak da razbije Jugoslaviju. Ja sam tada imao zadatak da radim na tome. To se zvalo „Operativna akcija Mladost“. Tako je bila šifra toj tajnoj vojnoj akciji na kojoj sam ja radio. Tada Slovenija nije bila pripremljena za bilo kakvu akciju odvajanja od SFRJ. Kada je došlo do odvajanja Slovenija je tada već uživala relativno veliku zaštitu u Evropi i svetu. Mislim da je tada za vojsku bio mudar potez što se odlučila na povlačenje. Za mene se, medjutim, to preokrenulo, ja sam bio tri meseca zatvoren u onom poznatom slučaju „Janša i drugi“. Optužba je bila da sam zloupotrebljavao metode rada tajnih službi. To je tajno prisluškivanje, tajni pretres stana… Javnost je bila isključena iz tog procesa i ja sam bio osudjen na 14 meseci zatvora. Mislim da su me stavili u zatvor čisto da bi se zaštitili. Posle su me pustili na slobodu, Predsedništvo Slovenije i Janez Stanovnik.

I Roman Leljak, danas poznati slovenački biznismen, čovek koji sa svoja tri preduzeća važi za jednog od najbogatijih Slovenaca, bio je svojevremeno dvostruki, i srpski, i slovenački špijun. Rodjen u Celju 1964. Tamo je završio osnovnu školu a onda nastavio školovanje u srednjoj vojnoj školi u Sarajevu a potom u vojnoj školi na Banjici u Beogradu. U Ljubljani je započeo vojnu karijeru kao podoficir, a i nastavio studijama novinarstva na Fakultetu političkih nauka. Krajem osamdesetih, kako se to dešavalo sa poslednjim generacijama jugoslovenskih inspektora bezbednosti i Leljak izašao iz te službe i postao novinar slovenačke „Mladine“. Kasnije sam osnovao svoje preduzeće. I tako, jednom prilikom kada je 1995. kao biznismen opet došao u Beograd, ispovedao se novinarima magazina „Intervju“ :

- Za vreme onih dogadjaja u Sloveniji ja sam bio u samom vrhu i bio sam na strani Slovenije. Jedno vreme sam radio u Ministarstvu za odbranu, odnosno u KOS-u. Mi smo imali tri osnovna zadatka: otkrivanje delovanja unutrašnjeg neprijatelja, zatim nacionalizmi i ekstremna emigracija, i strane obaveštajne službe. Dosta smo govorili o tim ekstremnim emigracijama, mada evo sada svi ti političari koji su bili vani po svim republikama su vodje stranaka, ili predsednici kao Franjo Tudjman, na primer. Ja sam u jednoj svojoj knjizi govorio o tome kako smo Tudjmana obradjivali kao čoveka koji ekstremno deluje protiv Jugoslavije i deluje na razbijanju Jugoslavije. On je tad živeo vani, mi smo ga obradjivali, tražili njegove saradnike i tako… a on je posle tri-četiri godine postao predsednik Hrvatske. Nešto slično je bilo i sa Vukom Draškovićem kad je radio van…Što se tiče stranih obaveštajnih službi, naš rad na njima značio je suprotstaviti im se. To su razne službe – CIA, SISMI, nemačke službe i tako dalje. Svaka država ima bar pet-šest takvih službi. Upotrebljavali smo različite metode. To su bili razni razgovori, prisluškivanja telefonom, tajni pretresi i tako…

Autor: Marko Lopušina, „UBIJ BLIŽNJEG SVOG I/II“

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

TAJNI AGENT BOLJKOVAC

Nekadašnji austrijski generalni konzul u Zagrebu doktor Dengler, veliki prijatelj progonjenih hrvatskih nacionalista, posle svega se nadao da će biti i bogato nagradjen, ne samo ekonomskim koncesijama austrijskim firmama u budućoj hrvatskoj privredi već i na drugi način. Ne čekajući varljivu i neizvesnu budućnost, Dengleru se Vrhovništvo Hrvatske delimično odužilo već u oktobru 1990. godine. Njemu je vlada Republike Hrvatske, sa potpisom tadašnjeg ministra „inozemnih poslova“ dr Zdravka Mršića, izdala „potvrdu“ kojom je dr Dengler „autorizovan u ime hrvatske vlade da stvara kontakte u Austriji u cilju kooperacije izmedju Austrije i Hrvatske“. Zbog uspešnih posredovanja izmedju Hrvatske i velikog broja medjunarodnih faktora, Tudjman je dr Dengleru nakon sastanka 10. decembra 1990. produžio akreditaciju do marta 1991. godine.

Ma koliko je inostrani savetnik novouspostavljene hadezovske vlasti u Hrvatskoj želeo da se razbijanje Jugoslavije i otcepljenje Hrvatske izvede postepeno i bez sukoba, ta vlast je ubrzo pokazala svu svoju satelitsku i fašistoidnu prirodu, koja nije mogla bez nasilja i krvoprolića. Na jednom od kolegijuma ministra unutrašnjih poslova Hrvatske potvrdjene su, izmedju ostalih, i dve do tada nepoznate činjenice: prva, da je BND glavni inostrani faktor koji je pomagao dolazak HDZ-a na vlast u Hrvatskoj, i drugi, da se Hrvatska uz svestranu pomoć iz inostranstva (Nemačka, Austrija, Madjarska) priprema za rat protiv JNA i srpskog naroda, odnosno za terorizam velikih razmera, uz neposrednu stručnu asistenciju nemačkih instruktora. Operativnim putem, organi bezbednosti JNA pribavili su saznanja o toku sastanka sa čelnim rukovodstvom Službe državne sigurnosti Hrvatske kod tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova, Josipa Boljkovca.

Prema verodostojnom fonosnimku, ovaj sastanak je održan 6. marta 1991. godine, a na njemu je, pored ostalog, rečeno:

„Nama je BND pomogla u obaranju stare vlasti, ali sta ona sada misli i da li samo preko nas hoće da utiče na daljnje odnose u Jugoslaviji, to ja ne znam. Uzmite samo primjer moga dosadašnjeg zamjenika, Perice Jurića, koji je po liniji BND-a došao u MUP, završio je obavještajnu školu u Baden-Badenu, čudno se ponašao i čudne je propuste i greške činio. Vrtoglavo je išao linijom smjenjivanja starih kadrova i instaliranja novih. Praktično je odmah pristupio instaliranju paralelne službe u službi. Kada smo išli detaljnije to gledati, vidjeli smo da je najveći dio njih iz „Hrvatskog državotvornog pokreta“. Ne bih htio kao baba da nagadjam, ali možda je sve to smišljeni sistem da se ubrza proces kojim bi se neke pretenzije stranih zemalja prema Jugoslaviji brzo ostvarile. Tu je najinteresantnija za njih Hrvatska, radi Jadrana, gdje juriša Madjarska. Oni nas pomažu i pomoću, to ste vidjeli sa oružjem, ali ne smijemo državu prodati kao Pavelić, da nam ostanu samo mrvice od raspada Jugoslavije. Neki, ovi iz emigracije, koji sada rade u Hrvatskoj i koje smo morali dovesti u zemlju jer su nas njihove gazde finansirale, očito po nalogu njihovih gazda, i dalje moraju raditi kako im gazde narede, a nisu oni pod nama… Mi tu moramo biti obazrivi, jer koliko su god oni veliki Hrvati, a nisu direktno pod nama, oni mogu raditi protiv Hrvatske i Hrvata.

Josip Boljkovac, prvi hrvatski ministar policije, danas je samo jedan od malobrojnih članova Mesićeva HND-a i zastupnik u Županijskom domu Sabora.

Medjutim, još 1941. bio sam ilegalac u Zagrebu. Iz njega sam pobegao, pod imenom Ivan Moskun, jer za mnom je bila raspisana tjeralica: prepoznat sam kad su stradali Josip Kraš u Karlovcu i potom Nada Dimić. Ona je tijekom istrage tek mogla reći da sam ja „mali s dva zlatna zuba, izgleda da se zove Joža. Počeli su potragu za mnom, ali ja sam, na osnovi ranijeg rasporeda, bio u Črnomercu u Zagrebu na vezi. Potom sam preko Karlovca stigao u Vukovu Goricu, pa u Ponikve, i na Kordun. Bio sam 1943. tek politički rukovodilac hrvatskoga bataljuna u ovom području. Tada sam sreo generala Rukavinu. Tek tada smo ustanovili tko je tko, jer njegovo konspirativno ime bilo Vladić, a moje Mali. U to je doba prijetila opasnost od savezničkog iskrcavanja na naš dio jadranske obale. S njima su, pretpostavljalo se, trebali doći i predstavnici jugoslavenske izbjegličke Vlade u Londonu, koje bi dočekao „ministar vojni“ Draža Mihailović. Prijetila je obnova stare Jugoslavije! Tada je rukovodstvo KPH, na čelu s Andrijom Hebrangom i mojim prijateljima Rukavinom, Holjevcem i Krajačićem, sudjelovao u razgovorima sa ustašama. U ime Lorkovića i Vokića, pregovore su vodili haesesovci Pavao Pocrnić i Božidar Magovac. Predlagali su stapanje hrvatskih domobrana i partizana u jednu vojsku! U Hitlerovoj Europi, dakle bez Rusije, Hrvatska bi s domobranima i partizanima – imala najjaču vojsku.

Sa dr Franjom Tudjmanom sam se upoznao potkraj 1963. u prisustvu Rukavine, mog mentora i našega najpametnijeg generala, i Holjevca, tadašnjeg ministra prosvjete. Našli smo se u Holjevcevoj kancelariji u Saboru. Tada smo pokrenuli inicijativu, koja je podržana od strane Zakonodavne komisije Sabora, da Zagreb postane glavnim gradom Hrvatske. Po Ustavu iz 1963., Zagreb je, naime, bio tek glavni grad uže i šire njegove okolice. Izišao sam za saborsku govornicu i to predložio. Podržao me Stipe Mesić. Bilo je to potkraj 1964. ili početkom 1965… Kad sam čuo da se zove Mesić, pomislio sam: „Taj je Hrvat iz Like“. Od tada se znamo i nikad se nismo razdvojili. Holjevac i ja često smo odlazili kod Tudjmana u Institut za radnički pokret Hrvatske. U njemu smo upoznali i Bruna Busića. Holjevac i ja nagovorili smo ga da ne ide u inozemstvo, jer tamo neće ništa napraviti. I Tudjman se, štoviše, zalagao za to da Bruno ne emigrira. Bruno je bio drag čovjek, bio je odlučan, ali nije shvaćao da se iz inozemstva ništa ne može napraviti. Nismo htjeli da takav čovjek ode, htjeli smo da ostane u zemlji. Posle obaranja Maspoka ja sam 1971. ostao bez posla. Hranio sam svinje, obradjivao vinograd i voćnjak, i primao njemačke ministre i agente, s kojima sam uspostavio dobre odnose još od 1965. S njima sam stupio u kontakt u vrijeme Treće vatrogasne olimpijade, pod općim pokroviteljstvom Konrada Adenauera. Karlovac je, usprkos konkurencije mnogih gradova, zahvaljujući mojim sposobnostima, dobio tu Olimpijadu, pod pokroviteljstvom Josipa Broza. Ta je veza odigrala svoju povijesnu ulogu, i to Tudjman zna. Današnji njemački kancelar Helmut Kol bio je predsjednik pokrajine u kojoj se, medju ostalima, nalazi i grad Majnhajm. Odlučili smo s njim uspostaviti vezu. Susreo sam se s Mikom Tripalom i dogovorili smo se na koji način osigurati zbližavanje Njemačke i Hrvatske, planirajući, u tom sklopu, INU vezati za njemački kapital. Jasno se sjećam, na Kolovim vratima dočekao me visok, korpulentan gospodin. Na sebi je imao radnički kombinezon i rukavice, jer je, s još dvojicom radnika, kopao temelje za kuću. I to je bio predsjednik pokrajine! Njegov mentor, središnji tajnik CDU-a Bruno Hek, došapuno mi je: „To je budući kancelar“. Dakle, poznajem kancelara Kola još iz doba kad je bio tek predsjednik jedne pokrajine s približno četiri milijuna stanovnika. Zbog toga sam mogao ići u Njemačku kad god sam to htio. često su kod mene u gostima bili središnji tajnik CDU-a, njemački ministar za obitelj i mladež, te državni tajnik dr Dil. Godine 1966. upoznao sam pukovnika Manfreda Njernera, kasnije tajnika NATO-pakta, a dosta dobro poznajem i Mihaela Štajnera.

Ovdje smo se sastajali, u ovom restoranu. To možete pitati i Antu Todorića, oca Ivice Todorića.

U vrijeme priprema obrambenog rata 1991. ovdje sam imao svoj stožer, jer ga nisam mogao imati u Karlovcu pokraj garnizona JNA. U podrumu ovoga restorana primao sam Hrvate iz jugovojske. Ti su oficiri uvečer u civilu dolazili na sastanak, a ujutro bi pukove vodili na vježbu. Za neke se od njih još ne zna, a neki su još u Beogradu. Jednoga sam čak predao i Martinu Špegelju. Vlasnik onoga restorana, nije uopće znao kakvoj se opasnosti izlaže. Budući da nismo bili pri novcu, on nas je sve častio. Još 1989. predsjednik Tudjman me molio da preuzmem na sebe formiranje oružanih formacija. Govorio sam da s time ne prenagljujemo. Tudjman je govorio: „Već sada moramo raditi na organizaciji“. Josip Manolić me pitao, u dogovoru s Tudjmanom, imam li ja nekoga u Beogradu i bih li se usudio tamo otići. To je bilo dosta opasno jer sam zbog svoga prohrvatskog angažmana 1971. bio u egzilu, oduzet mi je čin pukovnika i bio sam po vojnim i civilnim sudovima. Ali, mnogi ne znaju da sam imao zaštitu preporučenu u Jugoslavenskom veleposlanstvu u Njemačkoj. Jugo-poslanik je bio kod Nijemaca na večeri, i oni su mu rekli da sam ja njihov prijatelj, da sam pridonosio uspostavi odnosa izmedju Nijemaca na večeri, da sam pridonosio uspostavi odnosa izmedju Njemačke i Jugoslavije, da sam čestit čovjek i da me često posjećuju. Moja veza bila je u Komandi grada Beograda. Zapravo, htjeli smo provjeriti što JNA namjerava učiniti u povodu naših odluka u Zagrebu, kako ne bismo doživjeli sudbinu Madjarske 1956. i i Češke 1968. U komandi su sjedila dva potpukovnika. Lukavo sam pred njima telefonirao: „Rodjo, ja sam na proputovanju za Homoljske planine i želio bih te vidjeti, dugo se nismo vidjeli“. On je rekao da će prekinuti sjednicu i da dodjem u Generalštab. A sve je već bilo dogovoreno. Tako smo razgovarali jer se sve snimalo. Sastali smo se u zgradi nasuprot Generalštaba, i pošli smo na Savski Venac. Moj prijatelj „Rodjo“ bio je u civilu, a pridružili su nam se još neki ljudi, takodjer u civilu. Na putu do Savskog Venca pitao sam spremaju li se napasti Hrvatsku. Rekli su da nas neće napasti. Dogovorili su da će podržavati Ustav iz 1974. i konfederativnu opciju. Ali, nitko od njih nije znao da sam bio u Beogradu. Tudjman me pitao kad ću u Beograd, a ja sam rekao: „Otvorite bocu viskija, upravo sam se vratio iz Beograda. Situacija je za nas povoljna“.

Autor: Marko Lopušina, „UBIJ BLIŽNJEG SVOG I/II“

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

SVADJA OKO CRVENE FRAKCIJE

Zapadnonemačka obaveštajna služba u inostranstvu nastojala je da u borbi protiv frakcije Crvene armije RAF uspostavi saradnju i u kontroli medjunarodne trgovine oružjem dobije i na drugim linijima podršku jugoslovenske službe. Na dan 11. maja 1978. u Jugoslaviji su uhapšeni Brigite Monhaut, Peter Jirgen Bok, Ziglinde Hofman i Rolf Klemenc Vagner. Ukazivanje na mesto boravka četvoro terorista frakcije Crvene armije RAF Beograd je dobio od BND vest: istražni organi iz Visbadena naredili su hapšenje petog teroriste Stefana Višnjevskog, koji je trebalo iz Pariza da drogu prenese u Zagreb narkomanu Boku. Hapšenje je izvršeno 11. maja na aerodromu Orli. Ipak, nemačke teroriste, čiji su pravi komandanti bili KGB i Moskva, – kako u svojoj knjizi o „RAF – Stasi – Connecction“ pišu Mihael Miler i Andreas Kanoneberg – jugoslovenske vlasti nisu izručile BND-u. Vlasti SFRJ su ih oslobodile u novembru 1972. i oni su otputovali u Jemen“. Šta se u medjuvremenu sedam meseci izmedju hapšenja u maju i odlaska iz Jugoslavije 17. novembra dogadjalo na vezi Bon-Beograd, sve dosad nije razjašnjeno. Udba je uprkos zvaničnim kontaktima sa zapadnonemačkim organima bezbednosti nastavila proganjanja ustaških emigranata u Saveznoj Republici Nemačkoj sa nesmanjenom žestinom. Stjepan Bilandžić je bio pod prismotrom zbog toga što se sumnjalo da je učestvovao u terorističkim akcijama protiv jugoslovenskog konzulata u SR Nemačkoj. Posle neuspelog atentata na njega, Bilandžić je u Nemačkoj bio u istražnom zatvoru. Zahtev Beograda za izručenjem nemačke vlasti su odlučno uvek odbijale. Bila je to osveta za puštanje članova Crvene armije. Hapšenjem terorista frakcije Crvene armije RAF, Beograd je verovao da može obaviti razmenu terorista: Monhaopt, Bok, Vagner i Hofman u zamenu za Bilandžića i Tomislava Micića. Za Nemce terorista nije bio jednak teroristi. Oni su odbili predloženu razmenu četvoro članova za vodju ustaša, jer su dvojica Hrvata bili agenti BND, odnosno veza visokog ranga Savezne obaveštajne službe. Oni su upotrebljeni u pokeru oko preuredjenja Jugoslavije posle Titove smrti. Da bi učinili izručenje Beogradu koliko- toliko ukusnim, Nemci su ponudili 20 miliona nemačkih maraka, uz mogućnost da se suma poveća. Ipak, Beograd nije mogao ući u ovaj posao i opredelio se za dovoljno opasno – oslobadjanje pripadnika RAF.

Da im ne bi promaklo bekstvo četiri nemačka terorista iz Beograda od koga su inače strahovali, dr Dengler je mobilisao sve što je moglo da se u Beogradu angažuje u vidu agenata i špijuna. Sve njegove obaveštajne veze, ali i nemački poslovni ljudi koji su delovali u Beogradu, imali su nalog da registruju eventualno bekstvo preko beogradskog aerodroma. Rizik u koji je pri tom ušao bio je prevelik jer je jugoslovenska kontraobaveštajne služba tako mogla da utvrdi ko drži otvorenim oči i uši za nemačku Saveznu obaveštajnu službu. Četvoro terorista su ipak mogli neprimećeno noću da avionom odlete iz glavnog grada Jugoslavije. Dengler i njegovi brojni pomoćnici prespavali su njihovo bekstvo. Ipak, agentima BND je pošlo za rukom da saznaju kuda su članovi RAF otišli. Doduše, njihovi izvori u Beogradu nisu bili zato dovoljni, ali su imali dobre veze u logoru za obuku Palestinaca u Libiji preko jednog čoveka za vezu izraelske obaveštajne službe Mosad. Tako je Derne mogao da javi u Bulah da su teroristi RAF isčezli u Gadafijevom carstvu.

Medjutim, pre nego što je Dengler mogao da uknjiži uspeh, Savezno ministarstvo za unutrašnje poslove je saznalo od SSUP-a Jugoslavije kuda su traženi teroristi otišli. Jugoslovenski ministar unutrašnjih poslova general Franjo Herljević tražio je od nemačkog ambasadora Jesko fon Butkamer, ubrzo posle oslobadjanja pripadnika RAF-a, da Bon pošalje visoku policijsku ličnost u Beograd. Kancelar Helmut Šmit je uskratio svom ministru unutrašnjih poslova Gerhartu Baumu posetu glavnom gradu Jugoslavije. Medjutim, šef odeljenja Saveznog ministarstva unutrašnjih poslova Gerhard fon Levenic doputovao je 24. novembra 1978. u Beograd da bi dobio informacije o četvoro terorista RAF. Medjutim, to je bilo uzaludno. Predstavnik Ministarstva inostranih poslova u Beogradu saopštio je 25. novembra 1978. da mu nije poznat cilj putovanja terorista. Pored ključnog pitanja o boravku, Bon je želeo bar da dobije detaljne informacije pre svega podatke o odeći, otiske prstiju kao i informacije o tome da li su pasoši kojima su raspolagali iz Perua, Linhtenštajna i Švedske. Beograd je dao detaljne informacije, ali pošto nisu bile dovoljne da se zaključi mesto boravka terorista, u Bonu je vladalo nezadovoljstvo i nemački ambasador je demonstrativno ostao u glavnom gradu SR Nemačke da bi na taj način pokazao stepen nemačkog nezadovoljstva.

Ministar Baum je mogao četvoro terorista RAF lako da zameni za dvojicu ustaških vodja, ali operativni centar BND davao je krajem 70-tih godina sve veći značaj hrvatskoj emigrantskoj organizaciji. Dok Bilančić danas živi u Kelnu, Micić pravi obaveštajnu karijeru.

U fazi izmirenja ustaša i nacionalkomunista u Zagrebu početkom 1979. Klaus Kinkel je bio predsednik nemačke Savezne obaveštajne službe. Dok je specijalan štab koji je Kinkel formirao u slučaju Pekinga i Moskve dugo razmišljao ko će u tamošnjim ambasadama preuzeti teške zadatke jednog tajnog opunomoćenika obaveštajne službe koji deluje u drugoj, zapadnoj državi, u tamošnjim ambasadama, izbor za Zagreb nije bio težak. Dr Jozef Dengler se već dokazao kao dobar akter za takve funkcije na Balkanu koji rado preuzima rizike i nije već duže vreme bio nepoznat svojim obaveštajnim protivnicima u Beogradu. Tako je upravo njemu i povereno vodjstvo sedišta tajnih opunomoćenih obaveštajnih službi koje deluju u ovom području sa „referatom 12″ u Bulahu. Sedište se nalazilo u Beču.

U Denglerove ljude za najviše kontakte već se ubrajao Bruno Busić, koji je za hrvatsku stvar i stvaranje velike Hrvatske već izradio manifest: izmirenje svih hrvatskih snaga bez obzira na njihovu političku boju i prošlost sve dok se bore za nezavisnu Hrvatsku. Busić je još u detinjstvu održavao kontakte sa tajnim ustaškim organizacijama u Imotskom, zatim je, zbog čega je i izbačen iz škole, ali je slične kontakte nastavio i kasnije kada je prešao na studije ekonomskih nauka u Zagrebu. Kao poznati secesionista njega je doduše povremeno proganjala Udba, koja je pratila njegovu aktivnost, ali su ga mnoge hrvatske instance uzimale kao nacionalno svesnog Hrvata u zaštitu. On je krstario uzduž i popreko Evropom i uspostavljao operativne veze sa ustaškim emigrantima i udruženjima. U Zagrebu je pokretao listove i organizovao nastupe a zatim je počeo da radi i za sovjetsku službu KGB, jer je i on bio zainteresovan za cepanje SFRJ i stvaranje nove hrvatske države. Veran svojoj ideji Busić je u uspotavljanju obaveštajnih veza izmedju istočnih i zapadnih agenata medju hrvatskim emigrantima sa nacionalkomunistima bio uspešan. Njegovu operativnu aktivnost uskladjivao je Ernest Bauer, nekadašnji oficir UNS, tajne službe fašističke Hrvatske u Drugom svetskom ratu, koji je u medjuvremenu postao čovek za vezu nemačke Savezne obaveštajne službe za Balkan, kao i sa ustaškom veličinom u Nemačkoj Brankom Jelićem koji je istovremeno radio i za KGB. U jednom dokumentu SID-a SMIP iz 1986. godine o ustaškim teroristima, koji je radjen na engleskom jeziku, za Ernesta Bauera piše da je bio “ agent Gestapoa“ i “ saradnik nemačke obaveštajne službe“, „ima pasoš Savezne Republike Nemačke“.

Pošto je u Hrvatskoj nedostajala jedna takva energična i delotvorna u javnosti figura kakav je bio Busić, Krajačić kao šef KGB-a u SFRJ je sredio njegov povratak u Jugoslaviju. Zajedno sa kasnijim veličinama secesionističkog pokreta iz 1990. Ivanom Zvonimirom Čičkom, Draženom Budišom i Ante Paradžikom, Busić je organizovao otvorene studentske pobune. Sa Brunom Busićem agent dr Dengler je imao od sredine 70-tih godina tesne veze. Jedan novinar engleske televizije predstavio je Busića kao šefa odeljenja za obuku terorističke grupe u blizini Šarbrikena i šest meseci kasnije 1979. Busić je ubijen u Parizu. Dengler i njegov predsednik Klaus Kinkel procenjivali su ga kao jednog od glavnih budućih vodja u Hrvatskoj i žalili su zbog njegovog gubitka. Svi su tipovali na Udbu kao izvršioca.

Smrću Bruna Busića bio je otvoren put Franji Tudjmanu za preuzimanje vodjstva u hrvatskoj stvari. U to vreme Josip Broz Tito je politički reagovao na sve jače izražene separatističke težnje u SFRJ. Medjutim, pokazalo se da nije bio dobro obavešten, jer je, kako tvrdi BND, Tito informacije o tome šta se zapravo valjalo u Hrvatskoj dobio je tek iz druge ruke. Savim slučajno saznao je za vreme posete Rumuniji da rukovodstvo hrvatske komunističke partije održava kontakte sa Brankom Jelićem, poznatim i traženim ustaškim emigrantskim vodjom koji je živeo u Berlinu. On je od Rumuna čuo takodje da je hrvatsko rukovodstvo istovremeno obigravalo u istočnoevropskim zemljama kao što su Čehoslovačka, Madjarska i Rumunija, da se preko Sovjetskog Saveza založe za slučaj da uspe planirano otcepljenje od Jugoslavije. Po Titovom povratku usledila je „burna“ sednica rukovodećeg štaba u poljoprivrednom dobru Karadjordjevo, na kojoj je doneta odluka o korenitom čišćenju hrvatskog partijskog i političkog rukovodstva kao i kadrova u armiji. Medjutim, i ovo čišćenje imalo je svoje granice. Još je bilo instanci koje su uživale Titovo poverenje a koje su se pobrinule zato da mnoge glave Maspoka ili ne odlete, ili dobiju samo simbolične kazne zbog pobune. Krajačić se pre svega zalagao za svoje stare kadrove ukoliko se nisu preterano javno eksponirali. Tako je mogao da spase svog najbližeg prijatelja i saradnika tadašnjeg predsednika hrvatskog parlamenta Josipa Manolića tako što ga je poslao u penziju, dok Franju Tudjmana koji je već bio veoma poznat po svojim spisima nije mogao spasiti zatvorske kazne.

Posle toga Stevo Krajačić je na svoju ruku, mimo Tita krenuo u akciju odvajanja Hrvatske i njene tajne policije od Beograda. Specijalno Krajačićevo odeljenje u SDB Hrvatske je krajem 70-tih pripremilo 150 jugoslovenskih pasoša. Kratko vreme posle toga u Bonu u prisustvu zagrebačkog predstavnika Udbe, jednog predstavnika nemačke Savezne obaveštajne službe i uticajnog ustaškog lidera koji je živeo u Berlinu Branka Jelića odlučeno je koji članovi fašističke emigracije treba da dobiju ove pasoše. Neki od ovih pasoša dospeli su čak do Australije gde postoji jaka ustaška organizacija. Ova akcija omogućila je da se nesmetano u Hrvatsku vrate čak i ratni zločinci i kriminalci za kojima je raspisana poternica i uspostave kontakte sa krugovima oko Krajačića u Zagrebu. Osim toga, ova akcija predstavljala je demonstraciju dobre volje KGB-a i BND-a. Nemačka tajna služba je aktivirala svoje postaje na Balkanu posebno u Zagrebu, Ljubljani i u Beogradu. Kao legalni stanovnik, iako obaveštajac BND-a dr Johan Jozef Dengler je imao pristupa SSUP-u u Beogradu i tamo mogao da – iako veoma ograničeno – razmenjuje informacije sa političkim organima i organima bezbednosti Jugoslavije. U samom Bulahu centralnu ulogu u saradnji sa Udbom igrao je Stamberger koga je Kinkel postavio na čelo referata za specijalne operacije. Ti „partnerski obaveštajni odnosi“ nisu medjutim smetali Saveznoj obaveštajnoj službi Nemačke da nastupa agresivnije u Jugoslaviji. Stare veze su reaktivirane, a tamo gde je bilo potrebno stariji saradnici su zamenjeni mladjima. Prema saznanjima jugoslovenske kontraobaveštajne službe, Savezna obaveštajna služba Nemačke je 70-tih i 80-tih godina imala sastav od oko stotinu agenata u Jugoslaviji i njihov identitet i vodja za vezu sa SDB bio je poznat.

U to vreme partnerstvo hrvatskih secesionista sa BND-om dobijalo je sve čvršće forme. Od trenutka neposredno pred Titovu smrt, 1979. godine u Zagrebu su sve odluke u strateškim i personalnim pitanjima donošene samo u dogovoru sa centrom oko Krajačića sa nadležnim instancama BND i ustaškim predstavnicima. Nemačka tajna služba je tako postala aktivan činilac u oblikovanju balkanske politike. I sovjetska služba je tada intenzivirala svoje napore oko dr Franje Tudjmana kao naslednika Maspoka. Zahvaljujuci jednom zajedničkom projektu u oblasti publikovanja jedne zagrebačke i jedne ruske izdavačke kuće, koje su želele da objave biografiju Lenjina na oba jezika, prokrijumčareni su agenti u Zagreb koji su uspostavili niz kontakata sa Krajačićevim centrom i okolinom Franje Tudjmana. Godinu dana posle Titove smrti, medjutim, Tudjman je 1981. ponovo bio u zatvoru. Ovoga puta zbog „neprijateljske propagande protiv SFRJ“. Tudjman je u drugoj instanci osudjen na dve godine zatvora. U okviru delegacije Nemačkog crvenog krsta dr Derne je posetio Tudjmana u zatvoru Gradiška. U SR Nemačkoj jedan Hrvat, agent BND je pomogao da se organizuje medijska kampanja u korist Tudjmana. Publicisti poput Hansa Petera Rulmana, Karl Gustav Sterm, Viktor Majer, kao Rajsmiler, urednik i sam list „Frankfurter Algemajne cajtung“ zalagali su se iz petnih žila za Franju Tudjmana.

Savezna obaveštajna sluzba nije u Hrvatskoj održavala dobre odnose samo sa Krajačićevim krugom. Ona je raspolagala tradicionalnim mrežama agenata koje je prema potrebi uključivala, podmladjivala i širila. Agente BND-a u Zagrebu od završetka Drugog svetskog rata vodi čovek čije je šifrovano ime Vlado. Pod ovim imenom pojavljuje se i čovek za vezu u Zagrebu koji uskladjuje operativne snage u Zagrebu. To je bio skoro 80-godišnjak Milivoj Huber. On je bio novinar šef privrednog „Vjesnika“ a BND ga je angažovala kao „stručnjaka za procenu“. To znači da je pored sirovih podataka dostavljao i podatke i materijale o izvesnim problematičnim situacijama ili odredjenim ličnostima. Kao novinar on je imao uticaja na javno mnjenje a mogao je po želji nalagodavca da učestvuje u oblikovanju javnog mnjenja. Ovaj agent je takodje vrbovao nove saradnike za nemačku obaveštajnu službu. Tako je na primer zavrbovao Vladu koji je vodjen pod šifrovanim imenom Ali. U stvari, radilo se o tadašnjem tehničkom direktoru zagrebačkog dnevnog lista „Kurir“ Anti Živkoviću koji je posle dolaska Tudjmana na vlast napravio karijeru. Osamdesetih godina zavrbovan je preko Vlade i tadašnji direktor „Privrednog vjesnika“ Ante Gavranović. On je 1991. postao predsednik Saveza novinara Hrvatske. Njega su na vezi držali dr Dengler i dr Bauer. Johan Jozef dr Dengler je bio agilan diplomata i obaveštajac. Službovao je u Zagrebu, Budimpešti i Helsinkiju kao konzul, odnosno ambasador Austrije i u administraciji KEBS-a. Tokom rata bio je poručnik Vermahta, odakle je i angažovan za BND. Bio je veliki prijatelj pape Vojtile, koji ga je odlikovao za pomoć Vatikanu. Dengler je koristio Jugoslaviju kao tranzitnu zemlju da bi putovao u Rumuniju, Bugarsku i Tursku. U njegove brojne obaveštajne naloge spada i potraga za Karlosom tada najtraženijim teroristom u svetu. Pod radnim imenom Karl Smit, dr Dengler je često putovao u Rim. Tamo je održavao kontakte sa američkom obaveštajnom službom CIA. Jugoslovenska kontaraobaveštajna služba nikada nije bila sigurna da li je Klaus Kinkel znao da njegov najznačajniji čovek u Jugoslaviji istovremeno radi i za Amerikance. Prema kazivanju Vladimira Konstantinovića na listi saradnika dr Johana Jozefa Denglera nalazili su se Perica Jurič, djak BND-a koji je radio u MUP-u Hrvatske, Ivica Vakić, bivši advokat, saradnik SDB SSUP-a i zamenik ministra hrvatske policije, Gojko Sušak, Adil Osmanović – Taran, Ivan Miles, Petar Hinić, Ivan Bubalo, Johan Pecnik i njegovi zemljaci Mark Urank, Hans Ditrih i Stefan Krote iz Graca.

