DRŽAVNA BEZBEDNOST


Balkanski spijun

Pažljivi čitalac tekstova „Vremeplov Državne bezbednosti“ i „Vremeplov vojne bezbednosti“ verovatno je uočio da su u periodu od 1946. godine do 1955. godine i civilna i vojna bezbednosna struktura imale istog vrhovnog nalogodavca pod nazivom OZN-a.

Kao što je navedeno teoretski delokrug rada OZN-e obuhvatao je obaveštajne poslove prema inostranstvu i neoslobođenoj teritoriji, poslove kontraobaveštajne zaštite oslobođene teritorije i kontraobaveštajni rad u vojsci. OZN-a je bila organizaciono podeljena na 6 odseka: Prvi odsek – obaveštajni, Drugi odsek – kontraobaveštajna služba na oslobođenoj teritoriji, Treći odsek – kontraobaveštajna služba u vojsci, Četvrti odsek – za statistiku i tehniku, Peti odsek – za otkrivanje i suprotstavljanje delovanju stranih službi (od januara 1945.) i Šesti odsek – za kontraobaveštajnu zaštitu saobraćajnih objekata i ustanova u zemlji (od aprila 1945. godine). Marta 1946. godine, od I, II, V i VI odseka OZN-e, kao i delova IV odseka OZN-e (Radio-centar i grupa za šifru) formirana je Uprava državne bezbednosti (UDB-a).

UDB-aUDB-a je bila striktno centralizovano organizovana i obuhvatala je: UDB-u u MUP-u FNRJ, organe UDB-e na nivou republičkih ministarstava i opunomoćstva UDB-e za srezove. Pripadnicima UDB-e su od jula 1952. godine uvedena civilna zvanja.

UDB-a je organizaciono bila podeljena na 8 odeljenja: 1. Obaveštajno odeljenje, 2. Političko odeljenje (suzbijanje delatnosti unutrašnjeg neprijatelja), 3. Kontraobaveštajno odeljenje, 4. Poslovi veze i evidencije, 5. Služba za materijalno-tehničko obezbeđenje i finansijsko poslovanje, 6. Kontraobaveštajna zaštita najviših državnih i partijskih rukovodilaca, 7. Kriptografska zaštita tajnih poruka i 8. Kadrovsko odeljenje.

Teoretski delokrug rada UDB-e obuhvatao je “organizovanje službe, preduzimanje mera i vršenje upravnih radnji u cilju sprečavanja i otkrivanja delatnosti usmerenih na podrivanje i rušenje Ustavom utvrđenih osnova ekonomskog, političkog i pravnog uređenja, kao i prikupljanje obaveštenja koja bi imala takvu svrhu”.

Kako prepoznati državnog neprijatelja?

Državni neprijatelj je bila omiljena floskula posleratne komunističke vlade. Svako ko je mislio drugačije o aktuelnoj vlasti, bio je proglašen za izdajnika i narodnog neprijatelja. Od tada, pa do dana današnjeg, ništa se nije promenilo u svesti naroda i vlasti. Svaka vlast ima samo jedan problem, one građane koji misle drugačije i bune se zbog toga. I svi su oni državni neprijatelji, jer uznemiravaju monolitnu i ušuškanu vlast.

A država blagonaklono gleda na to ako neko od svesnih i lojalnih građana pljune, prebije i „nauči“ pameti domaćeg izdajnika. To je u redu. Oni su to zaslužili. Glavni protagonisti takvog mišljenja i delanja, etiketiranja i stavljanja pod kontrolu državnih neprijatelja i narodnih izdajnika su sve one službe i partije proizašle iz komunističkog i socijalističkog bastiona pravoverja u sopstvenu komunističku nepogrešivost. A to će reći sva aktuelna vlast i opozicija u Srbija, jer šta su deca na vlasti do naslednici tatini i dedini. I njih su njihovi preci naučili da strasno mrze i da satiru sve neprijatelje, jer će neprijatelj doći i oteti im sve što su oni već oteli od naroda. Zato narod treba stalno huškati da mrzi one koji žele da promene vlast ili ostvare pravdu.

Svaka afera i skandal koji se pojavi u srpskom političkom životu je borba na život i smrt između pravoverne vlade i nepravovernih državnih neprijatelja. Jer, oni koji se bune i traže neku pravdu, oni u stvari samo ruše naš vrli državni sistem povlastica i beneficija političke elite. I sa razlogom treba da budu eliminisani, da ne smetaju. I još ako to urade pravoverni građani, tim bolje, jer ne može država sve sama da stigne. Tim pre što vlast, tajne službe i interesne ekipe odavno strogo kontrolišu glavne i lukrativne poslove u ovoj napaćenoj zemlji i gledaju da to niko ne ometa, jer je sve to pod „patronatom države“, pa im je milije da pravdu prepuste građanima samima. A oni će te lojalne i verne građane obrazovati kroz strogo kontrolisane medije i nahuškati ih tabloidima i crnim vestima, gurnuti ih slepo na narodne neprijatelje pokazujući im prstom ko je kriv za svu bedu i probleme naše zemlje. Oni su, kao izdajnici najviše doprineli trenutnom stanju države i naroda.

Zato je državni neprijatelj svako ko se usprotivi paradržavnom sistemu. Postojećem sistemu vlasti i paravlasti. A paravlast je još i opasnija, jer ona nema skrupula. Ona u stvari i ne postoji osim u realnosti. O njoj se ne priča, ona se ne pominje, ali se njena dela i posledice vide na svakom koraku. Oni iz paravlasti kroz uspostavljene mehanizme uticaja i monopola i upravljaju ovima iz vlasti i kreiraju javno mnenje. Stvaraju mržnju i ostrašćenost. A to se lako postiže kada angažuješ sve one pohlepne političare, surove navijače i prljave novinare bez časti i skrupula, a pune hormona, udvorištva prema vlasti i bremeniti mržnjom prema svakome na koga vlast ukaže prstom.

I kada pogledate unazad, shvatite na sopstveno veliko razočarenje da se skoro ništa nije promenilo u tih zadnjih 7 decenija od pojave komunista na istorijskoj pozornici Srbije. Taj mentalitet borbe protiv narodnog neprijatelja je ostao dominantan oblik mišljenja i delanja u Srbiji. A primera za to je nebrojeno, počev od odnosa partizana i četnika jednih prema drugima, do navijača Zvezde i Partizana, do vlasti i opozicije, komšije i komšije, vernika i nevernika, građana i seljaka, centra i provincije, tajnih i javnih službi, svuda imate progon neistomišljenika i onih koji talasaju.

U Titovo i Miloševićevo vreme vam je zbog toga letela glava ili ste u najboljem slučaju bili „malo“ policijski i parapolicijski obrađivani po glavi i drugim organima tela. Danas je situacija malo bezbednija, ali samo malo, jer su tu sada crni tabloidi koji vas po zadatku tajnih službi ocrne i unište vam život, karijeru i prijateljstva, fabrikujući gomile laži i podmetanja.

Posle Miloševića i 2000-e se nije mnogo toga promenilo. Jeste da se batinjanje naizgled malo smanjilo, jer je opozicija bila puna profesora i studenata koji su došli na vlast da igraju ulogu dobrog evropskog deteta i đaka, pa takva vlast nije htela javno da tuče i uvlači u gepek, ali su tajno radili sve isto što i njihovi prethodnici. I čuvali ljubomorno svoj bastion vlasti i istine koju su promovisali, dok su u međuvremenu uzimali ispod žita i od seljačkog žita. No, da bi to mogli da rade nekažnjeno, morali su da potpišu pakt sa đavolom, sa svim onim momcima i bajama tajne vlasti koji su im svojim značkama i uticajem omogućavali da to što rade, rade skoro neometano. I to je najveće razočarenje koje su nam opozicione snage i profesori u njihovim redovima doneli. I oni su nastavili gde su prethodni komunisti stali, nastavili su da fabrikuju narodne neprijatelje. I oni su počeli da rade isto što i prethodnici, i da u koaliciji sa kriminalom i tajnim službama „rade posao“. Jer, čim su došli na vlast shvatili su kakva je zapravo vlast i „ko kolo vodi“ i u to kolo su odmah uleteli, da ne propuste zadnji voz za sreću moći i blagodet imućnog života.

Na kraju su opet stare strukture moći vratile na vlast Miloševićevu decu – socijaliste i neo radikale, da malo stegnu državu i očiste je od narodnih neprijatelja, koji su se namnožili u periodu kvazi demokratske vlasti. I da utegnu postojeće poslove, koji su zbog krize malo počeli da propadaju i koje su novi demokratski tajkuni u svoj sili opiijene vlasti počeli da preuzimaju. Na žalost običnog građanina Srbije, kolo uvek igraju isti a mi navijamo sa strane i mislimo da se nešto dešava, dok oni poskakuju i uz moravac, prasence i pevačicu hukću, cupkaju i cokću, srećni osvojenim plenom.

Običan građanin Srbije ne shvata jednu očiglednu stvar a to je dok god on „navija“ za jednu političku opciju i brani je svim silama iako ona greši, samo doliva gorivo na vatru revanšizma i sebe stavlja u poziciju da će i on jednom biti državni neprijatelj. Državne neprijatelje prave sami građani svojom neobjektivnošću. Svi oni koji slepo veruju vlasti i političkim partijama, oni fabrikuju domaće izdajnike, oni traže gde je državni neprijatelj, oni jure i proklinju sve one koji misle drugačije. Sigurno je da i među onima, koji misle drugačije ima svakakvih ludaka i zanesenjaka, koji su potpuno van realnosti u svojoj navijačkoj i ideološkoj ostrašćenosti, ali ovoj zemlji treba objektivnost a ne navijačka euforija. Ovoj zemlji trebaju objektivni i samosvesni građani a ne navijači glasači koji će svojim partijskim ljubimcima opraštati svako nedelo, da ne bi na vlast slučajno došao državni neprijatelj iz opozicije.

Državni neprijatelj je etiketa koja vas čeka ako krenete da „ispravljate krive Drine“ srpske vlasti. Za vreme vladavine Nikole Pašiće pre 100-ak godina rizikovali ste da vas njegovi sledbenici i tadašnji radikali izbodu perorezom ili zapljunu, danas rizikujete da vas obrade bejzbol palicama ili da vaše ime osvane u nekom od crnih tabloida naše stvarnosti. A verovatno i da vas uhapse, da pokažu malo snagu. A koliko je to moćan mehanizam koji stoji iza boraca za pravovernost vlasti a protiv državnih neprijatelja, govori masa nerešenih slučajeva i tužbi protiv nosioca „državne politike“. A sve je i svima jasno, kao što je i jasno sudijama da bi osuđivanjem političke i parapolitičke vlasti i privrednog kriminala, oni sami kao sudije postali državni neprijatelj, i da bi ih prvi „lojalni“ kolega sudija zbog toga osudio „u ime naroda“.

„Kadija te tuži, kadija ti sudi“ je osnov srpske vlasti. Zato državni neprijatelj i domaći izdajnik nema šansi u Srbiji da dobije pravdu. Može samo da dobije profesionalnu navijačku „obradu“ ili „sudski reformisanu pravdu“.

U takvim političkim prilikama treba se prisetiti čuvenih stihova Rudyard Kipling-a (1865-1936), kojima je 1907. dodeljena Nobelova nagrada.

Ako možeš da sačuvas svoju glavu kada svi oko tebe
gube svoje i okrivljuju te za to,

Ako možeš da veruješ sebi kada svi u tebe sumnjaju,
i čak pridodaješ njihovim sumnjama,

Ako možeš da čekaš, a da ti ne dosadi čekanje,
ili ako si prevaren da ne lažeš,

ili ako si omrznut da ne mrziš,
A pored toga da ne izgledaš predobar ili premudar.

Ako možeš da sanjariš, a da snovi ne ovladaju tobom,
ako možeš da razmišljaš, a da ti maštanje ne bude cilj,

Ako možeš da se suočiš sa uspehom i neuspehom
i da smatraš te dve varalice kao da su potpuno iste.

Ako možeš da podneseš kada čuješ
da su istinu, koju si rekao
izvrnuli nitkovi da bi napravili zamku za budale,

Ili da posmatraš propast onoga čemu si posvetio celi život,
i da pogrbljen sa dotrajalim alatom ponovo stvaraš,

Ako možeš da staviš na gomilu sve sto imaš
i da ga baciš na kocku,

izgubiš i opet počneš iz početka
i nikad ne izustiš reč o tom svom gubitku,

Ako možeš da prisiliš svoje srce i nerve i tetive,
da te služe dugo iako ih više nemaš,

I tako izdržiš kada nema ničeg u tebi
sem volje koja ti dovikuje: “istraj”.

Ako možeš da razgovaraš sa najnižim,
i da sačuvaš svoje dostojanstvo,

ili da šetaš s kraljevima,
a da ne izgubiš razumevanje za obične ljude.

Ako ni neprijatelj ni prijatelj ne mogu da te uvrede,
ako te svi cene, ali ne suviše,

Ako možeš da ispuniš jedan nezaboravan minut
sadržajem koji traje šezdeset sekundi,

Tvoja je zemlja i sve što je na njoj,
i iznad svega bićeš čovek, sine moj!

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Državno ustrojstvo srednjevekovne Srbije bilo je regulisano običajnim zakonima, poveljama, kao i prevodima vizantijskih građanskih i crkvenih zakona. Prve poznate pisane povelje srpske srednjevekovne države datiraju iz XII veka.

Car DusanPrema Dušanovom zakoniku, jedan od glavnih nosilaca poslova koji bi se danas mogli poistovetiti sa policijskim i bezbednosno-obaveštajnim poslovima bio je kefalija. Kefalija je bio gradski poglavar, upravnik župe i knez u gradu, a obavljao je vojne i civilne poslove. Sa svojim pomoćnicima, održavao je red i poredak, obezbeđivao poštovanje zakona, izdavao naredbe u vezi sa održavanjem reda, prinudno izvršavao sudske odluke, postavljao straže na putevima u cilju bezbednosti putnika, štitio imovinu, vodio istrage i utvrđivao činjenično stanje, hapsio i zatvarao osumnjičene u cilju njihove predaje sudu, a ponekad ih i lično kažnjavao. Za sve prekršaje kojima se narušava uspostavljeni poredak i remeti mir, kefalija je imao pravo da izriče kazne. U vreme cara Dušana postojao je razvijen sistem obaveštajnog delovanja, u prvom redu preko vlastele u pograničnim oblastima (vlastelini krajišnici), ali i preko uhoda (uhode su odigrale presudnu ulogu u bici na Velbuždu 1330. godine i detaljno su ispitale raspored snaga turske vojske u Kosovskom boju 1389. godine). U to vreme, veliki značaj pridavan je i borbi protiv neprijateljskih uhoda (kontrašpijunaži).

U toku Prvog srpskog ustanka (1804-1813.), civilna bezbednosno-obaveštajna delatnost nije bila posebno institucionalno organizovana, a obavljala se u sklopu vojno-upravne službe ustaničke Srbije.

KaradjordjeOdržavanje poretka ustaničke vlasti sastojalo se u sprečavanju napada na organe vlasti, fizičkom obezbeđivanju Praviteljstvujuščeg sovjeta, Karađorđa i pojedinih istaknutih starešina, smirivanju unutrašnjih buna i nemira.

Suzbijanje špijunaže u korist Turske i drugih zemalja (Austrije, Rusije i jedno vreme Francuske) predstavljalo je daleko veći izazov za vojne i policijske organe ustaničke države. Na meti ustaničkih vlasti bili su ubačeni turski špijuni i Srbi koji su Turcima dostavljali informacije.

Praviteljstvujušči sovjet je 1808. godine izdao naredbu da se iz Beograda i drugih gradova Srbije preventivno proteraju sva „praznoodajuća“ lica koja bi mogla da se bave špijunažom u korist neprijatelja, dok su prema Uredbi iz 1809. godine policijske i sudske vlasti imale da „osobito paze na zle ljude kao na aiduke, špione i proče“. Takođe, Sovjet je početkom jula 1810. godine izdao naredbu da se prepiska iz Srbije vodi isključivo na srpskom jeziku i da se pregleda pre predaje „na skelu“, tj. pre upućivanja u druge zemlje.

Prvi dokument iz vremena Karađorđa koji je predstavljao predlog za razvoj civilnih obaveštajno-bezbednosnih aktivnosti bio je „Načertanije ustrojstva policajne vlasti u Beogradu i po tom pročim mjestima Otečestva“, od 8. marta 1811. godine.

U ovom dokumentu po prvi put se razdvajaju poslovi policije i poslovi vojske (član 1.). Uspostavljena je i funkcija „načelnika policije“ (policajmajstor), koji je bio odgovoran Popečiteljstvu vnutrenih dela, a njemu su bili podređeni „liktori“ – pomoćnici za unutrašnju, spoljašnju i poverljivu službu (član 4.).

Jakov NenadovicNaime, prvo „Popečiteljstvo vnutrenih dela“ obrazovano je januara 1811. godine, u sklopu novog Praviteljstvujuščeg sovjeta. Za prvog ministra (popečitelja) postavljen je Jakov Nenadović. Obrazovanje ovog ministarstva imalo je veliki značaj za razvoj bezbednosne i obaveštajne funkcije, ali i organa za njihovo sprovođenje. Pored poštovanja zakonitosti rada državnih organa, bavljenja „vnutrenim delima“, pod kojima se podrazumevala bezbednost žitelja i imovine i prikupljanje poreza, suzbijanja hajdučije, kontrola puteva i prelaza, javnog reda i mira, u nadležnosti ministra bili su i civilni bezbednosno-obaveštajni poslovi.

Knez Milos ObrenovicKnez Miloš Obrenović, u periodu svoje prve vladavine (1815-1839.), posvećivao je veliku pažnju organizaciji bezbednosno-obaveštajnih aktivnosti, koje su se sprovodile u dva pravca: prvi je imao za cilj obezbeđivanje kneževske vlasti od unutrašnjih prevrata, buna i zavera, turske vojne agresije na Srbiju i uplitanja Rusije i Austrije u unutrašnje stvari Srbije; drugi je bio usmeren na red i poredak u zemlji, odnosno kontrolu rada administrativnih ustanova, odnos organa vlasti prema narodu, kontrolu životnog standarda i kretanja vrednosti novca na pijacama, pregled rada sanitarnih ustanova i drugo.

U Miloševo vreme, bezbednosno-obaveštajni organi bili su angažovani i na poslovima tajne nabavke oružja i ratne opreme iz inostranstva, zaštite od odavanja državnih tajni, prikupljanju političko-diplomatskih obaveštenja, otkrivanju dezinformacija o Srbiji i knezu, kao i kanalisanju inostranog političkog mišljenja prema stvarnim potrebama Miloševe politike.

U vreme borbe Srba za uspostavljanje nacionalne autonomije, prikupljanje tajnih podataka i obaveštenja vršilo se usmenim kazivanjem očevidaca i plaćenika, pismenim dostavama i putem lozinki.

Sticanjem autonomije (1830.) došlo je do šireg organizovanja političke obaveštajne delatnosti u Srbiji. U cilju zaštite bezbednosti kneginje Ljubice, 1830. godine je osnovana „Uprava varoši Beograda“. Dana 2. aprila 1831. godine, knez Miloš je doneo Uredbu o ustanovljavanju „Tajne policije za političke poslove“ u okviru beogradske policije.

Državna uprava u Kneževini Srbiji uređena je donošenjem „Ustrojenija centralne državne uprave“ 10. marta 1862. godine, koja je važna i za dalji razvoj bezbednosno-obaveštajnih aktivnosti. U nadležnost Ministarstva unutrašnjih dela spadala je „briga o poretku, miru, sigurnosti lica i imanja u zemlji, nadzor nad javnim mestima, štampom, žurnalistikom i nad rđavim ljudima i društvima“.

Srbija je postala nezavisna država nakon Berlinskog kongresa (1878.). Po sticanju nezavisnosti, knez Milan je 1882. godine sproveo reforme koje su se odnosile na vojsku i organe javne bezbednosti.

U Srbiji su civilni bezbednosno-obaveštajni poslovi prvi put institucionalno organizovani Zakonom o dopuni i izmeni ustrojstva Centralne državne uprave („Srpske novine – Službeni dnevnik Kraljevine Srbije“, broj 227 od 8/20. oktobra 1899. godine). Ovim zakonom, koji je usvojen 5/17. oktobra 1899. godine na zasedanju Narodne skupštine održane u Nišu, u okviru Ministarstva unutrašnjih dela formirano je Odeljenje za poverljive policijske poslove, sa zadatkom „da se stara za održavanje unutrašnjeg državnog poretka i opšte zemaljske bezbednosti“.

Delokrug rada ovog odeljenja obuhvatao je obaveštajne i kontraobaveštajne poslove, suzbijanje antidržavne propagande i hajdučije, suprotstavljanje terorizmu, korupciji i dr.

Za prvog načelnika 11/23. oktobra 1899. godine imenovan je Jovan S. Milovanović, osnivač srpske stenografije, bivši predsednik Trgovačkog suda i član Apelacionog suda u penziji.

Odeljenje za poverljive policijske poslove organizovano je po ugledu na tajne policije Francuske i Austro-Ugarske, a zakonom je bilo propisano da Odeljenje, pored načelnika, ima sekretara i niže službenike, kao i zasebnu arhivu u kojoj su se, „pod naročitim nadzorom i staranjem načelnika“, čuvali „svi akti poverljive prirode“. Dužnost prvog sekretara ovog odeljenja obavljao je Milan M. Đorđević.

Kralj Aleksandar i kraljica Draga ObrenovicUkazom kralja Aleksandra Obrenovića, poslovi Odeljenja za poverljive policijske poslove 1900. godine prešli su u nadležnost Policijskog odeljenja pri Ministarstvu unutrašnjih poslova.

Uvažavajući značaj prvog zakonskog uređivanja civilnih bezbednosno-obaveštajnih poslova u Srbiji, Bezbednosno-informativna agencija obeležava 17. oktobar kao svoj dan.

Nakon završetka Prvog svetskog rata i stvaranja nove države – Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, na osnovu Uredbe o ustrojstvu Ministarstva unutrašnjih dela od 8. maja 1919. godine, Odeljenje za javnu bezbednost Ministarstva unutrašnjih dela bilo je zaduženo i za obavljanje civilnih bezbednosno-obaveštajnih poslova.

Rešenjem ministra unutrašnjih dela od 23. decembra 1920. godine, obrazovano je Odeljenje za državnu zaštitu. Prema ovom rešenju, zadatak Odeljenja bio je da „prikuplja informacije, vodi nadzor i preduzima sve potrebne mere protivu sviju lica, bilo naših podanika ili stranaca, koji rade protivu integriteta naše zemlje, koji vrše propagandističku akciju u korist ma koje druge države i na štetu naših državnih interesa i koji su ili svojim ranijim ili svojim sadašnjim držanjem u tome pogledu sumnjivi“.

Odeljenje za državnu zaštitu, na osnovu Pravilnika o radu, donetog 10. januara 1921. godine, organizaciono je podeljeno na 4 odseka, sa ukupno 27 pododseka – referata.

Prvi odsek se sastojao od 5 pododseka: 1. Sekretarijat, 2. Arhiva, 3. Registratura, 4. Pasoši i kretanje putnika i 5. Novinarski pododsek.

Drugi odsek je podeljen na 6 pododseka: 1. Komunisti i anarhisti, 2. Sumnjivi Rusi, 3. Agencije za iseljavanje, 4. Kontrola stranaca, 5. Udruženje i klubovi i 6. Strana predstavništva.

Treći odsek se delio na 9 pododseka: 1. Talijanska propaganda, 2. Austrijska i nemačka propaganda, 3. Mađarska propaganda, 4. Rumunska propaganda, 5. Ostali sumnjivi stranci, 6. Sumnjivi građani Hrvatske i Slavonije, 7. Sumnjivi građani Slovenačke, 8. Sumnjivi građani Vojvodine i 9. Sumnjivi građani Dalmacije.

Četvrti odsek je imao 7 pododseka: 1. Bugarska propaganda, 2. Arnautska propaganda, 3. Muslimanska propaganda, 4. Grčka propaganda, 5. Sumnjivi građani iz Srbije, 6. Sumnjivi građani iz Bosne i 7. Sumnjivi građani iz Crne Gore.

Delokrug rada Odeljenja državne zaštite detaljno je regulisan donošenjem Uputa za suzbijanje antidržavne propagande i strane špijunaže od 26. novembra 1923. godine. Ovim aktom utvrđena je nadležnost Odeljenja za obaveštajne i kontraobaveštajne policijske poslove, kontrolu, bezbednost i vođenje evidencije o strancima, regulisanje pitanja iseljenika i repatrijaciju, poslove suzbijanja antidržavne propagande, kontrolu stranih vojnih begunaca, nadzor i kontrolu rada udruženja i održavanja zborova i manifestacija i druge poslove, o čemu je vođena i odgovarajuća evidencija. Takođe, Odeljenje je imalo obavezu pripreme novih zakonskih predloga čiji bi osnovni cilj bio zaštita države.

Nakon ukidanja Vidovdanskog ustava i raspuštanja parlamenta 6. januara 1929. godine, te formiranja vlade na čelu sa Petrom Živkovićem, usledilo je donošenje čitavog niza zakona i uredbi o reformi državne administracije.

Zakonom o unutrašnjoj upravi od 19. juna 1929. godine i Uredbom o uređenju Ministarstva unutrašnjih poslova od 25. jula 1929. godine, Odeljenje za državnu zaštitu postalo je Prvo odeljenje u okviru Ministarstva unutrašnjih poslova. Odeljenje je organizaciono podeljeno na 2 odseka (Prvi odsek – za suzbijanje unutrašnje antidržavne i razorne propagande i akcije sa obaveštajnom službom i Drugi odsek – za suzbijanje spoljašnje antidržavne propagande i akcije sa obaveštajnom službom i 3 referata (Referat za policijski nadzor nad strancima i putničkim saobraćajem, Administrativni referat i Referat za štampu).

Odeljenje za državnu zaštitu bilo je na ovaj način organizovano sve do okupacije Kraljevine Jugoslavije aprila 1941. godine.

Nakon aprilskog rata i potpisivanja kapitulacije 17. aprila 1941. godine, Ministarstvo unutrašnjih poslova Kraljevine Jugoslavije nastavilo je da deluje u okviru Vlade u emigraciji.

Obaveštajna služba izbegličke vlade nastavila je rad u okviru izaslanstava u savezničkim i neutralnim zemljama, koje im nisu otkazale gostoprimstvo. Rad je bio usmeren na održavanje veze sa zemljom i dostavljanje novčane pomoći Pokretu Draže Mihailovića, kao i na sprovođenje obaveštajnih aktivnosti prema poslanstvu samozvane Nezavisne Države Hrvatske u Madridu.

Jedan od organizatora obaveštajne službe Vlade u emigraciji bio je Vladeta Milićević, koji je od avgusta 1943. godine do maja 1944. godine obavljao i dužnost ministra unutrašnjih poslova. On je nakon rata nastavio da se bavi obaveštajnim aktivnostima u korist kralja Petra II Karađorđevića, da bi se 1966. godine vratio iz emigracije u zemlju.

Od samog početka Drugog svetskog rata i formiranja partizanskog pokreta, osnovani su narodnooslobodilački odbori (NOO), kao upravna tela u okviru kojih su postojali i organi zaduženi za red i bezbednost na određenim teritorijama. Na savetovanju u Stolicama kod Krupnja 26. septembra 1941. godine, stvorene su prve obaveštajne i kontraobaveštajne službe, utvrđen je sistem organizacije i veza ovih organa, a krajem oktobra 1941. godine imenovani su prvi obaveštajni (informativni) oficiri u štabovima partizanskih odreda.

Sredinom septembra 1943. godine, u Jajcu je pri Vrhovnom štabu Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije i partizanskih odreda Jugoslavije formiran Odsek za zaštitu naroda, sa zadatkom da objedini obaveštajni i kontraobaveštajni rad i da organizuje obaveštajnu službu (organizovani su i kursevi usavršavanja).

Odsek je 13. maja 1944. godine prerastao u Odeljenje za zaštitu naroda (OZN) pri Povereništvu za narodnu odbranu Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije.

Beogradskim sporazumom, koji su potpisali Josip Broz Tito i predsednik Kraljevske vlade Ivan Šubašić, 1. novembra 1944. godine, priznat je međunarodnopravni kontinuitet Jugoslavije. Ukazom kraljevskih namesnika, a na predlog Predsedništva AVNOJ, 7. marta 1945. godine formirana je nova zajednička vlada – Privremena vlada Demokratske Federativne Jugoslavije.

Odeljenje za zaštitu naroda (OZN-a) organizovano je 13. maja 1944. godine kao centralna kontraobaveštajna i obaveštajna služba pri Povereništvu za narodnu odbranu Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije, na vojnom principu. Operativnu jedinicu OZN-e predstavljao je Korpus narodne odbrane Jugoslavije (KNOJ), koji je formiran 15. avgusta 1944. godine.

Delokrug rada OZN-e obuhvatao je obaveštajne poslove prema inostranstvu i neoslobođenoj teritoriji, poslove kontraobaveštajne zaštite oslobođene teritorije i kontraobaveštajni rad u vojsci. OZN je bio organizaciono podeljen na 6 odseka: Prvi odsek – obaveštajni, Drugi odsek – kontraobaveštajna služba na oslobođenoj teritoriji, Treći odsek – kontraobaveštajna služba u vojsci, Četvrti odsek – za statistiku i tehniku, Peti odsek – za otkrivanje i suprotstavljanje delovanju stranih službi (od januara 1945.) i Šesti odsek – za kontraobaveštajnu zaštitu saobraćajnih objekata i ustanova u zemlji (od aprila 1945. godine).