Autor: Marko Lopušina, „UBIJ BLIŽNJEG SVOG I/II“

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

DRAGANOVIĆEVA LISTA

Kako je i koliko Hans Peter Rulman bio čovek BND-a za kontrolu ustaške emigracije u Nemačkoj, tako je i toliko dr Milan Blažeković bio ispred nemačke tajne policije obavezan za stanje u hrvatskoj koloniji na zelenom kontinentu. On je rodjen u Prozoru 1913. godine, školovao se u Sarajevu, Osijeku i Zagrebu gde je doktorirao prava. U Berlinu je studirao političke nauke, a potom je kao advokatski pripravnik službovao u Novom Sadu, a kao činovnik pravobranilaštva u Sarejevu i opet Zagrebu. Kada je stvoren NDH dr Milan Blažeković bio je sekretar ministarstva, a potom sekretar poslanstva u Berlinu. Od tada počinje njegova saradnja sa nemačkim političkim i obaveštajnim krugovima, piše u dokumentima SID-a SMIP-a SFRJ. U leto 1946. u FNRJ je proglašen za ratnog zločinca, mada je Blažeković već tada bio u Argentini kao „privatni činovnik“. Pripadao je ustaškoj odbegloj grupi, takodje ratnih zločinaca, Vjekoslava Vrančića i Ive Rojnice. U njoj su, po ovom izveštaju diplomatskih obaveštajaca SFRJ, bili Kazimir Katalinić, Ivo Korski, Danijel Crljen. Kako piše u dokumentima Uprave za iseljeništvo i emigraciju SMIP-a, dr Milan Blažeković je u Južnoj Americi radio na objedinjavanju ustaške emigracije kroz „Hrvatsko narodno vijeće“ i list „Hrvatska revija“, kao i kroz mnogobrojna predavanja u SAD, Kanadi i Nemačkoj. Kada su 1979. godine dr Ivo Rojnica i dr Milan Blažeković, uz odobrenje nemačkih vlasti, došli na jedno predavanje u Frankfurt, iz Generalnog konzulata SFRJ je za Beograd otišla depeša sledeće sadržine :

“ Naša ambasada iz B. Airesa obaveštava da se Ivo Rojnica i dr Milan Blažeković već duže vremena nalaze u Evropi. Pretpostavlja se da su uzeli učešće na Sajmu knjiga. Podsećamo da je Rojnica za vreme „NDH“ bio ustaški stožer u Dubrovniku, a dr Blažeković sekretar poslanstva u Berlinu. Oni finansiraju akcije NE (neprijateljske emigracije) i rade na objedinjavanju NE na ustaškoj platformi Vrančićeve grupe.“

Na osnovu te depeše Uprava za iseljeništvo i emigraciju, koju je vodio Dušan Štrbac je 13. septembra 1979. od SDB SSUP-a zatražila podatke o dr Ivi Rojnici i dr Milanu Blažekoviću (i dobila), kako bi ih “ u konsultaciji sa DKP (diplomatsko konzularnim predstavništvima) koristili na prigodan i odgovarajući način, plasirali ih kroz tamošnja sredstva informisanja, preko pojedinih političkih stranaka i slično, zavisno od zemlje u kojoj ova lica borave, pozicije koje imaju u odredjenim strukturama te zemlje i proceni efekta u datom momentu. Ovo je slično akciji koja se sada vodi protiv Miljenka Urbančića u Australiji, koji je bio istaknuti član Liberalne partije i lični prijatelj nekoliko političara u Sindeju i Melburnu, a kod nas je proglašen za ratnog zločinca. O Rojnici i Blažekoviću raspolažemo sa dokumentacijom iz štampe, koje vam dostavljamo na korišćenje. Podaci su nam potrebni jer se radi o ekstremistima jako angažovanim na tekućim akcijama NE (saziv III sabora NHV) s kojim ciljem i putuju u Evropu, gde ih treba raskrinkati kod vlasti i javnosti.“

Prilikom isledjivanja u Sarajevu uhvaćeni i kidnapovani Krunoslav Draganović je dosta detaljno govorio i o ljudima iz emigracije koji su u Evropi radili za BND. Iz zapisnika se vidi da je Draganović ocinkario SDB-u BiH i SDB-u SSUP-a pedesetak nemačkih agenata. On kaže :

- Franjo Adamek se izdavao za folksdojčera, a u stvari je bio Hrvat. On je radio kao špijun samo da bi dobio nemačko državljanstvo. Trgovao je starim automobilima, a potom oružjem, koje je prodavao Turskoj. U suštini je kockar. Oženjen je i ima jedno dete. Dr Vjekoslav Bučar je bio veoma važan nemački obaveštajac u Rimu. Formalno je pripadao Galenovoj grupi, ali je direktno bio povezan za šefa nemačke tajne službe u Italiji. Bučar ima neku novinsku agenciju kojom pokriva svoje agenturno delovanje. Uz njega su najviše vezani Slovenci i neki jugoslovenski orijentisani Srbi. Dr Stjepan Buc živi i radi u Minhenu. Oduvek je bio nemački čovek i sigurno i nemački agent. Dr Mate Frković, takodje, iz Minhena je u obaveštajnu službu Nemačke ušao na lično insistiranje dr Branka Jelića. Znala mu se i mesečna plata – 400 maraka. I inžinjer Hamid Hromalić je bio jedan od najprisnijih Jelićevih prijatelja i radio je za sve obaveštajne službe na koje ga je Branko upućivao. Milan Ilinić je kao mladić bio ustaša, a novinarstvom se bavi još kao student u Zagrebu. Majka mu je Nemica iz Trsta, pa od malena govori nemački. Nacionalno je desno nastrojen. Saradjuje sa nemačkom tajnom službom, prvo preko Bajera, a potom preko Hofmana. Jako se boji Udbe. I Karl Tren, banatski Švaba radi u jednom sektoru minhenskog BND-a. Njegovo konspirativno ime je Trap. Jakov Ljotić je u Minhenu radio ono što i u Beogradu – izveštavao je za nemačku službu. Od njega sam 1950. godine i saznao da dobijaju pomoć od nemačke države od 30.000 maraka, više nego Jelić. Ljotićevci su inače, masovno bili uključeni u nemačku obaveštajnu službu.

I dr Nikola Jersimović u Rimu radio je za BND preko dr Bučara u Italiji. Franjo Deželić iz Dizerdolfa radi za Nemce, čak i posle atentata koji je na njega izvršen. Njegova ćerka Marijana udata je za inžinjera Nihada Kulenovića. Pukovnik Marijan Dolanski čim je došao u nemačku stavio se u službu BND. Pošto su ga iscedili, otpustili su ga i jedva je preko naših prijatelja dobio nemačko državljanstvo. Herbert Korfmacer iz Dizeldorfa je zajedno sa rodjakom Mijom Deželićem radio medju hrvatskim emigrantima za nemačku obaveštajnu službu. Profesor dr Jozef Matl iz Graca neko vreme radio je u nemačkom obaveštajnom centru u Beogradu. Mada je bio naklonjen Srbima zadržan je u BND zbog ranijih zasluga, a i da bi agentima predavao srpski jezik. Kemal Mujagić je u Nemačku došao iz Bosanske Krupe. Proveo je na Golom otoku dvanaestak godina i pušten je kada je pristao da radi za Udbu. Njegov zadatak je bio da se uvuče u „Hrvatsko revolucionarno bratstvo“ u Nemačkoj, ali čim je došao u Bavarsku priznao je BND-u sve i odao Udbine agente u Evropi. Od tada radi samo za nemačku tajnu službu. Albanski izbeglica markiz Emilio De Mistrura živi u Rimu i veliki je prijatelj kralja Zogua koji je živeo u Nici. Govori nemački jer je završio nemačku Vojnu akademiju. Radi za BND direktno i to ne skriva. Jedno vreme je bio prijatelj sa profesorom Miroslavom Varešom. Njegovi saradnici su bili Nikica Martinović iz Celovca i Zvonko Miljanović iz Minhena. Inžinjer Franjo Pavičić radio je prvo za Amerikance, a potom za Nemce, ali ga je tuberkuloza sprečila da nastavi obaveštajni rad. Najkrupnije zverke u BND-u bili su profesor Mirolsav Vareš i Solali Boci, novinar krupnijeg kalibra – izjavio je Krunoslav Draganović islednicima SDB u Sarajevu.

On je još i priznao da je od profesora Vareša saznao da je 1961. godine postigao prvi angažman sa dr Ernestom Bajerom i Rihardom Galenom, šefom BND posebno zaduženim za jugoslovensku emigraciju. BNA je, naime, pristao da finansira tzv. rimsku grupu sa 9.000 maraka mesečno. Kasnije se ispostavilo, pričao je Krunoslav Draganović da je Bajer plaćao svoje špijune u hrvatskoj emigraciji od 400 do 800 maraka mesečno. Sam profesor Miroslav Vareš je, na primer, 1967. godine dobio 800 maraka jer je Ernestu Bajeru – Galenu kao saradnika preporučio Kemala Mujagića. Posebno aktivan i opasan špijun bio je Derviš Seković iz Pariza, nekadašnji sekretar bosanskih i sandžačkih muslimana. Pre dolaska u Francusku bio je izbeglica u Italiji i Siriji. Ovaj berberin iz Trebinja i policajac u NDH, u Parizu je neko vreme radio za francusku obaveštajnu službu, koja ga je odbacila kada joj je predao imena hrvatskih lidera u Italiji i Nemačkoj. Posle toga ga je angažovao BND da prati u Djenovi rad dr Saida Ramadana i „Arapske lige“, kao i muslimanske i albanske emigracije poreklom iz Jugoslavije.

Još jedan nemački novinar Viktor Majer bio je tajni nemački agent i to u Jugoslaviji, gde je u više navrata prozivan kao špijun. Naime, on je 1985 još bio predmet obrade slovenačke službe državne bezbednosti, a već deset godina kasnije, kao retko koji novinar, mogao je da se podiči sa najvišim slovenačkim državnim odlikovanjem. Najverovatnije da to još ne znači da se Švajcarac, rodjen 1929, u poslednjoj deceniji svoje novinarske karijere ideoloski preobrazio. Pre će biti da se dramatično izmenila slovenačka država. I svakako da jeste: od SFRJ je nastalo pet država, a od SRS samo RS. O toj dramatičnoj promeni govori Majerova knjiga, napisana prilikom odlaska u penziju. Pre toga, 35 godina je pedantno prikupljao dokumentaciju, a mnogo ranije, u Bosni, kao brigadir gradio prugu, potom odbranio doktorat o Jugoslaviji i pred odlazak u penziju ponovo pohodio nekdašnju političku elitu, koja je živela izmedju Triglava i Vardara: bivšeg nemačkog ministra spoljnih poslova Hansa Ditriha Gešera i bivšeg američkog ambasadora Vorena Cimermana. Zato Majerovo poznavanje pokojne Jugoslavije umnogome nadmašuje pokušaje na brzinu priučenih i sve brojnijih „jugoslavenologa“. Dakle, ako Majer kaže da je Hans Van den Bruk, bivši ministar inostranih poslova Holandije i sadašnji komesar Evropske unije, odigrao negativnu ulogu, onda je to sasvim dovoljno. Majer je na promociji svoje knjige u Ljubljani, na pitanje novinara zašto tako kritički priča o Van den Bruku, odgovorio vrlo direktno:

- Hans Van den Bruk je bio glavni zagovorrnik pokreta za restauraciju Jugoslavije.

Majer se u knjizi ne poziva na anonimne „dobro obaveštene“ izvore, njegova lična dokumentacija je zavidna. Za ovu knjigu je imao na raspolaganju materijal iz slovenačkog arhivskog fonda. Najviše pažnje je posvetio fasciklama koje sadrže dokumenta u vezi sa napetim odnosima izmedju Slovenije i JNA. Pri tom ne krije da je do toga došao zahvaljujuci odličnim vezama sa predsednikom Republike Milanom Kučanom.

Delovanje medjunarodnih snaga je drugi značajan činilac raspada SFRJ. Ako je prosečan zapadnjak tumačio raspad Jugoslavije kao rezultat specifičnih genetskih kombinacija ovdašnjih domorodaca – Balkanci se kolju jer im je to urodjeno – i ako natprosečno talentovani zapadnoevropski pisci zaključuju da se SFRJ raspala u krvi i zbog gluposti zapadnih diplomatija, Majer je neumoljiv. Zapad nije ni mogao niti hteo da razume Jugoslaviju zbog sopstvenih unutarpolitičkih interesa. Španci nisu želeli da razumeju Jugoslaviju zbog Katalonaca i Baskijaca, Italijani zbog Nemaca u Južnom Tirolu, Francuzi i Britanci su bili vezani za Jugoslavije jer su se ponosili svojim učešćem u njenom stvaranju, Amerikance je fascinirala uloga Jugoslavije u periodu hladnog rata, a Nemce je više interesovalo ujedinjavanje država nego njihovo rasturanje. Tek kada je Slovenija na videlo izvukla argument samoopredeljenja – na to načelo se prilikom ujedinjavanja istočne i zapadne polovine pozivala i Nemačka – nemačka diplomatija je smekšala. Kod drugih država su stvari išle znatno sporije. Majer u jednom trenutku doslovno optužuje. Poimence nabraja ambasadore nastanjene u Beogradu i zaključuje da su suodgovorni za katastrofalne greške zapadne politike prema Jugoslaviji. Kao da ih je postrojio i nalupao im šamare. „Pisac mora da prizna“, kaže Majer, kada govori o 1991. godini, da su stavovi koje je, posebno tada, mogao da čuje iz krugova zapadnih diplomata, ostavili skoro traumatičan utisak, da nije nikada čuo tako masovne na opšte uverenje oslonjene mućkalice pogrešnih političkih ocena, intelektualne lenjosti i površnosti, kao od tadašnjeg beogradskog diplomatskog kora. I, konačno, tu je i Rusija: sve što se dogadjalo u vojnom vrhu bilo je uskladjeno sa konzervativnim ruskim generalima.

Treća okolnost, koju ne treba zanemariti, je hrvatski državni poglavar Franjo Tudjman. Majer ga opisuje kao samouverenog ali naivnog političara. Tudjman je verovao Miloševiću da Srbija nema strateške interese u Hrvatskoj i zato se sa njim dogovorio o podeli Bosne i Hercegovine. Milošević je, navodno, vrlo dobro znao Tudjmanove skrivene namere. Tudjman i Milošević su se o podeli BiH dogovorili na sastanku u Karadjordjevu, 25. marta 1991. Majer navodi i od koga je saznao detalje o tom sastanku: od Stipe Mesića, tada najbližeg Tudjmanovog saradnika.

Autor: Marko Lopušina, „UBIJ BLIŽNJEG SVOG I/II“

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

AFERA RULMAN

Drugog februara 1970. godine u „Špigelovoj“ kolaž rubrici „Panorama“, medju drugim vestima iz sveta, štampana je nepotpisana Rulmanova informacija o sukobima medju državnim i vojnim vrhovima u Beogradu i mogućnostim da stvarno dodje do vojnog puča. To je gotovo nezapaženo prošlo svuda, osim u Jugoslaviji. U tom tekstu, od svega trideset dva reda, stajalo je da je grupa jugoslovenskih generala koja je završila sovjetske vojne akademije, zahtevala od Tita veća ovlašćenja za Armiju i niz neposrednih promena kao što su: prenos nadležnosti teritorijalne odbrane sa republika na Generalštab, nabavku veće količine naoružanja u Sovjetskom Savezu, kao i rehabilitaciju generala Armije Ivana Gošnjaka, koji je smenjen sa položaja ministra odbrane 1967. godine, zato što je strategiju odbrane zemlje usmerio prema pogrešnim granicama, smatrajući da postoji realna opasnost imperijalističkog napada iz Italije iGrčke, a ne svojetskog napada sa teritorije članica Varšavskog pakta – i to baš u predvečerje sovjetske vojne intervencije u Čehoslovackoj.

Nedelju dana kasnije ispred beogradske kafane „Sunce“, zaustavio se automobil sa upadljivim civilnim registarskim tablicama iz koga je kao iz katapulta iskočila grupa agenata tajne policije, namerno uniformisana u skijaške džempere i konfenkcijske zimske kapute. Dok je Rulman radoznalo gledao po sali na koju će se ovčicu oni bacit, nije ni primetio kako su ga okružili. Jedan od te gospode mu se značajno predstavio: „Državna bezbednost“

Tek tada se setio potpuno blesavog pisma kojeg su početkom te godine iz Moskve poslali nekadašnji oficiri JNA, 1948. godine ostali tamo u emigraciji, na adresu Generalštaba, vlade i tužilaštva, a koje će tek posle njegovog hapšenja objaviti „Špigl“.

- Najozbiljnije vas upozoravamo da ćemo se, ukoliko u roku od deset dana ne preduzmete konkretne mere za likviddiranje obaveštajne grupe kojom rukovodi Hans Peter Rulman, smatrati obaveznim da to sami učinimo. Po isteku ovog roka, pored ostalog, objavićemo i spiskove jugoslovenskih saradnika pomenutih (NATO) službi.“

Medjutim, londonski „Tajms“ je kompletirao opštu zabunu, stručnom ocenom svog beogradskog dopisnika Dese Trevisan kako je Rulman, zapravo, radio za Sovjetski savez, izvlačeći taj zaključak iz toga što jedino ruski novinari nisu prisustvovali konferenciji za štampu, sazvanoj povodom Rulmanovog hapšenja.

Taj nevidljivi rat kontraobaveštajaca izbio je u javnost početkom sedamdesetih kada se iza brave beogradskog zatvora našao Hans Peter Rulman, dopisnik nemačkog lista „Špigl“. Uhvaćen je kao nemački špijun, ali mu je, kako sam kaže, sudjeno zbog „neprijateljske propagande“, jer je u nemačkoj štampi objavljivao informacije poverljive prirode. Rulman je bio ne samo prvi i jedini strani novinar koji je krivično gonjen i proteran iz Jugoslavije već i jedan od retkih stranaca kome je sudjeno u Beogradu. U glavni grad Rulman je došao tokom 1965. godine. Stanovao je prvo u maloj sobici na uglu ulica Maršala Tita i Svetozara Markovića, a zatim se selio u sve veće i skuplje stanove u ulicama Braće Nedića 25, pa Lole Ribara 6 i Majke Jevrosime 2a. Kako je pisao Vuk Drašković, tadašnji saradnik NIN-a, “ Hans Peter Rulman, 37 godina, dopisnik, Hilmi Tači, 51 godinu star, novinar „Rilindije“ i Jovan Trkulja, star 29, gradjansko lice na službi u JNA okrivljeni su da su povredili član 105. našeg Krivičnog zakona“. Izvestač „Špigla“ je bio kriv, kako je napisao Vuk Drašković što je od „…septembra do kraja decembra 1968. od Jovana Trkulje, a od februara 1969. do svog hapšenja u martu 1970. od Hilmija Tačija, pribavljao poverljive i strogo poverljive vojne i službene podatke u nameri da ih preda stranoj državi i stranoj organizaciji, a delimično ih je predavao dvojici predstavnika dveju stranih država…“ Bili su to podaci o odbrambenim pripremama u Jugoslaviji avgusta 1968. o delimičnoj mobilizaciji u zemlji, borbenoj gotovosti jedinica prvog ešalona, o merama jačanja teritorijalne odbrane i o tzv, puču generala. U Beoradu se pretpostavljalo da Rulman radi za BND, ali se nagadjalo da je i saradnik KGB-a. Da je da glasina tačna „posvedočilo“ je i jedno pismo potpisanih ibeovaca koje se posle hapšenja pojavilo u Minhenu, pa i u Beogradu, a u kome su navodno preti SDB-u Jugoslavije da „uništi Rulmanovu grupu“, inače će u suprotnom objaviti kompletan „spisak jugoslovenskih saradnika BND-a i KGB-a“. Nemačka štampa je, pretpostavljaju policajci, da bi se odbranila od kritika Rulmana proglasila da je – špijun tajne službe Stazi, odnosno agent DDR-a.

Hilmi Tači je rodjen 1919. u Djakovici, ali je još pre rata emigrirao u Albaniju, gde je upisao srednju poljoprivrednu školu i postao član komunističke partije. U to vreme, a i tokom rata Tači je, kako je bilo zapisano u njegovom dosijeu, imao izvesnih kontakata sa italijanskim, a potom i američkim obaveštajcima. Posle rata, medjutim, kao vrsni staljinista postao je 1946. urednik Radio Tirane, ali dve godine kasnije zbog Informbiroa emigrira u Jugoslaviju. Zaposlio se kao novinar u „Rilindiji“, koja ga 1958. šalje u Beograd za svog dopisnika. Bio je novinar od državnog poverenja, jer je neposredno pred hapšenje akreditovan da kao specijalni izveštač prati premijera Mitju Ribičiča na putu u London. Jovan Trkulja je bio tehnički crtač, civil u JNA sa nevelikim mogućnostima da dodje do strogo čuvanih vojnih podataka. O ovoj špijunskoj aferi pukovnik mr Vitomir Grbač je pisao :

- Slučaj Rulman upozorava na to da strane obaveštajne službe imaju dugoročne planove. Podsetimo da je Rulman došao u Jugoslaviju čak 1959. godine i to tražeći politički azil, navodno kao komunista kog progone zapadnonemačke vlasti. Godinama je nastojao da što bolje upozna našu zemlju i njene ljude, dok se istovremeno pripremao za svoju obaveštajnu aktivnost protiv te iste Jugoslavije, koja mu je pružila gostoprimstvo!

Poznavaoci tadašnjih političkih prilika tvrde da je Josip Broz lično naložio hapšenje Rulmana da bi proizveo aferu kojom može da pritisne Vilija Branta da isplati ratnu štetu Jugoslaviji. Prvostepeni Vojni sud je posle osamnaestomesečne istrage osudio Rulmana na šest godina zatvora, Tačija i Trkulju na po pet i po godina robije, ali je Vrhovni sud Srbije pomilovao nemačkog novinara, posle čega je dopisnik „Špigla“ proteran iz Jugoslavije. Kasnija antijugoslovenska i informativna aktivnost Hansa Petera Rulmana, posebno njegovo zalaganje za ideje hrvatskih nacionalista o novoj NDH, potvrdila je sumnje da je dopisnik „Špigla“ bio strani špijun, čak dvostruki. Kroz priču o ovom neobičnom čoveku može se sagledati jedna zaokružena vizija obaveštajnog rata izmedju Bona, Moskve, Zagreba i Beograda. U njegovom dosijeu piše :

„Hans Peter Rulman je rodjen 1. oktobra 1933. godine u Hamburgu. Već u ranoj mladosti uključio se u razne omladinske organizacije, a sa sedamnaest godina bio je primljen u nemačku Socijaldemokratsku stranku. Kako se oduševljavao „titoizmom“, dolazio je u sukobe sa ostalim članovima SDS, te je ubrzo istupio iz nje, uključivši se u KP Nemačke. U jugoslovenskom konzulatu u Hamburgu dobijao je brošure o Jugoslaviji, o našim političarima, oduševljavajući se za politiku SKJ. Zbog ideološkog neslaganja bio je isključen iz KP Nemačke. Na jednom omladinskom zboru u Istočnom Berlinu delio je jugoslovenske brošure, što je bio razlog za njegovo hapšenje i osudu na osam godina zatvora. Kad je pušten iz zatvora, vratio se u SRN i počeo intezivno da se bavi pisanjem, zaposlivši se kao novinar na severnonemačkom radiju. Pisao je i za neke nemačke listove (Die Andere Zeitung, Der Špiegel). Veoma brzo se ponovo uključio u političku aktivnost kao suosnivač „Severnoafričkog kluba“ (1957), čiji je glavni zadatak bio pomoć pristalicama pokreta FLN. Zbog aktivnosti u ovom klubu, bio je 1958. uhapšen, a u toku istrage otkrivene su i njegove veze sa istočnoevropskim zemljama. Zbog tajnog udruživanja, ugrožavanja bezdednosti države i izdaje države, osudjen je na kaznu zatvorom. U zatvoru se 1959. razboleo, odakle je premešten u bolnicu, da bi iz bolnice pobegao u Italiju. U jugoslovenskom veleposlanstvu u Rimu zatražio je azil u Jugoslaviji. Azil je dobio tek kad je već dospeo u Jugoslaviju, jer je oktobra 1959. ilegalno prešao u Jugoslaviju, gde je najpre boravio u logoru Gerovo, da bi se kasnije preselio u Ljubljanu, gde je nastavio svoju novinarsku karijeru u raznim listovima (Tovariš, TT, Sodobnost, Perspektive). Oduševljavao se aktivnošću mlade generacije i osudjivao mere protiv njih. U toku svog boravka u Ljubljani, Rulman je imao kontakte sa predstavnicima NDR i SRN u našoj zemlji. Sve češće i sve oštrije je kritikovao našu društvenu stvarnost, a izjavio je da se komunizam gradi samo još u Kini. Kada je 1964. prestala da važi presuda zbog koje je napustio SRN, on se vratio u Hamburg, da bi se posle kraćeg boravka, po svojoj vlastitoj želji, ponovo vratio u Jugoslaviju kao dopisnik „Die Špiegla“. Nastanio se u Beogradu, ali je često dolazio u Ljubljanu. Godine 1970. Rulman je uhapšen i osudjen. Posle pomilovanja, godine 1971. Rulman se vratio u SRN, odakle je započeo sa intezivnim neprijateljskim napadima na SFRJ. Sa „izuzetno (strogo) poverljivim podacima“, koje su mu navodno posredovali tajni agenti Udbe, ostavlja utisak da poseduje specijalne izvore u Jugoslaviji, koji mu prosleduju informacije, do kojih drugi nemaju pristup. Mnogo postiže i svojom izuzetnom drskošću pisanja, jer za njega ne postoje kompromisi – a sa „proverenim podacima“ pojačava ubedljivost svoga pisanja. Sem toga, Rulman nikad ne nagadja – sve što napiše, napiše kao činjenicu, kao gotovu činjenicu o kojoj nije moguće raspravljati – „stvari su zaista samo takve, kakvim ih on opisuje“. Pored pozivanja na lične izvore Rulman se poziva i na podatke, koje navodno dobija od jugoslovenske ekstremne emigracije odnosno od jugoslovenskih oponenata. Status obe strukture mu ujedno služi kao izvor napada na Jugoslaviju i kao dokaz totalitarnosti jugoslovenskog sistema. Rulman retko koristi podatke koje su obradile druge agencije, jer je tamo prostor za dezinformacije bitno sužen. Sve više u Rulmanovim člancima nalazimo primedbu „nezvanične izjave političkog rukovodstva SFRJ“. Ponavljanjem istih sadržaja u različitim prilikama i u različitim sredstvima javnog informisanja, Rulman želi da poveća verovatnoću uspešnog plasiranja informacija i njenog prijema i odziva u javnosti.“

Stideći se neutralnog i objektivnog novinarstva, Rulman je za male pare (četiri stotine do hiljadu dolara) učestvovao i u pojedinim konkretnim akcijama hrvatske emigracije. štampao je antiterorističke letke protiv Jugoslavije, vodio ogorčenu kampanju protiv jugoslovenskog izvoza i turizma, prikupljao priloge za hrvatski zajam u dijaspori, formirao Hrvatsko-nemačko društvo, u koje je uspeo da uvuče i neke poslanike Bundestaga, na sudu svedočio u odbranu ustaških terorista, prvi je na predavanjima na Institutu za svenemačke studije i savremena istraživanja u Lundbergu visokim nemačkim oficirima najavio novo evropsko krizno žarište u Jugoslaviji, kao rezultat neprilagodjenog srpskog, „vizantijskog mentaliteta, koji ne može da podnese strance iz drugih republika“. Kao uvaženi ekspert pojavio se na španskoj televiziji u emisiji „Ključ Jugoslavija bez Tita“. U razgovoru je trebalo da učestvuje i Milovan Djilas, ali je na intervenciju jugoslovenske ambasade u Madridu sprečen njegov dolazak, tako da su se pored Rulmana pojavili samo Mihajalo Mihajlov i član CK KP Španije Galjego, koji je gledaoce sablaznio tvrdnjom da je politički pluralizam i parlamentarizam jako dobar za Španiju, ali da bi bio poguban za Jugoslaviju, kojoj jednopartijski sistem sasvim odgovara.

Čak i hrvatskim emigrantima bilo je donekle sumnjivo zašto se Rulman za njih toliko zalaže. Iako je svuda i u svakoj prilici napadno ponavljao da nikad nije bio, niti je sada bilo čiji špijun, otkriven je njegov pseudonim Bruno Ismer, pod kojim je navodno saslušavoa begunce iz Jugoslavije i o tome informisao lokalnu policiju. Bilo je mišljenja da je Rulman, zapravo, još iz Jugoslavije od nekoga poslat sa specijalnim zadatkom da u Nemačkoj agituje za razbijanje Jugoslavije i pomaže obnovu antijugoslovenske emigracije. U kulturno-političkom listu Katoličkog društva, „Di furhe“, dr Ernest Bauer je u maju 1970. godine objavio članak pod naslovom „Uhapšen dvostruki igrač“, nagoveštavajući da se Rulman bavio špijunažom u korist istočnih zemalja.

Čak i pre ovog hapšenja i Bauerovog upozorenja, nešto je oko Rulmana bilo sumnjivo i Karl Gustav Stremu, direktoru radio stanice „Dojče vele“, pa je jednog dana zapanjenim urednicima jugoslovenskog programa bez ikakvog objašnjenja saopštio da smesta prekinu da preuzimaju Rulmanove izveštaje iz Beograda, jer preko njega Udba smišljeno protura različite dezinformacije, ko zna sa kakvim kad ciljevima.

U rodnom Hamburgu krišom se uselio u jedan , greškom odavno prazan državni stan i, uz pomoć majke i očuha, za dvanaest hiljada maraka otkupio staru novinsku agenciju „Ost-Dienst“ (Služba za Istok), da bi preko nje pokušao da svoje nepodobne članke plasira u različite nemačke medije.

U prvo vreme antijugoslovenske tekstove iz njegovog špilografisanog biltena preuzimao je samo list srpske emigracije „Beli orao“. Tek kad je u „Frankfureter algemajne cajtungu“, praktično jednim nemačkim novinama koje nikad nisu podržavale Tita, objavio članak protiv smrtne presude teroristi Miljenku Hrkaču zbog podmetanja bombe u bioskopu „20. oktobar“ u Beogradu, pošto je i jugoslovenska policija dobro znala da on to nije učinio, već jedan njegov rodjak koji je pobegao za Australiju – javili su mu se hrvatski emigranti s molbom da dopusti preštampavanje njegovog napisa kao apela nezainteresovanom nemačkomjavnom mnjenju. To je navelo biskupa Šarfa da od Tita zatraži pomilovanje Hrkaču. NJegovo streljanje je zaista odloženo. Medjutim, kad su se protesti i nedoumice malo stišali, Hrkačeve roditelje su pozvali da preuzmu njegove lične stvari, što ne mora obavezno da znači ni da je Miljenko Hrkač tada zaista streljan.

Od opšte podrške nemačke javnosti svim komunističkim demokratskim disidentima sveta, dugo su bili izuzeti hrvatski politički osudjenici, hapšeni posle gušenja mas-poka u Zagrebu.

Rulman je bezuspešno pokušavao da objavi intervju dr Marka Veselice u „Špiglu“, pa mu nije preostalo ništa drugo nego da ga štampa kao brošuru, zbog koje je Veselica u zemlji ponovo zaglavio na robiji. Niko nije prihvatao intervju sa progonjenim generalom JNA dr Franjom Tudjmanom. A kad ga je, zajedno sa materijalima sudskog procesa protiv njega, Rulman samostalno štampao, list Društva za ugrožene narode „Program“ je to napao s obrazloženjem da Tudjman nije nikakav protiv, fašista koji pokušava da zataška i prećuti hrvatske zločine iz Drugog svetskog rata.

Shvatajući da je posle uspostave kakve-takve nove nezavisne hrvatske države postao suvišan i samovoljno se ispisujući iz hrvatstva, kao što je nekada davno medju Hrvate niotkuda nepozvan banuo, Rulman je nevoljno za sebe napisao: „Izdavač „Hrvatske domovine“ se decenijama borio protiv jugoslovenstva u glavama Hrvata. Neki od njih su preko noći postali veliki Hrvati, iako su samo promenili odeću u skladu sa novom modom“.

Početkom 1990. godine Rulman je u svom časopisu „Hrvatska domovina“ objavio senzacionalnu vest da je za osam hiljada maraka nabavio „novi stroj protiv Jugoslavije“, koji za sat može izbaciti hiljadu osam stotina brošura. Od svoje mizerne penzije, zajam mu je dala njegova osamdesetogodišnja majka, a on je sa dosta samoironije istakao da je zaista sramota da jedna potpuno nemoćna starica odvaja od usta i finansira antijugoslovensku propagandu, dok Hrvatima, na pragu nezavisnosti, ni na kraj pameti ne pada da konačno odreše kesu, umesto što mu nazdravičarski obećavaju da će jednog lepog dana sigurno biti prizant kao prvi počasni gradjanin slobodne Hrvatske.

Krajem 1993. godine Kulturni komitet Hrvatskog republikanskog kluba i Kluba žena Hrvatske seljačke stranke u SAD su Rulmanu u kalifornijskom gradiću San Pedru dodelili nagradu „čoveka godine“, koju su pre njega dobijali hrvatske emigrantske vodje Bogdan Radica i Mate Meštrović, ali i američki univerzitetski profesor Majkl Mek Adams, koji se uprkos dugogodišnjoj projugoslovenskoj američkoj službenoj  politici, lično zauzimao za interese Hrvata.