Odeljenje za zaštitu naroda za Srbiju osnovano je juna 1944. godine, a avgusta iste godine obrazovana su i odeljenja za Vojvodinu i Kosovo i Metohiju.

Takođe, oktobra 1944. godine formirano je posebno odeljenje OZN-e za grad Beograd, koje je bilo direktno podređeno OZN-i u Ministarstvu narodne odbrane Demokratske Federativne Jugoslavije.

Nakon donošenja Ustava Federativne Narodne Republike Jugoslavije (FNRJ) 31. januara 1946. godine, izvršena je reorganizacija organa vlasti i državne uprave, na osnovu koje je deo OZN-e prešao iz Ministarstva narodne odbrane u sastav Ministarstva unutrašnjih poslova.

Na kraju tog procesa, marta 1946. godine, od I, II, V i VI odseka OZN-e, kao i delova IV odseka OZN-e (Radio-centar i grupa za šifru) formirana je Uprava državne bezbednosti (UDB-a).

UDB-a je bila striktno centralizovano organizovana i obuhvatala je: UDB-u u MUP-u FNRJ, organe UDB-e na nivou republičkih ministarstava i opunomoćstva UDB-e za srezove. Pripadnicima UDB-e su od jula 1952. godine uvedena civilna zvanja.

Delokrug rada UDB-e obuhvatao je „organizovanje službe, preduzimanje mera i vršenje upravnih radnji u cilju sprečavanja i otkrivanja delatnosti usmerenih na podrivanje i rušenje Ustavom utvrđenih osnova ekonomskog, političkog i pravnog uređenja, kao i prikupljanje obaveštenja koja bi imala takvu svrhu“.

UDB-a je organizaciono bila podeljena na 8 odeljenja: 1. Obaveštajno odeljenje, 2. Političko odeljenje (suzbijanje delatnosti unutrašnjeg neprijatelja), 3. Kontraobaveštajno odeljenje, 4. Poslovi veze i evidencije, 5. Služba za materijalno-tehničko obezbeđenje i finansijsko poslovanje, 6. Kontraobaveštajna zaštita najviših državnih i partijskih rukovodilaca, 7. Kriptografska zaštita tajnih poruka i 8. Kadrovsko odeljenje.

Posle Brionskog plenuma, jula 1966. godine, izvršena je reorganizacija UDB-e. Donošenjem Osnovnog zakona o unutrašnjim poslovima, formirana je Služba državne bezbednosti (SDB) u okviru Saveznog sekretarijata za unutrašnje poslove (SSUP). Poslovi državne bezbednosti su decentralizovani i preneti na novoformirane republičke i pokrajinske službe državne bezbednosti, koje su pripadale republičkim, odnosno pokrajinskim sekretarijatima unutrašnjih poslova, a SSUP je njihov rad usmeravao, koordinirao i usklađivao.

Nakon raspada SFRJ, u Republici Srbiji je u okviru Ministarstva unutrašnjih poslova, aprila 1992. godine, formiran Resor državne bezbednosti Republike Srbije, na osnovu Zakona o unutrašnjim poslovima i Uredbe o načelima za unutrašnju organizaciju i sistematizaciju radnih mesta u ministarstvima i posebnim organizacijama iz 1991. godine.

Resor državne bezbednosti je prestao sa radom 2002. godine, donošenjem Zakona o Bezbednosno-informativnoj agenciji.

Bezbednosno-informativna agencija je formirana 27. jula 2002. godine stupanjem na snagu Zakona o Bezbednosno-informativnoj agenciji. Ovim zakonom su, po prvi put u savremenoj srpskoj istoriji, civilni bezbednosno-obaveštajni poslovi izdvojeni iz Ministarstva unutrašnjih poslova.

Dosadašnji rukovodioci Državne bezbednosti bili su:

  1. JOVAN S. MILOVANOVIĆ (1845-?) načelnik Odeljenja za poverljive policijske poslove od 1899. do 1900. godine
  1. TASA J. MILENKOVIĆ (1850-1918.) načelnik Policijskog odeljenja od 1900. do 1901. godine
  2. MILUTIN A. POPOVIĆ (1863-1923.) načelnik Policijskog odeljenja od 1901. do 1903. godine
  3. ĐORĐE S. ĐORĐEVIĆ načelnik Policijskog odeljenja od 1903. do 1905. godine
  4. DRAGUTIN N. MILIĆEVIĆ (1861-1911.) načelnik Policijskog odeljenja od 1905. do 1906. godine
  5. OBRAD B. BLAGOJEVIĆ (1869-1959.) načelnik Policijskog odeljenja od 1906. do 1907. godine
  6. ČEDOMILJ A. KOSTIĆ (1869-1935.) načelnik Policijskog odeljenja od 1907. do 1909. godine
  7. MILORAD A. VUJIČIĆ (1868-1936.) načelnik Policijskog odeljenja od 1909. godine
  8. ŽIVOJIN LAZIĆ (1876-?) načelnik Policijskog odeljenja od 1919. do 1921. godine
  9. VASA LAZAREVIĆ (1875-1941.) načelnik Odeljenja za državnu zaštitu od 1921. do 1925. godine
  10. RADOMIR P. TODOROVIĆ (1882–1935.) načelnik Odeljenja za državnu zaštitu od 1925. do 1929. godine
  11. DOBRICA MATKOVIĆ (1887/1888-1973.) načelnik Odeljenja za državnu zaštitu 1929. godine
  12. BRANKO ŽEGARAC načelnik Odeljenja za državnu zaštitu od 1929. do 1934. godine
  13. NEMANJA LJUBISAVLJEVIĆ (1887-1937.) načelnik Odeljenja za državnu zaštitu 1934. godine
  14. DRAGOSLAV LAZIĆ (1893-?) načelnik Odeljenja za državnu zaštitu od 1934. do 1939. godine
  15. CVETAN D. ĐORĐEVIĆ (1893–1944.) načelnik Odeljenja za državnu zaštitu od 1939. do 1940. godine
  16. NEGOSLAV OCOKOLJIĆ (1897-1961.) načelnik Odeljenja za državnu zaštitu 1940. godine
  17. PAVLE S. ĐORĐEVIĆ (1895-1943.) načelnik Odeljenja za državnu zaštitu 1940. godine
  18. SLOBODAN PENEZIĆ – KRCUN (1918-1964.) načelnik Odeljenja zaštite naroda (OZN) sa Srbiju od 13. maja 1944. godine do 19. februara 1946. godine
  19. MILORAD MILATOVIĆ (1910-1997.) pomoćnik ministra unutrašnjih poslova – načelnik Uprave državne bezbednosti (UDB) za Srbiju od avgusta 1946. godine do februara 1953. godine
  20. VLADAN BOJANIĆ (1919-2003.) podsekretar Državnog sekretarijata za unutrašnje poslove (DSUP) NR Srbije – načelnik Uprave državne bezbednosti (UDB) za Srbiju od 28. februara 1953. godine do 20. avgusta 1955. godine
  21. SREĆKO MILOŠEVIĆ (1919-1995.) podsekretar Državnog sekretarijata za unutrašnje poslove (DSUP) NR Srbije – načelnik Uprave državne bezbednosti (UDB) za Srbiju od 20. avgusta 1955. godine do maja 1961. godine
  22. SAVA RADOJČIĆ (1913-?) načelnik Uprave državne bezbednosti Republičkog sekretarijata za unutrašnje poslove (RSUP) SR Srbije od 15. jula 1961. godine do 22. maja 1964. godine
  23. DRAGOSLAV NOVAKOVIĆ (1921-1993.) pomoćnik sekretara Republičkog sekretarijata za unutrašnje poslove SR Srbije zadužen za poslove državne bezbednosti od 1964. godine do 1966. godine
  24. RAJKO ĐAKOVIĆ (1922.) načelnik Službe državne bezbednosti – podsekretar RSUP SR Srbije od 12. jula 1966. godine do 16. februara 1971. godine
  25. MILORAD BISIĆ (1923-2005.) načelnik Službe državne bezbednosti – podsekretar RSUP SR Srbije od 16. februara 1971. godine do 17. jula 1974. godine
  26. SRDAN ANDREJEVIĆ (1924-2011.) načelnik Službe državne bezbednosti – podsekretar RSUP SR Srbije od 17. jula 1974. godine do 26. oktobra 1976. godine
  27. ŽIVOMIR JOVANOVIĆ (1925-1978.) načelnik Službe državne bezbednosti – podsekretar RSUP SR Srbije od 3. novembra 1976. godine do 7. februara 1978. godine
  28. OBREN ĐORĐEVIĆ (1927-1997.) načelnik Službe državne bezbednosti – podsekretar RSUP SR Srbije od 22. marta 1978. godine do 26. juna 1985. godine
  29. DRAGUTIN MITROVIĆ (1939.) načelnik Službe državne bezbednosti – podsekretar RSUP SR Srbije od 26. juna 1985. godine do 24. aprila 1990. godine
  30. PREDRAG TODOROVIĆ zamenik sekretara RSUP SR Srbije, vršilac družnosti načelnika Službe državne bezbednosti od 24. aprila 1990. godine do 31. oktobra 1990. godine
  31. ZORAN JANAĆKOVIĆ (1939.) načelnik Službe državne bezbednosti – podsekretar RSUP SR Srbije od 31. oktobra 1990. godine do 30. decembra 1991. godine
  32. JOVICA STANIŠIĆ (1950.) pomoćnik ministra unutrašnjih poslova – načelnik Resora državne bezbednosti
    od 1. januara 1992. godine do 26. oktobra 1998. godine
  33. RADOMIR MARKOVIĆ (1946.) pomoćnik ministra unutrašnjih poslova – načelnik Resora državne bezbednosti od 27. oktobra 1998. godine do 25. januara 2001. godine
  34. GORAN PETROVIĆ (1961.) pomoćnik ministra unutrašnjih poslova – načelnik Resora državne bezbednosti od 26. januara 2001. godine do 15. novembra 2001. godine
  35. ANDREJA SAVIĆ (1947.) načelnik Resora državne bezbednosti od 15. novembra 2001. godine do 1. avgusta 2002. godine i direktor Bezbednosno-informativne agencije od 1. avgusta 2002. godine do 23. januara 2003. godine
  36. MIŠA MILIĆEVIĆ (1961.) direktor Bezbednosno-informativne agencije od 23. januara 2003. godine do 5. marta 2004. godine
  37. RADE BULATOVIĆ (1958.) direktor Bezbednosno-informativne agencije od 6. marta 2004. godine do 17. jula 2008. godine
  38. SAŠA VUKADINOVIĆ (1972.) direktor Bezbednosno-informativne agencije od 18. jula 2008. godine do 2. avgusta 2012. godine
  39. NEBOJŠA RODIĆ (1953.)direktor Bezbednosno-informativne agencije od 3. avgusta 2012. Godine
  40. Aleksandar DjordjevicALEKSANDAR ĐORĐEVIĆ trenutni direktor Bezbednosno-informativne agencije od 25.oktobra 2013. Godine

Izvor: BIA

Od zaborava sašuvao: Slobodan Radulović

Kod nas je uvek postojala praksa da se domaći političari vezuju za strane obaveštajne službe, ali ne na direktan način, za prikupljanje podatka, već se pozivaju na razne edukacije na Zapadu i na taj način postaju obavezni da određene naučene modele primenjuju u našoj zemlji, priča Božidar Spasić, dugogodišnji operativac Službe državne bezbednosti.

On kaže da je klasičan primer špijunaže među visokim političarima, koji se retko sreće, onaj u kome je uhvaćen nekadašnji potpredsednik srpske vlade Momčilo Perišić, koga je angažovao američki obaveštajac. To što je BIA zameniku predsednika SNS-a Aleksandru Vučiću nedavno izdala potvrdu da nije agent britanske obaveštajne službe, prema Spasićevom mišljenju, predstavlja „glupost koja može da ima krupne posledice“.

- Nijedna služba na svetu ne može sa sigurnošću da kaže da li je neko agent neke druge službe. BIA je time napravila katastrofalnu grešku, jer ta potvrda otvara pitanje kako ona to može da zna. Da li je špijunirala britansku službu ili je ušla u njene arhive? Sada postoji mogućnost da pred naredne izbore veliki broj političara zatraži sličnu potvrdu, a onda će se BIA naći u veoma neprijatnoj situaciji. Čekaće se na tu potvrdu kao sada za pasoš – navodi Spasić.

On kaže da se službe radije odlučuju da za saradnike odaberu pomoćnike i savetnike visokih političara, kako ne bi ugrozili integritet najvažnijih aktera, znajući da bi i domaća služba za to saznala.

- Kada su u pitanju britanska i nemačka obaveštajna služba, uočio sam da se našim političarima organizuju predavanja na Zapadu, u nekim institutima i klubovima, za koja su plaćeni nekoliko puta više od domaćih predavača. To je prvi signal na koji reaguje kontraobaveštajna služba, koja postaje veoma oprezna prema tom političaru. Za saradnju su uvek motivi novac, status ili obećanje da će tom političaru strane službe pružiti podršku u domaćoj politici preko svojih veza – objašnjava Spasić.

Prema njegovim rečima, ovdašnja služba je nakon saznanja da je neko strani špijun koristila dve metode: pratila ga je i puštala da nastavi sa tom aktivnošću do odluke da mu se to više ne dozvoli, izveštavajući o svemu samo predsednike države i vlade, a u drugom slučaju pristupala je tom političaru kako bi on ušao u dvojnu igru – da radi i za domaću i stranu službu.

- Tada nastaje totalna rasprodaja informacija između te tri osobe. Toga ima i sada, a bilo je i za vreme komunizma, jer su to osnovna pravila obaveštajnog rada koja postoje još od rimskog doba. Uvek se pristupalo onome za koga se zna da hoće da sarađuje. Kada imate političara koji već radi za stranu službu, onda po bagatelnoj ceni i bez mnogo muke dobijete poklon. Špijunaža, naravno, nije ono što smo gledali u filmovima, mikrofilmovanje, već je to danas javni rad. Službe više ne traže od saradnika da krade dokumenta, nego da zastupa interes države iz koje je služba koja ga angažuje – priča Spasić.

To potvrđuje i Zoran Dragišić, profesor Fakulteta za bezbednost, koji kaže da se obaveštajni podaci danas prikupljaju na drugačiji način i da su oni, uglavnom, ekonomske prirode.

Todorović: Više saznam iz novina nego od BIA

Predsednik skupštinskog Odbora za odbranu i bezbednost Dragan Todorović kaže da telo kojim predsedava nije do sada od BIA tražilo da odgovori da li neki domaći političari sarađuju sa stranim službama jer, kako ističe, „ona će naravno da odgovori odrečno“. On odluku BIA da izda potvrdu Aleksandru Vučiću ocenjuje kao „smešnu i žalosnu u isto vreme“.

- Kao predsednik Odbora, mnogo bolja saznanja dobijam iz novina, nego od domaćih službi, čak i kad zvanično tražim neke informacije. Ali, pre svega se oslanjam na svoje izvore, koji su mi najsigurniji. A po njima, čitava plejada ovdašnjih političara sarađuje sa stranim službama. Ipak, njihovim delovanjem ova država ne može da bude ugrožena jer ona, nažalost, i ne postoji – zaključuje Todorović.

- Pojam špijun je prevaziđen. Ta priča o špijunima i stranim plaćenicima je ružan vokabular koji je korišćen tokom devedesetih godina da se napadnu politički protivnici. Svako ko je bio protiv Miloševića okarakterisan je kao tajni agent. To je ono „kako mali Perica zamišlja obaveštajni rad“. U istom kontekstu su i Aleksandra Vučića optužili njegovi politički oponenti. Danas se najveći deo obaveštajnih podataka o jednoj zemlji prikuplja iz medija. Nije sporno da ovde ima ljudi koji rade za strane interese, a da li su oni špijuni ili patriote, to zavisi od ugla gledanja – navodi Dragišić.

Uglavnom se smatra da je na našem prostoru najaktivnija britanska obaveštajna služba, zbog svojih dugotrajnih veza, ističe Spasić. A odmah posle nje, dodaje, po uticaju je najznačajnija ruska, koja je ovde veoma jaka, „ma koliko nama to delovalo nejasno ili bespotrebno“.

- Treba podsetiti da je veliki deo nekadašnje opozicije uglavnom bio orijentisan na pomoć naših emigranata iz Londona, koji su predstavljali sponu između službi. Tu su i nemačka i američka služba, koje brinu pre svega o interesu svojih država ili NATO-a. Amerikanci nisu samo zainteresovani za ono što se dešava kod nas, nego im je Srbija interesantna i kao zemlja tranzita. Prisutne su i službe zemalja iz okruženja, posebno iz republika bivše SFRJ – tvrdi Spasić.

SINIŠA DEDEIĆ

Izvor: Press

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Ispitivanje Radomira Markovića vođeno je od aprila do juna 2001. godine… Marković je otkrio i dosta informacija o Službi, naročito iz vremena kada je na čelu bio Jovica Stanišić. Objašnjavajući način na koji je Služba organizovala ubistva i sprečavala istrage, o Radovanu Stojčiću Badži, Željku Ražnatoviću Arkanu, Marku Miloševiću, o hladnjačama, masovnim grobnicama i etničkom čišćenju na Kosovu, o velikim proneverama u MUP-u putem lažnih platnih spiskova, objasnio je kako je Milošević tokom sankcija organizovao državni šverc i kako je podelio sektore, kome je dao da radi naftu, a kome cigarete, koji su funkcioneri MUP-a i DB-a u vreme hiperinflacije dobili milionske kredite od Komercijalne banke koji nikada nisu vraćeni, ko je i kako nosio džakove para na Kipar i kako je zbog toga ubijen Žika Petrović, direktor JAT-a. Objasnio je i poreklo 600 kilograma heroina, koji su pronađeni 5. oktobra u sefu DB-a Komercijalne banke.

Ubistva, pljačke, šverc, u kojima su učestvovali pripadnici službi bezbednosti od početka 90-ih, svodi se na opravdanje da je u pitanju bio državni posao, da su samo radili po naređenju i da su jednostavno tako imali ovlašćenja i za pripreme i učešće u ubistvima. Za uzvrat bili su nagrađeni funkcijama, povlasticama i mogućnošću da se obogate.

Osim što je posle demokratskih promena načelnik Službe Radomir Marković završio u zatvoru, niko do danas ne postavlja pitanje odgovornosti ostalih pojedinaca iz tajnih službi, koji su poslušno izvršavali sva krivična dela, pravdajući se državnim poslom. Da bi se saznala bar delimična istina o svemu što se događalo, da bi bili otkriveni svi učesnici i saučesnici u zločinima, bilo je pre svega neophodno otvoriti sve dosijee posle promena 5. oktobra 2000.

Dokumentacija je međutim, po nalogu bivšeg šefa DB-a Radomira Markovića, uništena dan posle 5. oktobarskih promena. Dokazi o spaljivanju dokumentacije prikupljeni su još 2001. godine, ali do danas niko nije krivično odgovarao.

Istovremeno, nikada, osim kratkoročne uredbe, nije donet zakon po kojem je moguće otvoriti sva dosijea. Iz Službe je u prelaznom periodu izneta knjiga saradničke mreže, prepravljena, pa vraćena, a do danas nije utvrđeno ni kod koga se nalazi disk sa dosijeima lidera DOS-a, koji je iznet iz Službe 2000.

Iako su čak i predstavnici vlasti često naglašavali da bi se otvaranjem dosijea, otkrivanjem doušnika i svih zloupotreba promenila istorija zemlje, ostalo je nejasno zašto su i do danas ostali zaštićeni oni koji su uništili tragove o zločinima.

Zoran Stijović, dugogodišnji operativac RDB:

Nakon 5. oktobra, Služba bezbednosti je, državne bezbednosti je – ovo govorim iz saznanja koje sam dobio kroz razgovor, kroz istragu koju sam vodio sa Radomirom Markovićem u zatvoru… Služba je prvo počela da se simulira normalan rad i da pokušava da se prilagodi promenama koje su se desile, tako da su oni se oslonili na tadašnje državno rukovodstvo u Jugoslaviji, znači, na predsednika Koštunicu, bivšeg predsednika Koštunicu, i Radomir Marković je krenuo u tom pravcu.

Vojislav Koštunica, posle izbora 24. septembra 2000. godine, postao je predsednik Jugoslavije i vrhovni komandant Vojske, a samim tim imao je vojnu službu pod svojom kontrolom. Jedini je koji je u tom trenutku od celog DOS-a imao vlast. Na republičkom nivou raspisani su izbori tek za kraj decembra. Raspuštena je Miloševićeva vlada, ali i formirana prelazna, koja je značila da svako ministarstvo ima po tri ministra. Jedan je morao da bude iz SPS-a. Odluke o smenama tako je bilo nemoguće donositi, jer je predstavnik SPS-a uvek bio protiv, a pravilo je bilo da odluke moraju da se donose jednoglasno. Koštunica je tako bio jedini koji je mogao da smeni i tadašnjeg načelnika DB-a Radomira Markovića, ali i načelnika Generalštaba Nebojšu Pavkovića. Odbio je takav zahtev DOS-a i javnosti, uz obrazloženje da nije nadležan. To je međutim bila idealna prilika kako za DB da uništi tragove svojih zločina, ali i dokaze o malverzacijama Miloševićeve vlasti, tako i za Vojsku – da sačuva Miloševićeve kadrove.

Srđa Popović, advokat: 5. oktobar nije bio nikakva revolucija. Koštunica je imao ogromnu podršku, ja mislim da je ima 80 posto podršku, nezapamćenu podršku. Imao je podršku veću nego Milošević što je ikad imao, a njegova je teza bila da se ništa naročito nije dogodilo, da su to bili normalni izbori, u kome je jedan kandidat izgubio, a drugi kandidat dobio, da neće biti nikakvog revanšizma, ako se sećate, da treba sačuvati kontinuitet sa tom kriminalnom državom i time je uspeo da blokira mnoge nužne korake, a jedan od njih je i prečišćavanje tih službi.

Bogoljub Milosavljević, profesor upravnog prava: Izgleda da je tada postignut dogovor, po svemu sudeći, između Radomira Markovića i Vojislava Koštunice, barem tako stoji u ostavci koju je Marković podneo, da on ostane na čelu resora Državne bezbednosti u Srbiji do tih promena i tako je zapravo i omogućeno bilo Službi bezbednosti da puna četiri meseca raščišćava svoju arhivu, da ukloni ono što je optužujuće za Službu bilo iz te arhive. Niko dakle od nas, osim samih ljudi koji su na tome radili, nije upoznat šta se zbilja tada događalo. To su za nas sada još uvek nepoznate stvari, iako je prošlo od tog doba dosta godina, iz prosto razloga što je sve još uvek u posedu BIA.

Zoran Stijović vodio je posle 2001. godine unutar DB-a između ostalog i istragu o uništavanju dokumentacije. Još tada je prikupio sve dokaze protiv mnogih iz DB-a i predao nadležnima u Službi. Stijović je oteran iz Službe dva meseca pre ubistva premijera Srbije, dolaskom Legijinih ljudi na čelo službe, Milorada Bracanovića i Andrije Savića. Posle toga tužio je MUP i BIA zbog toga što su prikrili zločine. Bio je svedok u procesu protiv Slobodana Miloševića, ali i Ramuša Haradinaja. Danas je neraspoređen radnik MUP-a. Prvi put posle sedam godina pristao je javno da ispriča šta je sve od dokumentacije posle 5. oktobra uništeno i zašto je sve do danas zataškano.

Zoran Stijović, dugogodišnji operativac RDB: Uništena je kompletna papirna dokumentacija, uništena je mikrofilmovana dokumentacija i uništena je dokumentacija u elektronskom obliku, u softverima. Znači da priče koje su se čule u proteklom periodu, da je sačuvano to na mikrofilmovima i softverima, je netačna i to se vrlo lako može proveriti i kroz uvid u sadržaj te informacije.

Posle formiranja vlade Zorana Đinđića, novi načelnik DB-a postaje Goran Petrović, a njegov zamenik Zoran Mijatović, koji je u vreme Jovice Stanišića, od ’93, do ’98. godine, bio na važnoj funkciji – načelnik Beogradskog centra DB-a. Istraga o uništavanju dokumentacije počela je upravo po nalogu Mijatovića. Zoran Stijović je u istrazi još 2001. godine utvrdio da je, kako se navodi u dokumentu, uništavanje dokumentacije naredio tadašnji načelnik Radomir Marković, a da su je sproveli visoki funkcioneri Nikola Ćurčić, Miloš Teodorović, Mikloš Đurović i Branko Crni, kao i većina načelnika centara RDB-a u važnijim gradovima u Srbiji. Zanimljivo je da je i pored toga Miloš Teodorović, koji se nalazio na spisku onih koji su uništavali dokumentaciju, postao savetnik novog načelnika DB-a. Dokazi nikad nisu izašli van DB-a i MUP-a.

Miloš Vasić, novinar nedeljnika Vreme: Postoje neke neizbežne stvari. Miloš Teodorović je bio čovek koji je imao u glavi, mislim, kompletnu sliku o tome gde je koji papirić u celoj arhivi u Službi. Njega ne možete da (…) inače ste slepi potpuno. Mislim da je trebalo njega sačuvati dok se ovi ostali ne snađu, ako su se ikada snašli.

B92: Da li je sve to završilo u nečijim fijokama ili se neki krivični postupak pokrenuo?

Zoran Mijatović, načelnik beogradskog centra RDB 1993-1998, zamenik načelnika RDB 2001: Evo, vidite ovako, koliko ja znam, mi smo uradili prvi deo posla i, koliko se ja sećam, znači, koliko se ja sećam, kompletna ta dokumentacija je bila kod Stijovića, kompletna. Znači, nije bila ni kod Gorana Petrovića ni kod Zorana…

B92: Pa, dostavio je Vama.

Zoran Mijatović: Pa, ne može da dostavi meni, šta će meni?

B92: Mislim, kako… Svom nadređenom načelniku je dostavio, ali je…

Zoran Mijatović: Bio je ovlašćen da to radi.

B92: Jeste i kad je on to završio, on je sve to dostavio Vama.

Zoran Mijatović: Ne, ne, ne, pa, šta ja da radim?

B92: Dobro, je l’ Vi niste znali više gde je ta…

Zoran Mijatović: Šta je najvažnije? Znači, mi nismo taj deo, kad je u pitanju uništavanje dokumentacije, mogli da završimo do kraja. Mi smo uzimali pojedinačno izjave, krenulo se to u centrima. Goran i ja smo u novembru mesecu otišli i, ja ne znam, znači, to nije spaljeno, to postoji.

B92: Koliko bi bilo krivičnih prijava?

Zoran Mijatović: To sve zavisi od toga šta bi Tužilaštvo reklo. Lako je govoriti „jeste li gonili?“ Tek kad predate krivičnu prijavu i papire, vi ste na mukama, onda dolazi istražni sudija…

B92: Dobro, ali znači, koliko se Vi sećate, Vi tada niste…

Zoran Mijatović: Nismo podneli krivičnu prijavu, ako mislite na to.

B92: Ništa niste podneli, da?

Zoran Mijatović: Nismo stigli.

B92: I to je ostalo za kasnije?

Zoran Mijatović: Nismo stigli, to je bio jedan veliki posao, koji je tražio da mi njega obavimo sa kapacitetima Službe, a kapaciteti Službe su bili okrenuti ovim stvarima o kojima smo mi pričali, a to su, pre svega, ubistva, to je najteža hipoteka, ali je činjenica da je spaljivano. To jeste činjenica i da je bilo krivičnih dela, u tom smislu jeste.

Javnost je o uništavanju dokumentacije saznala prvi put u novembru 2004. godine, kada je dokaz o tome objavljen u emisiji „Insajder“. Posle toga ministri i predstavnici Vlade tvrdili su da su prvi put to videli u emisiji i da ih niko o tome nije obaveštavao. Međutim, od 2004. godine poznat je podatak da je dokumentacija uništena, ali do danas nije pokrenut nijedan krivični postupak tim povodom.

Zoran Stijović, dugogodišnji operativac RDB: Štite strukturu Službe bezbednosti, štite svoje drugare, kolege, ljude s kojima su radili i ostalo, i ne shvatajući da u suštini, da prikrivaju i mnoge zločine koji su se desili i da je vrlo mala razlika između svedoka i saučesnika. Znači, sa mesta svedoka vrlo lako se može preći na klupu saučesnika u prikrivanju dokaza ili pomaganja izvršiocu posle krivičnog dela. A sklanjanje dokaza o nekom zločinu ili nečemu nezakonitom što je rađeno je krivično delo i to je i poziv moj svima tima koji znaju o tome šta se dešavalo da otvore priču o tome i da kažu o čemu se radi.

U to vreme, 2001, kada je internom istragom u Službi utvrđeno da je dokumentacija uništena, nevladin sektor, ne znajući za takav podatak, zahteva od DOS-a da ispuni obećanje i da otvori dosijea.

Biljana Kovačević-Vučo, Komitet pravnika za ljudska prava: Mi smo smatrali da je rasformiranje tih službi bezbednosti, onakve kakve su postojale u Miloševićevo vreme, mora da započne sa otvaranjem tajnih dosijea, ali da to nije kraj, da bi to trebalo da predstavlja neki početak, pokazivanje dobre volje države da otvori dosijee kako bi se krenulo sa tom demontažom službi iz Miloševićevog perioda i na kraju sa prvim tim je krenuo i DOS i to pre 2000. godine, kada su obećali da će tajni dosijei da budu odmah posle 5. oktobra otvoreni.