Autor: Marko Lopušina, „UBIJ BLIŽNJEG SVOG I/II“

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

BND I NACIONAL-KOMUNISTI

Ratno neprijateljstvo Nemačke i Jugoslavije nastavljeno je i na obaveštajnom planu narednih pedeset godina, jer su zvanični Bon i Beograd bili na suprostavljenim pozicijama oko vidjenja razvoja Jugoslavije i čitavog Balkana i samog uticaja Nemačke na to područje. Taj uticaj je posebno bio izražen posle ujedinjenja dve Nemačke, kada su se Bonu otvorila vrata prema Istoku. Podsticaj okretanju Nemačke prema evropskom Istoku davali su, kako to tvrdi analitičar Mark Fišer, njeni ekonomski, politički, čak istorijski interesi. Šireći privrednu saradnju sa socijalističkim državama, koja je bila dominantna čak i u periodu hladnog rata, Nemačka je postepeno nametala germansku viziju ekonomske i političke budućnosti srednje i istočne Evrope. Iza nemačkog kapitala išao je nemački jezik, nemačka kultura i nemačka politika, koji su se vrlo brzo probili u Poljsku i Madjarsku, na primer. U planu je početkom devedesetih bio ulazak na Balkan i u Ukrajinu. To je, po stručnoj proceni Gintera Hetkampa, direktora Evropa instituta iz Minhena za Nemce bio najkraći put za izlazak na topla mora – od Baltika do Jadrana. Prva ozbiljnija prepreka nemackoj ekspanziji bila je Jugoslavija, a potom Rusija. Avgusta 1990. general Veljko Kadijevic je obavestio predsednika Borisava Jovica o „daljem prodiranju nemačke linije“ u Jugoslaviju sa ciljem cepanje i podele zemlje. U medjuvremenu, SDB SSUP-a je nabavio i video kasetu na kojoj je snimljen Franc Bučar, predsednik Skupštine Slovenije u tajnom razgovoru sa poznatim obaveštajcem Nemačke u Švajcarskoj. Jović je bio i obavešten da su i Bavčar i Janez Janša na zahtev BND 1990. izradili obaveštajni elaborat sa radnim naslovom „Kako izazvati gradjanski rat u Jugoslaviji“ U tom kontekstu bi trebalo i da se sagledava delovanje ne samo nemačke diplomatije već i tajne policije i posebno obaveštajne službe prema ljudima i pokretima poreklom sa jugoslovenskog prostora.

Profesor Erih Smit Enbom u svojoj knjizi „Ratnici u senci“, na primer, iznosi ozbiljne prigovore na račun ministra inostranih poslova Klausa Kinkela, njegovog rada u tajnoj službi i njegovog odnosa prema jugoslovenskom pitanju. Najvažnija teza ove knjige je da je Kinkel svojevremeno, kao šef nemačke tajne službe BND, planski radio na razbijanju Jugoslavije, uz pomoć hrvatskih fašističkih grupa u egzilu. To je bila teška optužba koja je 1995. bacila kritičko svetlo na nemačko samostalno istupanje pri priznavanju Hrvatske u decembru 1990, koje se nije dopalo nijednoj zemlji NATO-a, i ne samo na njega. Pored nesumnjivo najškakljivijeg poglavlja o BND na Balkanu, u ovoj knjizi se spominju i druge, poznate i manje poznate, aktivnosti ove službe: beskrajna serija poraza u okršajima sa obaveštajnom službom NDR, saradnja sa nasilnim režimom Gadafija u Libiji i još nasilnijim režimom Sadama Huseina u Iraku. Smit Enbom sve ovo tumači kao deo jedne planske strategije, sračunate na to da se SRN načini svetskom silom na planu tajnih službi. Bliski saradnik Eriha Smita Enboma, direktora Instituta za mirovnu politiku u Vajlhajmu i autora ove interesantne knjige bio je Vladimir Konstantinović, slobodni novinar iz Dortmunta, jugoslovenski emigrant u Nemačkoj, koji je zaposlen u tom istom institutu.

U osvrtu Tomaša Bekera na knjigu „Ratnik u senci, Klaus Kinkel i Savezna obaveštajna služba Nemačke“, iznosi se i geneza subverzivnog delovanja nemačke obaveštajne službe i razotkriva njenu povezanost sa hrvatskom obaveštajnom službom. Naime, kada je Genšer u decembru 1990. zapretio da će tada još zavisnu Hrvatsku priznati kao nezavisnu državu i na taj način zapečatiti razbijanje Jugoslavije, države nastale posle Drugog svetskog rata, on je samo time ubrao plodove jedne višedecenijske revnosne aktivnosti nemačke obaveštajne službe. Klaus Kinkel, od 1979. do 1982. šef savezne obaveštajne službe BND, odigrao je glavnu ulogu u ovoj podzemnoj borbi: za vreme svoje dužnosti predsednika nemačke obaveštajne službe, pospešivao i ubrzavao svim obaveštajnim sredstvima podelu Jugoslavije. Slično kao i Nemačka, ni Hrvatska se nije mogla pomiriti sa porazom i političkim prilikama nastalim posle Drugog svetskog rata. Kao što se Nemačka zaklinjala da će se ponovo ujediniti, hrvatski nacionalisti su ispisali na svojim zastavama zahtev za ponovnim razbijanjem Jugoslavije. Da su pri tom računali na izdašnu pomoć, izmedju ostalog, i vojnu, iz Nemačke, nije ni potrebno spominjati, jer je i hrvatska država stvorena 1941. bila nemačka tvorevina. „Satelit par excellence“, kako piše istraživač holokausta Raul Hilberg. Još 1950. organizacija Gelen (OG), prethodnica sadašnje nemačke obaveštajne službe (BND) koja je proizašla iz generalnog odeljenja „Fremde Heere Ost“ 1945, uputila je svog agenta u Beograd koji je predvodio već postojeće brojne špijune. Agent Dr Njeber, prerušen u poslovnog čoveka, u stvari se zvao Andreas Cicelberger i bio je za vreme Drugog svetskog rata kapetan Abvera u Sloveniji gde mu je poveren zadatak da obnovi elektronske špijunske stanice.

U knjizi „Ratnik u senci“ se direktno kaže : „…Kada je 1962. godine vetar zaoštrenih nacionalnih sukoba u Jugoslaviji dospeo do Nemačke, Savezna obaveštajna služba Nemačke je pojačala svoje tamošnje prisustvo i uspostavila bliske veze sa emigrantskim organizacijama ustaša. I kada je 1970. godine hrvatski nacionalni masovni pokret „Hrvatsko proleće“, koji je zapravo inicirala hrvatska Udba, Savezna obaveštajna služba Nemačke (BND) je reagovala preduzimanjem aktivnih mera za destabilizaciju Jugoslavije. Kada je ovaj masovni pokret, ipak, usled nedovoljne podrške u zemlji i iz inostranstva doživeo krah, odlučeno je da se sačeka Titova smrt i u medjuvremenu pripremi teren i politička osnova za kasnije razbijanje jugoslovenske države. Najznačajniji za vezu BND sa Hrvatima u Zagrebu bio je austrijski konzul i nemački agent dr Johan Jožef Dengler. On je počeo odmah da organizuje tajne sastanke u Hrvatskoj, Nemačkoj i Austriji izmedju hrvatskih nacionalista i ustaških emigranata i uspostavlja kontakte sa vodjama „maspoka“. U red njegovih najviših kontakata spada i Bruno Busić koji je sedme decenije stekao kao agitator velikohrvatske ideje i pomirenja svih Hrvata veliki ugled. Busić je održavao veoma dobre odnose sa ustašama i važi za idejnog tvorca današnje Hrvatske. On se zalagao za iznalaženje loših Hrvata. Njegove obaveštajne operacije uskladjivali su dr Ernest Bauer, pukovnik hrvatske obaveštajne službe u Drugom svetskom ratu, i dr Branko Jelić, ustaški vodja koji je živeo u Berlinu. U ove operacije bili su uključeni neki od budućih vodja secesionističkog pokreta iz 1990. Krajem 70-ih godina demonstrirao je klerofašistički pokret u Hrvatskoj svoju snagu javnim nošenjem ustaških zastava. Nije bilo nikoga u Zagrebu “ piše Smit Embom “ koji nije nosio stari grb. Pošto je Bruno Busić ubijen 1979. u Parizu, kao njegov naslednik nastupio je dr Franjo Tudjman.“

Prvog januara 1979. Klaus Kinkel je postao predsednik savezne obaveštajne službe Nemačke. Glavni akter BND u Jugoslaviji ostao je agent dr Johan Jožef Dengler. Sedamdesetih i 80-ih godina savezna obaveštajna služba Nemačke je, prema saznanjima jugoslovenske obaveštajne službe, držala u Jugoslaviji oko 100 agenata. Neposredno pred Titovu smrt 5. maja 1980. u Zagrebu su donete sve glavne odluke o strateškim i personalnim pitanjima u Krajačićevom krugu, u dogovoru ljudi nemačke savezne obaveštajne službe u Hrvatskoj i ustaša iz inostranstva koji su se ilegalno vratili u Hrvatsku. Kada je dr Tudjman 1981. po drugi put boravio u zatvoru, posetio ga je agent BND dr Johan Jožef Dengler. Vrativši se u Nemačku, on je uspeo da pridobije jedan broj novinara, posebno list „Frankfurter algemajne cajtung“ za organizovanje medijske kampanje u korist Franje Tudjmana.

Savezna obaveštajna služba Nemačke je uspostavila kontakte sa nacionalistički orijentisanim novinarima i u samoj Hrvatskoj. Osamdesetih godina, posebno 1981. BND je uspeo da pridobije Antu Gavranovića predsednika Udruženja novinara Hrvatske, direktora „Privrednog vjesnika“. Te godine su u Rimu su organizovane konsultacije izmedju Nemačke, Austrije i Italije radi priprema za predvidjeni raspad Jugoslavije. Tadašnji predsednik SR Nemačke izjavio je u razgovoru u četiri oka 1982. jednom zvaničnom posetiocu u Bonu da se, doduše, zvanična nemačka politika zalaže za očuvanje celovitosti Jugoslavije, ali da on podržava zahtev za stvaranjem nezavisne Hrvatske. Klaus Kinkel je potpisao lično ocenu svog agenta Johana Denglera o situaciji u kojoj su se predvidjali predstojeći nemiri i secesionistički ratovi i kao posledica toga očekivanje oko 250.000 izbeglica u Nemačkoj. Viši službenik BND potvrdio je 1994. godine da su od polovine 80-ih godina oficiri BND-a u velikom broju ulazili u Jugoslaviju da bi osmatrali objekte od značaja za odbranu zemlje. Ojačani ljudi iz Krajačićevog, Tudjmanovog i Manolićevog kruga, počeli su još osamdesetih da prodiru u političke i vojne strukture: Zdravko Mustač je bio od 1964. do 1991. operativni rukovodilac savezne Udbe; u saveznom vazduhoplovstvu, u izvidjačkoj službi i protivvazdušnoj odbrani bili su general Anton Tus i niz hrvatskih oficira za bezbednost. Josip Vrhovec je bio dugo ministar za inostrane poslove, a krajem 80-ih godina tu funkciju je obavljao Budimir Lončar…“

Klaus Kinkel je od 1979. do 1982. bio je šef ove službe sa sedištem u Bulahu, službe koja predstavlja silu nad silama u državi sa 6.300 zaposlenih, špijuna i doušnika. Kinkelov period rada u saveznoj obaveštajnoj službi BND poklapa se sa periodom kada je Jugoslavije postala goruća tačka svetske politike. Sa priznanjem Hrvatske protiv volje drugih članica Evropske unije, SAD i Rusije, u decembru 1990, savezni ministar inostranih poslova Hans Ditrih Genšer jasno je stavio do znanja da su interesi Savezne Republike za uticajnu zonu na Jadranu dovoljno jaki da se zbog toga nastavi sukobi unutar Severnoatlantskog saveza potisnu u stranu.

Učenici „Ničeove“ gimnazije iz 1943. su ga se sećali pod profesorskim nadimkom Žućko. A nemačka javnost nije znala da je Genšer bio nacista, pa se 1994. i pitala zašto je Genšer prećutao to što je “ dobrovoljno ili ne “ bio član nacističke partije? Još ranih sedamdesetih godina njega su Amerikanci, koji su vodili Berlinski dokumentacioni centar, diskretno upozorili da je njegovo ime zavedeno medju članovima nacističke partije. Ovo obavešternje Genšer je isključivo zadržao za sebe.Tek nedavno, nekoliko dana posle katastrofalnog poraza njegove partije na izborima u pokrajini Saksen-Anhalt, u javnost je doprlo otkriće o njegovom navodnom sagrešenju tokom gimnazijskih dana. Genšerovo ime je pronadjeno na spisku, ali nije utvrdjeno da je ono preneseno u kartoteku nacističke partije, koja sadrži više od deset miliona plavih, žutih i zelenih kartica. Ova kartoteka teži više od 400 tona raznih materijala Berlinskog dokumentacionog centra, predatih početkom jula pod upravu Saveznog nemačkog arhiva u Koblencu. U nju spada i jedan blindirani orman u kome se od sedamdesetih godina drže podaci o kompromitujućim naci-vezama nemačkih posleratnih ličnosti. Genšer je državnik koji je najduže obavljao funkciju ministra inostranih poslova u posleratnoj Evropi, izuzimajući Andreja Gromika, što je navelo komentatore u Nemačkoj da nagadjaju da će Genšer možda pokušati da obori svetski rekord koji je postavio Gromiko sa dvadeset osam godina neprekidnog obavljanja funkcije ministra inostranih poslova. Genšeru u Kolovoj vladi blizak bonski dnevnik „Velt“ napisao je koliko prošlog meseca da je „fenomen Genšer praktično ravan političkoj besmrtnosti“.

Ipak, izgleda da je Genšera u poslednje vreme, posebno posle neuspeha Evropske zajednice u rešavanju jugoslovenske krize, sve više počela da napušta sigurnost kada se ispostavilo da svet posle hladnog rata ni izdaleka nije svet mira, saradnje i prosperiteta kako je on, laskavo i utešno, izjavljivao. Ako se Genšeru može i pripisati izvanredan njuh koji je pokazao u proceni Gorbačova i njegovih uzaludnih poziva na reforme, u proceni jugoslovenske stvarnosti on je “ prema zaključivanju evropskih analitičara “ potpuno omanuo: Jugoslavija je raspršila nade da bi Evropa mogla bar da krene putem ulaska u Bušov „novi svetski poredak“. Kriza u Jugoslaviji, kojoj je Genšer veoma kumovao, pre svega, jednostranim zalaganjem za jednu i ustajanjem protiv druge strane, dovela je do drastičnih promena kursa Bona koji je poput drugih evropskih sila podržavao najpre jedinstvo Jugoslavije, čak dugo, pošto je bitka za opstanak Jugoslavije bila izgubljena. Genšer je, kao što je svojevremeno preko noći napustio koalicionog partnera socijaldemokratu Helmuta Šmita, napustio neutralan stav i podržao svoje „istorijske, prirodne saveznike“ Hrvate i Slovence, satanizujući Srbe kao izvor sveg zla u jugoslovenskoj krizi. Kakav je to bio Genšerov promašaj, možda najbolje pokazuje činjenica da je upravo on predsedavao zasedanju KEBS-a u Berlinu, na kojem se bezrezervno založio za teritorijalni integritet Jugoslavije samo nedelju dana pre nego što su Hrvatska i Slovenija proglasile nezavisnost! Da li je bila u pitanju samo Genšerova igra, samo Genšerovo bacanje prašine saveznicima u oči?

Da bi ga srušili Amerikanci su preko kancelara Kola upozorili Genšera da će njegova nacistička biografija otići u svetske medije. Ostavka je bila neminovna cena izbegavanja skandala i mirne penzije. „Sa ostavkom Hansa Ditriha Genšera vlada se opasno približila tački na kojoj okliznuće prerasta u slobodan pad“ – pisale su nemačke novine. Ali tom ostavkom nije se promenio politički i obaveštajni kurs Nemačke prema Hrvatskoj i Jugoslaviji.

Njegov naslednik Klaus Kinkel nastavio je ovakvu politiku svrstavanja na stranu Hrvatske pre svega iz vlastite koristi – a u manjoj meri i na stranu Slovenije i Bosne i Hercegovine. Pri tom je on samo nastavio niti koje je ispleo početkom 80- tih godina kao predsednik Savezne obaveštajne službe Nemačke; jer, obaveštajno izuzetno aktivno nemačko angažovanje na Balkanu bilo je starije od Genšerovog političkog prodora od 1989. Aktivnost nemačke tajne službe tj. BND u Jugoslaviji deli se na četiri perioda: do 1962. BND je samo pratila političke, vojne i ekonomske dogadjaje u Jugoslaviji. U martu 1962. kada je britanski ambasador Robert obavestio Forin ofis o rascepu u jugoslovenskom partijskom vrhu i Savezna obaveštajna služba BND uzima k znanju zaoštrene nacionalne sukobe, a centrala u Bulahu sprovodi promenu kursa prema ustaškom pokretu unutar jugoslovenskih emigrantskih organizacija i od 1966. pa dalje čak masovno povećava broj svojih agenata u Jugoslaviji. U trećoj fazi od 1971. Savezna obaveštajna služba preduzima u vreme hrvatskog proleća aktivne mere za destabilizaciju Jugoslavije. Konačno, BND od 1980/81. tj. u vreme predsednikovanja Klausa Kinkela znatno utiče na podelu Jugoslavije svim obaveštajnim sredstvima.

Prvi nemački obaveštajac i šef tajne službe pukovnik Rajhard Gelen je još 1950. izgradio sa nekadašnjim kapetanom Abvera Andreasom Titelbergerom svoje pozicije, jer je on u Drugom svetskom ratu izgradio u Sloveniji špijunske stanice, angažovao ilegalne agente u Beogradu koji su vodili brojne špijunske akcije. Titelberger je delovao pod nadimkom jednog nemačkog poslovnog čoveka po imenu dr Njeber. Rajnhard Gelen je lično procenjivao stanje u Jugoslaviji. U svojoj trećoj knjizi 1980. izrazio strahovanje: „Titovi naslednici … neće biti u stanju da trajno obezbede nesvrstanost zemlje. Sovjetski Savez je odavno sa svoje strane obavio sve pripreme da iskoristi za svoje namere povoljnu situaciju“.“ Politika nemačke Savezne obaveštajne službe bila je od početka popuštanja izmedju Moskve i Beograda krajem 50-tih godina isto tako usmerena na to da u slučaju raspada Jugoslavije iskoristi povoljne mogućnosti i pri tom je igrala na hrvatsku kartu. Dosledno tome podržavala je militantne Hrvate u emigraciji u periodu vladavine Adenauera intezivno, a 60-tih i početkom 80-tih godina manje snažno. Na drugoj strani, isti taj „dr Njeber“ je posle Titovog raskida sa Staljinom saznao je preko nekadašnjih američkih obaveštajnih oficira u Austriji koji su radili za organizaciju Gelen, da je jedan sovjetski agent pripremao atentat na Tita. Ovaj agent je navodno u Celovcu dobio hiljadu nemačkih maraka da predje u organizaciju Gelen. Pet godina kasnije Udba se još zahvaljivala nemačkoj Saveznoj obaveštajnoj službi na interesovanju da Jugoslavija ne padne u sovjetske ruke: Nemcima je stavljen na raspolaganje govor Nikite Hruščova iz februara 1956. na 20. kongresu KPSS koji su sa sobom poneli jugoslovenski delegati učesnici na kongresu. Govor Nikite Hruščova je inače bio veoma tražen u zapadnim tajnim službama.

Za centralu BND u Bulahu jugoslovenska tajna policija je neko vreme bila moćan saveznik, koji je sa svojim paralelnim službama ipak održavao tesne veze sa KGB ali u svakom slučaju od samog početka nastojao da stekne uticaj za period posle Tita. Jugoslovenski sistem raspodele funkcija prema takozvanom „nacionalnom ključu koji je funkcionisao i otvarao je nacionalnim, posebno hrvatskim i slovenačkim težnjama mnoga vrata. U BND se razmišljalo kako uspostaviti bolje kontakte sa drugim nacionalkomunistima koji su težili otcepljenju, pre svega sa hrvatskim, slovenačkim i albanskim. Zato je sa novim rukovodiocem Odeljenja jedan za države Istočne Evrope u Saveznoj obaveštajnoj službi, Rihardom Majerom koji je nosio nadimak Dr Mantej, forsirano operativno angažovanje agenata na Balkanu početkom 70-tih godina. I u Jugoslaviji je znatno pojačano zapadnonemačko obaveštajno delovanje u prvom redu preko agenata na posećivanju i uticaju u pravcu otcepljenja. Lavovski deo posla na secesionističkom frontu obavio je čovek nemačke Savezne obaveštajne službe J.J. Dengler koji je početkom 60-tih angažovan u Jugoslaviji i održavao intenzivne kontakte sa Krajačićevim krugom. Dengler je preuzeo sve akcije i uspostavio i organizovao kontakte i saradnju u samoj Hrvatskoj, ali i u Nemačkoj i Austriji, održavao brojne tajne sastanke kako bi iskovao savezništvo nacionalkomunista sa ustaškom emigracijom. Aktivnosti čoveka Savezne obaveštajne službe Nemačke su jugoslovenske instance ljutito ali i tačno kontrolisale. U kafeu „Korzo“ u Tkačićevoj ulici u Zagrebu dr Dengler se sastajao sa političarima iz redova podmlatka Maspoka kao što su Ivan Zvonimir Čičak i Dražen Budiša, ali i sa Ivanom Jelićem i Brankom Jelićem koji su kasnije kao članovi Hrišćansko-demokratske unije (CDU) sedeo u berlinskom Senatu i – prema saznanjima Udbe – održavao kontakte sa KGB. Ipak, po odluci političkog rukovodstva, kontraobaveštajna služba nije intervenisala kako bi se izbegao sličan skandal onome kada je razobličen dopisnik „Špigla“ Hans Peter Rurman kao agent nemačke Savezne obaveštajne službe 1972. godine.

Autor: Marko Lopusina, „UBIJ BLIŽNJEG SVOG I/II“

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Služba ispod zakona

Posle plenuma, SDB-e je trebalo da obaveštava politički vrh Jugoslavije samo o ispoljenoj neprijateljskoj delatnosti, kojom se ugrožava ustavni poredak, na dva koloseka istovremeno: za partijske i državne organe. Posle novih radikalnih promena tokom 1990. godine, u društvu prestaje dužnost SDB da obaveštava partijske forume, ali ne i praksa informisanja vladajuće stranke, čime su opozicione stranke onemogućene da upoznaju rad SDB SMUP-a Jugoslavije i SDB MUP- a Srbije. Ova oblast nije zakonima bila uredjena ni u SRJ, ni u Srbiji, mada je jasno da vodjstvo opozicionih stranaka treba da dobija obaveštenja, kako bi mogli ravnopravno sa vladajućom strankom da procenjuju stanje bezbednosti u zemlji. Nešto slično postoji u Velikoj Britaniji i drugde, čime se omogućava opoziciji da učestvuje u političkom životu zemlje. Naime, služba bezbednosti u svakoj zemlji je dužna da obaveštava nadležne državne organe o delatnostima terorizma, odmetnicima, o onima koji pripremaju oružanu pobunu, jer su oni ovlašćeni i dužni da preduzimaju zakonske mere i radnje radi otkrivanja i paralisanja tih delatnosti. U novim političkim uslovima u SRJ, tajna policija treba da bude profesionalna i pre svega, depolitizovana. To znači da ljudi koji rade u organima policije, ne mogu pripadati nijednoj političkoj stranci i nijedna stranka ne može imati svoje ogranke u organima policije. Radnici Resora državne bezbednosti Srbije i Službe državne bezbednosti SMUP-a Jugoslavije, moraju delovati kao profesionalci u okvirima Ustava i zakona. Ukoliko bi pripadali pojedinim političkim strankama, to znači da bi mogli prekršiti svoju profesionalnu savest, a drugim strankama pružiti osnov da sumnjaju u njihovu objektivnost u rešavanju konkretnih pitanja. Drugo važno pitanje u radu Službe državne bezbednosti je pitanje odgovornosti. Nekada se tim pitanjem bavila Partija ili sama država. Početkom osamdesetih, kontrola rada SDB prepuštena je skupštinskim organima. Godine 1984. formirana je i prva jugoslovenska Komisija za kontrolu rada Službe državne bezbednosti. Njeni predsednici su bili Jovica Lazarević iz BiH, general Dušan Pekić iz Hrvatske, Rajko Ječmenica iz Srbije, pa njegov zemljak Ljubomir Petrović. Peti predsednik je bio Živko Vasilevski iz Makedonije, a poslednji šesti Jože Šušmelj iz Slovenije. Kako je rad ove Komisije bio činovnički, zatvoren od javnosti, to su i njeni rezultati bili skromni i beznačajni za funkcionisanje SDB i njenu odgovornost pred državom i narodom. U samoj Srbiji, posle demokratskih promena, zakonski je na prvom mestu, politička odgovornost ministra unutrašnjih poslova pred višestranačkom Narodnom skupštinom Srbije, koja ga je izabrala i kojoj je on politički odgovoran. Ministar je odgovoran za celokupno vršenje poslova MUP-a, pa i svih resora. Ministar se po propisima stara da se poslovi obavljaju kako se to zakonima i drugim propisima zahteva. Ministar u redovnom postupku pred Narodnom skupštinom podnosi izveštaje i odgovara na pitanja narodnih poslanika i na taj način odgovara javnosti za rad organa unutrašnjih poslova. Drugi nivo odgovornosti je zakonska odgovornost radnika tajne policije za svoje postupke pred narodom i državom. Svaka zloupotreba ovlašćenja ili prekoračenja nadležnosti povlači odgovornost svakog radnika pred nadležnim sudom. Bez obzira da li su sudsko gonjenje inicirali gradjani, nadležni rukovodioci iz službe ili javno tužilaštvo. Kontrolnu funkciju izvršava sud u redovnom postupku i obaveštava javnost o tome. Poslednji nivo odgovornosti pripadnika SDB je disciplinska odgovornost svih radnika na radu u organima policije, za postupanje koje ispolje prema gradjanima ili prema radnim dužnostima i zbog ispoljenih slabosti i nedostataka pri izvršenju službenih zadataka. Narodna skupština Srbije ostvaruje kontrolu rada organa policije preko svojih tela, pre svega Odbora za kontrolu SDB, koji podnosi svoj izveštaj o radu i zapaženim slabostima, propustima i nezakonitostima organa policije i daje pred Narodnom skupštinom svoj sud i stav, i predlaže mere kako da se uočeni nedostaci otklone. Tako kažu propisi i razum, a šta kaže praksa? Vuk Drašković, lider Srpskog pokreta obnove nije bio zadovoljan radom Resora državne bezbednosti, pa je javno u prolece 1995. zatražio ukidanje, kako reče, nove političke policije. Kada je na sednici Odbora za odbranu i bezbednost smenjen njegov predsednik Bogoljub Pejčić, ovaj jedini kontrolni organ MUP-a, SDB i VJ našao se 1993. godine u vrlo nezavidnoj situaciji. Opozicija, naime, nije nudila novog kandidata za predsednika, jer je insistirala opet na smenjenom Pejčiću. SPS to nije prihvatao, ali ni želeo sam da imenuje svog žoveka za predsedavajućeg. Tako je od tada do danas 1995. godine, prvi čovek Odbora za odbranu i bezbednost bio kruševački poslanik i lider SPS-a ovog regiona Miloje Mihajlović, zvanično zamenik predsednika. O radu ovog kontrolnog tela Resora državne bezbednosti sam Mihajlovićc mi je rekao:

“U našem sazivu, Odbor nikada nije raspravljao o negativnim pojavama u RDB i MUP-u Srbije. Bilo je ranije pokušaja da se kroz inicijativu Foruma za demokratska prava i njegovom Izveštaju o političkim represalijama u Sandžaku, otvori ovo pitanje. Kako su, medjutim, u tom izveštaju date unapred sročene političke ocene o radu MUP-a Srbije, mi smo odbili da na taj način razgovaramo. Ovaj sadašnji talas optužbi pojedinaca na račun srpske policije, po svom sadržaju i težini zahteva odgovor, pre svega, rukovodstva MUP-a Srbije, a zatim i našeg Odbora. Nelogično je da sam Odbor reaguje kada nema proverene podatke o tim negativnim pojavama. Ako bismo mi prvi o tome raspravljali, došlo bi do direktne politizacije čitavog slučaja, bez njegove prethodne analize. Mi na Odboru ne izbegavamo razgovor o MUP-u Srbije, kao i o RDB. Napadi, optužbe i kritika srpske policije i njenih rukovodilaca su učestali i prerasli u svojevrsnu kampanju protiv MUP-a Srbije, ali i protiv srpske vlade. Ćutanje ministra Sokolovića i njegovog zamenika Stojičića, šteti ugledu samog MUP-a, zatim srpske vlade i srpskoj vlasti uopšte. Kako je vladajuća stranka SPS odgovorna za sve dogadjaje u Republici Srbiji, pa i za rad MUP-a, to ćutanje njegovog rukovodstva nanosi i veliku štetu i načoj stranci, ali i narodu. Ja, medjutim, imam saznanja da se u MUP-u priprema posebna Informacija o negativnim pojavama u srpskoj policiji, pa zato očekujem, kada ona bude završena da se čuje i reč ministra Zorana Sokolovića i njegovog zamenika Radovana Stojičića. Lično verujem, da u ovom teškom vremenu, kada kriminal zahvata sve oblasti društva, negativnih pojava ima i kod pojedinaca u policiji. Razumem da zbog toga pojedini inspektori mogu i biti javno nezadovoljni, ali je očigledno da se kritikom pojedinaca, pre svega baš rukovodilaca MUP-a Srbije, izvlače generalne ocene i zaključci, kako je čitava srpska policija kriminalizovana, i još gore, nameće se i zaključak da se i sama država Srbija bavi organizovanjem kriminala i kriminalaca preko svoje policije. Tvrdnje su iznešene, javno mnjenje je uznemireno, a tužilaštvo ne reaguje i krivaca nema. Reč je, izgleda, o jednom već vidjenom scenariju, koji se izvodi u više političkih ravni. Prvo je sličnim optužbama o “Cvećari” i gresima generala Živote Panića, kompromitovana Vojska Jugoslavije, zatim Ministarstvo pravde, a sada se proziva RDB i MUP Srbije. To se čini sinhronizovano. Nije, naime, uopšte slučajno što su se u isto vreme, kada je nastao slučaj inspektora Dragana Mladenovića, dogodili incidenti u Narodnoj skupštini Srbije i istupi Jezdimira Vasiljevića, u kojima oštro napada rukovodstvo u Beogradu. Ako se pažljivo analiziraju sva ova tri pomenuta dogadjaja može se videti da su tvorci kampanje vodili računa o tome da insceniraju sukob, prvo izmedju rukovodilaca Resora javne bezbednosti i Resora državne bezbednosti u MUP-u Srbije, da zavade domaće policajce i pridošlice iz Krajine, zatim da probude jaz izmedju MUP-a Srbije i SMUP-a Jugoslavije. Očigledna je njihova teza da se srpska policija predstavi kao srpska paravojna formacija, a Kosmet kao kaznena zona za policajce, odnosno kao neki srpski Sibir. Sve te priče i optužbe se lagano slivaju u politički levak iz koga niču zahtevi za odgovornošću ne samo čelnika MUP-a, već i rukovodstva SPS-a i Republike Srbije. Radi se o velikoj političkoj igri opozicije, koja želi da udarom na MUP Srbije zaljulja što snažnije poziciju same srpske vlade, a zatim i samog predsednika Slobodana Miloševića. Cilj je da se srpska policija toliko kompromituje da to izazove gnev naroda i političkog javnog mnjenja, što bi za posledicu imalo ogroman pritisak na vladu. A ako se u njoj nešto zaljulja, može sve i da padne…”

Autor: Marko Lopusina, „UBIJ BLIŽNJEG SVOG I/II“

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Čovek koji je spasao Miloševića

O Jovici Stanišiću, načelniku u SDB Srbije, koji je svojevremeno u kabinetu dr Obrena Djordjevića, planiran da postane šef srpske tajne policije od 1991. godine, malo se znalo u javnosti. Za samo mesec dana 1995. godine, medjutim, Jovica Stanišić, načelnik Resora državne bezbednosti Srbije, pojavio se javno, na beogradskoj Televiziji, čak dva puta. Prvi put je to bilo prilikom proslave Dana bezbednosti 13. maja 1995. godine, kada je delegacija MUP-a Srbije, u kojoj je bio i Staničić, posetila Slobodana Miloševića, predsednika Srbije, a zatim i grob najpoznatijeg srpskog policajca Aleksandra Rankovića u Aleji velikana. Time su čelnici MUP-a Srbije, izgleda, hteli da posle 30 godina rehabilituju Aleksandra Rankovića, nekadašnju žrtvu i Titove političke klike i jugoslovenske policije, ali i da javnosti stave do znanja da je Resor državne bezbednosti, takodje, posle trideset godina u Srbiji opet jedinstven i jak, kao u doba Leke Rankovića i Krcuna Penezića. Primetno je bilo da šef tajne bezbednosti Jovica Stanišić nije lako podnosio prisustvo novinara i reportera. Saglasno svom zanimanju, da štiti državu Srbiju od tajnih akcija i operacija čiji je cilj rušenje poretka, Jovica Stanišić je poslednjih godina izbegavao sve prilike da upadne srpskoj i jugoslovenskoj javnosti u oči. Čak je i svakih mesec dana menjao kućni broj telefona da bi izbegao i privatne susrete prve vrste sa poznanicima i prijateljima. Trećeg juna 1995. godine, načelnik srpske tajne službe bio je svetski junak dana. Beogradska televizija ga je prikazala kao čoveka koji je spasao obraz Srba i samog Slobodana Miloševića. Kao specijalni izaslanik predsednika Srbije, načelnik Resora državne bezbednosti, Jovica Stanišić posetio je Pale, obavio poverljive razgovore sa dr Radovanom Karadžićem i rukovodstvom Republike Srpske, oslobodio 150 pripadnika “plavih šlemova” i javno ih doveo u Srbiju. U pratnji odreda specijalaca MUP-a Srbije i svojih inspektora Jovica Stanišić je vojnike OUN smestio u novosadski hotel “Sajam”, a zatim ih preko Surčina ispratio za Zagreb, u direkciju Unprofora. Konvoj je imao tri autobusa i ambulantna kola. Pored Jovice Stanišića bio je i Aleksa Buha, specijalni izaslanik Radovana Karadžića. Prešavsi iz Bosne u Jugoslaviju, na graničnom prelazu Karakaj, ujutro u oko dva sata, pred novinarima koji su sa televizije pozvani posebno za ovu priliku, načelnik tajne policije Srbije je javno rekao:

“Rukovodstvo Republike Srpske prihvatilo je apel predsednika Slobodana Miloševića, da kao znak spremnosti da učini korak u pravcu mirovnog rešenja krize, pusti na slobodu 150 pripadnika snaga UN. Pregovori nisu bili tako teški kao što se misli. Rukovodstvo Republike Srpske pustilo je ove vojnike u znak dobre volje prema mirovnom procesu i koliko sam ja stekao utisak i na Palama vlada duboko uverenje da se iz krize može izaći samo mirom “ nikako ratom. Ovaj gest RS najbolji je dokaz za to!” Koliko je akcija dovodjenja vojnika OUN sa Pala u Jugoslaviju bila tajnovita, govori i činjenica da o njoj ništa nije znala ni Sonja Karadžić, kćerka i miljenica predsednika RS, a ni rukovodstvo Službe državne bezbednosti SRJ, koje se na prelazu Karakaj pojavilo sa velikim zakašnjenjem. Srpskom načelniku tajne policije, tajnost je bila garancija uspeha misije, u koju ga je uputio Slobodan Milošević lično. Pojavljivanjem na televiziji u ulozi specijalnog izaslanika, Jovica Stanišić se predstavio kao čovek od, trenutno, najvećeg poverenja kod predsednika Srbije. Za poznavaoce ovog policajca to nije bilo ništa neobično, jer upravo Stanišić sa svojim radnicima već pet godina čuva Slobodana Miloševića. Lični telohranitelj predsednika Srbije, Senta Milenković na Stanišićev zahtev je pre četiri godine prešao iz brigade specijalaca MUP-a u državnu bezbednost. Resor srpske tajne službe zadužen je i za bezbednost članova porodice Slobodana Miloševića, tako da i po tim zadacima Jovica Stanišić direktno odgovara samo predsedniku Srbije. U ovoj akciji na Palama učestvovao je i načelnik tehnike Vlada Dragićeviž u funkciji prevodioca, čiji je posao da sa specijalnim elektronskim uredjajima “čisti” prostor u kome se kreće Slobodan Milošević od prislušnih uredjaja i tajnih mikrofona. Dragićević je za SDB Srbije počeo da radi pre petnaestak godina, posle studija na Filološkom fakultetu u Beogradu. Kao dete oficira JNA i Ratnog vazduhoplovstva, ovaj operativac je brzo stekao poverenje rukovodstva srpske tajne policije, ali kako sam nije bio zadovoljan tim poslom, napustio ga je i prešao u izdavaštvo. Neko vreme je boravio i u Japanu, ali se krajem osamdesetih vratio u Beograd i zatražio posao u operativi SDB Srbije. Po nalogu srpske tajne službe, Dragićević je tada prebačen u SDB Jugoslavije, odakle ga je 1993. godine i preuzeo Jovica Stanišić. Posle uspešne misije u Bosni, i značajnih političkih poena, koje je ovom akcijom Stanišić doneo Miloševiću, u domaćoj i svetskoj javnosti, predsednik Srbije je primio načelnika Resora državne bezbednosti MUP-a Srbije. Tom prilikom je Jovica Stanišić podneo iscrpni izveštaj o misiji oslobadjanja “plavih šlemova”. Ova akcija je dala za pravo analitičarima srpskih zbivanja na Balkanu, da zaključe kako je Jovica Stanišić uspostavio zvanične kontakte izmedju Slobodana Miloševića i Radovana Karadžića, ne bi li na političkoj sceni opet zajedno nastupili. Svetski lideri su pozdravili Miloševićev gest. Francuska ga je okarakterisala kao lični uspeh predsednika Slobodana Miloševića. Bio je to, medjutim, ne samo i lični uspeh Jovice Stanišića već i izvanredna prilika da se iz Resora državne bezbednosti vine u politiku. Na političkoj sceni Srbije, mogu se sresti ličnosti koje su nekada radile za srpsku tajnu službu. Dušan Mihajlović, lider Nove demokratije je na primer, radio u SDB Valjevo, dok je dr Nenad Djordjević, u beogradskoj tajnoj policiji bio zaposlen kao kontraobaveštajac.