I pored dokaza da je dokumentacija DB-a uništena već 6. oktobra 2000. godine, Vlada Srbije nekoliko meseci kasnije donosi uredbu da se otvore određeni dosijei. Potpredsednik Đinđićeve Vlade kaže da Vlada nikada nije obaveštena o tome da postoje dokazi o uništavanju dokumentacije. Saznalo se da je te dokaze imao i Dušan Mihajlović, koji je kao ministar policije imao obavezu da o tome obavesti Vladu Srbije.

Žarko Korać, potpredsednik Vlade Srbije 2001-2004: Nikada u životu nisam video takav dokument niti mi je ikada predočen. Prema tome, to ministar unutrašnjih poslova, Dušan Mihajlović je to…

B92: Njemu je to uručeno, mene zanima da li je on kao ministar policije tada…

Žarko Korać: Ne, pod punom odgovornošću tvrdim da nikada na kolegijumu Vlade… Da li je on to pokazao premijeru, to je sad njegova reč, premijera više na žalost nema da odgovori da li… Ali niko od nas, potpredsednika Vlade, i kolegijum Vlade, taj politički deo Vlade, ja nikad taj dokument nisam video. E sada, ja sam se iznenadio da je uopšte vođena takva istraga.

B92: Šta je otvoreno uredbom Vlade Srbije?

Zoran Stijović, dugogodišnji operativac RDB: Ništa.

B92: Kako ništa? Ljudi su išli gledaju svoje dosijee.

Zoran Stijović: Pa, pitajte ljude koji su gledali šta su videli i koliko to ima veze sa stvarnošću. To je jedna stvar koja… To je jedna uredba kojom je u stvari izmanipulisano tadašnje rukovodstvo države, izmanipulisano i u široj javnosti je pokušano da se predstavi kao otvaranje arhiva Službe bezbednosti, što nema nikakve veze.

Predstavnici nevladinog sektora zbog takve uredbe, koja zapravo ne otvara sve dosijee, pokreće inicijativu pred Ustavnim sudom za ocenu ustavnosti uredbe, čime praktično zahtevaju donošenje zakona. Ustavni sud na čelu sa Slobodanom Vučetićem međutim uredbu proglašava neustavnom tek 2003. godine, ali zakon, iako ga je napisao i predložio nevladin sektor, nikada nije donet.

Bogoljub Milosavljević, profesor upravnog prava: Naišli smo na velike otpore od početka iz samih službi, ali moram reći, na izostanak podrške od ključnih političkih partija u DOS-u u tadašnjem trenutku, 2001, 2002. godine. Njihov osnovni je cilj je da se dosijea ne otvore. Ona pokazuju jasno ko je odgovoran za neke događaje loše iz prošlosti, ona neposredno optužuju neke ljude iz službi i neke njihove saradnike koji nisu u službi, ali su recimo u redovima npr. poslanika, pravosuđa ili nekih drugih društvenih institucija.

Biljana Kovačević-Vučo: Ono što je nas zanimalo u vezi otvaranja dosijea, učešća Službe u ubistvima, učešće Službe u ratnim zločinima, učešće Službe u Miloševićevoj politici, uloga Jovice Stanišića, svih tih aktivnih nosioca, moćnih ljudi, podrška u određenim momentima politici i na koji način, to je sve bilo jako važno i naravno preko tih dosijea političkih, koji su uništeni ili izneti od strane Radeta Markovića, bi se neke stvari detektovale. Ne sve, ali veliki deo stvari bi ipak omogućio da se vidi protivzakonito delovanje te službe.

Zoran Mijatović, načelnik beogradskog centra RDB 1993-1998, zamenik načelnika RDB 2001: Da li je neko tražio da se otvore dosijei vojske Jugoslavije koje su vodili njihovi bezbednjaci? Vojska Jugoslavije je isto tako kao i mi, po istom kriterijumu, vodila obrade i za unutrašnjeg neprijatelja i za ljude, kada je u pitanju suprotstavljanje obaveštajnim službama. I to je vodila obrade za oficire i podoficire i građanska lica u Vojsci Jugoslavije. Isto tako je formirala dosijea, imala mnogo bogatiji fond dosijea. To su fantastični dosijei. Molim Vas, kada bi svojevremeno neko dete nekog našeg, uslovno rečeno, da se ljudi ne uvrede, ja ih tako ne gledam, neprijatelja, deca išla u vojsku, iza njih bi išao i podatak da je to dete tog i tog, koji se obrađuje po toj i toj liniji, pa je vojska preuzimala i da ga prati i da šalje izveštaje i sve ostalo… Molim Vas, to je istina.

Aleksandar Vasiljević, načelnik Vojne službe bezbednosti 1991-1992, zamenik načelnika 1999-2001: Očekivati sada da u vojnoj službi postoje neki grdni dosijei, ja mislim da su to zablude.

B92: Ali ljudi iz DB-a kažu da je vojna služba radila isto što i oni, potpuno identično.

Aleksandar Vasiljević: Otkud oni znaju? Ja ne znam šta je radila vojna služba, otkud oni znaju šta smo mi radili? Ja lično sam za to da se ti dosijei otvore na način kako je to bilo otvarano u Resoru državne bezbednosti.

B92: Pa, nije bilo ništa?

Aleksandar Vasiljević: Znači, ne može da ima nešto što ne postoji.

Svetko Kovač, načelnik Vojn- bezbednosne agencije: Mislim da se trebaju otvoriti dosijea i civilnih i vojnih službi bezbednosti. Ne mislim da će građani Srbije bolje živeti ako službe otvore svoja dosijea, ali mislim da je to mnogo značajnije za službe zato što se često neosnovano optužuju za zloupotrebe u korišćenju tih dosijea, a mislim da je to dobar način skidanja hipoteke prošlosti.

Žarko Korać, potpredsednik Vlade Srbije 2001-2004: Nijedna skoro zemlja nije otvorila svoje dosijee. Otvorila je istočna Nemačka, koja se smatrala okupiranom od strane Rusa. Slovaci su otkrili da im je bivši predsednik i šef Evangelističke crkve, vođa… Da su bili saradnici državne bezbednosti. Slovaci su velike šokove doživeli. Mislim da bi u našoj sredini mnogi ljudi doživeli teške šokove kad bi videli ko su sve bili saradnici. Imate na vlasti ljude koji su saradnici nekih službi za koje je to nedvosmisleno utvrđeno. Recimo, u našoj zemlji se to ne pojavljuje kao neki problem. Ja mislim da u normalnim demokratskim zemljama ti ljudi ne bi mogli da budu na mestima na kojima se nalaze.

B92: A na koje ljude mislite?

Žarko Korać: Ljudi, recimo, koji su bili do skora na vlasti itd. imaju vrlo jasne… Podaci o njima postoje. Znači, otvaranje… Da, ne mogu više od toga. Ne znam, Brankice, mora da shvatite, kad postanete član nečega, onda potpišete jednu obavezu i ta obaveza nije protiv moje savesti, ali ja ne mogu javno da kažem: „Taj čovek radi ono što najviše interesuje Vaše gledaoce“ jer takvo društvo bi bilo strašno. Prvo, to bi bila moja reč protiv njegove jer taj čovek bi rekao „to je laž“. Onda bih ja završio na sudu, ja bih sigurno bio osuđen jer, da bih ja to dokazao, moralo bi da se otvori njegov dosije, a njegov dosije se neće otvoriti jer vam Vlada to neće dati, zato što u tom dosijeu ima svega i svačega.

Posle promene vlasti, formiranja Đinđićeve vlade, utvrđeno je ne samo da je uništena dokumentacija DB-a, nego da je tada još uvek načelnik DB-a Radomir Marković u prelaznoj vladi disk sa dosijeima lidera opozicije izneo iz Službe. Tada je protiv Radomira Markovića, Nikole Ćurčića, Branka Crnog i Milana Radonjića podnet krivična prijava zbog odavanja službene tajne.

Zoran Mijatović, načelnik beogradskog centra RDB 1993-1998, zamenik načelnika RDB 2001: Na tim disketama su se u stvari nalazili podaci za lidere opozicije. Sad se ponovo vraćamo na početak našeg razgovora: s jedne strane uništiš dokumentaciju, a sa druge strane snimiš i to je, koliko se ja sećam, na toj disketi bilo oko 8.000 stranica. Bogami, pozamašno. Mi te diskete nismo našli, oni su rekli da to nisu izneli i da ne znaju gde je to. Mi smo podneli krivičnu prijavu za to odavanje državne tajne.

Žarko Korać, potpredsednik Vlade Srbije 2001-2004: Znači, zabavljali su se u Koštuničinom kabinetu čitajući naše dosijee. To je sigurno. Što se tiče tog narezanog diska, to je vrlo interesantno, to je otišlo i to je negde, negde. Tri diska su valjda narezana, među kojima i moj… Vrlo je čudan izbor. Znam da je tu i… Tu je i Koštunica, tu je i Đinđić, tu je i, mislim… Mislim, samo moram da se setim, mislim da je ovaj Sindikat Nezavisnost, ovaj Bane Čanak, mislim da je i Dragan Milovanović, koji je vodio sindikat onaj drugi… Neki čudan izbor ljudi koji su oni doneli. Eto, to je primer neprofesionalnosti te službe, ali vrlo interesantno pitanje kome su to odneli i zašto su to odneli.

Zoran Mijatović, načelnik beogradskog centra RDB 1993-1998, zamenik načelnika RDB 2001: Tamo piše sve…

B92: Ako je tačno da je to odneto npr. u kabinet kod Koštunice tada…

Zoran Mijatović: Ne znamo to. Vidite ovako…

B92: Dobro, neka bude kod Pere Mikića je odneto i to sad ima neko…

Zoran Mijatović: Vidite, može da bude, ako je to dato nekome, može da se zloupotrebi. Može. Ali ako se zloupotrebi, zna se i ko je odgovoran, onaj ko je sad oslobođen.

Optužnica za iznošenje diska sa dosijeima bila je za ovih sedam godina jedina optužnica koja se bavila zloupotrebama u Službi državne bezbednosti. Ceo postupak je međutim bio proglašen službenom tajnom i zatvoren za javnost. Optuženi Radomir Marković, Branko Crni i Milan Radonjić nedavno su presudom Okružnog suda oslobođeni. Oni su prvo bili osuđeni, pa je onda Vrhovni sud vratio predmet na ponovno suđenje, posle čega je Okružni sud doneo oslobađajuću presudu. Ta vest nije prošla zapaženo u medijima. Postupkom je bio obuhvaćen i Nikola Ćurčić, ali je postupak obustavljen kada je preminuo u novembru 2006. godine. Pošto je njegov predmet posle smrti bio arhiviran, ekipa emisije „Insajder“ tražila je od republičkog tužioca Slobodana Radovanovića uvid u predmet, ali takav zahtev nije odobren i pored toga što je to u interesu javnosti.

Zahtev Insajdera: „Smatramo da nakon obustave postupka protiv Ćurčića ne postoji opasnost da uvidom u predmet ugrozimo postupak. Takođe se nadamo da ćete nam izaći u susret, pošto građani Srbije imaju pravo da znaju o kakvim optužbama se radilo, a s obzirom da se radi o ozbiljnim prekršajima, zbog kojih su posledice mogle da trpe mnogi. Smatramo da je za građane bitno da znaju koliko su institucije države uradile ne bi li se zloupotrebe otkrile, a krivci kaznili.“

Ovaj zahtev je odbijen jer, kako nam je objašnjeno u republičkom tužilaštvu, predmet je još uvek vrlo živ. Činjenica je međutim da to praktično znači da je predmet, i posle presude u kojoj postoje podaci o zloupotrebama unutar Službe, ostao državna tajna. Stijović kaže da je začuđujuće kako se, i pored svih dokaza o iznošenju dosijea, radnici DB-a oslobođeni optužbe. On međutim naglašava da se u tom procesu kao svedok pojavio Miloš Teodorović, sada penzionisani radnik BIA, i stao u odbranu optuženih.

Zoran Stijović, dugogodišnji operativac RDB: Svedočio je čovek koji je organizovao uništavanje dokumentacije, svedočio na tom suđenju da uništavanje dokumentacije nije bilo. Sud je poverovao očito njemu, a ova informacija i ovo što sam ja radio, što su radili mnogi ljudi o otkrivanju zloupotreba i kriminalu, stoje u nečijim fijokama i niko se niti bavi time, a ljudi koji niti o tome razmišlja da to na sudu negde procesuira ili proveri i kaže da li je to istina ili nije istina.

Sudija Okružnog suda, koja je donela oslobađajuću presudu za radnike DB-a, Milena Rašić u kratkom obrazloženju rekla da je sud našao da nije dokazano izvršenje tog krivičnog dela. Prema njenim rečima, zakon izričito predviđa postojanje štetne posledice po državu ili mogućnost njenog nastupanja, što u konkretnom slučaju, kako je rekla, nije moglo da se dogodi. Ona je navela i da Služba državne bezbednosti jeste stavila oznaku državne tajne na konkretna dokumenta koja je sud pročitao i utvrdio da se radi o odlukama o obradi ličnosti, koje su 90-ih i te 2000. godine bile u opozicionim partijama i Otporu i odlukama iz oktobra 2000. godine o prestanku obrade tih ljudi.

Pošto su ove partije na izborima 24. septembra osvojile vlast, da su podaci sa diskova i bili učinjeni dostupnima, to ne bi moglo da ima posledice po politički aspekt države. Sudija Milena Rašić smatra da Tužilaštvo nije dokazalo u čemu bi se sastojale štetne posledice po Srbiju da su skenirani podaci učinjeni dostupnim. Tako, i pored toga što je dokazano da su dosijei izneti, nije dokazano kod koga se nalaze.

B92: Hipotetički, koliku moć bi danas imao neko ko ima te dosijee?

Bogoljub Milosavljević, profesor upravnog prava: Vrlo veliku. Vrlo veliku, pogotovo što se pretpostavlja da je taj poslednji, taj period od poslednjih nekoliko godina Miloševićeve vladavine, recimo, poslednje godine Jovice Stanišića i onih koji su došli posle njega, Radomir Marković, da je u tom periodu bilo dosta aktivnosti službi bezbednosti na političkoj sceni Srbije i pretpostavlja se da su i političke stranke, od kojih su neke danas, da kažemo, vrlo aktivne na sceni Srbije, pa i u parlamentu, da su bile na neki način involvirane, u vezi sa Službom bezbednosti, još prostije rečeno, da je Služba bezbednosti neke od tih stranaka pomagala.

Zoran Mijatović, koji je posle formiranja Đinđićeve vlade postao zamenik načelnika DB-a, prethodno je od ’93. do ’98. godine bio jedan od najbližih saradnika tadašnjeg načelnika Jovice Stanišića.

Miloš Vasić, novinar nedeljnika Vreme: Ali je činjenica bila da je procenjeno u tom jednom trenutku 2001. godine da je ta kombinacija Mijatović, stari lisac koji sve zna, što je strašno važno u takvim poslovima, i Goran Petrović, kao čovek neokaljane i potpuno čiste prošlosti, pri tom veoma sposoban, da su dobra kombinacija da vode Službu i to se pokazalo boga mi u prvih nekoliko meseci, praktično sve do kraja njihovog mandata, da su oni dobra kombinacija za tu stvar.