Politika, diplomatija je ono što Stanišić intimno želi, kao budući posao, čak je pohadjao kurseve stranih jezika, jer je shvatio da sa dolaskom mira u Bosnu i Jugoslaviju sa javne i tajne scene moraju da sidju svi protagonisti militantne opcije.

Reorganizacijom Resora državne bezbednosti, načelnik Jovica Stanišić je 1991. godine, formirao Obaveštajno odeljenje, koje je vodio Marko Lazoviž. Time je, zapravo, formirana srpska obaveštajna služba umesto SID-a, u Ministarstvu inostranih poslova Jugoslavije koja je u medjuvremenu ugašena. U svojstvu predsednika komisije za bezbednosnu saradnju sa stranim državama, Jovica Stanišić je tokom 1995. godine, posetio Kinu i Rusiju, a tokom 1996. godine i SAD. O Jovici Stanišiću su mnogi svedocili kao o čoveku koji je koordinirao pobunu Srba u Hrvatskoj, organizaciju Srba u Bosni, zaštitu Srba na Kosmetu i u Sandžaku. Neki delinkventi su se hvalili da su njegovi saradnici, a jedan okrivljeni za ratne zločine je čak na sudu tvrdio da je ubijao po nalogu RDB Srbije. Nastupom u misiji “plavi šlemovi” na Palama, Jovica Stanišić je potvrdio da je direktno umešan u bosansku krizu, ali samo kao mirovnjak. Jovica Stanišić je iz Bačke Palanke. Njegov otac Milan Stanišić radio je u socijalnom, kao šef odseka, a brat Nikola mu je bio omladinski aktivista. Stanišići su kolonisti iz Crne Gore. Doselili su se posle Prvog svetskog rata na Kosovo, a zatim preko Prokuplja, posle drugog rata u Bačku. Jovicina majka Radmila – Rada, je od Babovića sa Kosova. Jovica Stanišić je pedeseto godište, išao je u palanačku Gimnaziju, a 1974. je završio Fakultet političkih nauka u Beogradu. Njegov veliki prijatelj je Mihalj Kertes. Njihovi roditelji su se znali, Jovicin brat Nikola je išao sa Kertesom u školu. Kako svedoči inspektor Boža Spasić, upravo je Kertes, kao poverljiv čovek Jovice Stanišića sprečio razbijanje SDB Jugoslavije, ali time i raspad u SDB Srbije:

“Još godine 1989. godine, federalna Služba drzavne bezbednosti je već bila na vrhuncu raspada. Na čelu Službe sedi čovek iz Hrvatske, iskusni obaveštajac Zdravko Mustač. Zamenik mu je čovek iz Slovenije – Ivan Eržen, a šef tj. načelnik obaveštajne službe Slovenac – Boris Zore. Svako u takvoj SDB SSUP-a vuče na svoju stranu. Raspravljaju se oko nove koncepcije Službe državne bezbednosti… A zemlja se raspada. Glavni šefovi operative, takodje, raspravljaju kako treba da izgleda služba, a jasno im je da strana agentura razbija SFRJ. Medjutim, dok se vodi rasprava na jednoj strani su Slovenci i Hrvati, uz njih Crnogorci, Albanci, a na drugoj Srbi i Makedonci. Bez obzira na to što se SDB raspada, još uvek postoji samostalni sistem funkcionisanja, po nekim linijama rada. Recimo, kada je reč o terorizmu, SDB Jugoslavije saradjuje i sa Slovenijom, iako nismo sigurni u njihovu iskrenost. Slovenci kriju i ne prijavljuju šiptarske teroriste, a mnoge pretvaraju u neke političke borce. Mi u SDB SFRJ smo znali da Šiptari i Slovenci švercuju sa voćem i povrćem koje se dovozi sa Kosova u Sloveniju. Odatle se vraća na Kosmet slovenačka roba. Znamo da malim kamionima prave interesantnu transverzalu koju smo brzo otkrili. Ne idu glavnim putevima nego se vuku kroz Bosnu i Hercegovinu, gde smatraju da je manja kontrola, pa prolaze kroz Crnu Goru i onda je lakši ulaz na Kosovo.

Ministar policije, general Petar Gračanin, taj problem je hteo da iznese na SIV. Ante Marković je taj problem trebalo da iznese na sednici Predsedništva države. Partija više ne postoji. U Predsedništvu CK SKJ je svako radio za sebe, za svoju republiku, pa su i službe počele za njihove interese da rade. Operativci u Saveznom SUP-u, jer su bili iz svih krajeva zemlje, počeli su da rade svako za svoju branšu, koja se nalazi u Beogradu. Stvara se slovenački lobi, koji se okuplja u slovenačkoj vili na Dedinju, hrvatski lobi se opet okuplja u svojoj vili ili po nekim stanovima po Beogradu. Pojavio se, na primer, Stipe Mesić u zgradi Savezne SDB. Kod nas je radio neki Željko Bartolović. Došao je iz Osijeka i pratio je predsednika SFRJ. To je bilo u 15,30 časova i Mesić jednostavno prolazi naše portire, ne javlja se generalu Petru Gračaninu. Odlazi u prostoriju, gde sedi inspektor Bartolović i odmah se tu okuplja hrvatski policijski lobi. Posle se ide u policijsku kafanu “Dom”. Tu su ćevapi, vino. Pilo se tu do uveče, a da niko ne postavi pitanje zašto sedi šef države u Saveznoj službi. Onda možeš da zamisliš kakav je bio “intiman” odnos predsednika Mesića prema federalnim policajcima iz Hrvatske. Prema podacima koje smo već u to doba dobijali znali smo da se Mesić sastaje krisom sa americkim ambasadorom Vorenom Cimermanom, ovde u Beogradu, a da usput, kad ide za Zagreb, (svakog petka je službenim mercedesom putovao) skreće po motelima, gde se susreće sa sumnjivim ljudima i stranim špijunima, bez zvaničnog znanja SDB Jugoslavije. Mi, kontraobaveštajci Jugoslavije, koji smo ostali da odradjujemo bezbednost predsednika Mesića, došli smo u situaciju da ne znamo kome sad ovu tajnu informaciju da dajemo i od koga da tražimo saglasnost da onemogućimo Mesićevo odavanje državnih tajni. Od šefa službe ne možeš tražiti saglasnost, jer ti kaže da čitaš novine kao ostali. Kaže: “Nemoj se više baktati ni sa Amerikancima, a ni sa Albancima”. U Srbiji se “dogodio proces dogadjanja naroda” i srpska služba se potpuno zatvorila prema federalnoj tajnoj policiji. Dakle, mi jugoslovenski obaveštajci i kontraobaveštajci 1989. godine, postajemo ničiji policajci. To je bila katastrofa. A profesionalac si. Hoćeš da odradiš posao. Moraš, obaveza ti je da štitiš državu. Kad u SSUP-u, medjutim, vadiš jedan pasoš, treba da ti ga potpiše 15 ljudi, a ako ti treba pasoš za agenta iz Srbije i u Srbiji, ne smeš da ideš u Bosnu ili Hrvatsku da uzmeš od tamošnje SDB taj pasoš, jer time otkrivaš svog agenta. Prema tome, ostaje ti da radiš samo koliko možeš i koliko umeš. Mi postajemo, zapravo ilegalci u rodnom gradu, u svojoj Srbiji” – priznao mi je Boža Spasić i dodao:

“Ja sam onda na svoju ruku odlučio da nadjem vezu u Srbiji. Obratio sam se Mihalju Kertesu, koji nije bio policijski čovek. Svi smo mi Srbi tada bili u problemima. Mi smo u SDB SFRJ bili potpuno odsečeni od Srbije. Zahvaljujući kontaktu sa Kertesom, a njegovim sa Jovicom Stanišićem, predsednik Srbije je sve to što se dešavalo u SSUP-u znao. Ja sam svaku informaciju koju sam dao Gračaninu, nosio i kod Kertesa, a to je stizalo do Miloševića. U Srbiji su vodeći ljudi cenili naš rad, jer su bili svesni šta smo sve znali. Mi smo pored Kučana imali svog agenta, koji radi i dostavlja podatke, a ti podaci obradjeni, idu samo u dva pravca. Idu ka Predsedništvu države i preko Mihalja Kertesa srpskom rukovodstvu, računajući da ce neko u tom rukovodstvu na vrlo visokim funkcijama, vrlo ozbiljno shvatiti naše podatke, što je pokazala srpska služba, koja se kasnije vrlo dobro postavila. Nijedna služba se nije tako dobro postavila prema ratu kao srpska služba. To se vidi iz odredjenih političkih poteza”, kaže Spasić.

Jovica Stanišić se u tajnoj policiji Srbije zaposlio posle završenog fakulteta. Radio je kao kontraobaveštajac u sektoru Istok i postao specijalista za KGB u beogradskoj upravi SDB. Kasnije je u SDB Beograda radio u analitici, a kada je prešao u tajnu službu Srbije, bio je prvo operativac kontraobaveštajnog sektora Zapad, a kasnije i pomoćnik načelnika za Sektor kontraobaveštajne delatnosti. Učestvovao je, na primer, u Nemačkoj, na uspostavljanju saradničke mreže medju emigrantima. U akciji hvatanja Sančeza Iljiča Ramireza, poznatijeg kao Karlos u beogradskom hotelu “Ekscelzior”, učestvovao je kao operativac. Nekoliko godina je u državnoj bezbednosti bio pomoćnik, prvo načelniku Draganu Mitroviću, a zatim Zoranu Janackoviću, da bi posle odlaska ovog drugog, za šefa obaveštajne službe Ministarstva spoljnih poslova Jugoslavije, preuzeo rukovodjenje Resorom državne bezbednosti MUP-a Srbije. Važi kao sposoban, hitar i oštar načelnik. Pojedini opozicioni lideri su ga prozivali zbog krivičnog progona političkih neistomisljenika. “Naša borba” za Stanišića je pisala da je Miloševićeva meka ruka. List “Balkan ekspres” ga je redovno prozivao zbog mnogih tajnih poslova, a list “Vreme” mu je pominjao ime u vezi afere oko kidnapovanja Veljka Džakule, ubistva Radojice Nikčevića, novog hapšenja dr Vojislava Šešelja i srpskog ministra Save Vlajkovića. Kako je to izgledalo u Novom Sadu marta 1993. godine, svedoči Stanišićev prijatelj, sam Sava Vlajković:

“Oni su došli po mene da bi me odveli na informativni razgovor. Njih trojica, došli su ujutro u šest sati. Pozvonili su i žena im je otvorila vrata. Nikog nisam poznavao od ranije, predstavili su se… Kažu ko su, i kažu da idem sa njima na informativni razgovor. I još, da će da izvrše pretres stana. Ne kažu zašto. I odmah su izvršili pretres stana. Kažu – nadjite svedoke, ja pozovem dva svoja drugara. Ukućani ćute i gledaju, šta da kažu. Bili su vrlo korektni… Oni su znali ko sam ja. Kažu – gospodine Vlajkoviću! Ja sam imao tri hiljade švajcarskih franaka, i žena dve hiljade nemačkih maraka. To su uzeli. I našli su neke beznačajne papire u mom atašeu. Tako, to, trajalo je jedno do devet sati… Onda su rekli da idemo u Beograd, i seli smo u kola. Da me odvedu, kažu, u DB u Beograd. Oni su, naime, novosadska ekipa koja je samo učinila uslugu beogradskoj ekipi. U kolima ih pitam šta je posredi, ali oni ništa ne odgovaraju. Kažu – ne znamo, i nastave da ćute… Oni su, kasnije sam saznao, postavili ljude oko moje zgrade, zatim kola, ta plavo-bela. Možda su mislili da ću da skočim kroz prozor… Dovezli su me u Beograd, u Ulicu Kneza Miloša, i predali beogradskoj ekipi. Oni su me stavili u svoja kola – Idemo na pretres službenog stana. I odemo na Banovo brdo, gde oni, kao vrše pretres, komsšje su mi bili svedoci. Ništa, sšta će naći. Ja po njihovom ponašanju vidim da tu nisu bili prvi put. Kao, pregledaju stan, pa se vratimo u Kneza Miloša, odakle odemo u pretres stana u Zmaj Jovinoj ulici, koji je bio u renoviranju. Negde oko sedam uveče postavili su mi prvo pitanje: “ Je li ministarstvo izdalo ovu potvrdu? “ Jeste! Tek posle ponoći, oko pola jedan, ja sam dobio rešenje o hapšenju i pritvaranju na jedan dan. A pre toga, već u večernjim informativnim emisijama Televizije, bilo je saopšteno da sam uhapsen.”

Jugoslovenska i srpska štampa je početkom devedesetih godina, Stanišića dovodila u vezu i za dovodjenje Kapetana Dragana iz Australije u Srbiju i Krajinu, za aktiviranje Dejana Lučića unutar Srpskog pokreta obnove, za aktiviranje Sime Dubajića, generala Dušana Pekića, pa i Željka Ražnatovića za naoružavanje Srba u Bosni, za vodjenje rata preko generala Božidara Stevanovića u RV i PVO JNA, kao i za drzanje na vezi komunista i socijalista u Banjaluci. Njemu se pripisuju i zasluge za razotkrivanje paravojske i paramilicije medju šiptarskim nacionalistima na Kosmetu. Zato ga domaći mediji i predstavljaju kao čvrstu ruku sistema u Srbiji. Hrvatska štampa je o Jovici Stanišiću pisala kao o čoveku, koji je sa Markom Nicovićem organizovao atentat na Milana Kučana tokom 1993. godine. Na Palama se verovalo da Stanišić preko tamošnjeg ministra policije Miće Stanišića drži bosansku miliciju i tajnu službu. Dok se u Podgorici sumnjalo da je i Boško Bojović, načelnik SDB Crne Gore bio čovek Jovice Stanišića. Pojedinci zato i dalje misle da je Jovica Stanišić danas, zapravo, prvi policajac u Srbiji, ali i u Jugoslaviji. Jovica Stanišić nikada nijedno slovo, koje je napisano o njemu, nije demantovao, niti potvrdio. To je bilo u skladu njegovog shvatanja tajnosti poziva šefa državne bezbednosti. Aferu sa avanturistom Čedom Mihailovićem, koji se 1995. u Hagu predstavio kao pripadnik srpske tajne policije, Jovica Stanišić je, uz korišćenje prava na informativni razgovor sa Milošem Vasićem, novinarom koji je prvi lansirao vest o tajnom agentu Čedi, pretvorio u pouzdanu priču o nedužnosti RDB Srbije u ovom slučaju. Stanišić ume da bude ubedljiv i razložan. Kolege ga cene kao velikog profesionalca. Ambiciozan je. Voli da se druži i okružuje intelektualcima, i da diskretno bude prisutan u javnosti. Vidjan je javno samo na utakmicama “Crvene zvezde”.

Zbog načina rada, odnosno efikasnosti i tajnovitosti, Jovica Stanišić je malo poznat javnosti, pa ga često brkaju sa Mićom Stanišićem, bivšim ministrom policije Republike Srpske, sa kojim nije u srodstvu, mada su tesno saradjivali kao policajci na poslovima bezbednosti Srba u Bosni. Kada je tokom 1994. godine, u Republici Srpskoj rasformirana Karadžićeva tajna služba “Tajfun”, jer su u nju navodno ušli ljudi Jovice Stanišića, ministar paljanske policije Mićo Stanišić sklonio se u Beograd. Takva glasina pratila je i Boška Bojovića, smenjenog načelnika tajne službe Crne Gore. To je tumačeno kao da su se dvojica poverljivih ljudi Radovana Karadžića i Mila Djukanovića pridomili kod Jovice Stanišića i srpske tajne policije, što je, zapravo, značilo da je RDB Srbije drzao pod kontrolom vladu i Republike Srpske, ali i Crne Gore. Pričalo se neko vreme po Beogradu, da su posle svadje izmedju Miloševića i Karadžića i dve srpske tajne službe, ova iz Beograda i ona sa Pala, zaratile, odnosno da je ovaj drugi u Republici Srpskoj hvatao i čak terao u zatvor inspektore i operativce Jovice Stanišića, koji su ilegalno radili u Bosni. Kako je Jovica Stanišić sam otputovao na pregovore sa Radovanom Karadžicem, to je značilo da ga je i predsednik RS prihvatio kao “svog” pregovarača i čoveka od poverenja Slobodana Miloševića. Sam predsednik Srbije to je donekle potvrdio i time sto je u leto 1995. prilikom zvanične posete Moskvi i Borisu Jeljcinu, sa sobom poveo i načelnika tajne službe Jovicu Stanišića. Tako su se Stanišiću i zbog mirotvornih zasluga u Bosni i zbog diplomatskog putovanja u Rusiju, a i Kinu, politička vrata definitivno otvorila. Taman toliko, da iz policije predje u diplomatiju i da postane srpski “Akaši”

Autor: Marko Lopusina, „UBIJ BLIZNJEG SVOG I/II“

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Čišćenje redova

Posle sredjivanja stanja u SDB Beograda, neprimetno iz SDB Srbije uklonjeni su neki ljudi koji su radili za KOS JNA. Njih je otkrio Jovica Stanišić, što je on i iskoristio da probudi sumnju da je načelnik Dragan Mitrović, kao Jugosloven, blizak vojnoj kontraobaveštajnoj službi i armijskom vrhu. Ta sumnja je bila toliko jaka, da je izazvala pozornost Slobodana Miloševića, prema načelniku njegove tajne službe. Stvar je bila u tome što su mnogi unutar Srbije, Beograda i Jugoslavije očekivali kako će se Dragutin – Dragan Mitrović, načelnik Službe državne bezbednosti Srbije izjasniti. Da li za meku ili tvrdu srpsku stranu ili za SFRJ i za JNA. Svaka od tih strana želela je Mitrovića ili da pridobije ili da sruši. Najaktivniji je u tome bio baš KOS JNA, koji je tajno pratio i prisluškivao Dragana Mitrovića, a istovremeno širio glasine da to Mitrović radi Slobodanu Miloševiću. Takva političko-policijska igra oko tadašnjeg načelnika SDB Srbije, dovela je srpsko rukovodstvo, pre svih ministra policije Radmila Bogdanovića i profesora Radoša Smiljkovića, u situaciju da razmišljaju o novom čoveku. Njihovi kandidati za šefa tajne službe bili su profesor Budimir Košutić, dr Dragan Simeunović, Ratko Marković, pa čak i predsednik Privredne komore Vlajko Stoiljković. Kako su svi oni tu ponudu odbili, a kako je dr Borisav Jović podržavao rad Dragana Mitrovića, ovaj načelnik SDB Srbije je i pored ponudjene ostavke Slobodanu Miloševiću, ostao u svojoj kancelariji do daljnjeg. Njegov zamenik Milivoje – Milo Savković, šef operative i ekspert za Kosmet, otišao je u preranu, invalidsku penziju.

Načinjen je pokušaj da Srbija udje i u SSUP i u tajnu policiju Jugoslavije. Lično je Slobodan Milošević tokom 1989. godine vodio razgovore sa Dobrosavom Torom Ćulafićem, kome je otvoreno rekao da je kao crnogorski kadar, ispustio federalnu policiju iz ruku. U SSUP-u je vladao nepotizam i sistem nezameranja lošim kadrovima. Najviše primedbi na federalnu policiju imao je Slobodan Milošević, zato što SSUP ne podržava Srbiju u borbi za suzbijanje iseljavanja Srba sa Kosmeta i razbijanja šiptarskog secesionizma. Kao kompromisno rešenje ovih problema, Toro Ćulafić je od Miloševića tražio da mu ustupi Dragana Mitrovića za načelnika Službe državne bezbednosti Jugoslavije. Bilo je ideja i da Dragan Mitrović postane načelnik SID-a u Saveznom sekretarijatu za spoljne poslove umesto Branka Tintora, ali se hrvatsko i slovenačko rukovodstvo nije slagalo da jedan Srbijanac udje u “njihovu” kuću. Slobodan Milošević, prvi čovek Srbije, medjutim, imao je druge planove.

Dragan Mitrović je u pedeset i prvoj godini života penzionisan. Prilikom rastanka, Mitrović je molio Miloševića da ne dozvoli da se SDB Srbije raspadne, kako se to već dogadjalo 1966. godine, jer bi tajnoj službi posle bilo potrebno najmanje dvadeset godina da opet stane na noge. Sličnu molbu Mitrović je prvo uputio generalu Nikoli Ljubičiću, a posle profesoru Radošu Smiljkoviću, generalu Petru Gračaninu. Na tzv. koordinaciji, kojoj su prisustvovali Slobodan Milošević, Borisav Jović, Aleksandar Bakočević i Bogdan Trifunović, načelnik u ostavci Dragan Mitrović je tražio da se SDB Srbije spase od razbijanja. Većina njih je, želeći da politički likvidira Svetislava Lalovića i Dušana Stupara kao ljude Ivice Stambolića, bila za to da i Mitrović sa grupom rukovodilaca SDB Srbije napusti posao. General Nikola Ljubičić je to sprečio, čime je spasao srpsku tajnu službu od novog Četvrtog plenuma. Na mesto Mitrovića je došao 1990. godine, iskusni političar, borac za srpstvo sa juga republike i neiskusni policajac, tek oporavljen od teške bolesti Zoran Janacković. Bio je to izbor Slobodana Miloševića i Radmila Bogdanovića, kome se žurilo da uzme policiju u svoje ruke. Posle smene Dragana Mitrovića došlo je i do pomeranja i samog ministra Radmila Bogdanovića, zato jer je bio kadar stare garniture generala Nikole Ljubičića i Petra Gračanina, a i blizak struji dr Borisava Jovića. Milošević je na čelu MUP-a Srbije želeo svog pouzdanog čoveka, pa je prvi čovek srpske policije od 1991. bio ministar Zoran Sokolović, zaječarski kadar, aktivista u vreme Osme sednice. Njegov zamenik i ujedno i načelnik Resora javne bezbednosti, postao je magistar Radovan Stojičić, poznat po nadimku Badža. Sekretar ministarstva je Slobodan Miletić, a šef kabineta i šef nepostojeće Službe informisanja je Slobodan Tepšić. Načelnik Resora državne bezbednosti je Jovica Stanišić. Stojan Mišić je pomoćnik ministra za kriminalitet, a Rade Marković je pomoćnik ministra bez portfelja. Prethodnom, drugom promenom kadrova 1993. godine, u GSUP-u za novog gradskog ministra policije postavljen je Petar Zeković. MUP Srbije je naredne 1994. reorganizovan. Imao je ukupno jedanaest uprava, od čega je polovina operativne, a ostale administrativne prirode. Upravu milicije vodio je Vlastimir Djordjević, zvani Rodja, a njeno Odeljenje milicije komandir Obrad Stefanović. Upravu za suzbijanje kriminaliteta predvodio je Dragan Ilić, a u Upravi za bezbednost saobraćaja načelnik je Dragiša Dinić – Gile. Milan Puzović je bio načelnik Uprave za strance, pogranične i upravne poslove. Jedina žena načelnik Ljiljana Morić vodila je Upravu za obrazovanje i usavršavanje. Rukovodilac Školskog centra je bio dr Andreja Savić, a direktor Srednje škole u Sremskoj Kamenici je Mile Milovanović, zvani Pozarac. Institut bezbednosti vodio je Nikola Čurčić, a načelnik Uprave za informatiku je bio Dragan Anucović, koji je svakog dana dolazio na posao iz Novog Sada. Radojica Maksimović je bio dekan Policijske akademije, dok je Viša škola SUP-a u Zemunu bila trenutno bez direktora. Prvi čovek beogradske policije bio je Petar Zeković, zvani Zeka, dok je njegov pomoćnik za kriminalitet bio Ratko Brakočević, a pomoćnik za miliciju Sreten Lukić. Upravu za suzbijanje kriminaliteta vodi Milorad Vlahović – Vlaja, a u Upravi za strance i pogranične poslove načelnik je Petar Mladenović. Brakočević i Mladenović su vrlo brzo otišli u penziju. Resor državne bezbednosti Beograda, vodio je malo poznati inspektor Zoran Mijatović. Radio je svojevremeno u Upravi za emigraciju, a zatim kao čef gradskog SDB-a na Aerodromu “Beograd”.

Jovica Stanišić je prilikom reorganizacije MUP-a Srbije, 1991. godine tajnu policiju, koja se zvala Služba državne bezbednosti – SDB preimenovao u Resor državne bezbednosti – RDB. Time je hteo da se oslobodi zaostavštine SDB koja je funkcionisala isključivo kao politička policija, a da afirmiše RDB kao službu za borbu protiv terorista i naoružanih državnih neprijatelja Srbije. U njemu je 1995. radilo oko dve stotine inspektora, koji pokrivaju ne samo Srbiju, vec Jugoslaviju, Balkan, Evropu i svet. Stanišićevi najbliži saradnici su Dragiša Ristivojević, bivši v.d. načelnik tajne službe SFRJ, i reaktivirani penzioner SSUP-a, zatim kao zamenik Mile Tepavčević, iskusni policajac iz Srbije, Branislav Nešić, specijalac, aktivni karate majstor, nezvanično telohranitelj načelnika tajne policije Srbije, Vlada Dragičević, stručnjak za elektroniku i strane jezike, Mile Gajić i Milan Filipovic – Fića, organizatori specijalnih akcija. U vrhu SDB MUP Srbije danas rade i dva policajca hrvatskog porekla. Zlatko Radnić, koji je već više od deset godina u srpskoj tajnoj policiji, načelnik je Uprave za obezbedjenje, a njegov otac, general Čeda Radnić, svojevremeno je bio načelnik KOS JNA. Drugi Hrvat u SDB Srbije je Franko Simatović, zvani Frenki, zamenik načelnika Jovice Stanišića. Simatović je više od petnaest godina radnik MUP Srbije. Nekada je radio kao kontraobaveštajac po Amerikancima, a sada je načelnik novootvorenog obaveštajnog odeljenja. U RDB danas rade ljudi iz Hrvatske, Bosne, bivše Jugoslavije, jer Stanišić ceni njihovu profesionalnost, a ne teritorijalnu ili nacionalnu pripadnost. Kad je trebalo, kako je sam procenio, Stanišić je umeo da se oslobodi starih kadrova, jer nisu dovoljno razumeli srpsko pitanje. O državnoj bezbednosti na Kosmetu brinuo je jedan Beogradjanin, David Gajić. On je sa svojim inspektorima uspeo da otkrije organizatore šiptarske ilegalne vojske i paramilicije na Kosmetu.

Autor: Marko Lopusina, „UBIJ BLIZNJEG SVOG I/II“

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Spaljivanje dosijea

Niko, pa ni u samoj tajnoj policji Srbije, ne zna koliko je početkom devedesetih u njoj bilo spoljnih saradnika, jer je svaki operativac i svaki centar imao svoju mrežu dojavljivača. Nijedan od njih nije potpisivao nikakvu pristupnicu SDB-u Srbije. Radili su na reč i za male pare, uz dozu velikog patriotizma. Svaki od tih saradnika bio je zaštićen šifrovanim imenom: “Darko”, “Volga”, “Sibir”, “Ivica”, “Marica”, “Hasan”, “Muhamed”, “Janko”, “Crni Djordje”. Čim je postao prvi čovek Srbije 1988. godine, Slobodan Miloševic je, na primer, zahtevao od Dragana Mitrovića, šefa Službe državne bezbednosti da mu dostavi imena njihovih agenata. Vidno se iznenadio kada je dobio odgovor da imena ne može dobiti, jer ih načelnici – ne znaju, a ni sam Mitrović ih ne zna, a i da ih zna, ne sme da ih da, jer je to najveća poslovna tajna službe bezbednosti. Baš takvi ljudi, spoljni saradnici, saznali su da KOS JNA prisluškuje Slobodana Miloševića u njegovom vlastitom stanu i da Armija ima i Miloševićev dosije. Tu akciju prisluškivanja, vojni obaveštajci su obavili i februara 1987. godine, kada su po naredjenju generala Ilije Ceranića iz KOS-a i admirala Branka Mamule, zagovornika slabe Srbije i jake Jugoslavije, pratili razgovore novog srpskog partijskog vodje Slobodana Miloševića. Kako je zapisano u izveštaju saradnika SDB Srbije, Slobodan Milošević se žalio prijateljima i saradnicima da je u stanu pronašao bežični prisluškivač na zidu, kod garnišne iznad prozora. Uznemiren zbog toga, predsednik Predsedništva CK SK Srbije je pozvao ministra policije Svetislava Lalovića i upitao ga ko je to učinio. Lalović je odgovorio da ne zna, jer porodica Milošević odavno odbija mere obezbedjenja RSUP-a Srbije. Zatim je Slobodan Milošević pozvao neke svoje prijatelje i oni su taj mikrofon skinuli sa garnišne. To je sve kod Miloševića rodilo sumnju da ga ili neko iz SDB Srbije ili neko iz KOS-a JNA tajno prisluškuje. U tajnoj službi je napravljena rekonstrukcija dogadjaja i zaključeno je, da bi taj posao mogao da izvede Milan Damjanović, potpukovnik sa svojim prijateljima iz GK SK, koji nisu trpeli Miloševića. Ovaj lični “bezbednjak” tadašnjeg ministra vojnog, držao je uz sebe stalno Dušana Stupara, šefa beogradske tajne službe, koji je Damjanoviću neprestano donosio informacije o radu SDB Srbije, CK SK Srbije, GK SK Beograda i posebno o Draganu Mitroviću, načelniku srpske tajne policije. Sam Mitrović sumnja da ga je KOS, odnosno Damjanović prisluškivao, pratio, a jednom prilikom i pretresao njegov stan u Ulici Kralja Milutina. Potpukovnik Damjanović je bio kadar Staneta Broveta, admirala VOS-a, još iz vremena kada su zajedno službovali u Londonu. Iza Milana Damjanovića bi mogao, pretpostavlja Mitrović, da stoji admiral Branko Mamula, tada savezni sekretar za narodnu odbranu. Pored toga što nije trpeo Slobodana Miloševića kao velikog srpskog nacionalistu, admiral Mamula ga nije podnosio i zato što je ovaj bio miljenik njegovog konkurenta, generala Nikole Ljubicica. KOS UB JNA je u više navrata poturao Slobodanu Miloševiću “krtice” i u kancelariju na Novom Beogradu, gde su uočeni i tragovi obijanja radnog stola u samom kabinetu. U “bubice” je sumnjao i Slobodan Jovanović, glavni urednik “Politike ekspres” 1989. godine. Posle slučaja Stupar u Beogradu je došlo do velikog antagonizma, pa čak i direktnog izbegavanja saradnje izmedju SSUP-a SFRJ, KOS JNA, GSUP-a Beograda i RSUP- a i SDB Srbije. Glavni grad je postao, tvrdi Dragan Mitrović, slobodno lovište za sve (kontra)obaveštajce iz svih jugoslovenskih republika, pokrajina i same federacije, koji su jurili “svoje” nacionaliste. Najagresivniji su bili Bosanci, jer su u Beogradu proganjali Vuka Draškovića, dr Vojislava Šešelja i mnoge penzionisane generale, čija su dosijea doneli i u tajnu službu Jugoslavije, a neka i u kartoteku SDB Srbije.

SDB Srbije, u drugoj polovini osamdesetih godina, imala je pedeset hiljada imena u svojim arhivama. U tajnoj službi Srbije su postojali tzv. Operativni fond, sa dosijeima aktivno praćenih lica i Arhivski fond sa pasivnim i zastarelim dosijeima, koji su se najčešće ili spaljivali ili slali u Istorijski arhiv Srbije. U toj kartoteci aktivnih “državnih neprijatelja”, Služba državne bezbednosti Srbije je imala 22.000 imena, ali je ofanzivno radila samo prema tri- četiri hiljade ljudi u zemlji i svetu. Na jednom od tih dosije bilo je ispisano i ime Dušana Mitevića, direktora beogradske Televizije. Njegovu proveru, još u fazi kandidature, tražio je Dušan Čkrebić, pa je u SDB Srbije nastao materijal sa dvadeset i pet stranica teksta o ličnosti i delu Dušana Mitevića. Zbog pritisaka iz SDB Jugoslavije i posebno iz SDB Bosne i Hercegovine, srpska tajna policija je osamdesetih otvorila i dva nova dosijea. Jedan za dr Vojislava Šešelja, a drugi za Vuka Draškovića zbog srpskog nacionalizma. Za SDB Srbiju to su bili pasivni dosijei, jer faktički protiv njih nije ništa preduzimano. Samo je jednom, Ranko Savić, piscu Vuku Draškoviću oduzeo pasoš. To je tražio Stane Dolanc zbog Draškovićevih antijugoslovenskih nastupa u inostranstvu. Dva-tri dana kasnije, medjutim, lično Slobodan Milošević, navodno zbog intervencije patrijarha Pavla, tražio je od SDB Srbije da se Vuku Draškoviću vrati pasoš. Zbog toga se kod Dragana Mitrovića javljao telefonom i sam Vuk Drašković. Pokazivao je inspektoru Ranku Saviću poziv australijskih Srba za posetu petom kontinentu, da govori o Svetom Savi i pravoslavlju, pa je tadašnji šef Odeljenja za unutrašnju problematiku, ljut vratio taj pasoš. Vuk Drašković je tom prilikom potpisao zvaničnu izjavu za SDB Srbije, po zahtevu načelnika Dragana Mitrovića, u kojoj je obećao da će se u Australiji ponašati kao lojalni gradjanin Srbije. Ranko Savić je tu Draškovićevu izjavu sa službenom beleškom položio u Draškovićev dosije, koji je već desetak godina postojao u srpskoj tajnoj policiji. Taj dosije je otvoren posle hajke na Vuka Draškovića u BiH zbog knjige “Sudija”, i romana “Nož”, a proširen posle Vukovih istupanja na Slobodnom univerzitetu, u Odboru za odbranu misli i sloboda, na tribinama u Francuskoj 7. Vuk Draškoviž je bio registrovan kao srpski veliki nacionalista, zajedno sa suprugom Danom koja ga je, uglavnom, kako su tvrdili operativci SDB i gurala u te disidentske krugove i kasnije u emigraciju.

Savet sa zaštitu ustavnog poretka Republike Srbije odlučivao je o tome koji će dosijei i arhive SDB biti uništeni, a koji ne. Dok je Radmilo Bogdanović bio ministar, članovi tog foruma bili su Aleksandar Mitrović, Duško Mihajlović, Slobodan Unković i Dragan Mitrović. Sve odluke o spaljivanju dosijea srpskih disidenata i tzv. nacionalista, donesene su jednoglasno. Jer, kada su Duško Mihajlović i Slobodan Unković čuli da se u arhivama nalaze dosijea profesora Ljube Tadića, Zagorke Golubović, dr Mihaila Markovića i mnogih drugih intelektualaca, rekli su u glas: “To bi trebalo uništiti!”

Većina srpskih političara volela je da bude okružena operativcima držzavne bezbednosti. SDB Srbije je pratila Dražu Markovića svuda po Srbiji, čak i kada je išao u privatne posete. Jedini koji nije trpeo “debejce”, bio je Ivica Stambolić, ali je voleo da čita njihove izveštaje o magazinima “Duga” i “Intervju”. Zato mu se jednom prilikom i dogodilo u beogradskoj Skadarliji da je naleteo na pripitog Srbina, koji ga je neukusno izvredjao. Pravi razlog zbog čega je prvi voleo obezbedjenje tajne službe, a drugi ne, ležao je u činjenici da su i Draža Marković i Ivica Stambolić voleli prijatno žensko društvo, ali sa i bez službenih svedoka. Mada drugih kontakata rukovodstvo Službe državne bezbednosti sa političarima nije imalo, jer su oni više voleli da svoja naredjenja izdaju ministrima policije, nego li šefovima tajne službe, ipak, je njihova sudbina umnogome zavisila baš od volje i moći tih političara. SDB Srbije, naime, najviše kadrovski, a i operativno pogadjala je podeljenost Republike na tzv. užu Srbiju, Vojvodinu i Kosmet, pa i grad Beograd. Svaka od ovih republičkih jedinica imala je svoju državnu bezbednost, nezavisnu u mnogo čemu od centrale u SDB Srbije. Ta njihova samostalnost bila je toliko izražena, da se, na primer, mnogo puta dešavalo da SDB Vojvodine izvršava naloge dobijene iz SSUP-a ili iz RSUP-a Hrvatske, a ne iz RSUP-a Srbije. Najslikovitiji primer za to je bio slučaj novinarke Ranke Čičak.

Kada je izbila tzv. “svinjska afera”, o čemu je Ranka Čičak kao dopisnik “Vjesnika” vrlo aktivno pisala, preko noći se našla u zatvoru. Nalog je dao Petar Palkovljević – Pinki, vojvodjanski ministar policije na mig funkcionera iz Zagreba i samog Staneta Dolanca iz Beograda. Kako je Ranka Čičak svojevremeno učestvovala u razbijanju hrvatskog špijunskog centra, koji je bio smešten baš u dopisništvu “Vjesnika”, na uglu Nemanjine i Sarajevske ulice u Beogradu, Služba državne bezbednosti ju je izvadila iz zatvora i prebacila u Rim. Pinkiju je u Novi Sad poslat inspektor Ratko Šikimić da prikupi dokaze o njegovim zloupotrebama i mućkama Slobodana Tadijina, tadašnjeg šefa u Službi državne bezbednosti Vojvodine. Zato se načelnik pokrajinske policije vrlo brzo, umesto Ranke Čičak, našao iza brave. Kao protivnik autonomaša, novinarka Ranka Čičak je krajem osamdesetih aktivno učestvovala u organizovanju vojvodjanskih Srba, preko Milice Grković i Miroslava Šolevića i obaranju Boška Krunića. Bliska vrhovima SDB Srbije, ali i Predsedništvu Srbije, novinarka Ranka Čičak je postala siguran oslonac zamenika načelnika SDB Srbije Jovice Stanišića. Pretpostavlja se, da baš kao dobro obaveštena novinarka, Ranka Čičak, najbolje zna kako je nastala humoreska “Vojko i Savle”, koja je pisana na osnovu dosijea generala Gojka Nikoliša i akademika Pavla Savića iz KOS-a JNA i SDB Beograda. Po jednoj verziji ljudi iz srpske tajne policije, humoresku su smislili admiral Branko Mamula i Buca Pavlović, a napisao je književnik Vidosav Stefanović. Redigovao je novinar Radmilo Kljajić, koji je i doneo u list “Politika”. U toj aferi i Služba državne bezbednosti Srbije je videla priliku da se obračuna sa projugoslovenskom strujom u tajnoj službi grada Beograda, pa je zato formirala specijalnu komisiju za utvrdjivanje odgovornosti načelnika Dušana Stupara. Ovog “debejca”, funkcionerima je najviše prozivao Zoran Čičak, sin Ranke Čičak. U komisiji su bili Milo Savković, predsednik, Milan Tepavčević i Miodrag Pavlović, članovi. Oni su utvrdili da je predsednik GK SK Beograda Dragiša – Buca Pavlović još 1986. godine, preko Dušana Stupara, iz SDB Srbije dobio dosijea mnogih akademika, tvoraca Memoranduma SANU. Ministar beogradske policije Branko Kostić je još tada imao svoj Odsek za politički kriminal, odnosno svoju tajnu službu, koja je radila za Ivicu Stambolića. Odobrenje za podizanje dosijea je dao Dragan Mitrović, a obojica, ni Stupar, ni Mitrović te dosijee nisu ni videli. Iz njih je posredstvom Buce Pavlovića januara 1987. nastala kvazihumoreska “Vojko i Savle”, objavljena u listu “Politika”. S obzirom da je taj unutrašnji problem SDB Srbije i SDB Beograda bio je neraskidivo vezan za politički duel izmedju Slobodana Miloševića i Ivice Stambolića, odnosno Dragiše – Buce Pavlovića, prvog coveka GK SK Beograda, sam Slobodan Milošević je bio jako zainteresovan za ishod rada Komisije SDB Srbije. Kada se pokazalo da Dušan Stupar nije prekršio pravila Službe, da nije prisluškivao ljude u GK SK Beograda i da nije odgovoran za humoresku “Vojko i Savle”, Slobodan Milošević je tadašnjem načelniku Draganu Mitroviću ljubazno rekao: “Vi sve ovo šefe, zatrpaste kao mačka govno!”

Dušan Stupar je i pored nalaza Komisije SDB Srbije ostao bez posla i bez partijske knjižice. Njegovo mesto zauzeo je Milorad Leković – Mića. Nije se ni on dugo održao u državnoj bezbednosti, jer je naleteo na Jovicu Stanišića, zamenika načelnika SDB Srbije. Praćenjem beogradske štampe, a posebno lista “Balkan ekspres”, operativci iz Beograda su naime uočili da u ovoj novini, čiji je vlasnik bila Ranka Čičak, ima isuviše poverljivih policijskih podataka. Da bi se, po nalogu novog ministra Zorana Sokolovića, utvrdilo ko iz tajne službe odaje podatke, formirana je na nivou Srbije, posebna komisija za “Balkan ekspres”. Predsednik je bio Ranko Savić, a članovi Mića Leković i Marko Lazović. Sumnja je pala i na Jovicu Stanišića. To je, medjutim, za ove ljude bilo sudbonosno.

Godinu dana kasnije, izvršena je nova promena načelnika tajne službe Beograda. Leković je otišao u činovnike, a Savić i Lazović u prevremenu penziju. Sa Kosmeta je povučen Radosav – Lule Lukić, iskusni inspektor SDB i kadar sve jačeg i moćnijeg Jovice Stanišića i postavljen za novog šefa beogradske tajne policije. Približavanjem Slobodanu Miloševiću, ambiciozni Stanišić je stvarao prostor za jačanje Službe državne bezbednosti, ali i za sopstveno napredovanje. Bilo je to vreme jakog delovanja jugoslovenskog policijskog lobija, koji su sačinjavali admiral Branko Mamula, Stane Dolanc, Zdravko Mustač i Branko Kostić, ministar beogradske policije. Ovaj poslednji je dugo godina bio iskusni obaveštajac, nekada načelnik u SDB SSUP-a, pa šef kabineta mnogim šefovima federalne policije. U vreme Brionskog plenuma bio je zapisničar u komisiji Krste Crvenkovskog. Poznat je kao kadar generala Radovana Stijačića i generala Franje Herljevića, koji ga je posle jedne svadje vratio u GSUP Beograda. Kako se seća ambasador Branko Mikašinović, njegov poznanik Jovica Stanišić imao je tada običaj da se žaleci govori: “Zdravko Mustač nam drži čitavu službu u svojoj šaci!” Bila je to posledica direktne koalicije Ivana Stambolića, prvog čoveka srpske partije, a zatim i srpske drzave, sa jugoslovenskim političkim i vojnim vrhom. Čak je i ministar policije Svetislav Lalović bio veliki Jugosloven, sve do trenutka kada je 1986. godine shvatio da Stane Dolanc, Branko Mikulić, Raif Dizdarević, Milka Planinc, Fadilj Hodža žele da politički potope Srbiju na Kosovu. Dragan Mitorvić je tada uspeo da nagovori Lalovića da u Skupštini Srbije pročita oštar govor, koji je pisan u SDB Srbije, sa puno činjenica o stradanju srpskog naroda na Kosmetu, čime je direktno odgovorio na sve optužbe Predsedništva SFRJ i SSUP-a da su za stanje u ovoj Pokrajini krivi srpski nacionalisti. Bilo je to vreme, kada je i general Nikola Ljubičić napustio projugoslovensku orijentaciju i okrenuo se srpskoj politici. Ivica Stambolić je ostao vezan za Staneta Dolanca, Dobrosava Ćulafića i admirala Branka Mamulu. Po tvrdjenju Dragana Mitrovića, upravo Dolanc, odnosno SDB SFRJ i Mamula tj. KOS JNA, pratili su i prisluškivali Stambolića, a i snabdevali ga uznemiravajućim informacijama o delovanju srpskih nacionalista. Posebno o piscu Miodragu Bulatoviću, čije je hapšenje Ivica Stambolić i tražio, zajedno sa Stanetom Dolancom. Stambolić se bojao dolaska Srba sa Kosmeta u Beograd, govoreći za njihove mitinge da je to – ulica. Kada je na Osmoj sednici Slobodan Milošević preuzeo vlast od Ivana Stambolića, ovaj je ostao usamljen, jer ga tada Stane Dolanc i Branko Mamula nisu podržali. Razočaran, priča Mitrović, bivši lider Srbije je svojim poznanicima govorio, a to je u knjizi “Put u bespuće” i napisao, da su ga SDB Srbije i Slobodan Milošević 1989. godine, držali u kućnom pritvoru, što uopšte nije bilo tačno.

Poslednji veliki posao koji je Dragan Mitrović uradio u SDB Srbije, pre odlaska u penziju, bila je organizacija i obezbedjenje dolaska Slobodana Miloševića na Proslavu šest vekova Kosovske bitke. Manifestacija je održana na Vidovdan 1989. godine. Pored srpskog rukovodstva, Milošević je uspeo da na Kosovo Polje dovede članove Predsedništva SFRJ. Radi obezbedjenja funkcionera i čitavog skupa formirana su tri štaba. Jedan u RSUP-u Srbije, drugi u PSUP-u i treci u SSUP- u. Članovi srpskog štaba su bili Dragan Mitrović, Milivoje Milo Slavković, Jovica Stanišić i Radomir Cokić. Ubedljivo najbolji poznavalac prilika na Kosmetu, od ovih načelnika, bio je Milo Savković, koji je punih dvadeset pet godina proveo u Pokrajini. O svemu je pedantno vodio službene beleške, tako da mu ništa nije promicalo. Kada je Dragan Mitrović sredinom osamdesetih, došao na ideju da Savkovića iz PSUP-a Kosova, sa mesta šefa za informatiku prebaci na funkciju zamenika u SDB Srbije, prištinsko rukovodstvo policije se pobunilo. Razlog bunta je zvanično bila potreba za takvim profesionalcem, koga su Šiptari smenili sa mesta načelnika analitike, a nezvanično, ometanje Srbije da ojača svoju tajnu policiju sa ovakvim ekspertom za Kosmet. Uz to Savković je za funkcionere iz Prištine, ali i u SSUP-u Jugoslavije bio neugodan svedok, jer je znao kako se na Kosmetu štimuju službeni izveštaji za SDB SFRJ i Predsedništvo Jugoslavije. Zbog toga je Mitrović zamolio ministra savezne policije Dobrosava Culafića – Tora, koji je bio i rodjak Milivoju Savkoviću, da ga preuzme u SDB Jugoslavije. Posle samo tri meseca od dolaska u Beograd, načelnik Dragan Mitrović je prebacio Savkovića u SDB Srbije i tako izigrao šiptarske kolege sa Kosmeta i iz savezne tajne policije.

Prištinski štab bezbednosti su tada vodili Jusuf Karakuši i Rahman Morina, a savezni Zdravko Mustač iz Sluzbe državne bezbednosti i pukovnik Mihailo Pavićić, zamenik načelnika KOS-a JNA. Specijalne ekipe za kontradiverzantsko dejstvo, sastavljene iz jedinica sve tri službe, pregledale su čitav teren kod spomenika Kosovskoj bici. Javna bezbednost PSUP-a Kosova i Metohije pohapsila je sve albanske nacionaliste i srpske ekstremiste, a njihove lidere sa Kosmeta stavila pod strogu kontrolu. Izolacija je izvršena na prostoru čitave Jugoslavije, na gotovo, rutinski način, jer je bilo ozbiljnih najava atentata na Slobodana Miloševića.

Takve informacije stizale su prvo od stranih obaveštajnih službi. Najpre iz KGB-a SSSR-a, a i od saradnika SDBJ i tajne policije Srbije ubačenih u emigrantske redove u Švajcarskoj i Belgiji. Šiptari su, naime, planirali da napadnu Miloševića i u Beogradu. Kod Prokuplja je čak pronadjen i jedan savremeni snajper, kakav se u SFRJ ne koristi, što je za SDB Srbije bio znak više, da se Šiptari za nešto ozbiljno pripremaju. Zbog toga je u SDB Srbije sačinjen plan likvidacije najpoznatijih albanskih emigranata u inostranstvu i šiptarskih ekstremista u Jugoslaviji. Prvi na listi za odstrel bio je Džafer Šatri iz Švajcarske. Za likvidatore su odredjeni iskusni saradnici srpske tajne policije iz sveta. Medju njima, nijedan nije bio čovek podzemlja, jer SDB Srbije sa takvim ljudima nije nikada saradjivala. Kako je i Miloševićev stan bio pod stalnom prismotrom raznih tajnih službi i emigracije, to je Dragan Mitrović, odnosno Radomir Cokić, šef obezbedjenja SDB Srbije od ministra policije Radmila Bogdanovića, tražio da se prvi čovek Srbije iseli iz stana u bezbedniju kuću na Dedinju. To nije bilo moguće izvesti brzo i efikasno, pa je porodica Milošević za fizičko obezbedjenje dobila samo jednog “portira” u zgradi. Strepnje o atentatu na Slobodana Miloševića je podgrejavala i istraga pucanja sve četiri gume na Miloševićvom automobilu, koja još nije bila rešila dilemu, da li je to bilo slučajno ili namerno. Bezbednjaci Srbije su se najviše bojali, ne toliko pojedinačnog pokušaja napada na predsednika Republike, koliko eventualnog podmetanja eksploziva ili bacanja bombi u sam narod, posebno kod Miloševićevog nastupa na Kosovu Polju, jer bi, panika izazvana takvim terorističkim aktom, uništila mnoge živote, a i srušila sam kosovski mit o Srbima.

Slobodan Milošević je strepeo od odlaska na Kosovo Polje 1989. godine, ne toliko zbog najava mogućeg atentata već zbog odgovornosti da govori pred više od milion ljudi i zato što je tu, na Kosmetu, trebalo da zada snažan politički udarac pripadnicima “neprincipijelne koalicije”. Najvažnije od svega je, medjutim, bilo da Slobodan Milošević iskoristi proslavu Kosovske bitke, koju su pratile na stotine stranih izveštača, da internacionalizuje srpsko pitanje na Balkanu i u svetu. Osećajući da će Milošević sa Kosova Polja da se vrati kao pobednik, čelnici JNA su na sve načine pokušavali da mu otežaju poziciju i da ga, makar, učine još nervoznijim. Kontraobaveštajna služba Armije izbegavala je da ustupi svoj aerodrom u Prištini za sletanje helikoptera RSUP-u Srbije sa Slobodanom Miloševićem. Armija sa Kosmeta nije ni dovela sve svoje ljude da fizički obezbede miting i nije izvela svoje snajperiste na okolna brda sljake iz TO Obilic, jer joj nisu stigla “naredjenja iz Beograda”. Zbog nepoverenja u rukovodstvo PSUP-a, niko iz pokrajinske policije nije puštan na kilometar od Slobodana Miloševića. Sav posao oko obezbedjenja Miloševića morao je da završi RSUP sa SDB Srbije. Bilo je planirano da Slobodan Milošević na Kosovo Polje dodje automobilom iz Prištine. Kako je noć pre mitinga pala obilna kiša i raskvasila kosmetske njive, to su na stotine automobila i autobusa upali u gusto i crno blato. Dragan Mitrovic je zato odlucio da Miloševića doveze helikopterom RSUP-a. Predsednik Srbije je kolima došao iz Beograda do Kruševca, a odatle helikopterom pravo na Kosovo Polje. Tim putem se Slobodan Milošević i vratio kući, odmah posle održanog govora. Članovi Predsedništva SFRJ, vraćali su se malim avionima Federacije i uz pratnju obezbedjenja SSUP-a i JNA.

Autor: Marko Lopusina, „UBIJ BLIZNJEG SVOG I/II“

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Unutrašnja stvar

Slabu poziciju, SDB Srbije je sedamdesetih i osamdesetih godina imala i u drugoj srpskoj pokrajini Vojvodini. Tamošnje političko rukovodstvo, vodjeno idejama o autonomaštvu, navodilo je SDB Vojvodine da medju Jugoslovenima i Srbima pronalazi neprijatelje države. Takav slučaj dogodio se i Romanu Miliću, profesoru, članu PK SK iz Novog Sada 1975. godine:

“Nakon dvadesetogodišnje političke aktivnosti, uhapšen sam 25. avgusta 1975. godine. Nemilosrdno sam tučen, vredjan i ponižavan. Sedam meseci sam proveo u samici. Na početku istrage, funkcioneri državne bezbednosti iz Novog Sada su mi saopštili da imaju odrešene ruke: “Mi ćemo ti biti istražitelji, branitelji i sudije, ako zaslužiš, a ako ne zaslužiš, ne gine ti deset godina robije!” Proglasili su me ibeovcem, dvadeset godina pošto je IB ugašen. Bacili su me u grupu izlapelih staraca. Montirali su mi tridesetpetodnevni tajni sudski proces. Proglašen sam za stranca da bi mi se lakše sudilo. Nakljukali su me narkoticima, da se ne bih žustro branio. Tužilac nije protiv mene podneo nikakav materijalni dokaz, niti je imao svedoke za moju, navodnu, staljinističku aktivnost. Branio sam se logikom nevinog čoveka, bez advokata i dobio deset godina strogog zatvora. Tek kada sam postao robijaš, saznao sam da sam stradao zato jer sam kao politički aktivista OK SK Novog Sada ustao protiv privrednih kriminalaca u preduzeću “Idol”, ali i protiv njihovih moćnih zaštitnika iz tog istog gradskog komiteta partije!”

Ima ljudi koji smatraju da Radmilo Bogdanović i Predrag Todorović kao čelnici RSUP-a, pa zatim i Bora Tomić kao načelnik javne, i Dragan Mitrović, kao šef tajne bezbednosti, nisu na najbolji način “odradili” vojvodjanski i kosmetski problem. Bili su kao nekadašnji Jugosloveni, isuviše meki, po shvatanju novih političara, za oštar obračun sa autonomašima i secesionistima. Bilo je najava da bi novo srpsko rukovodstvo ponovilo Brionski plenum i na taj način razvlastilo Službu državne bezbednosti Srbije, ali se od takve ideje odustalo, kada se osetilo da su rukovodioci srpske tajne policije spremni na ostavke i penzionisanje. Oni su, sem Radmila Bogdanovića i Predraga Todorovića, naglo i penzionisani 1990. godine, uz obećanja da će biti prebačeni u diplomatiju i u politiku. Draganu Mitroviću je čak nudjeno mesto konzula, prvo u Kanadi, a zatim u Kini. To mu je nudio Zoran Mišković, tadašnji generalni sekretar SIV-a, desna ruka Ante Markovića i sin generala Ivana Miškovića – Brka. Mitrović i Mišković su se znali još iz mladih dana, jer je Zoran svojevremeno radio u Službi državne bezbednosti Srbije, kod načelnika Miodraga Naumovića. Doduše, to koketiranje Miškovića mladjeg sa tajnom službom, ostavilo je velikog traga na njega, jer je kasnije neprestano žudeo da se vrati u policiju. Koristeći veze oca Ivana Miškovića i strica Milana Miškovića, potomci, sin i kćerka generala Brka su već radili u SSUP-u. Njemu, Ivanu Miškoviću je i zet Milan Nikolić bio tajni policajac SDB Jugoslavije. Kontraobaveštajac Dragan Mitrović je u tajnu službu Srbije ušao kao student prava. Mitrović je rodjen 1939. godine. Dvadesetak godina kasnije, baš kada je primljen u SKJ, zajedno sa svojim kolegama Miodragom Naumovićem i Ilijom Simićem pozvan je na poverljiv razgovor sa Srbom Savićem, šefom srpske policije. Zvanično angažovanje ovih studenata prava, bilo je pokriveno konkursom za posao u “Morava filmu”. Razgovor je obavljen u zgradi Udbe, Brankova broj 25, soba broj 25. Posle tog susreta sa Srbom Savićem, i Simić, kasnije sudija, i Naumović, kasnije policajac, i Mitrović kontraobaveštajac, postali su operativci tajne službe Srbije. Dragan Mitrović je tada upamtio Savićeve reči: “Ko jednom ovde udje, više ne izlazi!”

Posle nekog vremena Ilija Simić prelazi u pravosudje, a Naumović i Mitrović su otišli u vojsku, u Bileću. Kada su se vratili, posao ih je čekao. Miodrag Naumović je radio kao inspektor za politički kriminal. Njegov zadatak je bio da prati svoje bivše profesore Mihajla Markovića i Mihajla Djurića, što je izazvalo revolt kod njega, pa je odlučio da iz tajne predje u javnu policiju. Dragan Mitrović je, medjutim, ostao u tajnoj službi. Danas se dobro seća svog prvog zadataka u Udbi: “Rekli su mi samo: -Ideš u državnu bezbednost ZTP.” Ima mnogo problema oko bezbednosti. Na glavnoj železničkoj stanici dobio sam sobu na spratu. Moj posao je bio da, izmedju ostalog, pregledam stanicu, vršim i tehnički pregled pruge od Beograda do Pančeva. Kad su Tito, Leka, Kardelj i drugi funkcioneri išli u lov, ja na prugu. Kad Krcun ide u Užice, ja na prugu. Kad je Tito negde putovao, pregledali smo prugu po tri puta dnevno. Kod tunela Ripanj, vojni KOS je čuvao prugu unutra, a mi iz SDB napolju, na kišu i mraz. Naši političari su se strašno bojali atentata. Pregledi pruge i tunela su nekada bili svakodnevni, i leti, i zimi, nema veze. Znao sam svaki prag i svaki tunel od Batajnice do Mladenovca napamet. Onda je došla 1966. godina i ja sam se spasao. Komisija za deformacije u Udbi me saslušavala i pustila. Naredne godine sam prešao u kontraobaveštajni sektor SDB Beograda. Moj zadatak je bio da pratim Zapad. Amerikance i Engleze, pre svega. Čak sam zbog obuke i učenja engleskog jezika, bio poslat na jednogodišnji kurs u London. Stanovao sam u jednoj engleskoj porodici, a po platu sam išao u našu ambasadu, kod Baje Vidića. U Veliku Britaniju sam ušao kao privredni predstavnik, ali su Englezi vrlo brzo otkrili ko sam ja zapravo.” Njegov kolega Danilo Danilović, poznatiji kao Daniluška, kontraobaveštajac po nemačkoj službi BND, je išao na usavršavanje nemačkog u Berlin i Beč. Danilović se u slobodnom vremenu bavio estradom. To je rukovodstvu u Službi državne bezbednosti smetalo, pa je Danilovića jednog dana stavilo pred iskušenje: ili služba ili harmonika. Daniluška se opredelio za muziku i nije se pokajao. U beogradskoj Upravi SDB Dragan Mitrović je radio “prema CIA” i Zapadu. Kasnije je dogurao do šefa kontraobaveštajnog sektora i zamenika načelnika beogradske tajne službe. Postao je i predavač iz predmeta državne bezbednosti na Višoj školi unutrašnjih poslova u Zemunu. Mitrović je tada učestvovao u hapšenju velikog nemačkog špijuna Hansa Pitera Rulmana. Ovog dvostrukog špijuna Nemačke i KGB, pratili su i hapsili i operativci KOS JNA, jer je od podoficira Hilmi Tacija izvlačio podatke o Armiji i SDB Srbije, pošto je imao saradnike i medju civilima. Istragu je, takodje vodio KOS, a kontrolori istrage bili su Dragan Mitrović i Milan Tepavčević iz srpske tajne službe. Bilo je to po direktnom Titovom nalogu. Josip Broz je hteo da tako pritisne Vilija Branta, kako bi Nemačka platila Jugoslaviji ratnu odštetu. Titov policijski trik je uspeo.

Mitrovic pamti Rankovića, Krcuna, ali mnogo više Srbu Savića, bivšeg krojača iz Zaječara, koji je bio šef srpske policije. Nabusit, prek, imao je običaj da šamara svoje saradnike. Savić je Mitroviću pružio priliku da shvati svu suštinu profesije tajnog policajca. Dogodilo se to početkom 1966. godine, kada su Dragan Mitrović i Dragan Nedeljković, šef Udbe u ZTP dobili zadatak da ispitaju slučaj kupovine 125 lokomotiva u inostranstvu. Saslušavajući činovnike Jugoslovenske železnice, pregledom dokumentacije, ova dvojica su zaključili da je Marjan Dermastija, generalni direktor JŽ, Slovenac, uzeo debelu proviziju od Švedjana, da bi kupio njihove dizelke, iako su francuske bile jeftinije. To su Mitrović i Nedeljković i napisali u svom izveštaju, koji su predali Srbi Saviću. On ih je za to pohvalio i izveštaj odneo u federaciju. Vrlo brzo, medjutim, Dermastija je saznao za nalaz Udbe Srbije i preko svojih ljudi iz CK SKJ i Udbe Srbije organizovao političku i partijsku hajku na Mitrovića i Nedeljkovića. Srba Savić je tada ćutao. Kada je održan Brionski plenum, taj slučaj privrednog kriminala i istrage tajne policije Srbije, direktor Marjan Dermastija je prikazao kao deformaciju Udbe Beograda i posebno operativca Dragana Mitrovića. Drugo loše iskustvo o odnosu politike i tajne policije, Mitrović je iskusio kada je 1982. godine, umro Aleksandar Ranković. Moma Unković je tada bio šef SDB Beograda, a Mitrović zamenik, koji je imao zadatak da “pokriva” sahranu Rankovića. Oko sto operativaca državne bezbednosti glavnog grada, dobilo je zadatak da beleži okupljanje Srba u Beogradu. Podaci SDB Srbije sa terena i iz prestonice su kazivali da će sahrana biti masovno posećena i da će na nju doći ljudi iz čitave Jugoslavije, što povećava mogućnost izbijanja nacionalističkih ekscesa. O tome je Mitrović izvestio Ivana Stambolića i zatražio pojačanje od javne bezbednosti u očuvanju reda i mira i sprečavanju da se sahrana pretvori u velikosrpski miting. Stambolić je ravnodušno prešao preko takve ocene SDB Beograda, sve dok iz CK SKJ, a i iz CK SK Srbije nije, posle političke analize sahrane Aleksandra Rankovića, dobio prekor, da je GK SK Beograda dopustio “srpskim nacionalistima da mitinguju”.