Sve do 2000. Služba se najviše bavila liderima opozicije. Kasnije su međutim ti isti ljudi o kojima je npr. Mijatović iz prethodnih obrada znao sve postali njemu i ljudima iz Službe vlast.

Zoran Mijatović, načelnik beogradskog centra RDB 1993-1998, zamenik načelnika RDB 2001: Oni su možda mislili da ja o njima sve znam. Ja sam o njima znao eto tako, deklarativno. Možda sam znao najviše o Vuku, zato što je kod njega bila i ta operativna tehnika. Možda je ili Batić ili Koštunica ili bilo ko od tih ljudi – ja sad ne mogu da se setim koji su to ljudi čija su imena iz predmeta bila na toj disketi, ne mogu da se setim tačno koji – možda su mislili: eto, taj Mijatović možda zna i šta smo jeli i šta smo doručkovali i da li ovo, da li ono. Ja nikad te ljude tako nisam gledao. Nisam gledao ni Vuka Draškovića tako. To je za mene bio čovek i igrom slučaja smo se našli on na jednoj, mi, Služba na drugoj strani, ali nikad nisam sebi dopuštao da na bilo koji način, i kad sam se vratio i kad sam bio u Službi, da na bilo koji način manipulišem sa tim dokumentom u javnosti.

Žarko Korać, potpredsednik Vlade Srbije 2001-2004: Jedanputa sam nekome od tih ljudi nešto rekao o sebi i onda je on meni rekao: jao, profesore, nemojte o tome. To je eto tako vreme bilo. Pričao sam kako mi je jedan konobar rekao, kad sam jednom sedeo sa Rasimom Ljajićem i nekom Šveđankom, kako je konobar se valjda uplašio posle 5. oktobra, kaže: „Pre nego što ste vi došli, iz Državne bezbednosti bili i stavili u slanik… Ima jedan slanik, oni donesu gde je mikrofon, pa onda oni stave to na sto, tako se to uvek radi i onda vas prisluškuju“. I sad njega valjda… Uplašio se on i onda on kaže: „Stavi ti slanik“, a ja se setih tog detalja… Nas troje smo poručili mineralne vode, Rasim, ja i ta Šveđanka, bio je neki neprijatan sastanak, Rasim me molio da prevodim tu nešto kao prijatelj i nije zbog nas troje, nego neke četvrte osobe… Neprijatan razgovor o nekome je bio, nismo mi ništa bili… I onda on stavi slanik, ja se sećam, bilo je u Mažestiku, ja pomislim: „Što stavlja slanik? Ovaj čovek lud“, popodne sedimo, a onda rekoh: „Valjda namešta sto sutra za doručak jer to se tako radi“. I onda on meni: „Ha, ha, profesore, znate, onda kad ste sedeli sa onim iz DOS-a, onaj što je musliman, ja kažem – Rasim, kaže, Rasim, pa bila jedna gospođa, kao… Da, da, da, e, ja se setio sastanka – kaže: „Pa, ja sam u taj slanik, Državna bezbednost me molila da stavim tu na sto, oni su… To se bežično snima, to se tako radi“. I onda to pričam onome: Pa, kakva ste vi služba?! Sa mnom ste se bavili. „Pa, jao, nemojte, profesore, morali smo.“

Neposredno pre formiranja vlade Zorana Đinđića tadašnji rukovodioci DB-a na čelu sa Radomirom Markovićem su, pored uništavanja dokumentacije, iznošenja diska sa dosijeima, izneli i prepravili knjigu saradničke mreže, koja je, kako se to kaže u Službi, „zenica oka Službe“, odnosno najvažnija stvar.

Zoran Stijović, dugogodišnji operativac RDB: Da bih vam objasnio slikovito šta to znači, to je, registar saradničke mreže je knjiga u kojoj se, koji kao neki nazovi delovodnik, u kojoj su se vodili registri lica koja su organizovano, sistematski, tajno radila za Službu državne bezbednosti. To je jedna knjiga koja se vodi od ’45. na ovamo i kada se ta knjiga popuni, nastavlja se druga knjiga na tom dokumentu i taj dokumenat se drži u sefu načelnika Centra. Znači, to je najpoverljiviji dokumenat ne samo u Službi državne bezbednosti Srbije, nego u svim dokumentima. Ljudi koji rade tajno za Službu bezbednosti. Znači, sklonjeni su, prepravljeni, napravljeni novi registri. To se desilo 3. novembra 2001. godine, videlo se da su ti registri prepravljani, video se jedan isti rukopis. Znači, isti čovek je to radio, isto… Znači, jedan grafolog bi to vrlo lako ustanovio i po mastilu i po svemu i, znači, otvorena je sumnja da se mnogi saradnički dosijei i mnoga lica, dokumenti o mnogim licima koja su radila za Službu, nalaze u nezakonitim rukama.

To znači da je posle 5. oktobra iz Službe sklonjen spisak onih koji su bili saradnici Službe, a među kojima su danas i novinari, analitičari, političari, eksperti, predstavnici sindikata, crkve i pravosuđa. Taj pravi registar se nalazi kod nekoga. Nije utvrđeno kod koga, čime taj neko danas može da manipuliše i ucenjuje. Onaj ko danas ima taj pravi saradnički spisak jednostavno na papiru ima sve: ko je šta radio, ko je šta bio, i tako, u zavisnosti od toga kod koga se nalazi saradnička mreža, npr. razni političari iz prošlosti i ljudi iz Službe ili npr. tajkuni, mogu da ucenjuju sve te saradnike i da jednostavno dobiju sve što zatraže, od političkih funkcija do raznih monopola. Stijović tvrdi da vrlo lako može da se utvrdi kod koga se to nalazi.

Zoran Stijović: To je samo volja da se jedno pitanje, koje je od velikog značaja, ponavljam, od velikog značaja za bezbednost, nacionalnu bezbednost ove države… Da ne bi dalje išao, šta mislite da se taj registar saradničke mreže nalazi u nekoj političkoj partiji? Ili da se taj registar saradničke mreže nalazi u nekoj stranoj obaveštajnoj službi?

Služba bezbednosti i vojna služba saradnike regrutuje na različite načine.

Zoran Mijatović, načelnik beogradskog centra RDB 1993-1998, zamenik načelnika RDB 2001: Ako kažem, a istina je da je Služba do ’90. godine bila ideološka služba, onda moramo priznati da je veliki broj saradnika bio i angažovan na toj ideološkoj, patriotskoj osnovi. Jedan deo saradnika se angažovao i na tzv. kompromitujućem materijalu, znači, to je materijal koji bi se u odnosu na neko lice mogao upotrebiti, a da to lice ima neke negativne posledice. Angažovati saradnika znači jedan komplikovan posao, osnovi su različiti. Znači, bilo je patriotizma i ucene, a bogami, bilo je i novca.

Vlada Nikolić, operativac RDB 1982-1999, savetnik načelnika RDB 2001: Ima mnogo ljudi koji su registrovani kao saradnici, a to i ne znaju. Znate, to je prosto… U praksi se to vrlo često događalo.

B92: Pa, kako?

Vlada Nikolić: Tako što sam ja operativni radnik u tajnoj službi, Vas poznajem kao svoju drugaricu iz nekog ranijeg života, viđamo se, pijemo kafu i družimo se, a ja Vas registrujem kao saradnika. Razumete? Vi nemate pojma da ste saradnik, a ja Vas u Službi vodim da ste moj saradnik.

B92: Da, ali kako to sme da se radi? Je l’ to dozvoljeno?

Vlada Nikolić: Dozvoljeno, to je… Kako bi… Jeste dozvoljeno u smislu…

B92: Pa, ne, ali zar nije… Zar taj saradnik ne mora Vama da daje neke informacije da bi bio saradnik?

Vlada Nikolić: Daje, Vi dajete informacije tako što sa mnom neformalno ćaskate, a ja onda to zloupotrebim, pa to pretočim u saradnički izveštaj.

Vojna služba ima saradnike i među civilima, iako bi delokrug njenog rada trebalo da bude samo Vojska. Civili su postajali saradnici vojne službe još u vreme JNA.

Aleksandar Vasiljević, načelnik Vojne službe bezbednosti 1991-1992, zamenik načelnika 1999-2001: Angažovani su vojnici saradnici i to prilično veliki broj, da ne kažem u četi, da je ovaj saradnik gde je skladište ratnih rezervi, da postoji saradnik itd. Kada su ti mladići završili odsluženje vojnog roka, a bili su angažovani za saradnju sa vojnom službom, oni koji su izrazili želju da bi nastavili kontakte sa vojnom službom, zadržavani su u evidenciji kao saradnici organa bezbednosti.

B92: Dobro, ali ti vojnici su npr. kasnije postali profesori, privrednici… Je l’ oni tada ostaju saradnici vojne službe?

Aleksandar Vasiljević: Apsolutno. Oni ostaju u najvećoj meri kao, uslovno da kažem, konzervirani saradnici, konzervirani za ono stanje vanrednih prilika ili ratno stanje. Ali smo imali dosta slučajeva gde su vojnici koji su bili saradnici u JNA ne zadržavaju na vojnoj evidenciji isključivo nego se, uz njegovu saglasnost, predaju na kontakt Službi državne bezbednosti Republike ili pokrajine u kojoj žive.

Pošto je dokumentacija uništena, predstavnici Službe na čijem je čelu Radomir Marković nalaze načina kako da novoj vlasti pokažu da su važni i da se bez njih ne može. Tako je već početkom novembra 2000. godine gotovo istovremeno u svim zatvorima u Srbiji izbila pobuna. Do danas niko nije utvrdio da li organizacija pobune pokrenuta iz tadašnjeg vrha DB-a. Radomir Marković, u društvu sa aktivistima organizacije za ljudska prava, tada je bila obilazio zatvore i imao ključnu ulogu u smirivanju osuđenika.

Zoran Stijović, dugogodišnji operativac RDB: Činjenica je da se vrlo lako prešlo i preko te pobune na jugu, znači, u Preševu, Bujanovcu i Medveđi, koja je izbila tokom novembra 2000. godine, da se lako prešlo preko zatvora, pobune u zatvorima, da se lako prešlo preko priče o uništavanju dokumentacije i mnogim pričama koje su se desile i da se sve nekako to, „pusti, idemo dalje, šta je bilo, bilo je, idem dalje“. Međutim, ne možete vi sa piromanima koji su palili požare da gasite te požare. Ne mogu piromani da vam budu vatrogasci.

Druga velika kriza posle pobune po zatvorima u vreme prelazne vlade bila je oružana pobuna na jugu Srbije, koja je takođe izbila u novembru 2000. godine. I tu je Radomir Marković odigrao ključnu ulogu, obilazeći front u društvu sa Legijom i predstavnicima DOS-a. Na taj način pokazali su da, osim Legije i Markovića, niko drugi ne može ni da smiri pobunu na jugu Srbije, ali isto tako je ostalo neispitano već osam godina kako je do pobune uopšte došlo i kakva je uloga DB-a u tome.

Zoran Stijović: Suština, vezana za taj novembar 2000. godine, kada je ubijeno nekoliko policajaca, a kasnije i masakrirano, je u tome da se ne zna ko je i kako doneo naredbu da se policija povuče sa tih graničnih punktova koje je imala prema Kosovu i Metohiji i da se nakon ubistva tih, ja mislim, četiri policajca i nakon tog njihovog masakriranja teroristi iz te tzv. oslobodilačke vojske Preševa, Buanovca i Medveđe spuste u Veliki Trnovac i tu naprave jezgro ponovo otpora vlastima u Srbiji. Znači, to je rovita situacija, to je odmah nakon promena, nakon 5. oktobra, neko je na radio stanici, putem motorole, doneo naredbu da se policija povuče. I policija se sa linije…

B92: A kako se ne zna ko je mogao da donese naredbu?

Zoran Stijović: Vrlo lako bi to moglo da se ustanovi. Ja moram da Vas podsetim da je takav slučaj bio i u Račku. Teroristi su sišli u Trnovac, napravili bazu, policija se povukla u autobuse i napustila to područje. To budi sumnju u dobre namere svega toga i da li je to baš urađeno, da li je to bio strah, neprofesionalizam ili je to bila nečija namera.

Stijović kaže da je Služba bezbednosti imala svoju ulogu u pobunama. On otkriva kako je ustanovio nameru Službe DB-a da tada budućem premijeru Zoranu Đinđiću nameste veoma kompromitujuću situaciju 31. decembra 2000. godine.

Zoran Stijović, dugogodišnji operativac RDB: Tog dana je tadašnji, pokojni, danas pokojni premijer Zoran Đinđić, tada kandidat za premijera, trebao da dođe u Bujanovac, da vidi, da razgovara sa tim lokalnim stanovništvom. Paralelno sa njegovim dolaskom, albanski ekstremisti su, u dogovoru sa strukturama, sa Srbima, na žalost, za neverovati, hteli da organizuju podizanje albanske zastave u Velikom Trnovcu. Istovremeno, kada se pokojni Đinđić pojavi u Bujanovcu da istaknu albansku zastavu na školi, kako bi ga prikazali kao oslobodioci Albanaca i kao nekog ko kohabitira sa albanskim ekstremistima i to je…

B92: Čekajte, je l’ to bilo u dogovoru sa predstavnicima Službe državne bezbednosti srpske ili sa…

Zoran Stijović: Predstavnici srpske Službe bezbednosti iz lokalnog detašmana našeg u Bujanovcu su obstruisali i prikrili saznanja o tom događaju. Ja sam otišao u Bujanovac, to raspravio tamo po uobičajenom sistemu informisanja, obavestio rukovodstvo službe i šire, znači, i te strukture, i pokojni premijer, tada kandidat za premijera, je bio upoznat sa čitavom idejom i planom.

Dvadeset dana kasnije Zoran Đinđić postao je premijer nove vlade Srbije. Prva odluka koju je donela Vlada bila je smena dotadašnjeg šefa DB-a Radomira Markovića. Nedugo zatim Marković je i uhapšen. U zatvoru se nalazi i danas. Novo rukovodstvo DB-a, Goran Petrović i zamenik Zoran Mijatović, počinju da istražuju zloupotrebe Službe u prethodnom režimu. Za ispitivanje Radomira Markovića u zatvoru bio je zadužen Zoran Stijović, koji je tada pomoćnik načelnika beogradskog centa DB-a. Stijović je tokom ispitivanja Markovića bio odgovoran direktno Mijatoviću, a za „Insajder“ otkriva koliko su bile značajne izjave Radomira Markovića, koje, iz nekog razloga, nikada do danas nisu iskorišćene za pokretanje mnogih krivičnih postupaka.

Zoran Stijović, dugogodišnji operativac RDB: U skladu sa propisima, ja sam sastavljao informaciju i dostavio nadležnom, višem starešini ili rukovodiocu. Radomir Marković… Ti razgovori su trajali nekoliko meseci i mislim da su, da je to što je Radomir Marković tada ispričao od velikog značaja za zemlju i mislim da bi isto, možda ne u toj meri kao uništavanje dokumentacije, ali u dobroj meri, objasnilo mnoga dešavanja na prostoru Srbije i šire u proteklom periodu.

Ispitivanje Radomira Markovića vođeno je od aprila do juna 2001. godine, u strogoj tajnosti, u posebnoj prostoriji CZ-a. Marković je otkrio i dosta informacija o Službi, naročito iz vremena kada je na čelu bio Jovica Stanišić. Objašnjavajući način na koji je Služba organizovala ubistva i sprečavala istrage, o Radovanu Stojčiću Badži, Željku Ražnatoviću Arkanu, Marku Miloševiću, o hladnjačama, masovnim grobnicama i etničkom čišćenju na Kosovu, o velikim proneverama u MUP-u putem lažnih platnih spiskova, objasnio je kako je Milošević tokom sankcija organizovao državni šverc i kako je podelio sektore, kome je dao da radi naftu, a kome cigarete, koji su funkcioneri MUP-a i DB-a u vreme hiperinflacije dobili milionske kredite od Komercijalne banke koji nikada nisu vraćeni, ko je i kako nosio džakove para na Kipar i kako je zbog toga ubijen Žika Petrović, direktor JAT-a. Objasnio je i poreklo 600 kilograma heroina, koji su pronađeni 5. oktobra u sefu DB-a Komercijalne banke.

Zoran Stijović: On je bio spreman da za mnogi deo tih događaja bude i svedok na sudu i to je tih 15 izjava. Znači, te dve izjave su samo izašle u javnost, trinaest ostalih nema.

B92: A šta ima u tim izjavama? O čemu je sve pričao?

Zoran Stijović: Pa, evo, pogledajte šta ima u ove dve koje su se pojavile, pa ćete videti, pa možete samo zamisliti šta ima onda u ovim ostalim.

Od tada do danas javnost je saznala samo za dve izjave Radomira Markovića: jedna o uklanjanju leševa Albanaca sa Kosova dospela je u Hag, a druga o Miloševićevim naredbama protiv tadašnje opozicije, pa sve do priče o dva miliona maraka koje je Uroš Šuvaković, preko Dragana Karića, poslao Marku Miloševiću u Moskvu, a objavio je u svojoj knjizi Dušan Mihajlović. U „Povleniskim maglama i vidicima“ bivši ministar policije tvrdi da je Marković bio kapitalan svedok-insajder. Kao čovek iznutra mogao je da nam detaljno objasni sve što smo naslućivali i skicirali kao neku kriminalnu piramidu, sastavljenu od politike i podzemlja. „Do mojih ušiju dolazili su izveštaji da Marković sarađuje dajući dragocene informacije, koje su bacale novo svetlo na Miloševićev period vladavine“, napisao je Dušan Mihajlović.

Zoran Mijatović, načelnik beogradskog centra RDB 1993-1998, zamenik načelnika RDB 2001: Ja sam sa njime u zatvoru obavio jedan razgovor, koji je trajao negde oko sedam sati, uz njegovu dozvolu snimio na magnetofon i to skinuo i onda podcrtao Stijoviću elemente budućeg informativnog razgovora koje on treba da radi sa njim. E, onda je Stijović krenuo, što je tačno, verovatno Vam je to rekao, napravio je, po mojoj proceni, ja ne mogu da se setim broja, možda petnaest izjava po ZKP-u. Ali nemojte sad da mislite, kad neko uzme izjavu po ZKP-u od nekoga, pa to vredi. Po pravilima, sve to što je on pisao, moralo je da ide u analitički tim, koji je bio formiran za vođenje tih akcija. To tamo mora da bude. Teško ja mogu Vama da kažem, koji sam otišao posle devet meseci od toga, gde se koji papir nalazi. Znači, u jednoj od te tri akcije se moraju nalaziti ti papiri. Stijović mora da zna, nije ih odneo kući, ja mu to verujem.

B92: Stijović je dao Vama i Goranu Petroviću.

Zoran Mijatović: Pa, da upoznamo i to što Stijović uradi i to pustite u analitički tim.

B92: Znači, izgubilo se negde u analitičkom timu?

Zoran Mijatović: Pa, ne može da se izgubi. Ja tvrdim da se nije izgubilo.

B92: Pa, da, ali kako onda nije iskorišćeno za neki postupak?

Zoran Mijatović: Ako Vi mene sad, kada bi mene ovaj načelnik sada, čovek koji vodi BIA rekao: „Mijatoviću, dođi da nađemo“, ja bih našao gde je. Pa, ne može da nema.

B92: A je l’ to važno, tih petnaest izjava, da li su važne?

Zoran Mijatović: Pa, ne mogu ja da presudim koliko je svaka vredela.

B92: Dobro, a je l’ ste čitali?

Zoran Mijatović: Vredela je ova za Hag zato što je ona govorila o asanaciji terena.

B92: Ali sve su takve.

Zoran Mijatović: Nisu sve takve. Nisu sve takve.

B92: Znači, čovek koji je razgovarao sa njim kaže…

Zoran Mijatović: On je razgovarao s njim i Stijović je mnogo dobar čovek, jedan vredan čovek, ali preuzeo je na sebe da premerava vrednost onoga što je radio. Nije bio jedini čovek koji je to radio. Evo, čak se ja ne usuđujem.

B92: Da li Vi mislite da treba izvući negde iz analitike te izjave i uraditi nešto po tom pitanju ili to više nije važno?

Zoran Mijatović: Po tom pitanju nema šta da se radi. Rade Marković je presuđen za ono što se dogodilo.

B92: Ali je otkrio mnoge stvari.

Zoran Mijatović: Ništa nije Rade Marković tamo posebno otkrio, to su neke… Ja ne znam šta je Stijović rekao. Kažem, ja opet njega uvažavam.

B92: Sve je to i snimljeno?

Zoran Stijović: Sve je snimano.

B92: A kod koga se to nalazi? To ste Vi dostavili – kome?

Zoran Stijović: Službi bezbednosti, državne bezbednosti. To znači u hijerarhiji, znači, iznad mene u Službi… Ja sam bio pomoćnik načelnika DB-a Beograda, Centra državne bezbednosti Beograd, u tom periodu i za mene po hijerarhiji je bio u operativnom smislu zamenik načelnika Centra, načelnik Centra i gore zamenik načelnika Službe i načelnik Službe. Znači, ta struktura treba da odgovori gde se nalaze ti materijali i dokumenta i sve ostalo.

B92: Je l’ to bilo dovoljno za pokretanje raznih istraga?

Zoran Stijović: Apsolutno. Apsolutno.

Kada su Petrović, Mijatović i Mihajlović početkom juna 2001. godine izveli iz zatvora Radomira Markovića na tajnu večeru, on je posle toga prestao da priča. Markovićeva odbrana je tokom suđenja za Ibarsku magistralu i ubistvo Stambolića tvrdila da je tada Markoviću učinjena nečasna ponuda da za sve nateže zločine lažno okrivi Miloševića i još dvoje, troje ljudi, a da se ostali sačuvaju. Mihajlović, Petrović i Mijatović svedočili su da su tokom večere nije ni pričalo ništa važno.

Zoran Mijatović, načelnik beogradskog centra RDB 1993-1998, zamenik načelnika RDB 2001: Sad ću da Vam objasnim. Znači, ja sam uzeo nalog, došao sam po Radeta, izveo ga iz zatvora, stavio u moj džip, gde su bili vozač i dva pratioca i niko živi. Znači, ja sam čoveka doterao bez ikakvog problema gore na Institut bezbednosti. Rade i ja smo ćakulali, nije to bila večera… Taman posla, pa mi ga nismo zvali na večeru, nego na razgovor. Razgovor je trajao ne znam koliko, nije ni bitno više.

B92: A što nije razgovor obavljen u zatvoru?

Zoran Mijatović: Pa, ministar neće da ide u zatvor. Ja sam išao u zatvor da obavljam razgovor ceo život, ali smo uradili po zakonskoj proceduri. Istina, možda sam ga malo kasnije vratio, ponudili smo Radetu večeru, kada smo, ministar je otišao, „Hoćeš na večeru?“ Kaže: „Gde da večeram?“ Nije čoveku bilo do večere.

B92: Pa, je l’ rekao bar nešto?

Zoran Mijatović: Nisam se bavio večerom nego centralinim pitanjem šta je pričano, a ne šta se jelo.

B92: Pa, je l’ rekao nešto važno?

Zoran Mijatović: Ma, nije ništa. Pa, šta da kaže važno?

Svih petnaest Markovićevih potpisanih izjava, plus tri službene beleške, sačinjene na osnovu njegovih neformalnih ispovesti, sve potkrepljeno tonskim zapisima, uredno je predato tadašnjem vrhu Službe. Nije poznato šta se dogodilo sa tim iskazima Markovića i zašto nikad do danas nisu pokrenuti krivični postupci.

Žarko Korać, potpredsednik Vlade Srbije 2001-2004: Očigledno je uložen vrlo veliki napor da se to sve to mnogo ne talasa zato što je… Niti je bilo spremnosti da se ta služba menja kompletno niti ste imali kime da ih menjate, a da stvar bude još gora, smenjeni su samo neki od tih ljudi koji su bili na vrhu te službe i ta služba je, po svom tom maniru da služi svakog gospodara, samo promenila, tako da kažem, počela da služi drugog gospodara.

Zoran Stijović, dugogodišnji operativac RDB: Čitava priča je pokušana na tom nivou da se zatvori i svi postupci su i tako vođeni i vode se i imaju mnogi interesa i mnogi su imali interesa u tim pričama i nakon 5. oktobra i danas da se te priče tako zatvore. Mislim da je ključ priče uništavanje dokumentacije, otvaranje dosijea, registra saradničke mreže, jer će to pokazati svu težinu tog problema, svu dubinu te septičke jame i to će omogućiti i zdrave osnove da se krene u pravljenje jedne ozbiljne, respektivne službe bezbednosti, koja treba ovoj državi Srbiji.

Zoran Đinđić je, zahvaljujući mehanizmu koji je u vreme Miloševića uspostavljen između političara, Službe i novinara do 2000. godine, bio proglašen za izdajnika i stranog plaćenika. Posle promena postao je zahvaljujući istom mehanizmu kriminalac. Od 2000. godine u Srbiji se masovno osnivaju tabloidi, koji u vreme Miloševića nisu postojali, osim onih koji su se bavili estradom. Logično je bilo da iza takvih novina stoje razni pripadnici civilnih i vojnih službi. Služba je, kao što ste čuli, imala u saradničkoj mreži i novinare koji su služili za kreiranje raznih afera. 2001. godine Vojislav Šešelj tvrdnju da je Đinđić kriminalac iznosi upravo preko novoosnovanih tabloida.

U optužbama koje iznosi Šešelj se tada poziva na „Laufera“, a to je bila Služba bezbednosti. Tako je i posle promena, uz pomoć Službe, političara i medija, u javnosti stvorena atmosfera da je glavni kriminalac u Srbiji bio Zoran Đinđić. Koliko je ta kampanja bila jaka najbolje pokazuje činjenica da i danas postoje oni koji veruju da je premijer Srbije ubijen zato što je bio kriminalac.

Izvor: B92

Lomača za državnu tajnu

piše Dejan Anastasijević

Kako je grupa visokih funkcionera Resora državne bezbednosti organizovala masovno uništavanje kompromitujuće dokumentacije i za to posle bila nagrađena

U subotu 7. oktobra 2000, dok je Srbija mamurala nakon obaranja Slobodana Miloševića, u zgradi Instituta bezbednosti na Banjici okupila se važna grupa ljudi. Sastanak je sazvao Nikola Ćurčić, zamenik načelnika RDB-a Radomira Markovića, a pozvani su bili načelnik Treće uprave (unutrašnji neprijatelji) Milan Đurović, načelnik Pete uprave (analitika) Miloš Teodorović, pomoćnik načelnika za kontraobaveštajni rad Branko Crni i načelnici centara DB-a iz cele Srbije: Novog Sada, Subotice, Niša, Zaječara, Valjeva, Užica i Kragujevca (načelnici iz Vranja i Leskovca došli su dan kasnije). Tema sastanka bila je zapovest Radomira Markovića, izdata prethodnog dana (depeša br. 3210) o tome da je „neophodno izvršiti selektivni uvid u dokumentaciju“ Miloševićeve tajne policije, a zatim „nepotrebno uništiti shodno pravilima“. Markovićeva depeša predstavljala je, u stvari, eufemizam za uništavanje dokaza o brojnim zloupotrebama i zločinima Službe tokom dve godine njegovog rukovođenja; sastanak je bio zakazan da bi se načelnicima to usmeno objasnilo. Radomir Marković, koji je još od septembarskih izbora intenzivno radio na pripremama za uništavanje dokumentacije nije se lično pojavio, ali je šefovima centara DB-a depešu pojasnio Branko Crni, tonom koji su učesnici sastanka kasnije opisali kao „preteći i nadmen“. Posle kratke rasprave većina prisutnih se složila da kompromitujuće materijale treba uništiti; Đurović je ponosno izjavio da je u Trećoj upravi, koja se formalno bavila (i još se bavi) „srpskim ekstremizmom“, a u stvari je špijunirala opoziciju, novinare, Otpor i ostale „unutrašnje neprijatelje“, deo dokumentacije već uništen i da bi isto to trebalo učiniti i u centrima. To je izazvalo opasku šefa smederevskog centra da je Đurović nekorektan jer „pre svega štiti sebe i vreme kada je on načelnik“.

PETNAEST KATEGORIJA ZA LOMAČU: Reč je zatim uzeo Miloš Teodorović, kao stručnjak za arhivistiku, i prisutnima naveo kategorije dokumenata koji moraju nestati. Prema dokumentu koji je prezentovan u emisiji „Insajder“ TV B92 u ponedeljak 15. novembra, a koji „Vreme“ objavljuje u celini, Teodorović je nabrojao petnaest kategorija dokumentacije: najpre dosijee lica koja su bila pod takozvanom operativnom obradom (nadzirani i prisluškivani) u prethodne dve godine, naročito iz DOS-a i Otpora, njihove kartone, delovodnike i mikrofilmove; beleške operativaca o istim licima, uključujući i pomoćne dosijee; mesečne izveštaje Službe dve godine unazad; dolazna akta za isti period; dokumentaciju o primeni OT-A (operativno-tehničkih) mera, što je žargonski izraz za prisluškivanje; saradničkE dosijeE i registre (podaci o doušnicima); planove rada, polazne i odlazne depeše, instruktorska dokumenta, izveštaje o materijalno-finansijskom aspektu rada službe. Kako ništa ne bi ostalo, Teodorović je zatražio da se „očiste“ hard-diskovi u kriptozaštiti i, na kraju, dokumentacijA o „saradnicima specijalnih namena“, što je eufemizam za kriminalce koje je Služba koristila za najprljavije poslove.