Kada je Obren Djordjević iz SDB Beograda prešao da vodi Službu državne bezbednosti Srbije, poveo je sa sobom i Dragana Mitrovića. Sredinom osamdesetih, Mitrović je već bio i načelnik SDB Srbije sa hiljadu i tri stotine radnika. Kada je ministar srpske policije Svetislav Lalović, na tzv. koordinaciji sa političkim rukovodstvom, pomenuo ime čoveka koga predlaže za načelnika, Draža Marković je glasno upitao: “Ko je i odakle je taj Mitrović?”. Bilo je to 1985. godine, u vreme kada je hipoteka IV plenuma, koja je dvadeset godina pritiskala srpsku tajnu policiju, počela da se ruši i SDB Srbije da staje na svoje noge. Poučen Brionskim plenumom, novi načelnik Dragan Mitrović je izbegavao da se približi suviše političarima i političkom vrhu republike i federacije, da ne bi u prvoj političkoj čistki izgoreo zajedno sa njima. Njegov rad je bio dobro organizovan. Svako jutro je prvo čitao depeše sa terena i izveštaje operativaca i načelnika odeljenja, zatim je o tome referisao ministru policije. Svakoga dana održavan je Kolegijum RSUP-a, na kome su u širokom sastavu rukovodilaca policije, razmatrana pitanja iz rada i tajne i javne službe bezbednosti. Najdelikatnije probleme iz rada SDB rešavali su u četiri oka samo ministar policije i načelnik tajne službe. Posle toga bi Mitrović držao svoj Kolegijum SDB, informisao načelnike o ministrovim naredjenjima i dogovarao sa njima skice operativnih akcija. Jednom mesečno se održavao i sastanak sa načelnicima centara SDB Srbije u unutrašnjosti, i Kolegijum SDB SFRJ, na koji su dolazili načelnici tajnih službi republika i pokrajina. Ti sastanci su, obično održavani u Institutu bezbednosti na Banjici. Na njima su, i kada nisu više radili u policiji, obično pored ministra Dobrosava Ćulafića i načelnika Zdravka Mustača, prisustvovali i Stane Dolanc, član Predsedništva SFRJ zadužen za pitanja bezbednosti i general Jovo Popović, direktor Instituta bezbednosti. Od političkih skupova, načelnik srpske tajne policije Dragan Mitrović odlazio je jednom mesečno na sednicu republičkog Saveta za zaštitu ustavnog poretka, a sam, po pozivu u GK SK Beograda, CK SK Srbije, Predsedništvo Srbije i kod Slobodana Miloševića. Ivan Stambolić je imao običaj da mu dolazi u kancelariju, u trenerci, popodne, izmedju dva džogiranja. Mitrovićev zamenik, bio je Milivoje – Milo Savković, a pomoćnici za kontraobaveštajni, spoljni sektor Jovica Stanišić, a za unutrašnji Moma Radosavljević. Kasnije je ovaj odsek političke policije vodio i Ranko Savić, koga je Mitrović planirao za naslednika na mestu načelnika SDB Srbije. Savić je bio vrlo revnosan u radu sa disidentima, pre svega Djilasom i Ćosićem, a i u vrbovanju novinara za saradnike SDB Srbije. Savetnik Mitroviću je bio Dragan Vitomirović. Centrala SDB u RSUP-u imala je 1985. godine, dve stotine radnika u šest odeljenja. Analitiku je tada vodio Pavle – Paja Bogdanović, a u njoj prvi sektor Milan Tepavčević, a drugi Boško Orelj. Nasledio ga je Predrag Aleksić. Tehniku je držao Mića Ignjatović. Treće odeljenje unutrašnjeg neprijatelja držao je Miša Vilotić. Peto odeljenje spoljnjeg neprijatelja, kontraobaveštajno vodili su, kasnije u sektoru Istok Milan Tepavčević, i u sektoru Zapad Boško Orelj. U šestom odeljenju za obezbedjivanje srpskih rukovodilaca, šef je bio Radomir – Ciga Cokić. Medju zaposlenima nije bilo mnogo žena operativaca. Samo jedna novinarka iz kuće “Politika”, primala je platu kao kontraobaveštajac. Podela izmedju kontraobaveštajaca i političkih policajaca za tzv. unutrašnje neprijatelje, u SDB Srbije je uvek postojala i bila je dosta stroga. Medjutim, nijedan operativac nije mogao da bude dobar kontraobaveštajac, ako nije istovremeno bio i solidan obaveštajac. To su, na primer, bili Ranko Savić, zadužen za kontrolu inteligencije, kulture i medija, a Zoran Srećković iz Gornjeg Milanovca je pokrivao disidente. Posebna pažnja se vodila o dr Vojislavu Šešelju, koga je politički progonilo kompletno Predsedništvo SFRJ. Dr Vojislav Šešelj je u SDB Srbije imao svoj dosije, od onog trenutka kada je iz Sarajeva došao u Beograd. Za njim je stigla i kopija njegove dokumentacije iz SDB BiH i iz KP doma u Zenici. Taj dosije je bio pasivan sve do trenutka, kada je Šešelj 1985. godine, počeo javno i u svojim knjigama da napada Josipa Broza, Branka Mikulića, Staneta Dolanca i generala Nikolu Ljubičića. Oni, medjutim, nisu službeno tražili hapšenje dr Šešelja, jer su se bojali da bi time izgradili njegov kult buntovnika i disidenta. Tajno, medjutim, Dolanc i Mikulić su preko GSUP-a Beograd, gde je SSUP imao dobre veze, vršili česta hapšenja Šešelja, mimo znanja i odobrenja RSUP-a Srbije. Time je Beograd optuživan za represiju nad piscima, tj. disidentima. Zbog toga su se dvojica policajaca Svetisav Lalović, ministar srpske policije i Nikola Ćurčić, šef gradske policije oštro raspravljali. Čak je i Slobodan Milošević 1987. godine, morao da interveniše kod Dragana Mitrovića, načelnika SDB Srbije, da se dr Vojislav Šešelj pusti iz zatvora, gde su ga tajno odveli radnici GSUP-a, po naredjenju Staneta Dolanca.

To policijsko nejedinstvo izmedju RSUP-a Srbije i GSUP-a Beograda, bio je osnovni razlog što je prvo izvršena zakonska transformacija srpske policije 1989. godine, a zatim su usledila i velika kadrovska pomeranja 1990. godine. Tek donošenjem Zakona o unutrašnjim poslovima RSUP Srbije je preuzeo nadležnost i nad GSUP-om grada Beograda. Zatečeni “stari” kadrovi su preko noći pomereni. Nikola Čurčić, prvi gradski policajac je prebačen u Institut bezbednosti,a na njegovo mesto je sa aerodroma Beograd doveden Rade Marković. Nove kadrove nameštao je novi ministar srpske policije Radmilo Bogdanović, koji je uz pomoć generala Petra Gračanina došao iz Republičkog sekretarijata za ONO i DSZ. Ministar je, doduše, imao jedanaestogodišnje iskustvo policajca u Svetozarevu, gde je radio u Odeljenju za pasoše, ali kadrovi pridošli iz Vranja, Leskovca, Sokobanje, Pirota, Bijeljine i Kragujevca nisu. O tome mi je smenjeni načelnik Miroslav – Mirko Gojković iz GSUP-a lično pričao: “U RSUP-u, na primer, radi i bivši zajecarski tužilac Radovan Šurjanović kao pomoćnik republickog sekretara, dok je načelnik Uprave za suzbijanje kriminaliteta izvesni Stojan Mišić. Ovaj čovek je radio u “Simpu” Vranje, odakle je prebačen u SUP Vranje, a posle u Beograd. Petar Zeković je doveden za načelnika Odeljenja za privredni kriminal iz SUP Sokobanja, a bivši predsednik Opštinskog suda iz Bijeljine, mladi Boško Popović postao je načelnik za opšti kriminal u RSUP-u Srbije. RSUP Srbije je ovakvom kadrovskom politikom pokušao da sroza ugled SUP-a Beograd. Mnogi stručni ljudi i vredni policajci su otišli u penziju, baš zbog takvih amatera, koji su se iz politike uselili u RSUP Srbije i SUP Beograda. To su ljudi koje više interesuje vlast nego policijska sluzba…

Autor: Marko Lopusina, „UBIJ BLIZNJEG SVOG I/II“

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Dražino ćutanje

Tek krajem sedamdesetih, kada je seo u stolicu načelnika SDB Srbije, pedesetogodišnji Obren Djordjević, prvi put je osetio i nemoć tajne policije. Zajedno sa saradnicima, nije mogao da se odbrani od učestalih zahteva i Federacije i Republike da progoni srpske intelektualce, emigrante i studente. Tada je Draža Marković imao običaj da imitirajući Tita pita: – Obrene, šta kaže čaršija? Sve analize SDB Srbije, su, medjutim, pokazivale da ove kategorije ljudi, okupljene oko raznih tribina i pokreta, nisu opasne po ustavni poredak. Tako, medjutim, nisu razmišljali jugoslovenski i srpski političari, kojima je proizvodnja državnih neprijatelja bila uračunata u posao. Zbog političke simetrije sa Hrvatima, u Srbiji su proganjani Djilas, kao u Zagrebu Tudjman, Ćosić kao Gotovac, Vlada Milanović – Revolucija kao Dražen Budiša, Ljuba Tadić kao Rudi Šupek. Za četrdeset godina provedenih u državnoj bezbednosti, medjutim, Obren Djordjević je punih četrnaest bio svedok i nemoći SDB Srbije da spreči bujanje albanskog nacionalizma i šovinizma na Kosmetu:

“…Još krajem šezdesetih godina, kada smo pokušavali da radimo zajedno sa Službom na Kosmetu, shvatio sam da je to veoma teško. Ja sam u Prištinu mogao da odem samo u protokolarnu posetu, jer nisam smeo da se mešam u rad tamošnje Službe državne bezbednosti. Na čelu te Službe bio je Mehmed Soši, silan čovek, Jugosloven, ali njegov šef je bio Dževdžet Hamza, koji ga je stalno ometao u radu. Bio sam u Prištini 1968. godine. Na ulici sam, odmah posle demonstracija, pokupio nekoliko letaka i parola i poneo u PSUP da ih prevedemo i pošaljemo za Beograd u SSUP. Sećam se da je jedna glasila “Trepča radi, Beograd se gradi!”. Sve što smo preveli napisali smo u depeši, ali se tada pojavio Dževdžet Hamza i reče: “Ta depeša vam ništa ne valja!” Dan pre toga, kada su izbile demonstracije, mi smo doveli milicionare iz Novog Pazara. Njih dvadeset. Kada su iskočili iz landrovera demonstranti su pobegli glavom bez obzira. Nišlije su u Podujevu razbile barikade i naterali nacionaliste u beg. Užičani su brzo zaveli red u Vučitrnu. Kada su trinaest godina kasnije opet u Prištini izbili neredi, nije se ništa ozbiljno uradilo da se oni spreče. Vojvodina i Kosmet su već bile samostalne države. Naša obaveštenja o pripremama demonstracija su u političkom vrhu Srbije i Jugoslavije samo uzimana k znanju. Za uzvrat iz SDB Jugoslavije smo dobijali obaveštenja opšteg tipa, koja smo mi iz SDB Srbije mogli da pročitamo i u novinama. Jednom se čak i dogodilo da nam je Služba iz Prištine poslala zahtev da uhapsimo jednog novinara “Politike”, jer je navodno loše interpretirao govor Mahmuta Bakalija na konferenciji za štampu. To sam ja odbio, ali mi je kolega sa Kosmeta rekao: “Bakali ti je naredio!” Odgovorio sam mu da naredjenja dobijam samo od RSUP-a i SSUP-a. Kad je pomenuo da je i Nimani tražio hapšenje tog novinara, ja sam im predložio da dodju u Beograd i da se objasne sa čovekom. Tako su i uradili. Mi u SDB Srbije imali smo sve podatke o iseljavanju Srba sa Kosmeta i o novim demonstracijama. Dali smo ih Dobrivoju Vidiću, a on je odmah pozvao Nimanija i zatražio susret sa njim. Ovaj mu je, medjutim, odgovorio: “Ako bude trebalo, doći ćemo mi gore. Ne dolazite vi dole!” Tako je i bilo. Kada su nemiri izbili, Viobran Stanojević, ministar policije je mobilisao rezervni sastav milicije i zajedno sa redovnim sastavom, doveo ga na polazni položaj Raška – Kuršumlijska Banja – Bujanovac. Taj isti Nimani je odbio pomoć rečima: “Ne može srpska policija da dolazi na Kosovo!”. Mi smo se posle dva dana vratili iz Raške. Kako su se nemiri zaoštrili, opet smo došli na polazni položaj, ali nas je Nimani opet odbio, a zatim i Franjo Herljević tvrdnjama da su to “… samo nemirna deca…” Tek treći put smo ušli na Kosmet, ali u sastavu jedinica SSUP- a!?”

Opšti bojkot prema Srbiji i njenom rešavanju pitanja Kosova, pored albanskih rukvodilaca, pružali su i rukovodioci SFRJ, pa i SSUP-a. Tadašnji načelnik SDB Jugoslavije, inače, srpski kadar Srđan Andrejević je, na primer, izbegavao službene susrete sa Obrenom Djordjevićem, pa čak i zajednička putovanja za Prištinu. Rezultati rada SDB Kosova i Metohije, prema izveštajima Službe državne bezbednosti Jugoslavije, bili su zaista skromni. To se vidi i u Izveštaju SSUP-a za 1982. i 1983. godinu koji sam imao u rukama. U njemu je na 42. strani pisalo: “Postojeće saradničke i druge pozicije Službe, posebno SDB PSUP SAP Kosovo, po broju, kvalitetu i ugradjenosti, nedovoljne su za pokrivanje izdiferenciranih žarišta neprijateljske delatnosti i lica u obradi SDB, i spori za stvaranje novih pozicija. SDB PSUP SAP Kosovo je, krajem 1982. godine koristila 115 saradnika i 581 operativnu vezu. U 1983. godini angažovano je 37 novih saradnika i stvoreno 127 operativnih veza. U obradi SDB PSUP Kosovo, trenutno se nalazi 286 lica: 135 prosvetnih radnika, 21 doktor nauka, 26 studenata, 16 inžinjera, 46 službenika, 23 radnika, 10 penzionera, 6 sveštenika, i 14 ostalih zanimanja. U SDB PSUP Kosovo, nisu u dovoljnoj meri korišćene akcije političke diferencijacije i kompromitujući materijali do kojih je služba dolazila kroz istrage, za stvaranje saradničkih pozicija u cilju dubljih prodora u žarišta neprijateljske delatnosti. Samo tokom 1982. izvršeno je 450 pretresa, informativnih razgovora 200 i upozorenja za oko 600 ljudi. SDB PSUP Kosovo, pa i SDB SSUP SFRJ još nema potpuniji pregled lica koja su posle dogadjaja na Kosovu prešla u ilegalu ili emigrirala u Albaniju, na Zapad, u Tursku i Bugarsku, kao i u neke druge zemlje koje neprijateljski deluju protiv Jugoslavije. Nije se uspelo potpunije razjasniti bekstvo u emigraciju pojedinih organizatora nemira, medju kojima je i jedan pripadnik SDB PSUP-a Kosovo. U akciji “ALOS – nemiri”, koja je vodjena u cilju otkrivanja albanske obaveštajne i političke agenture na Kosovu, obavljeni su samo razgovori sa 150 izdiferenciranih lica i nisu postignuti zadovoljavajući rezultati.” Kada je oktobra 1983. godine, na Tari održavano specijalno savetovanje policije o zbivanjima na Kosmetu, Jerko Bradvica iz SDB Jugoslavije i Duško Zgonjanin, ministar bosanske policije, neprestano su požurivali glavnog referenta Obrena Djordjevića da završi izlaganje, jer se njima žurilo – u lov na zečeve. Najžalosnije je, medjutim, bilo Djordjevićevo saznanje da i srpsko rukovodstvo nema vremena i strpljenja za policijske informacije o stradanju srpskog naroda i napadima albanskih nacionalista na Kosovu i Metohiji. Svi zahtevi da se te informacije objave u srpskoj štampi, nailazili su kod Draže Markovića i Petra Stambolića na odbijanje. Obren Djordjević je zato počeo da organizuje tajna savetovanja sa glavnim urednicima srpskih glasila u Beogradu. Prvo takvo predavanje, održao je u leto 1981. godine zajedno sa Vukojem Bulatovićem u listu “Politika”. Aktiv OOSK ove novinske kuće bio je prosto zabezeknut, svedoči Djordjević, podacima koje im je saopštio o Kosmetu, načelnik tajne policije. Na sličan, odbojan, način reagovali su Dobrivoje – Baja Vidić, Draža Marković i Petar Stambolić i 1984. godine. Tada je SDB Srbije sačinio specijalni izveštaj o albanskom nacionalizmu i posebno o antisrpskom delovanju Fadilja Hodže. Izveštaj je radjen u jednom primerku. Pisao ga je Radovan Cajić – Caja sa namerom da bude predložak krivične prijave protiv Fadilja Hodže. Draža Marković, Petar Stambolić i Dobrivoje – Baja Vidić su, posle čitanja ovog materijala samo uzdisali. Njihova reakcija je bila smušena. Baja Vidić je rekao: – Nosite to od mene!

Draža Marković je pokušao da bude logičan: – Dobro, dobro, ali to je samo vaš policijski ugao posmatranja!

Petar Stambolić je bio kratak i rečit: – Još nije vreme!

Čelnici Srbije su tako odbili da daju saglasnost da se pokrene krivični postupak protiv Fadilja Hodže. Taj unikatni dokument SDB Srbije, je zato bio dugo sakriven u arhivi kao strogo poverljiva i državna tajna. Ja ga prvi objavljujem za javnost, kao dokument u ovoj knjizi. Političari su bili ona stepenica koju su rukovodioci tajne policije najteže prelazili prilikom izvršavanja svojih zadataka. Desilo se tako jedne godine, na primer, da je prema informacijama SDB Srbije, na Kosmetu trebalo uhapsiti poveću grupu albanskih nacionalista i iredentista. Na spisku tajne službe se našlo čak dve stotine ljudi. Hapšenja su krenula, u njima su učestvovali i operativci iz Beograda, jer je medju sumnjivim osobama bilo i nekoliko stranih špijuna, ali se Mahmut Bakali tome usprotivio. Uhapšeno je samo sedamdesetak ljudi, ali nijedan nije izveden na sud. Moma Unković i Obren Djordjević su bili strašno ljuti, ne toliko zbog neuspele akcije, već više zbog toga što su sprečeni da rade svoj posao i što su se obrukali. Ništa manje problema sa Kosovom nije imao ni Djordjevićev zamenik, odnosno naslednik, Dragutin – Dragan Mitrović, samo zato što je srpska bezbednosna nadležnost bila sužena na tzv. užu Srbiju. O tome Mitrović kaže:

“Srbija i Služba državne bezbednosti su faktički bile odsečene od Kosova, i u samoj Federaciji, i u samoj Pokrajini. Službeni podaci koje smo dobijali iz SDBJ i SDB Kosmeta bili su nepotpuni, pa je RSUP Srbije često donosio slobodne procene stanja u Pokrajini. Kako Srbija nije imala ovlašćenja da vrši bezbednosnu i kontraobaveštajnu zaštitu u celoj Republici, došlo je do jake penetracije stranih obaveštajnih službi i terorista. Konkretno, u samoj Službi državne bezbednosti Kosova i Metohije radilo je desetak članova ilegalnih albanskih organizacija i isto toliko stranih špijuna. Mi u SDB Srbije nismo skoro ništa imali o albanskoj tajnoj službi Sigurimi, zato dole na terenu nismo ni mogli da otkrivamo špijune, već samo izvršioce političkih akcija. To i nije moglo da se uradi bez saradnje sa SDB Kosmeta, ali kako, kad su i njeni šefovi, Jusuf Karakuši, na primer, bili agenti Sigurimija. On je još u vreme Mitje Krajgera odlazio u Albaniju, pa ga je načelnik SDB Jugoslavije zbog toga saslušavao dva sata. Desetak godina kasnije, federalna Služba nije pratila Jusufa Karakušija, iako je za to bila nadležna. Čak mu je i pomogla da pobegne sa Kosmeta. Da bi se sprečilo dalje bezbednosno ugrožavanje Srbije, RSUP je predložio ustavni amandman, kojim su utvrdjena nova prava i ovlašćenja, ali i obaveze tajne službe u Vojvodini i na Kosmetu. Posle toga je donet i novi Zakon o unutrašnjim poslovima, čime se radikalno promenio odnos izmedju službi državne bezbednosti unutar SR Srbije. Na Kosmet smo uspeli da pošaljemo šezdeset operativaca SDB. Medjutim, situacija je i pored toga, krajem osamdesetih godina bila na Kosmetu vrlo složena. U demonstracijama je učestvovalo 60.000 ljudi, u štrajkovima 25.000 lica, a privedeno je 1.089 osoba, a 64 uhapšeno. Imali smo podatke da albanski šovinisti spremaju terorističke akcije. Već se dogodilo osamdesetak požara i trideset sabotaža. Iz Jugoslavije je za ovo vreme proterano pet stotina agenata albanske službe Sigurimi. Tek hapšenjem organizatora demonstracija i štrajkova, medju kojima su bili i Azem Vlasi i Ekrem Arifi, članovi PK SK Kosmeta, krenulo se i u sasecanje korena albanskog nacionalizma i secesionizma.”

Taj proces, medjutim, nije išao dovoljno brzo, jer je bio ometen, opet, od predstavnika saveznih organa, ali i od pojedinih srpskih rukovodilaca, koji su prihvatali teze iz Hrvatske i Slovenije, da su po SFRJ podjednako opasni i albanski, ali i malobrojni srpski nacionalisti sa Kosmeta. Kakav je odnos Federacije, tačnije i samog Saveta za zaštitu ustavnog poretka SFRJ, bio prema albanskim nacionalistima na Kosmetu i Srbiji, vidi se iz Izveštaja sa sednice 26. decembra 1988. godine, gde se priznaje da SSUP i SDB Jugoslavije ne znaju ko su organizatori demonstracija u Prištini, ali zato znaju zašto su ta “protestna okupljanja gradjana” organizovana. Objavljujem zapisnik sa te sednice Saveta, da bi se shvatila taktika federalne policije i samog državnog rukovodstva u kamufliranju kosovske drame. Da bi se ta slika, koja je nametana i javnosti, koliko-toliko promenila, Dragan Mitrović je odlučio da sa poverljivim podacima Službe državne bezbednosti Srbije izadje u javnost. U tu svrhu su korišćene redakcije dnevnih listova “Borbe”, “Politike”, “Politike ekspres”, “Večernjih novosti”. U novinama su se pojavile priče i feljtoni, o Dževdžetu Hamzi, Fadilju Hodži, Mahmutu Bakaliju, Azemu Vlasiju, Ademu Demaćiju, Prizrenskom procesu, tajnoj službi Sigurimi, radjeni po materijalima iz SDB Srbije. Ti napisi su toliko iznervirali Staneta Dolanca i ostale članove Predsedništva SFRJ, da su na jednoj sednici Saveta za zaštitu ustavnog poretka SFRJ, zahtevali osnivanje komisije za utvrdjivanje odgovornosti ljudi koji su te poverljive podatke doturili srpskoj štampi. Kako su ti napisi bili u funkciji nezadovoljstva i pobune Srba sa Kosmeta, vrlo brzo SSUP i Predsedništvo Jugoslavije suočili su se sa srpskim mitinzima u Pokrajini, ali i u glavnom gradu. Saglasno svom otporu prema rešavanju srpskog pitanja, Predsedništvo SFRJ je naredilo ministru savezne policije, a Dobrosav Ćulafić je to preneo na policajce: “Sprečite Srbe i Crnogorce sa Kosmeta da dodju u Beograd!” Kada je na pragu devedesetih godina, postalo sasvim izvesno da se Hrvatska i Slovenija isključuju iz jugoslovenskog sistema bezbednosti, a posebno od kada je Srbija povratila državnost i nadležnost na čitavoj svojoj teritoriji, u RSUP-u je došlo do velike teritorijalne reorganizacije policije. To je bilo potrebno da bi se dotadašnji pokrajinski sekretarijati unutrašnjih poslova razbili i uključili u RSUP, kako bi činili jedinstvenu policijsku i bezbednosnu celinu. Umesto nekadašnjih devet regionalnih i sto šesnaest opštinskih sekretarijata policije, u Srbiji je formirano samo osamnaest većcih sekretarijata. Prema toj organizacionoj šemi, u tim SUP-ovima su formirani i sektori Službe državne bezbednosti, a u glavnom gradu Beogradu i posebna Uprava SDB. Jedino što još te 1990. godine, nije bilo rešeno, a to je bio problem uskladjivanja ovakve teritorijalne reorganizacije i samog Zakona o unutrašnjim poslovima sa novim Ustavom Srbije. Život je, naime, tražio brža rešenja od zakona i ustava. Po rečima Predraga Todorovića, tadašnjeg zamenika ministra srpske policije i neko vreme vršioca dužnosti ministra, Služba državne bezbednosti je već tada bila kadrovski i tehnički dobro opremljena da obavlja svoje kontraobaveštajne i obaveštajne funkcije. Poslove političke policije SDB Srbije, nije vršila već deceniju, pa ovom reorganizacijom nije ni imalo svrhe ukidati taj sektor rada. Ono što mi je u intervjuu rekao Predrag Todorović bilo je vrlo nezgrapno, ali začudjujuće: -Služba državne bezbednosti Srbije je, tvrdim kategorično, poslednja u lancu odgovornosti za tragična zbivanja i egzodus Srba na Kosovu i Metohiji. Mi, kao služba, Kosmet nikada nismo napustili. Tačnije, od svih jugoslovenskih tajnih službi, mi smo dole bili jedini prisutni i mi smo jedini i ostali. Svi ostali su se povukli, i Hrvati, i Slovenci, i Makedonci, i Bosanci. Kako SDB Srbije ne odlučuje i nije zadužena da sprovodi politiku nacionalne ravnopravnosti na terenu, nije odgovorna ni za seobu Srba sa Kosmeta, ali i iz Sandžaka. Za to su krivi kosmetski i sandžački opštinski funkcioneri i republički i pokrajinski političari, koji nisu sprovodili srpsku državnu politiku.

Autor: Marko Lopusina, „UBIJ BLIZNJEG SVOG I/II“

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Jataci medjunarodnih bandita

Jugoslavija je sve do 1991. godine i u svetskim razmerama predstavljana kao zemlja mira. Dok je medjunarodni terorizam harao po Britaniji, Italiji, Španiji, SAD, Bliskom Istoku i Nemačkoj, u SFRJ se to političko nasilje svodilo na sporadične, čak ekscesne slučajeve. Dobri poznavaoci ekstremista iz SAD i posebno iz Izraela, medjutim, često su tvrdili da je stanje u Jugoslaviji opasnije nego što izgleda, jer je SFRJ zapravo bila jatak medjunarodnog terorizma. Zbog toga su i njihovi diplomatski odnosi prema Jugoslaviji često bili pod znakom pitanja. Lider nesvrstanih, kolovodja zemalja u razvoju i oslobodilačkih pokreta u svetu, bivša SFRJ je potajno podržavala ilegalnu antikolonijalističku i antiimperijalističku borbu komunističkog i trećeg sveta. Ovu političku odluku, koju su donosili Tito, Partija i država, na vojnom i policijskom planu, sprovodili su u delo Ozna, Udba i Služba državne bezbednosti SSUP-a, a i Kontraobaveštajna služba JNA, tako što su pomagali aktivnost oslobodilačkih pokreta, komunističkih frakcija i ekstremista iz nesvrstanog sveta. Prvu internacionalnu pomoć, preko jugoslovenske tajne službe, dobio je “grčki Tito”, odnosno vrhovni komandant Demokratske armije Grčke, general Markos. Njegovo pravo ime je bilo Markos Vafijadis, bio je komunista, koji je sa trideset pet hiljada partizana, želeo da se izbori za socijalizam staljinovog tipa u Grčkoj. Početni udar na atinsku vlast izveo je na planini Olimp 28. oktobra 1946. godine, da bi dve godine kasnije, braneći Gramos u leto 1948. izgubio i bitku i rat i prebegao u Albaniju, a zatim u SSSR. Vezu Beograda sa generalom Markosom odobrio je lično Staljin, iako je sa Čerčilom dogovorio da Grčka bude pod britanskom političkom kapom i održavao je Tito. Od političkih kadrova ilegalno su u Grčkoj boravili Svetozar Vukmanović Tempo, Lazar Koliševski, Dimitrij Aleksijevski, Metodi Ćento i Mihailo Apostolski. Zvanične kontakte sa KP Grčke imao je Aleksandar Ranković, a Josip Djerdja se kao diplomata u OUN, zalagao za grčko komunističko pravo na samoopredeljenje. Oskar Davičo i Mihailo Lalić su o narodnoj borbi grčkih komunista pisali reportaže i scenario za film. Bio je to pravi politički marketing za komunističku Grčku u Jugoslaviji. Atina se čak bojala da će Jugoslavija da mobiliše Makedonce i da ih prebaci generalu Markosu u Grčku. Sanitetsku, vojnu i obaveštajnu pomoć generalu Markosu, tajno preko makedonskih planina dostavljali su ljudi iz tajne policije Srbije: dr Velimir – Braca Majstorović, hirurg i načelnik bolnice za grčke ranjenike u Katlanovu, potpukovnik Slobodan Krstić – Uča, kao i Jovo Kapičić, dvadesetčetvorogodišnji major Jovan Popović, instruktor artiljerijskog naoružanja iz Jugoslovenske Armije, specijalni Titov špijun Ivan Karaivanov, agent NKVD i instruktor Kominterne. Saradnici generala Markosa bili su i Djuza Radović, Obrad Trninić, Milo Vrbica, Velimir Docnić, Svetislav Stojanović, Petar Lučić. Oni su grčkim partizanima samo u prvoj godini gradjanskog rata doturili 3.134 protivpešadijskih mina, 6.550 protivtenkovskih mina, 9.177 kilograma eksploziva, mitraljeze MG-15. Jovo Popović i Petar Lučić su obučili stotinu Grka da rukuju ovim oružjem. Slobodan Krstić – Uča imao je zadatak da generala Markosa ilegalno dovodi u Beograd na konsultacije i vraća natrag u Grčku. Pomoć je slata pod parolom “Sve za front, sve za pobedu”! General Markos, medjutim, nije pobedio. Poražen je od englesko-grčke koalicije i moskovske klike, koja je 1948. zbog Rezolucije IB prestala da mu daje političku podršku. General Markos Vafijadis emigrirao je u SSSR pod imenom Mark Ivanović, a Tito je dugo godina zbog ovakvog mešanja u unutrašnje stvari Grčke, imao diplomatskih problema, i sa Atinom, ali i sa Londonom.

Ta pomoć Jugoslavije, odnosno tajne službe “prijateljima” iz belog sveta se ogledala u obuci, naoružavanju, finansiranju i političkom pokroviteljstvu tih organizacija, pa čak i kada su neke od njih (“Crni septembar”, “Muslimanska braća” i “Nacionalna arapska omladina”) bile antikomunistički i antijugoslovenski orijentisane. U tim poslovima najaktivniji su bili general Jovo Popović, ispred KOS-a JNA i viši inspektor Jovo Miloš, ispred SDB Jugoslavije. Prvi je bio vojni stručnjak za lako, teško naoružanje i eksplozivna sredstva, koga su cenili Naser, Gadafi, Husein, Arafat, Asad i mnogi drugi nesvrstani lideri. Jovo Popović, za koga se priča da je bio i dvojnik Josipa Broza Tita, saradjivao je sa prijateljima iz Trećeg sveta kao instruktor, koji je obučavao, na primer, Gadafijeve specijalce i Arafatove vojnike. Kada je postao direktor Instituta bezbednosti, osamdesetih godina, general Jovo Popović je postao spretan trgovac jugoslovenskim naoružanjem. Dobar deo i jednog i drugog posla, zbog medjunarodne javnosti i stranih špijuna general Popović obavljao je ilegalno. Kada je pocetkom 1995. godine, svet obišla vest da je Sadam Husein slao svoje ljude u Jugoslaviju, kako bi im beogradski vojni hirurzi podarili plastičnom operacijom njegovo lice, u javnosti se stvorio utisak da je KOS, odnosno general Jovo Popović 1985. godine, organizovao ovu “proizvodnju” Sadamovih dvojnika.

Jovo Miloš, Srbin iz Hrvatske, otac poznatih plivača i reprezentativaca Nenada i Predraga Miloša, vodio je u SDB-u Jugoslavije, prvo Upravu za emigraciju, a posle i sektor AA prema oslobodilačkim pokretima. Završio je Udbinu školu i kao čovek koji govori nekoliko svetskih jezika dobio da vodi resore o stranim zemljama. U to vreme njegov rodjeni brat, radio je kao analitičar u SDB Hrvatske. Jovo Miloš je uz pomoć svojih saradnika i saradnje sa stranim agenturama prikupljao i razmenjivao informacije o svim političkim, ali i terorističkim organizacijama u Trećem svetu. Miloš je u više navrata putovao u Afriku i Aziju, posebno na Bliski istok, i pokušavao da jugoslovensku saradnju sa tamošnjim pokretima što više legalizuje. Pretpostavlja se, da se Jovo Miloš u Siriji sretao i sa čuvenim Karlosom. Nekoliko godina ranije, kada je Karlos prvi put dolazio u SFRJ, načelnik Jovo Miloš je bio taj koji je telefonom od Nemaca primio informaciju da ovaj svetski terorista leti iz Švajcarske za Beograd. Nemački obaveštajci su Milošu telefonom tako opisali Karlosa, da su znali i koje su bile boje njegove pertle na patikama. Jovo Miloš je odmah postavio zasedu Karlosu na aerodromu Surčin, ali kako je vest od Nemaca stigla kasno, naša tajna policija nije uspela da ga identifikuje prilikom dolaska. Karlos nije bio jedini strani terorista i revolucionar koji je dolazio u Beograd. Jugoslavija je za njih bila svratište i sklonište. Kako je javnost rada najbolje pokriće za delovanje obaveštajnih službi, pa i SDB SFRJ, u Beogradu je, na primer, sedamdesetih godina otvoreno Predstavništvo PLO, koje je vodio neko vreme izvesni Muhamed Nabhan. Ova palestinska ambasada služila je zapravo kao obaveštajni i regrutni centar PLO u Evropi i na Balkanu. Preko nje su simpatizeri PLO dolazili u SFRJ na studije, ali i na vojnu, diverzantsku i obaveštajnu obuku, a i jedan broj jugoslovenskih mladića angažovan je u Arafatovu armiju. Neki od tih dobrovoljaca bili su, na primer, Tomislav Marinac iz Zagreba, Željko Budimirović iz Sarajeva, Ivica Radišić iz Beograda. Mnogima od njih nije bilo povratka iz Palestine, jer su stradali, a ostalima PLO i SDB nisu dozvoljavali da dezertiraju. Prema nekim slobodnim procenama, najmanje hiljadu Jugoslovena borilo se u redovima armije PLO. U federalnoj tajnoj policiji, na poslovima sa nesvrstanim prijateljima, pored Jove Miloša, radili su i Vitomir Fotić, Nebojša Vidić, sin čuvenog politicara Dobrivoja Baje Vidića, Predrag Pedja Djordjević. Obaveštajnu saradnju sa službama iz zapadnih država vodio je sam načelnik SDB Zdravko Mustač, koji nije, prema ranijoj praksi, dozvoljavao da se u to mešaju republički funkcioneri SDB. Takva praksa nametnuta je u SSUP-u posle dolaska Staneta Dolanca, koji je zajedno sa Mustačem držao vezu, posebno sa nemačkom i austrijskom policijom. U Ministarstvu inostranih poslova, odnosno u SID-u, a zatim u SSUP-u aktivan saradnik – obaveštajac za pitanja policijske saradnje bio je i Mitja Krajger, načelnik SDB. Ta vojno- policijska tajna saradnja sa zapadnim zemljama, a posebno sa nesvrstanima, bila je pokrivena visokim političkim odlukama, snom o svetskoj komunističkoj revoluciji, koje su prestale da važe onog trenutka kada je SFRJ počela da se raspada. Dobar deo tih organizacija i njihovih članova, koje je Beograd nesebično pomagao i zbog njih se kompromitovao kao jatak medjunarodnih terorista, danas, se bori na muslimanskoj i hrvatskoj strani protiv Srba u Bosni i Hrvatskoj, a ima indicija da podstiču i nemire u Sandžaku, na Kosmetu i Makedoniji.

Čovek koji je umeo da se nosi sa nezvanim gostima iz nesvrstanog sveta i koji je brinuo o njihovom smeštaju u Srbiji, bio je upravo Obren Djordjević. U septembru 1975. godine, naime, u pratnji svog telohranitelja Klajna, iz Alžira za Jugoslaviju, preko Švajcarske, stigao je Ramirez Sančez Ilić, poznatiji kao revolucionarni terorista Karlos. Tada je Karlos bio alžirski profesor arheologije, Džordž Osharan, a Klajn je bio televizijski tehničar. Putovanje je bilo organizovano na najvišem nivou: predsednik Bumedijen je dobio dozvolu i lično se dogovorio sa predsednikom Titom. Jugoslaviju je izabrao kao neopredeljenu zemlju koja je bila odlična polazna tačka za njegovo putovanje po Evropi. On je želeo da regrutuje članove “2. juna”, RAF-a, Crvenih brigada i Nemačkih revolucionarnih ćelija. Bilo je to u periodu kada je nemačka vlada nudila 50.000 maraka za hvatanje svakog sa spiska na kome se nalazilo četrdeset ekstremista. Medju njima su bili Klajn, Gabrijela Tajdeman i Karlos. Medjutim, većina terorističkih grupa nije bila zainteresovana za Karlosov predlog. Dok je čitav niz zemalja tražio od Jugoslavije izručenje Karlosa i Klajna, i nemačkih terorista, Jugoslavija je dala pogrešnu informaciju, da su alžirski profesor i njegov prijatelj već odleteli za Bagdad.

Predsednik Tito je poslušao arapski savet: staviti neprijatelja na svoju stranu. Karlos je dobio dozvolu da svoju bazu stvori u Jugoslaviji. Jednu je imao u Beogradu, a drugu u Kruševcu. Cena je bila da ne sme da napada gradjane i posede Jugoslavije nigde na svetu. Tito je od Karlosa dobijao poverljive informacije, naročito o političkoj situaciji na Srednjem istoku. Čitavu saradničku mrežu Jugoslavije sa medjunarodnim teroristima iz Trećeg sveta, formirao je zapravo Vadi Hadad, glavnokomandujući u Komandi za specijalne operacije u inostranstvu Narodnog fronta za oslobodjenje Palestine (skraćenice KOSE FPLP). Ova tajna organizacija je osnovana 1968. godine i to, kako tvrde Amerikanci, pod kontrolom sovjetskog KGB-a, za koji je Vadi Hadad svesrdno i radio. Kako je Karlos bio njegov najpoverljiviji i najbolji saradnik, to CIA pretpostavlja da je i on radio za KGB. Da je to bilo moguće, govori i sama biografija Iljiča Ramireza Sančeza. On je ovu biografiju ispričao i dr Obrenu Djordjeviću, koji ga je zajedno sa Draganom Mitrovićem uhapsio i saslušavao u Beogradu:

“… Rodjen sam 1949. godine u Karakasu, u porodici bogatog advokata prosovjetske orijentacije, koji je trojici svojih sinova dao revolucionarna imena Vladimir, Iljič, Lenjin. Školovao sam se u Karakasu, Londonu i Parizu, i u Moskvi na Univerzitetu Patris Lumumba. Tu sam se i upoznao sa Palestincima, koji su me vodili na stažiranje u Jordan i Liban, a onda me zavrbovali da radim za KOSE FPLP. Moj glavni mentor za terorizam bio je lično dr Vadi Hadad, šef palestinske internacionalne brigade. Kada je 1973. godine u jednoj akciji u Parizu nastradao Mohamed Budia, vodja evropske mreže KOSE FPLP, doktor Hadad je na to mesto postavio mene. U to vreme predstavljao sam se kao peruanski ekonomista Karlos Martinez Tores… Ja sam revolucionar, moja borba je ideološka, pravedna. Ja sam došao u Jugoslaviju, ali ovde neću ništa da napravim. Ja sam borac protiv imperijalizma, kriminalac nisam…” Karlosa i njegovog telohranitelja Klajna, uhvatili su Obren Djordjević, Dragan Mitrović i Jovica Stanišić iz Službe državne bezbednosti Srbije, u hotelu “Metropol”. Dr Djordjević priznaje da je SDB Jugoslavije imao najavu od nemačke službe BND, da će Karlos iz Švajcarske doleteti u Beograd. Nemci su imali sve podatke o Karlosu, čak i broj njegovih cipela. Dr Djordjević, medjutim, nije mogao da odgonetne zašto sami Nemci, koji su kontrolisali ciriški aerodrom, nisu uhapsili ovog teroristu. Kada je dr Obrenu Djordjeviću i Draganu Mitroviću, njegovom zameniku postalo jasno da Nemci žele da hapšenje Karlosa u SFRJ, iskoriste za medjunarodnu optužbu protiv Beograda za podržavanje terorizma, i kada su to preneli policijskom vrhu zemlje, ministar Franjo Herljević je, uz konsultacije sa Titom, odlučio da se Sančez Ramirez Iljič ne hapsi na policijski, već na prijateljski način. Karlos je legitimisan i priveden u zgradu SSUP-a, u Sarajevskoj ulici, zajedno sa pratiocem Klajnom, koji je bio u hotelu “Ekscelzior”. Hapšenje su, bez otpora, obavili Obren Djordjević i Dragan Mitrović lično. U zgradi SDB-a u Sarajevskoj ulici, Karlosa su sreli i videli ministar Franjo Herljević, Mitja Krajger, ali ne i Jovo Miloš. Dr Obren Djordjević je puna dva dana po tri sata razgovarao sa Karlosom. Tim razgovorima prisustvovala je jedino jedna žena prevodilac. Pitanja koja je dr Djordjević postavljao odnosila su se na osnovne podatke, ko je Karlos, sa kojim službama saradjuje, zašto je došao u Beograd, sa kim sve saradjuje u Siriji, Francuskoj, Alžiru, i kakvi su mu budući planovi. Sančez Ramirez je jedino prećutao odgovor na pitanje zašto je došao u Beograd. Detaljno je govorio o svojim akcijama, o saradnji sa KGB, Stazi, Sekuritateom, SDB-eom. Pominjao je i imena svojih saradnika, otkrivao je imena saradnika Mosada i prijatelja u “Crvenim brigadama”. Posebno je govorio o vezama zapadnih političara sa teroristima sa Bliskog Istoka. Njegov sagovornik, načelnik tajne policije Srbije dr Obren Djordjević, danas pretpostavlja da je Karlos došao da bi aktivirao palestinske baze sa oružjem, koje su se nalazile u Srbiji i samom Beogradu. Svi Karlosovi odgovori su bili iscrpni i iskreni i još do danas nisu dostupni javnosti, jer nose oznaku “državna tajna”. Dragan Mitrović iz beogradske uprave SDB ispratio je Karlosa na avion. Čuveni revolucionar je bio preobučen u radnika “Energoprojekta”, koji sa kolegama odlazi na rad u Irak, tako da nemački BND nije mogao da otkrije kako je Karlos izašao iz Jugoslavije i kuda je otišao. Kako niko u SDB Jugoslavije i SDB Srbije nije ranije vidjao Karlosa, i nije znao kako on zapravo izgleda, tek kada su ga ispratili za Damask, načelnici tajnih službi Srbije i Jugoslavije, a i sam Obren Djordjević i Dragan Mitrović su se upitali da li je to zaista bio pravi Karlos? To pitanje i danas tišti dr Obrena Djordjevića. Medjunarodni terorista broj jedan, Iljič Sančez Ramirez, poznatiji kao Karlos, prestao je da bude neuhvatljiv 1994. godine, kada je uhvaćen u Sudanu i prebačen u Francusku, gde je trebalo da mu se sudi.

Autor: Marko Lopusina, „UBIJ BLIZNJEG SVOG I/II“

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Pet generacija

U beogradskoj tajnoj službi, od 1966. godine šefovi su bili Milisav – Pavle Djurić, politički funkcioner, pa zatim policajci Živojin Jovanović, Obren Djordjević, Momčilo Unković, Duško Stupar, Miodrag -Mića Leković, Radosav Lukićc i Zoran Mijatović. Bili su to sve školovani policajci i obaveštajci. Živojin – Žika Jovanović, poznatiji još i kao Pop, rodjeni Vranjanac, imao je završen Pravni fakultet i Višu školu Udbe.

Sa šesnaest godina je otišao u rat, a sa dvadeset postao oficir Knoja. Posle rata je bio partijski rukovodilac u Nišu, odakle je 1948. godine ušao u Udbu. Momčilo Unković je iz Sente. Istog je godišta, dvadeset i osmog kao Jovanović, i u slično vreme 1946. godine, je ušao u Oznu. Završio je Upravnu školu SFRJ u Beogradu, službovao je u glavnom gradu. Prošao je kroz sve sektore rada Udbe i SDB, da bi načelnik tajne policije Beograda postao 1980. Od svih ostalih, više je voleo politiku, pa je dosta i boravio u tim krugovima. Bili su sve ovo ljudi stare Udbine škole u koje je Josip Broz Tito i politički vrh Jugoslavije i Srbije imao poverenje. Kako je Tito dosta putovao po svetu, svaki put kada je negde odlazio, jedna od republičkih tajnih službi je morala u inostranstvu da “očisti” teren od emigranata i da Maršalu pripremi bezbedan doček. Žika Jovanović je, kao šef Grupe za bezbednost druga Tita, na primer, ispred Srbije pratio Josipa Broza prilikom njegove posete Kubi i Panami. Obren Djordjević je, prvo 1952. godine, a zatim 1978. godine, brinuo o Titu u Turskoj i SAD. Dragan Mitrović ga je dočekao u Velikoj Britaniji.

Posle njih na rukovodeća mesta, pre svega u SDB Beograda, a i SDB Srbije, počeli su da, umesto kadrova iz rata, dolaze stipendisti sa fakulteta. Dušan Stupar je, na primer, rodjen 1947. u opštini Sečanj. Gimnaziju je završio u Zrenjaninu, Filozofski fakultet i magistraturu na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Od 1973. radio je u Odeljenju SDB za grad Beograd, od 1979. u Kabinetu ministra srpske policije, od 1981. je pomoćnik ministra, a sredinom osamdesetih i šef gradske tajne policije. Milorad – Mića Leković je rodjen 1948. u Novoj Varoši. Završio je Fakultet političkih nauka u Beogradu 1971. godine. Šesnaest godina je radio najodgovornije poslove u opštini Voždovac i odatle je 19. oktobra 1988. imenovan za načelnika SDB grada Beograda, umesto smenjenog Duška Stupara, po volji profesora Radoša Smiljkovića, člana GK SK Beograda. S obzirom da je Leković bio potpuni amater za poslove državne bezbednosti, beogradsku upravu je faktički vodio Ranko Savić. Kako su se menjale političke garniture u Srbiji, Vojvodini i na Kosmetu, tako su se menjali i ministri policija i načelnici tajnih službi. Svaka nova generacija političara, dovodila je svoje nove pouzdane ljude. Resor SDB na Kosovu, vodio je neko vreme Mehmet Soši, pa Islaim Braka, a zatim Jusuf Karakuši, Rahman Morina, Selim Brošaj, Rajko Ćalović, Radosav Lukić, a zatim David Gajić. U Vojvodini prvi “debejci” bili su Zoran Martinov, Petar Palkovljević – Pinki, Slobodan Tadijin, Ratko Šikimić. Poslednjih tridesetak godina, srpski ministri policije bili su Slavko Zecević iz političke garniture Kragujevca, Viobran Stanojević, sekretar OK SK Zaječar, Svetislav Lalović, opštinski funkcioner iz Arandjelovca, Radmilo Bogdanović nastavnik i policajac iz Svetozareva i sadašnji Zoran Sokolović, funkcioner iz Zaječara. Kada su odlazili Draža Marković i Petar Stambolić, povukli su se i Slavko Zečević i Viobran Stanojević. Kada su pali Ivan Stambolić i Dragiša- Buca Pavlović pomereni su i Svetislav Lalović i Branko Kostić. Kada je krajem osamdesetih dolazio Slobodan Milošević, došli su i Radmilo Bogdanović i Zoran Janaćković.

Početkom sedamdesetih godina, Služba državne bezbednosti Srbije imala je oko devet stotina zaposlenih operativaca i rukovodilaca. U beogradskoj direkciji SDB bilo ih je najviše – oko pet stotina. Tajna policija glavnog grada, imala je sredinom sedamdesetih ukupno sedam uprava. Bilo je to u vreme kada je SDB Beograda vodio Obren Djordjević. Njegov pomoćnik za operativne poslove bio je Slobodan Stević, poznat danas kao predsednik Udruženja za očuvanje tradicija oslobodilačkih ratova 1914-1918. godine. Prvu upravu za zemlje Istočne Evrope, vodio je Halil Bućan, drugu upravu za Zapad držao je Dragoslav – Beli Dimitrijević, a neko vreme i Voja Atanacković. Na čelu treće uprave “ za unutrašnjeg neprijatelja “ bio je Moma Unković, dok je u upravi za ratne pripreme načelnik bio Slavko Djurica. Analitiku je u petoj upravi prvo vodio Luka Mustapić, Hrvat iz Dalmacije, a zatim Dragutin Mitrović. U šestoj upravi za obezbedjenje, šef je bio Špiro Sinovčić i u sedmoj upravi za tehniku Selimir – Pale Tešić. Struktura organizacije SDB Beograda bila je identična onoj u Službi državne bezbednosti Srbije.

Kada je Obren Djordjevic 1978. preuzeo srpsku tajnu službu, njegov zamenik je postao Petar Radosavljevic. Prvi sektor “ Istok “ vodio je Milivoje Mirčić, a drugi sektor “ Zapad “ Vlajko Stošić. Unutrašnji sektor imao je za načelnika Hristoljuba Mitića, a za ratne pripreme bio je zadužen Blažo Lazović. Peti sektor analitike vodio je Spasoje – Paja Bogdanović, a šef tehnike u sedmom sektoru bio je Dragutin Stefanovićc. Načelnik Obren Djordjevic je bio jedan od najiskusnijih (kontra)obaveštajaca u Srbiji. On je jedini na mestu šefa tajne službe Srbije, izdržao skoro dva mandata. Početkom osamdesetih trebalo je, naime, da postane i načelnik SDB Jugoslavije, ali kako to Draži Markoviću nije bilo po volji, umesto Obrena Djordjevića u zgradu SSUP-a otišao je Srđan Andrejević.

Obren Djordjević je danas poznat kao zvanični istoričar srpske tajne policije, pisac udžbenika i enciklopedije o državnoj bezbednosti i profesor. Izdavačima je ponudio i svoju novu knjigu o posledicama gradjanskog rata u Jugoslaviji 1941-1952. godine. Ljudi iz policijskog okruženja, medjutim, smatraju Djordjevića jednim od najvećih srpskih kontraobaveštajaca. Rodjen je 1927. godine u selu Vraćevšnici kod Gornjeg Milanovca, gde je završio Gimnaziju. Kao borac u Čačanskom partizanskom odredu 1945. godine, Obren Djordjević je prebačen u jedinice Knoja za borbu protiv ostataka nacionalnih snaga u Jugoslaviji. Odatle je i ušao u Udbu kao analitičar rada nemačkih tajnih službi tokom rata u Beogradu i Srbiji. Studirao je prava, ali i kontraobaveštajni rad na Višoj školi Udbe, koja je 1952. otvorena u Beogradu. Njen prvi direktor bio je David Laušević, a najbolji student Slobodan Stević. Ova škola je stvarala kadrove za jugoslovensku tajnu policiju, sve dok nije ukinuta 1967. godine. Uporedo sa studijama, Obren Djordjević se, prvo u Gornjem Milanovcu, bavio operativnim radom, najviše oko ibeovaca. Kao operativac 1952. godine, bio je u ekipi Udbe Srbije koja je imala zadatak da u Maloj Aziji pripremi Titov dolazak u Tursku. Djordjević je, od 1961. do 1964. godine, u Udbi Kragujevca imao puno posla oko stranih špijuna. Naime, Djordjević je tada bio načelnik Odseka za Zapad, Balkan i ostali svet. Srpska Udba je u to vreme, uglavnom pratila aktivnost agenata velikih zemalja, jer nije imala ljude i sredstva da se bavi malim i dalekim državama. Tako, na primer, Srbija nije uopšte pokazivala interesovanje za Milana Stojadinovića, koji je živeo u Južnoj Americi, dok je federalna Uprava državne bezbednosti stalno potraživala informacije o odbeglom jugoslovenskom premijeru. U svoj prvi uspeh, Djordjević ubraja hvatanje italijanskog agenta Lučiana Saracenija. On je pod maskom novinara došao u Kragujevac da “snimi” Fabriku oružja. Zbog špijunaže Saraceni je osudjen na pet godina robije, ali ga je Aleksandar Ranković, pred svoj put u Italiju 1962. godine, pomilovao i pustio na slobodu iz zatvora u Sremskoj Mitrovici. Iz tih kragujevačkih dana i godina Djordjević pamti prijateljstvo koje je sklopio sa majorom Franjom Herljevićem, kasnijim ministrom federalne policije i čovekom koji se odrekao ovog prijateljstva, jer su ga političke vode odnele daleko od Srbije. Kao kontraobaveštajac Obren Djordjević je učestvovao i u akciji otkrivanja Džordža Kurtiša, agenta CIA u Subotici. Punih sedam godina, Obren Djordjević je bio u srpskoj tajnoj službi instruktor, a zatim dve godine, od 1971. opet šef sektora Zapad, ali u Službi državne bezbednosti grada Beograd. Ta kontraobaveštajna uprava imala je četrdesetak operativaca, rasporedjenih u pet odseka – za SAD, Englesku, Nemačku, Francusku i ostali svet. Svake godine oni su otkrivali i hvatali po pet-šest stranih špijuna u glavnom gradu Jugoslavije. Djordjević nevoljno priča da mu je jedan od tih agenata svojevremeno doneo iz inostranstva pun sanduk dokumentacije o izgradnji supersoničnog aviona. Posle stručne analize u KOS-u i posle poverljivih razgovora sa generalom Nikolom Ljubičićem, tajna policija Srbije je donosiocu platila pola miliona dolara za ovu uslugu. Tako je Jugoslavija za male pare i uz mali rizik, došla do kompletne konstrukcije mlaznog borbenog aviona. Kada je 1976. godine, Obren Djordjević postao i načelnik beogradske tajne policije, bio je faktički po snazi i ugledu peti čovek u Beogradu. Bilo je tada važnije biti šef SDB Beograda, nego načelnik GSUP-a Beograda.

Autor: Marko Lopusina, „UBIJ BLIZNJEG SVOG I/II“

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

KOS potura studente

Prvi veliki ispit, nova prepolovljena i reorganizovana Služba državne bezbednosti Srbije imala je u vreme studentskih demonstracija 1968. godine. Bio je to i njen prvi masovniji sudar sa akademcima i inteligencijom, koju tajna policija nikada nije volela. Taj animozitet SDB je nasledila od Tita. Predsednik Partije i države Jugoslavije nije voleo inteligenciju, ne zbog toga što je on bio samo bravar, već zato jer je shvatio da iz njenih redova potiču najozbiljnije kritike upućene političkom i državnom vrhu za vodjenje zemlje. Kako se seća Milan L. Rajić, tajna policija je najviše posla imala u Srbiji, odnosno Beogradu. Dok se milicija na ulici obračunavala sa demonstrantima, operativci SDB su noću u tišini hapsili najaktivnije studente i njihove roditelje. Saslušavali su ih, pretili kaznama zatvora i isterivanjem sa posla, odnosno sa fakulteta, ako se akademci ne manu ulice i politike. Tadašnji načelnik srpske tajne policije Rajko Djaković i šef gradske milicije Nikola Bugarčić, svakog časa su obilazili demonstrante. Političko rukovodstvo Srbije i Jugoslavije, naime, tražilo je od njih u svakom trenutku tačan broj studenata uključenih u proteste, bilo na ulici, bilo po fakultetima, imena njihovih vodja i njihovih profesora. Poseban pritisak na Rajka Djakovića vršili su savezni ministar policije Radovan Stijaćić, republicki ministar unutrašnjih poslova Slavko Zečević, načelnik KOS-a general Ivan Mišković, koji mu je panično rekao da studenti uzimaju vlast u Beogradu. Za njega su demonstracije bile delo unutrašnjeg i spoljnjeg neprijatelja Jugoslavije, ali i stranih obaveštajnih službi. Stijačić je zato čak tražio da se vojska pozove u pomoć. Djaković je njihove predloge hrabro odbio, jer je smatrao da studentski bunt nije politički, već društveni pokret, izazvan velikom socijalnom nesigurnošću u Jugoslaviji. To je bila i službena procena analitičara SDB Srbije. Armija je, doduše, na Titovo naredjenje povećala stepen borbene gotovosti, ali nije izlazila iz svojih kasarni. Demonstracije na Kosmetu 1968. godine bile su mnogo dramatičnije, nego one u Beogradu. O njima, medjutim, desno krilo političkog vrha zemlje nije mnogo galamilo, jer im je odgovarao početak nereda u Srbiji. Zamenik načelnika kosmetske policije Mehmet Soši je o zbivanjima u Prištini, Prizrenu i Peći redovno informisao Rajka Djakovića, šefa republičke Službe državne bezbednosti. Tako je SDB Srbije dolazila do podataka o antidržavnoj aktivnosti albanskih nacionalista i o pripremama za studentske i iredentističke demonstracije, što su naknadnim informacijama umnogome ublažavali Dževdžet Hamza, ministar policije Kosmeta i Veli Deva, partijski kadrovik iz Prištine. Za njih je sve to bila nameštaljka stare Udbe. Tek kada su demonstracije izbile, Veli Deva je priznao da ga je tajna policija upozorila da je reč o neprijateljskoj akciji. Novu provokaciju, srpska tajna policija doživela je godinu dana kasnije. Na mig vojne kontraobaveštajne službe, naime, političkom vrhu zemlje doturene su poverljive informacije o navodnim demonstracijama omladine u Šapcu. Time je KOS i general Ivan Mišković nameravao 1969. godine, da opet digne na noge srpsku Službu državne bezbednosti, ali i srpske i jugoslovenske političare. Služba državne bezbednosti Srbije krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina, bila je u nezavidnoj kadrovskoj, profesionalnoj i političkoj situaciji. Prepolovljena, obrukana i stešnjena izmedju naredbodavaca sa političkog vrha Jugoslavije i same Srbije, tajna policija je morala da radi ono što joj se naloži. Dok su se ostale republičke službe državne bezbednosti razvijale, i kadrovski, i tehnički, i finansijski, SDB Srbije je stagnirala. U suštini srpska tajna služba bavila se obaveštajnim, kontraobaveštajnim i poslovima političke policije, mada za to kadrovski nije bila sasvim opremljena. Bez obzira što je jugoslovenski trend bio da se tajna policija deprofesionalizuje i pretvori u političko-činovničku instituciju, u Srbiji se takav pristup državnoj bezbednosti primenjivao samo prvih godina iza IV plenuma. U srpskoj tajnoj policiji, posle Brionskog plenuma od 1966. pa do 1995. godine, rukovodioci SDB bili su po pravilu manje političari, a više profesionalni policajci. U tom periodu Srbija i Beograd su imali ukupno četrnaest načelnika tajne policije. Prvi šef SDB Srbije Rajko Djaković, bio je kao partijski funkcioner načelnik srpske tajne službe od 1966. pa do 1971. godine. Njega je nasledio policajac Milorad Bišić, koji je posle isteka mandata 1976. prešao u tužilaštvo Srbije. Za vreme svog mandata i Bišić je imao velikih problema sa SSUP- om i SDB Jugoslavije. Dosta često su ga ministar Franjo Herljević i saradnici zvali na ribanje, jer im nije redovno dostavljao policijske izveštaje koji su u SDB Srbije dolazili iz SDB Vojvodine i SDB Kosova i Metohije. Policijski kontinuitet u Službi državne bezbednosti, kasnije su održavali Živojin Jovanović – Pop, dotadašnji šef beogradske tajne službe, koji je 1978. poginuo u saobraćajnoj nesreći. Posle njega, načelnik je kratko bio Srđan Andrejević, stari Beogradjanin, kontraobaveštajac po Englezima i analitičar, pa dr Obren Djordjević od 1978. do 1985. i njegov zamenik Dragutin Mitrović. Zoran Janacković je bio politički funkcioner sa juga Srbije, tačnije sekretar OK SK Leskovac, koji je 1990. godine došao na mesto penzionisanog Dragutina – Dragana Mitrovića, kao čovek od specijalne vrste poverenja tadašnjeg ministra Radmila Bogdanovića.

Tadašnji zamenik i Mitroviću i Janackoviću, sve do 1992. godine bio je sadašnji načelnik Resora državne bezbednosti Srbije Jovica Stanišić. Novi načelnik srpske tajne službe Jovica Stanišić, bio je predstavnik pete generacije kadrova u Udbi, odnosno Službi državne bezbednosti. Srpska tajna policija je, naime, od osnivanja 1944. godine do 1995. imala pet kadrovskih transformacija, koje Dragan Mitrović naziva podmladjivanje. Prva je obavljena 1948. godine, kada su u Udbu pristigli iz vojne Garde kao pojačanje oficiri i podoficiri mladjih godina. Najveće, drugo podmladjivanje obavljeno je 1959. godine, kada umesto tzv. ratne generacije u Udbu dolaze na doškolovavanje i posao radnici, politički aktivisti i školarci. Posle Brionskog plenuma 1966. godine, izvršeno je treće podmladjivanje SDB Srbije sa studentima, uglavnom Beogradskog univerziteta. Četvrta promena starijih sa mladjim kadrovima, izvršena je 1975. kada je u tajnu policiju pristigla nova grupa diplomaca sa beogradskih fakulteta i Više škole unutrašnjih poslova u Zemunu. U toj grupi bio je i Jovica Stanišić, bivši student FPN u Beogradu. Peto podmladjivanje, obavljeno je 1992. godine, posle penzionisanja radnika SDB SFRJ i preuzimanja mladjih operativaca iz savezne u srpsku tajnu policiju. U srpskoj tajnoj policiji, radi formiranja hijerarhije u poslu, uvedena su zvanja inspektora, višeg inspektora, savetnika i višeg savetnika, što nije bitnije uticalo na medjuljudske odnose unutar SDB. Više je uticala netrpeljivost izmedju kadrova iz prestonice i kadrova iz provincije, jer su ovi prvi smatrali da su policijska elita. Drugi veliki problem je bio dovodjenje amatera, političkih aktivista i što je bilo još gore, dece visokih oficira, političara i bivših ministara.

Autor: Marko Lopusina, „UBIJ BLIZNJEG SVOG I/II“

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Tajne srpske policije

Sudbonosnu 1966. godinu, tajna služba Srbije završila je sa pet stotina radnika manje u svojim redovima. Toliko je ljudi, naime, bilo otpušteno sa posla, nakon temeljnog čišćenja od rankovicevaca u bivšoj Udbi Srbije. Taj posao obavila je specijalna policijska komisija za reorganizaciju i kadrove u kojoj su bili Vlada Djordjević, Radomir Kedžić i Obren Djordjević. Ovaj poslednji je u leto povučen sa godišnjeg odmora u Bečićima, da bi izvršio prisilno penzionisanje svojih kolega. Kriterijumi za otpuštanje sa posla, po priči samog Djordjevića, bili su – neperspektivno radno mesto, nedovoljna školska sprema, godine staža i rešeno stambeno pitanje. Izvršena je čak i anketa medju zaposlenima, da bi se ljudi izjasnili ko želi, a ko ne želi da ostane u tajnoj policiji. Posle tri meseca rada, sačinjen je spisak od pet stotina ljudi, čije je otpuštanje potpisao lično Obren Djordjević. Na taj način i sama Udba, odnosno tada već Služba državne bezbednosti Srbije, svedena je sa hiljadu na samo pet stotina ljudi u radnom odnosu. Moraće da prodje skoro dvadeset godina, pa da SDB Srbije 1985. godine, opet postigne punu uposlenost od hiljadu radnika. Služba državne bezbednosti Srbije, doduše, tada nije imala SDB Vojvodine i SDB Kosova u svom sastavu. Tajna policija Srbije, naime, kompletirana je, kao i država Srbija, tek godinu dana kasnije 1986. Tada je jedinstvena srpska tajna služba imala hiljadu i po ljudi. Danas ih Resor državne bezbednosti Srbije, posle reorganizacije RSUP-a u MUP i kadrovskih promena, ima samo oko tri stotine. Medjutim, i tada su političari i mediji u Sloveniji i Hrvatskoj sve tajne policije na prostoru bivše Jugoslavije izjednačavali sa “srpskom udbaškom mafijom”, kako su nazivali i mnoge ugledne biznismene i intelektualce u svojoj sredini, koji su se zalagali za restauraciju SFRJ. Drugi sindrom koji je još i devedesetih u otcepljenim republikama pripisivan Srbiji, odnosno srpskoj tajnoj policiji, bio je sindrom prisluškivanja. U oba slučaja Slovenija i Hrvatska su ovakvim optužbama maskirale svoju ulogu u razvoju i delovanju političke policije u nekadašnjoj Jugoslaviji, a i danas. Zbog afere Ranković, dosta često se smatra, da je prisluškivanje zaista sprski sindrom. Malo je, medjutim, poznato da je još 1945. godine, Ivan – Stevo Krajačić po ličnoj Titovoj želji, instalirao “crnu krušku” u Belom dvoru. Ova bakelitna kutija sa kablom koji je ulazio u zid, bila je postavljena i kod komandanta dvora Radeta Ristanovića i u svim sobama i kancelarijama Titove rezidencije. Kada je Mitar Bakić predavao dužnost šefa Maršalovog kabineta generalu Ljubodragu Djuriću, prijateljski ga je upozorio na tu “crnu krušku”, ali ne i na pravu opasnost od nje:

“… Ma, nije to ništa. To je Stevo Krajačić doneo Titu iz Zagreba, da Tito ne bi okretao brojčanik na telefonu kada te zove da mu doneseš neki materijal. Kroz ovu krušku će te Tito kratko pozvati!” Josip Broz je i zaista imao običaj da kroz tu “krušku” kratko poziva generala Ljubodraga Djurića kod sebe u sobu ili u kancelariju. Šef kabineta Vrhovnog komandanta nijednog trenutka nije ni pomislio da kroz taj improvizovani interfon može da šalje odgovore drugu Titu. To je vrlo brzo otkrio zajedno sa Bakićem. Kada se, naime, posle nekoliko nedelja Mitar Bakić, uzbudjen pojavio kod generala Djurića sa dosijeima tri drugarice, koje mu je Sane Petrović predložio za ženidbu, sam se odlučio da uzme za ženu Nadu iz Kragujevca. Tom prilikom su se veselo izgrlili i izljubili. Odjednom iz “kruške” se začuo Titov prekoran glas:

“… Neka, neka Mitre Bakiću. Ti prve novosti saopštavaš Djuriću, pa ćeš tek onda meni. Zapamtiću ja to! Sve sam ja vas slušao šta razgovarate.” Da je Tito preko “kruške” prisluškivao zaposlene u Belom dvoru nije znao ni domaćin Rade Ristanović. Tačnije, nije znao niko sem Ivana Steve Krajačića i Josipa Broza. To se držalo u tajnosti sve do 1947. godine, kada je zbog proširivanja Belog dvora, došlo do ozvučavanja svih prostorija. O tome su odluku zajedno doneli i Tito, i Kardelj, i Ranković.

Tajna policija Slovenije je, takodje, 1947. prva počela sa profesionalnim tajnim snimanjem, kada je Mitja Ribičič, bivši oficir Ozne nabavio slušalice i magnetofon. Bio je to aparat koji su jednostavno zvali – šibica. Njegova prva žrtva bio je Stane Kavčić. U Beogradu savezna Udba prisluškivala je Milovana Djilasa, Slobodana Penezića, Dobricu Ćosića još 1954. godine i samog ministra Aleksandra Rankovića. General Jefto Sašić tvrdi da je to tražio lično Kardelj. Interesantno je čuti razgovor koji su vodili 1954. godina dvojica prijatelja Branka Ćopića, u njegovom stanu, ne znajući da je Udba slavnom piscu već postavila “bubu” u telefon:

“Drago: – Tomaš?

Tomaš: – Ti li si Drago? Dje si ti sada?

- Evo me kod Branka. Jesi li čitao ovo u “Politici”?

- Nisam čitao.

- A što ga studenti napadaju?

- Smiri se, polako, može da ide ulicom, nema opasnosti!

- Kaže Branko da vi ne udesiste kakve demonstracije?

- Kaži mu da na Tehničkom fakultetu spremaju hemičari za njega otrov koji kroz cipele probija, a metnuce mu ispod cipela i gotov je!

- Sprema roman. Ispred njega deset “Politika” i on reže žiletom. Kaže jedno za mene, a jedno, sigurno, za policiju.

- Kaži ti njemu da je on svijetu pokazao da je politički ispravan, ali džaba mu je to kad su mu tehničari ispostavili račun. Ispituju ga.

- Može sad on i u Bosnu da ide.

- Jeste…”

Prisluškivanje je do 1956. vršila samo Udba Jugoslavije, jer je jedina za to bila nadležna, a i jer je jedina imala tehniku za tajno snimanje. Taj posao nastavila je tajna policija Slovenije i služba Hrvatske, jer su imali tehniku. Kada su, na primer, političari sa Kosmeta 1956. posumnjali da sinovac njihovog ministra Mehmeda Hodže šuruje sa albanskim agentima, tražili su od Beograda da im federalna služba pošalje snimatelja za “skidanje” telefonskih razgovora. Srbija je dobila magnetofone šezdesetih godina. Oni su postali Rankovićeva zla kob. U početku ih je koristio, a kada je penzionisan, korišćeni su protiv njega. Šta mu je SDB radila, kazivala je jednom prilikom njegova supruga dr Ladislava – Slavka Ranković:

“… Posle Četvrtog plenuma mi smo bili pod specijalnim režimom života. Policija je bila svuda oko nas. Tih godina došli su kod nas ljudi iz državne bezbednosti opštine Savski venac i skrenuli pažnju Leki da pazi na kretanje, jer su dobili informaciju da se u zemlji nalazi jedna ustaška grupa sa zadatakom da izvrši nekoliko atentata. Jedna od ličnosti na njihovom spisku bio je i Leka. Kasnije i u Dubrovniku, došao je lično načelnik SUP-a sa istim upozorenjem. Zbog toga smo se svi u porodici trudili da znamo gde se ko nalazi, a naročito Leka. Išao je sam samo po novine, u samouslugu, koja je do naše kuće u Ulici Andre Nikolića. Tako, jednom, sreo je Mihajla Švabića i oni su se pozdravili. Neko je to video, mislim da je bio Milutin Baltić iz Hrvatske, koji je napisao pismo Centralnom komitetu. Nastao je lom… zašto se Mihajlo Švabić pozdravlja sa Rankovićem? Bilo je svakojakih situacija, pa i komičnih. Preko puta nas je bila neka laboratorija i tu je bilo uvek prisutno neko “oko”, koje je beležilo i registrovalo sve što se kod nas dešava. Ako bismo krenuli kolima za grad, odmah bi druga kola krenula za nama. Već dole kod pumpe priključila bi se još jedna. Mića, koji je izvrstan poznavalac Beograda, umeo je ponekad da naglo skrene u neku uličicu i da im pobegne, pa da ih onda ponovo traži po gradu, da im ablenduje i da znak da smo tu…”

Posle Brionskog plenuma, sva ozvučenja u Beogradu vršila je samo vojna tajna služba. Po nalogu braće Mišković, srpskoj i saveznoj Udbi oduzeto je pravo da prisluškuje ljude. Zato, je Rajko Djaković i priznao Zdravku Vukoviću da kao novi načelnik SDB Srbije nije znao ko je sve bio prisluškivan u samoj Srbiji i glavnom gradu Jugoslavije. KOS je posle preuzimanja ozvučenja za kratko vreme obnovio kompletnu tehniku i udvostručio kapacitete za prisluškivanje. General Mišković je posle Brionskog plenuma više prisluškivao bivše, a i tadašnje srpske funkcionere, nego što je to činio sam Ranković i čitava Udba. Otuda su i sve informacije o Aleksandru Rankoviću i bivšim rukovodiocima Udbe prvo išle kod načelnika vojne tajne službe, a zatim kod Tita. Čak su i saznanja do kojih je o Rankoviću, Ceci Stefanoviću ili Vojinu Lukiću dolazila u SDB Srbije, slata u federalnu tajnu službu, gde su frizirana, kako bi se “rankovićevci” Titu predstavili kao državni neprijatelji, koji “i dalje grupaše”. Time je, kaže Rajko Djaković otvoreno iskazivano nepoverenje KOS-a prema SDB Srbije, odnosno saveznih funkcionera prema srpskim rukovodiocima. Sve do Lekine smrti, specijalni špijuni, svakog jutra snimali su njegove razgovore i belešku o tome nosili Titu, a onda generalu Nikoli Ljubičiću. Inspektori, medjutim, nisu imali čime da se pohvale, jer je Ranković obično bio škrt na rečima. Svakog jutra bi svojoj supruzi Slavki, pre odlaska u šetnju govorio: – Stavi mi malo keksa i kafice, da doručkujem, pa idem napolje! Kada je prvi put video Tita sa štapom, kako dolazi na kongres SKJ, Aleksandar Ranković je glasno u svojoj sobi rekao: “Vidi Slavka, Stari nosi tojagu sa sobom!” Ovaj stenogram se danas nalazi u arhivu SDB Srbije. O tome svedoči dr Obren Djordjević:

“Dok sam ja bio načelnik srpske tajne policije, mi smo tehnički mogli da prisluškujemo najviše stotinak ljudi, ali to nikada nismo radili, jer je prisluškivanje veliki i težak posao. Drugo, nismo ni smeli da prisluškujemo, jer je policija patila od sindroma “pokvarenih telefona” još od 1966. godine, kada je zbog toga pao Ranković. Interesantno je, medjutim, da smo prisluškivanje više i češće koristili posle, nego li pre IV plenuma, jer mi tada u Beogradu za to nismo imali ni tehniku, ni ljude. Famu o zloupotrebi SDB izmislila je antisrpska koalicija iz Slovenije i Hrvatske, gde se prisluškivanje koristilo, gotovo, masovno. Ljubljana i Zagreb su šezdesetih godina imali kompletnu tehniku za prisluškivanje. Slovenija i Hrvatska su bile i ostale policijske države. Srbija je uvek bila država sa tako da kažem pučkom policijom. Nama je bilo zabranjeno da pratimo i prisluškujemo sve funkcionere, od udruženja žena do predsedništva. Nisi smeo ni da pomisliš da pratiš šta radi i govori, na primer, Stane Dolanc.”.

Pre trideset godina, (pedesetih, šesdesetih …) kako se seća Milan Djoković “ Pop, šef službe za prisluškivanje u beogradskoj Udbi, nijedan načelnik odeljenja nije imao pravo da naredi tajno snimanje. To je mogao samo Slobodan Glumac, rukovodilac Udbe Beograda, ali tek kad mu se dokaže, pisanim putem, da je prisluškivanje zaista neophodno. Zbog tehničkih problema, jer su se tajni razgovori snimali sa primitivnim magnetofonima na žicu, a njih je bilo malo, i prisluškivanje je bilo retko. Odluku o prisluškivanju, mogli su da narede svi funkcioneri srpske policije, uključujući i Slobodana Penezića, koji je već bio premijer Srbije. Tako se i dogodilo da je Krcun poslao Miku Jelića iz Udbe Srbije da pita Milana Djokovića kako može tajno da se prati i snima žena Jovana Veselinova, Stanka. Nekoliko meseci kasnije Vojin Lukić je, naredio Djokoviću da pod hitno ozvuči Stanku Veselinov, ali ne i njenog muža, sekretara CK SK Srbije. Tehničari beogradske tajne službe su prikopčali slušalice na telefon porodice Veselinov, koji se nalazio u predsoblju, jer je domaćica sa njega najčešće razgovarala. Tim poslovima je rukovodio Žika Bakočević, zamenik šefa prislušnog odseka. Zbog delikatnosti operacije, razgovori supruge visokog funkcionera, nisu snimani na trakama, već samo beleženi u blokčiće. Cilj Krcuna, Leke, Lukića i ostalih, je bio da utvrde kakve sve veze Stanka Veselinov održava sa ljudima iz kulturnog života i kakve sve poklone prima, ali i kakva im obećanja daje. Naročito su bili zainteresovani za njenu sentimentalnu vezu sa Matijom Bećkovićem, koji je kao pisac i srpski nacionalista bio na listi proganjanih osoba od strane Udbe i političara Srbije. Ti Stankini razgovori sa Matijom su potajno snimani na trake, koje je, prekucane isčitavao Vojin Lukić. Dušan Petrović Šane je voleo te trake da sluša pred prijateljima i kolegama u skupštini, pri čemu je podskakivao od veselja. Zbog tog uspešnog “lova” na Stanku Veselinov i Matiju Bećkovića, radosni Šane je častio Milana Djokovića i beogradske operativce sa 600.000 dinara.

Dušan Petrović – Šane kao profesionalni član raznih komisija, bio je i predsednik neke radne grupe za ispitivanje nestašluka jugoslovenskih funkcionera. Zapao mu je tako slučaj Ismeta Šaćirija, potpredsednika republičkog odbora SSRN Srbije. Tu kontrolu telefona tražila je 1962. godine partijska komisija CK SK Srbije, jer je Šaćiri silovao jednu svoju maloletnu rodjaku, pa je postojala mogućnost da izvrši samoubistvo i obruka Partiju. Trake su pokazale da je ovaj Šiptar, zaista, počinio zločin za koji ga je tužila njegova rodjaka, pa je pre vremena penzionisan. Puno posla Udba je imala sa prisluškivanjem i Milke Kufrin, predsednice Saveznog komiteta za turizam i člana SIV-a. Njen švaler je bio njen lični šofer. Čovek se time pohvalio rodjenom bratu, a ovaj, kako je radio za Udbu, dojavio je Slobodanu Glumcu u dobroj nameri da spase brata i snaju od brakolomstva. Bilo je to 1964. godine. Šofer je, medjutim, imao drugi plan. Preko Milke Kufrin želeo je da emigrira u Nemačku. Zbog toga je sa njenog službenog telefona i zvao nemačku policiju. Udbi se to učinilo sumnjivim, pa je instalirala svoje “bube” i magnetofone. Čitavu akciju vodio je Svetislav Stefanovićc – Ceca. Prisluškivanje nije dalo očekivane rezultate. Milka Kufrin nije bila nemački špijun, ali jeste šoferova ljubavnica, pa je zbog toga, takodje, rano penzionisana iz politike.

Autor: Marko Lopusina, „UBIJ BLIZNJEG SVOG I/II“

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Poslanik za specijalne namene

Nema Srbina koji nije čuo za Mihalja Kertesa. To je poslanik sa najvišse poverljivih funkcija, ali i zastupnik SPS-a sa najviše nadimaka. Kertes je bio predvodnik antiautonomaške revolucije u Novom Sadu. Proslavio se 1988. godine, rečenicom da se on kao Madjar ne boji Srba. Autorstvo tih već istorijskih reči pripisuje se Jovi Radošu, tadašnjem funkcioneru PK SK Vojvodine, ali i Miroslavu Šoleviću, lideru kosovskih Srba. Za razliku od njih dvojice, Kertes je sa tim rečima napravio političku karijeru. Biran je za poslanika u Grockoj, uz osporavanje opozicije i podršku Vrhovnog suda. Upamćen je i kao ministar za narod, jer je bio predsednik Odbora za pritužbe i žalbe gradjana, ali i kao ministar bez portfelja u Šainovićevoj vladi. Nije se proslavio kao predsednik Odbora za Kosmet, ali jeste kao pomoćnik ministra unutrašnjih poslova Jugoslavije, kada je SSUP “priveo” u MUP Srbije. Zbog efikasnosti u političkom delovanju, NIN je 1993. za Kertesa napisao da je to čovek za specijalne namene u srpskoj vladi. Magazin “Vreme” ga je nazvao “Balkanski špijun”, a za “Borbu” je bio “princ srpskog Diznilenda”. Prijatelji i poltroni ga zovu Bracika, mada on najviše voli da je samo Braca. Kada je postao prvi čovek jugo-carine, Kertes je od nezadovoljnih radnika dobio i nadimak – diktator. Njegovim dolaskom u kamenu zgradu Savezne uprave carina na Novom Beogradu, maja 1994. zavedeni su red i rad, što pojedinim činovnicima u ovoj federalnoj ustanovi, ali i carinskim poreznicima na državnoj medji, nije baš bilo po volji. Mnogi ovlašćsceni i neovlašceni šverceri u SRJ doživeli su Kertesovo imenovanje kao atak na pravo da sami pljačkaju državu, pa su ga proglasili i srpskim šerifom iz Norvudske šume. Mihalj Kertes je rodjen 29. avgusta 1947. godine u Bačkoj Palanci. Po profesiji je socijalni radnik. Otac mu je bio krojač, majka domaćica, a brat mu je gastarbajter u Nemačkoj. Braca je završio Višu upravnu školu i 1970. godine se zaposlio kao referent za socijalnu zaštitu. Palančani ga pamte kao ljubitelja dunavskih riba i pecanja na avanturistički način. Od 1975. je član SKJ. U VO Dunav radio je kao referent za ONO i DSZ. Tih godina ušao je u političku strukturu opštine Bačka Palanka, a 1986. je postao sekretar OK SK.

Za Bracino ime su vezivane afere krijumčarenja oružja u Bosnu, koje je po pisanju “Vremena”, obavljao sa Miodragom Davidovićem, načelnikom SUP-a. Lično je Dafina Milanović svedočila da mu se žalila kao bratu, da je “ovi njegovi prisluškuju”. Sam Kertes je u srpskom parlamentu priznao da je kao prvi čovek tajne policije SRJ prisluškivao i prevodio telefonske razgovore Andraša Agoštona, lidera vojvodjanskih Madjara. Srbe je u tom parlamentu branio i od Jožefa Kase, gradonačelnika Subotice. Kasnije je pod pritiskom javnosti, ali i SPS-a Braca priznao da se šalio kada je govorio o prisluškivanju. Tu izjavu je dao javno, jer je već na svojoj koži bio osetio šta znači biti izbačen i bojkotovan unutar vladajuće stranke. Kada je Milan Panić suspendovao Kertesa, za njega nije bilo mesta u novoj srpskoj vladi, pa je Braca danima dolazio u Nemanjinu 11 i šetao se hodnicima. Ulazio je na kapiju predsednika vlade, tako da su ministri i njihovi pomoćnici mislili da to Kertes svakog dana svraća kod Nikole Šainovića. Jedina privilegija mu je tada bila da dobija benzin u MUP-u Srbije. Punih osam meseci je Mihalj Kertes, nekadašnji pomoćnik ministra savezne policije, bio bez posla i bez plate. Primao je doduše, kao poslanik volonter svoj poslanički dodatak, ali to nije isto, jer je plata ovog viceministra bila mnogo veća. Popularni Braca je jedini čovek koji je platio ceh političkih hirova smenjenog jugoslovenskog premijera Milana Panića. Zato je Mihalj Kertes, uz pomoć dvojice advokata, i tužio ovog američkog biznismena sudu i u Americi i u Jugoslaviji, i zatražio odštetu za otkaz, uvredu časti i imena od deset miliona dolara. Jednom prilikom Braca mi je ispričao kako je nastradao u Londonu:

“… Otišao sam na Londonsku konferenciju kao osmi član jugoslovenske delegacije. Bilo nas je dvadeset i četvoro. Milan Panić je došao u Englesku dva dana pre delegacije. Ja sam bio smešten osam spratova iznad apartmana Slobodana Miloševića i Dobrice Ćosića, mada je, kao čovek iz federalne policije, trebalo da budem mnogo bliži našim predsednicima. Moj posao je bio koordinacija obezbedjenja predsednika SRJ Ćosića i predsednika Srbije Miloševića. Na početku konferencije imao sam problema sa domaćinima, jer su izbegavali da Radovanu Karadžiću i Goranu Hadžiću izdaju propusnice za glavnu salu. Želeli su da ih smeste na galeriju kao posmatrače. Tek što sam taj problem rešio, prišao mi je jedan stranac i diskretno mi rekao: “Čujem da ste smenjeni!?” Odgovorio sam zbunjeno: “Može biti!” Nekoliko trenutaka kasnije pozvale su me kolege iz Beograda i saopštile mi da je Televizija Beograd iz Londona javila dve važne vesti. Prva je bila da je Londonska konferencija počela, a druga da me je premijer Panić smenio sa dužnosti pomoćnika ministra federalne policije. Zatražio sam telefaks s obrazloženjem i dobio ga iz Beograda. Pisalo je da ne podržavam program o sprečavanju etničkog čišćenja u Jugoslaviji. Ostao sam sam. Svi su pobegli od mene. Osećao sam se kao prevareni muž koji poslednji saznaje da ga žena vara. Čak je i Dobrica Ćosić od svoje supruge iz Beograda saznao šta mi se dogodilo. Tih dana sa Panićem se uopšte nisam vidjao. Nabavio sam njegov govor i video na dopisanoj stranici 4a. njegovu izjavu da me je zaista smenio. Pričalo se da je to uradjeno zato što mu je tajna služba Britanije pokazala moj dosije o etničkom čišćenju. Nikakav tajni dosije o meni ne postoji kod engleske službe, niti sam se bavio prisluškivanjem. Milan Panić je mene jednostavno žrtvovao, jer mu je na toj konferenciji bio potreban neki efektan potez kojim bi zaradio politički poen više u medjunarodnoj javnosti, a posebno kod stranih političara, a i da bi mi se osvetio. Pred raspravu na konferenciji, dobio sam dva Panićeva dokumenta. U prvom se on zalaže da SRJ prizna Hrvatsku u Titovim granicama, uz obavezu da se zatim Jugoslavija prizna od strane OUN. U rubrici za potpis bila su otkucana imena Milana Panića i dr Franje Tudjmana. Drugi dokument je predvidjao saglasnost SRJ za formiranje autonomnih oblasti Kosovo, Vojvodina i Sandžak. U potpisu, bila su imena Milana Panića, Slobodana Miloševića, Dobrice Ćosića, Momira Bulatovića i ne znam zašto, ali i dr Franje Tudjmana. Takav dokument je nabavio i dr Nikola Koljević i pokazao ga članovima naše delegacije. Svi su bili iznenadjeni. Milošević je odbio da nastavi konferenciju ako se ti papiri unesu u salu. To je rekao i Ćosić. Panić je histerično lupao po stolu, preteći nam vojnom intervencijom i bombardovanjem.

… Milošević ga je pitao šta sam ja to uradio. Panić mu je odgovorio: “Čuo sam da je etnički čistio zemlju i ja sam ga zato otpustio!” Milošević ga je upitao da li ima dokaze za to, a Panić je onako šarmerski pokušao da me zagrli i dobacio: “Ma, nije to ništa, dodji ti na posao!” I došao sam već u petak, ali mi je ministar federalne policije Pavle Bulatović objasnio da je vlada jednoglasno donela odluku o mom smenjivanju. Hteo sam da izvršim primopredaju dužnosti, ali ljudi iz SSUP-a mi to nisu dali. Radnici SSUP-a su mi obili radni sto i kasu. Tražili su verovatno neki kompromitujući materijal protiv mene, ali su našli samo flaše pića za reprezentaciju i pištolj CZ 10 Auto, koji smo kupili na poklon bivšem ministru generalu Petru Gračaninu. Ne znam zašto, ali isekli su na komade jednu umetničku sliku. Mislili su verovatno da i u njoj nešto krijem. Mene je od tada savezna administracija jednostavno bojkotovala. Platu su mi prebacili u Jugobanku. Oduzeli su mi londonske dnevnice. Radnu knjižicu su mi sakrili, rešenje o otkazu mi nisu dali, jer su želeli da me vode kao da sam na raspolaganju. Ja takav status nisam želeo, pa sam im posle tri meseca jednostavno oteo radnu knjižicu i radni dosije i tako zvanično ostao bez posla!”

Oko imenovanja u SMUP poslanik Kertes je imao problema. Njega je Srbija delegirala za zamenika saveznog ministra policije, ali je vlada Ante Markovića, odnosno potpredsednik Aleksandar Mitrović odlučio da ga imenuje za pomoćnika ministra. To imenovanje ometali su mnogi ljudi iz SIV-a, posebno Zoran Mišković, sin generala KOS-a Ivana Miškovića – Brke, koji je uvek sanjao da bude policajac. Kad je Braca došao 1. aprila 1992. godine u SSUP, imao je sva ovlašćenja i zamenika, ali i pomoćnika ministra. Uselio se u kabinet u kojem su radili Stane Dolanc, Zdravko Mustač, a zatim i Ivan Eržan – izdajnici iz SSUP-a koji su pokrali i odneli sa sobom sva orginalna dokumenta Službe državne bezbednosti Jugoslavije. Srećom, neki referent ih je sačuvao na mikro-filmovima, tako da je Kertes imao njihove kopije:

“… Želeo sam da SDB, a i čitav SSUP dovedem u red. Bila je to kuća alkoholizma, a i leglo antisrpstva usred Beograda. Red sam počeo odmah da zavodim. Zatražio sam stanje inventara od 31. decembra 1991. godine i odmah otkrio da su radnici SSUP-a ukrali četrdeset i dve umetničke slike, čiji je vlasnik bila država SFRJ. Neposredno pre mog dolaska podelili su sve federalne stanove, čak i radnicima koji su prebegli u druge republike. U Ulici 27. marta, u stanu od 182 kvadrata, umesto saveznih činovnika zatekao sam prilikom kontrole devet podstanara. Devet Grka koji su plaćali mesečno 900 DEM jednom makedonskom funkcioneru. Promenili smo brave i taj stan uzeli natrag! Ja sam SSUP čistio po etičkom, a ne po etničkom principu. Tražio sam da se sa svih tzv. osetljivih mesta uklone ljudi van Srbije i Crne Gore. Ti ljudi nisu bili u stalnom radnom odnosu, već na privremenom radu u Beogradu. Oni su bili delegirani od svojih republika i ja sam samo tražio da se vrate kući, svojim državama. Zanimljivo je da u SSUP-u na ključnim mestima nije bilo srpskih kadrova. SSUP je godinama bio poznat kao antisrpska institucija. Što je još gore, protiv Srbije su radili i neki Crnogorci i neki Srbi, na primer, šef kabineta i samozvani šef obezbedjenja zgrade, kao i šef Uprave za opšte poslove. Ti ljudi su bili zaduženi da nastave kontinuitet delovanja protiv Srbije. Smenjivanjem i penzionisanjem takvih kadrova, ja sam želeo da presečem taj kontinuitet. Upad snaga MUP-a Srbije u tu zgradu, kažu, bio je deo moje akcije presecanja tog antisrpskog kontinuiteta? Ne bih ja to tako tumačio. Vlada Aleksandra Mitrovića donela je odluku da se zgrada SSUP-a u Ulici kneza Miloša 92 prenese u vlasništvo MUP-a Srbije. Taj prenos je u II opštinskom sudu i verifikovan 2. avgusta prošle godine. Niko se na tu odluku vlade nije žalio, pa ni SSUP. MUP Srbije ga je o tome izvestio i zatražio da se izvrši preuzimanje zgrade. Oni to nisu na vreme učinili i MUP je jednostavno ušao u svoje. Ja sam se tamo zatekao slučajno i čuo jednog federalnog policajca kako mi dobacuje: “Ovo je okupacija!” Ja sam ga samo zapitao: “Šta je, jesu li to došli Nemci?” I on je ućutao. Osvajanjem zgrade, MUP Srbije je preuzeo tada i tehničko odeljenje i arhivu SDB SSUP-a, a zatim i radnike. Služba drzavne bezbednosti Jugoslavije je imala jednu od najjačih tehničkih službi u Evropi. Ona je bila u stanju da prati i kontroliše veliki broj Srba, dok je arhiva imala na hiljade dosijea o srpskim patriotima, čak i o ljudima na visokim državnim poslovima. Puna jedna soba dosijea, koji su često u SDB SSUP korišćeni da se ti srpski političari ucenjuju i uznemiravaju.

Jugoslovenska tajna policija je bila gospodar života i smrti ne samo u SFRJ, već i u Evropi. To je bila država u državi, koja se borila protiv svega što je bilo srpsko. Pod komandom Zdravka Mustača, SDB SSUP-a je pratio, snimao i prisluškivao sve srpske kadrove još od 1986. godine, a ni mene nisu ostavljali na miru! Uzeo sam svoj dosije u SDB da vidim šta je o meni pisano. Unutra sam našao izjavu Stipe Šuvara na Predsedništvu SFRJ 1989. da sam ja, navodno, 1971. godine pripadao maspoku i učestvovao u akcijama hrvatskih nacionalista. Te godine ja sam bio u zatvoru, jer sam pevao na javnom mestu u Iloku pesmu “Slava Srbinu”. U dosijeu sam našao i ocenu inspektora SDB Osijek da sam “srbočetnicki nastrojen”, što se očigledno nije slagalo sa Šuvarovom tvrdnjom. SDB SSUP-a me pratio i snimao i u vreme kada sam ja bio član Predsedništva Srbije! Ne znam da li je i Slobodan Milošević kod njih u SDB imao svoj dosije, nisam imao vremena sve da pregledam. Tražio sam, dok sam bio pomoćnik, od generala Gračanina da vidim neka dosijea, ali mi on to nije dozvolio. General je bio vrlo oprezan čovek! Bio je okružen ljudima koji i danas obožavaju Zdravka Mustača, pa je i on kao ministar morao da pazi šta radi. Dok sam bio u SSUP-u, dao sam nalog inspektorima da otkriju gde se nalazi agencija Zdravka Mustača i HDZ za razmenu imovine raseljenih Hrvata i Srba, koja je vršena po ceni od 1.000 DEM, ali na štetu Srba. Uspeli smo da otkrijemo da je iza te i takve razmene, ali i iza simpatizera HDZ i ZNG u Hrtkovcima stajao velečasni Kraljević, koji je pune dve godine radio za hrvatsku stvar…”.

U razgovoru sa ministrom savezne policije Pavlom Bulatovićem o osvajanju zgrade u Kneza Miloša 92 saznao sam: “… Pravi razlozi nisu ni u kakvoj vezi sa našom arhivom, mada je i ona zauzeta. Uveren sam da će je SDB Srbije čuvati. Ova akcija MUP-a Srbije indirektno ima veze sa zakonom o sistemu bezbednosti, jer neko u Srbiji ne želi jedinstvenu državu i bezbednost. Naime, kako ima sukoba izmedju savezne vlade i republičke vlade oko pitanja ingerencija SMUP-a, to su neke snage u Srbiji isturile u prvi plan. Na sednici federalne vlade je procenjeno da su upadom MUP-a Srbije u SMUP mnoge funkcije savezne policije ugrožene. I Institut bezbednosti, koji je osnovao SIV, je u aprilu prenet u nadležnost MUP-a Srbije…”

Inspektor Boža Spasić, medjutim, imao je nešto drugačiju priču: “Hrvatska je u SSUP-u imala još jednog svog čoveka u Upravi za opšte poslove. Bio je to Zlatko Penčevski, hrvatski kadar sa šahovnicom, koji je pokupio kompletnu materijalnu dokumentaciju Saveznog SUP-a “ gde su objekti, gde su garaže, gde su njive, gde su svi strategijski značajni objekti i to je odneo u Hrvatsku. To isto je radio Zdravko Mustač po liniji državne bezbednosti. Došli smo do podataka da se u Uredu za zaštitu ustavnog poretka Hrvatske priprema jedna analiza takozvanog bogatstva Saveznog SUP-a, koju će Hrvatska, kada budu u Ženevi pregovori kod Badenterove komisije, staviti kao zahtev za deobni bilans. Jedino što nisu znali, a što smo mi u medjuvremenu pročačkali, jeste da se sva imovina, svi objekti saveznog SUP-a, još uvek vode na nepoznate vlasnike, odnosno na državu FNRJ jedan deo, a drugi deo se vodi na seljake kojima su ta imanja oduzeta, pa još nije sve prepisano na državu. Pa, svakako da je ovo preuzimanje inicirano iz srpskog vrha, i svakako da je to bilo neophodno. Nakon toga je Hrvatska apsolutno odustala od prijavljivanja zgrade Saveznog SUP-a za deobni bilans, a kao pandan tome, oduzeto je i definitivno upisano kao hrvatsko odmaralište “Valbadon” koje je bilo vlasništvo Saveznog SUP- a. Znali su da mi imamo tu dokumentaciju. Sad je to definitivno tante za bumte, tako da je to jedan vrlo značajan posao, koji je završio Braca Kertes.” “Savezna tajna policija je uhodila Srbiju!?” Tako mi je rekao dr Andreja Savić u leto 1994. godine. Profesor dr Andreja Savić, nekadašnji operativac i analitičar u srpskoj Državnoj bezbednosti, a zatim načelnik za školovanje i stručno usavršavanje u Institutu bezbednosti MUP-a Srbije, 1994. godine, je objavio knjigu pod naslovom “Uvod u državnu bezbednost”. To je jedno od retkih dela o sistemu bezbednosti uopšte, a posebno o sistemu bezbednosti Jugoslavije. Želeo sam da čujem njegovo stručno mišljenje o situaciji u sistemu bezbednosti i tajnih službi SRJ:

“Nalazimo se u procesu stvaranja treće Jugoslavije. U Ustavu iz 1992. godine, postavke i koncepcija odbrane i bezbednosti definisani su vrlo uopšteno i globalno. To će morati detaljnije da se razradi. Mislim da je Savezna Služba državne bezbednosti još u fazi nastajanja. Njene poslove preuzele su republicke službe iz poznatih razloga. Tamo je bilo dosta bezbednosnih problema. Posebno u vreme vlade Milana Panića. On je sa sobom doveo i savetnike iz Amerike koji su prisustvovali sednicama kada se raspravljalo o najosetljivijim pitanjima, kao što su, na primer, bezbednost i odbrana. Preuzimanje poslova od strane republičkih službi mislim da je bilo opravdano. Moralo je to da se uradi kako bi se zaštitili nacionalni i državni interesi, a to faktički znači da politički vrh Srbije i Crne Gore nije imao poverenja u saveznu službu. Kada se država rastura i nestaje, postoji velika opasnost od oticanja podataka i mogućnosti da strane obaveštajne službe dodju u posed odredjenih poverljivih informacija. Strane službe su verovatno iskoristile ovu priliku. Došle su do nekih važnih informacija. Savezni SUP je faktički tada prestao da postoji. Nije ispunjavao svoje ustavne i zakonske obaveze. Bio je to poslednji čas da se stvari preuzmu i da se sačuvaju nacionalni interesi.”

Po kazivanju jednog penzionisanog mladog operativca SDB Jugoslavije, prvo što su ljudi Jovice Stanišića tražili kada su ušli u SDB Jugoslavije bio je dosije Slobodana Miloševića. Pokupili su svaki dokument o Miloševiću i posle toga obavili razgovore sa svakim operativcem koji je službeno pokrivao Miloševića i o njemu u dosijeu ostavio belešku. Državnu bezbednost Srbije je mučio strah da u dosijeu ima podataka koji bi kompromitovali Slobodana Miloševića, jer je u to vreme SDB Srbije,a i SDB Jugoslavije došla do podataka da Ante Marković i Ivica Stambolić iznose milionske sume deviza iz SFRJ u inostrane banke. Tajna policija je to trebala da spreči, ali nije imala mogućnosti, pa se SDB pribojavala da tako nešto nije činio i Slobodan Milošević, i da o tome podatke imaju Slovenci i Hrvati. Zato je Jovica Stanišić svakog operativca koji je pratio dosije Slobodana Miloševića lično ispitivao. Pokazalo se da je strah SDB Srbije bio uzaludan. Milošević nije potkradao vlastitu državu. U to vreme, Služba državne bezbednosti SRJ imala je oko 250.000 dosijea. Podaci o tzv. unutrašnjim neprijateljima sada su svrstani u policijski referat pod naslovom “Unutrašnji ekstremizam i terorizam”. Medju njima najdeblji su dosijei “Apel”, “Partner” i “Tenis”. Prvi sadrži podatke o akterima političkog pluralizma u bivšoj SFRJ, drugi informacije o aktivnosti Srpske pravoslavne crkve i njenih vladika, a treći činjenice o delovanju KGB na prostoru Jugoslavije. O stranim obaveštajcima dosijei se nalaze u Službi dokumentacije i informacija u SMIP-u, a o špijunima u SDB Srbije, koja kontraobaveštajno štiti SRJ.

Tajna služba SRJ je devedesetih godina transformisana i formirana prvo u Srbiji, a zatim u Crnoj Gori. O tome mi je dr Andreja Savić kazao: “Osnovni delokrug rada naše Službe je odbrana od nasrtaja stranih obaveštajnih službi i svih faktičkih i potencijalnih krivičnih dela koja u sebi imaju element terorizma. U tom smislu Služba pruža značajnu pomoć kreiranju i strateške i taktičke politike Srbije i Jugoslavije. Da budem konkretniji, Služba dolazi do odredjenih saznanja o namerama i planovima koji su upereni protiv naše zemlje, bez obzira da li dolaze spolja ili iznutra. Ona to prezentira državnom rukovodstvu, koje te podatke dalje koristi kao podlogu za vodjenje politike. Sa raspadom SFRJ i stvaranjem treće Jugoslavije, svi, odnosno većina atributa političke policije je isčezla. Kada to kažem, imam pre svega na umu sve one mere koje politička policija obično primenjuje. Mada opozicija tvrdi, iznoseci primere Šešelja, da politička policija i dalje postoji i da je pod uticajem i u službi vladajuce stranke. Teorijski gledano, u uslovima višepartijskog sistema Služba državne bezbednosti ne sme da bude u funkciji ove ili one partije. Verbalni delikt smo, na primer, smestili u muzej i on nije više predmet rada ove tajne službe Srbije i Jugoslavije. Čak ni verbalni napad na instituciju predsednika Republike Srbije. To rade organi pravosudja. I sintagma “unutrašnji neprijatelj” definitivno je proterana sa ovih prostora. Možemo da govorimo samo o antiustavnoj delatnosti sa pozicija domaćeg terorizma koji ugrožava ustavni poredak. Svi ovi slučajevi koje smo imali u godinama ratnog okruženja uglavnom su vezani za ilegalne organizacije i grupe terorističkog karaktera, i to uglavnom na području Kosova i Metohije i Sandžaka. U MUP-u Srbije postoji Resor državne bezbednosti i Resor javne bezbednosti. U Crnoj Gori su zadržali stare nazive i imaju Službu državne bezbednosti i Službu javne bezbednosti. Bivša JNA imala je Drugu upravu Generalštaba (VOS) čiji je zadatak danas ofanzivni rad prema inostranstvu i Službu bezbednosti (KOS) koji radi danas na kontraobaveštajnoj zaštiti od nasrtaja stranih vojnih službi. Ta šema je i dalje ostala. Takodje, u Ministarstvu spoljnih poslova postoji Služba za istraživanje i dokumentaciju (SID). Za ovu službu se može reći da je u procesu transformacije. Ranije je bila sastavljena po republičko-pokrajinskom ključu i odigrala je ulogu Trojanskog konja neprincipijelne koalicije u Srbiji. Njen rad sada kreiraju Srbija i Crna Gora. SID 1995. godine nije imao načelnika, jer je Zoran Janacković postao generalni sekretar MIP-a SRJ. Tek treba na čelo SID-a da dodje čovek iz Srbije. Postupak je u toku.”

Sistem bezbednosti SRJ i obaveštajnih službi SRJ i 1995. godine funkcionisao je po zakonu donetom 1985. godine u bivšoj SFRJ. Zašto se ova tako specifična, osetljiva i važna oblast nije uredila novim zakonom, teško je bilo reći. Verovatno zbog toga što ni Srbiji ni Crnoj Gori nije bila potrebna nova jaka Jugoslavija, pa ni njene jake tajne službe. Zakonski predlozi su tokom 1995. uradjeni, ali je procedura bila jako spora u Saveznoj skupštini.

Autor: Marko Lopusina, „UBIJ BLIZNJEG SVOG I/II“

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

« Prethodna stranaSledeća strana »

Prati

Dobijte svaki novi članak dostavljen u vaše poštansko sanduče.

Pridružite se 29 drugih pratioca