Sledeća tri dana, uprkos lepom vremenu, gorele su kotlarnice u podrumu Instituta za bezbednost, dok je dragocene papire gutao plamen. Jedan deo dokumentacije koji je kamionima doteran iz gradova u unutrašnjosti spaljen je na improvizovanim lomačama pored zgrade Instituta. Za to vreme, Rade Marković se skrasio uz Vojislava Koštunicu, a Milorad Ulemek Legija uz pokojnog Zorana Đinđića: bili su mirni, kontinuitet Službe bio je potpuno očuvan. Koštunica je čak predlagao da Branko Crni nasledi Radomira Markovića na čelu RDB-a (ostatk DOS-a je to odbio). Najvažnije od svega, dokazi o ubistvima, ucenama, nezakonitom prisluškivanju i ostalim prljavim radnjama, od kojih je dobar deo bio usmeren prema novim vlastima.

BULGAKOVljEVA TEOREMA: Ispostavilo se, međutim, da je Mihail Bulgakov bio u pravu kada je tvrdio da rukopisi ne gore. Nakon parlamentarnih izbora i uspostavljanja Đinđićeve vlade dolazi do smene u vrhu RDB-a: za načelnika je postavljen Goran Petrović, a za zamenika Zoran Mijatović. Đinđić je od ovog tandema tražio da rasvetle ubistva Slavka Ćuruvije, Ivana Stambolića i četvorice funkcionera Srpskog pokreta obnove, ali i da utvrde šta se dogodilo sa dokumentacijom. Već u februaru 2001. uhapšen je Rade Marković, a potom i Nikola Ćurčić, Branko Crni i bivši šef beogradskog centra Milan Radonjić. Oni su optuženi da su iz Službe izneli dva kompjuterska diska sa dosijeima najistaknutijih članova opozicije i zbog toga su u junu iste godine osuđeni – Marković, Radonjić i Crni na po godinu dana zatvora, a Ćurčić na godinu i četiri meseca. Tu presudu je kasnije oborio Vrhovni sud, a obnovljenom procesu, kako kažu izvori iz Palate pravde, kraj se ne vidi. Taj slučaj, doduše, predstavlja samo nusproizvod šire priče o uništavanju i manipulaciji dosijeima, a ta priča do suda nikada nije došla.

Zoran Mijatović je, odmah po stupanju na dužnost, zadužio saradnike da ispitaju slučajeve koje je Đinđić tražio da rasvetli: za istragu o uništavanju dokumentacije zadužio je operativca čiji su inicijali (Z.S.) navedeni na kraju dokumenta. Z.S. je posao shvatio krajnje ozbiljno i vrlo brzo došao do rezultata, u vidu Informacije objavljene uz ovaj tekst, i već u martu 2001. to dostavio Mijatoviću. Informacija ne samo da detaljno opisuje ko je, šta i kada uništio i po čijem nalogu, već sadrži i preporuke da se protiv aktera pokrenu krivični postupci zbog bar dva krivična dela sa teškim posledicama: zloupotreba službenog položaja (član 242 KZS-a) i za nesavestan rad u Službi (član 245).

I Goran Petrović i Zoran Mijatović potvrdili su za „Vreme“ da je dokument koji objavljujemo autentičan, i da su podaci navedeni u Informaciji tačni.

Odgovarajući na pitanje zašto Marković, Đurović, Teodorović, Crni i ostali nikada nisu izvedeni pred sud, Goran Petrović je rekao da su oni podneli krivične prijave na osnovu Informacije, ali da Tužilaštvo po njima nikada nije postupilo, i savetovao da se za detaljnije informacije obratimo Mijatoviću. Mijatović, pak, kaže da su preduzimane neke radnje iz pretkrivičnog postupka, ali nije mogao da se seti da li su krivične prijave podnete. „Mi smo zbog uništavanja dokumentacije, ali i drugih teških krivičnih dela kao što su trgovina oružjem, neovlašćeno prisluškivanje i drugog obuhvatili oko 180 ljudi. Trebalo je da pohapsimo tri četvrtine Službe“, tvrdi Mijatović, koji za sebe kaže da je „tokom dvadeset pet godina rada u Službi često bio na ivici zakona, ali nije ostavio krvavi trag“. Na pitanje kako to da su se od pomenutih 180 na sudu našla samo nekolicina, i to zbog relativno lakših zloupotreba, Mijatović kaže da za devet meseci, koliko su on i Petrović vodili Službu, više nije moglo biti učinjeno. „Trebalo bi nam četiri godine da sve obradimo, a onih devet meseci su bili najteži deo mog života“, kaže on.

BALAST„: Ono što najviše zbunjuje u ovom objašnjenju jeste to da ne samo što ljudi koji su uništavali dokumentaciju nisu gonjeni nego je većina časno penzionisana, a neki su, kao Đurović, i za vreme Mijatovića do danas lepo napredovali. Uzmimo Miloša Teodorovića, koji je prema Informaciji odradio lavovski deo posla na tehničkoj pripremi za uništavanje dokumentacije. Teodorović se pojavio kao svedok na procesu protiv Markovića, Radonjića, Ćurčića i Crnog zbog onih diskova, i pod zakletvom izjavio da nikakvog uništavanja dokumentacije nije bilo (a šta bi drugo rekao kad se onoliko istakao u tome). Zatim je, u decembru 2002, u svojstvu zvaničnog predstavnika BIA, uručio Arhivu Srbije oko 22.000 dokumenata iz arhive Službe koji se odnose na period Drugog svetskog rata. „Ova dokumentacija je vremenom postala balast i opterećenje za sve zaposlene u BIA“, rekao je Teodorović i ponovio da „suprotno pisanju nekih medija, uništavanja dokumentacije nije bilo“. Ironijom sudbine, direktorka Arhiva koja je od Teodorovića primila ovaj poklon je Branka Prpa, supruga Slavka Ćuruvije. Vrhunski je cinizam da čovek koji je uništio dokumenta među kojima su se verovatno nalazili i spisi o „saradnicima za specijalne namene“ koji su likvidirali Ćuruviju predaje „balast“ njegovoj udovici. Reč je, da podsetimo, o istom čoveku koji je nakon imenovanja Radeta Bulatovića za šefa BIA „iskopao“ muštiklu i naočare Draže Mihajlovića.

Mirne savesti, Teodorović se oglasio i u „Kuriru“ 26. aprila ove godine, gde je ponosno izjavio da „čistke u BIA nema, niti će je biti“, i da bi „temeljna rekonstrukcija Službe bila veoma opasna po državu“. Trenutno se ni protiv jednog od zaposlenih u BIA ne vodi istraga. Treba znati i da su 2001. godine, kada je BIA formirana, 394 operativca ostala van Službe. Agencija je preuzela samo neke radnike bivšeg RDB-a, neki su ostali u MUP-u, neki otišli u penziju, a neki su završili na sudu“, rekao je Teodorović. Evo još jedne cinične tvrdnje: među tih 394 otpuštenih nalazi se i onaj Z.S. (otpušten bez obrazloženja), koji je sastavio Informaciju koja tereti Teodorovića, uz mnoge druge koji su posle 5. oktobra naivno poverovali da će Služba biti reformisana i kao takvi se eksponirali. Najveći deo njih je otpušten krajem 2002. godine po nalogu Milorada Bracanovića, u predvečerje atentata na Đinđića. Miloš Teodorović, međutim, ne samo što je opstao u Službi nakon tri smene na vrhu, nego je nedavno nagrađen i unapređen. Trenutno je na funkciji specijalnog savetnika načelnika Radeta Bulatovića, i član je komisije za reformu saveznih službi bezbednosti koja je formirana prošle godine.

Zoran Mijatović nije dao uverljivo objašnjenje zašto kada je primio Informaciju nije učinio sve da, kad već nije stigao da povede krivični postupak, skloni Teodorovića i slične sa osetljivih pozicija u Službi. „Teodorović je bio važan svedok u mnogim komplikovanim slučajevima, pa nam je trebao unutra“, rekao je Mijatović. Istinu verovatno treba tražiti u strategiji Mijatovića i Petrovića da sačuvaju što više kadrova iz Miloševićevog vremena, a da krivicu za sve zloupotrebe svale na Radeta Markovića i nekolicinu saradnika. Zanimljivo je i da Mijatović, koji je nedavno objavio svoje memoare pod naslovom Opelo za državnu tajnu, nigde ne pominje masovno uništavanje dokumentacije oko 5. oktobra, kao da ni on ni Petrović, mada su poslednjih meseci često davali intervjue, o tome nisu govorili dok postojanje Informacije nije obelodanjeno u „Insajderu“.

ZATVARANjE KRUGA: Ni Milorad Bracanović kao zamenik načelnika Službe, ni načelnik Andrija Savić – koji su po želji „crvenih beretki“ zauzeli Petrovićevo i Mijatovićevo mesto u novembru 2001. – nisu iskoristili Informaciju kako bi pokrenuli postupke protiv počinilaca krivičnih dela opisanih u Informaciji. To se na kraju krajeva nije moglo ni očekivati, s obzirom na Savićevu julovsku prošlost i Bracanovićev angažman u „crvenim beretkama“, gde je bio oficir bezbednosti. Savić je, da podsetimo, penzionisan i radi u Institutu bezbednosti, dok Bracanović, kao što je obelodanio Vuk Drašković, i dalje radi u Službi, mada se ne zna šta, i prima platu od četrdesetak hiljada mesečno.

Ni sledeća garnitura na vrhu, Miša Milićević kao načelnik i Goran Živaljević kao zamenik, nije se potrudila da preduzme nešto povodom Informacije. Živaljević za „Vreme“ kaže da je znao za ovaj dokument, ali da je u vreme kada je Informacija sastavljena bio „sitan šraf“ u beogradskom centru a da je, kada je postao zamenik načelnika, zbog ubistva Đinđića i Sablje – „imao važnija posla“. Na kraju je došao Rade Bulatović (još nije imenovao zamenika), čiji se stav prema Teodoroviću najbolje pokazuje time što ga je nagradio postavljanjem za specijalnog savetnika.

Tako se krug zatvorio. Da bi se shvatilo od kolikog je značaja uništavanje dokumentacije bilo za sudbinu Službe, ali i Srbije, treba pogledati prateća dokumenta koja su priložena uz Informaciju, u kojima se navodi šta je tačno uništeno u pojedinim centrima DB-a. Uzmimo na primer Suboticu, gde je načelnik Centra Vladimir Žužić detaljno opisao šta mu je naloženo da uništi. Između ostalog, naređeno je uništavanje dosijea o zloupotrebama Milenka Smiljanića, bivšeg predsednika Opštinskog veća sindikata Subotice, koji danas u ime samostalnih sindikata žari i pali Srbijom; dosijei više članova Otpora; jedan „zbirni dosije o pokušajima organizovanog paravojnog delovanja pripadnika Srpske radikalne stranke“, te podaci o kriminalnim radnjama „pripadnika SRS-a i SPO-a. Zašto je Služba skupljala ove podatke, nije teško pogoditi, kao ni kako ih je koristila: ucena odmah pada na pamet. Iako je Žužić, ispoljivši priličnu hrabrost, uspeo da jedan deo dokumentacije spase od uništavanja, i samo saznanje o postojanju ovih dosijea moglo bi da ima teške političke posledice. I Milan Milaković, nekadašnji načelnik zrenjaninskog centra, oglušio se o naređenja pretpostavljenih i spasao gotovo celu dokumentaciju.

S druge strane, u Užicu su uništene na hiljade strana dosijea o saradnicima, uključujući registre, delovodnike i takozvane omote. Iz spisa se može saznati, na primer, i to da je samo u Vranju uništeno blizu osam hiljada stranica, u Kragujevcu čak dvadeset hiljada, te da je u istom gradu spaljeno osamnaest dosijea saradnika i trideset dosijea operativnih veza.

Svi bivši funkcioneri DB-a sa kojima smo razgovarali pokušavali su da umanje značaj priče o uništavanju ukazujući na okolnost da nije sve uništeno, ali i da je ogromna većina dokumenata ostala na mikrofilmovima. „To što su radili sve je bilo besmisleno“, rekao je Mijatović, ali je na pitanje zašto su se Marković, Teodorović i ekipa onda uopšte toliko trudili da dokumenta spale, odgovorio: „Otkud znam, pitajte njih.“ To nismo uspeli da uradimo, ali je razumno pretpostaviti da ovi ljudi ne bi bez dobrog razloga i lične koristi činili krivična dela i rizikovali robiju.

Istina je da je Služba (a ne samo pojedinci) velikom lomačom na Banjici uspela sebe da spasi od neophodnih reformi, a zatim da se konsoliduje i nastavi sa zloupotrebama. Za bilo koji dosije iz Miloševićevog vremena koji se sutra pojavi, biće moguće reći da postoji ili da je uništen – zavisno od potrebe Službe. Zatim, čitava akcija je poslužila akterima da pod maskom uništavanja jedan deo arhive privatizuje, kako bi je koristili za svoje potrebe, za ucene i manipulacije. I treće, ubuduće će biti teško dokazati autentičnost bilo kog dokumenta Službe iz vremena Radeta Markovića, naročito bez delovodnika i registra (koji nisu mikrofilmovani).

I tako su, zahvaljujući Markoviću i Đuroviću, ali i njihovim naslednicima na čelu Službe, ali i političarima, doušnici nastavili i nastavljaju da cinkare, ucenjivači da ucenjuju, a kriminalci za specijalne namene da za potrebe Službe ubijaju, švercuju i kradu. Jedini način da se ovo klupko raspetlja jeste da se imenuje specijalna državna komisija (nikako parlamentarni anketni odbor) sa velikim istražnim ovlašćenjima, koja bi temeljno preispitala rad Službe pre i posle 5. oktobra i predložila ne samo ozbiljne reforme već i krivično gonjenje onih koji su kršili zakon. Da je to urađeno odmah posle 5. oktobra, ili makar godinu dana kasnije, Đinđić bi možda bio živ, a Srbija na stabilnijim nogama. Čak i posle ubistva premijera, nije bilo ozbiljnih reformi i personalnih promena u toj firmi. Ovakva kakva jeste, Služba ne samo što ne štiti nacionalnu bezbednost već se pretvorila u parazita koji ubija svog domaćina, to jest državu Srbiju. Oni koji to ne shvataju moraju biti spremni na posledice.

CENTAR RESORA DRŽAVNE BEZBEDNOSTI – BEOGRAD

15. 03. 2001.

INFORMACIJA

- podaci se odnose na uništavanje dokumentacije u RDB –

Po nalogu zamenika načelnika RDB Zorana Mijatovića, izvršen je uvid u izjave i dokumentaciju Centara RDB, na temu uništavanja dokumentacije RDB u periodu od 5. oktobra 2000. godine.

Uvidom u navedenu dokumentaciju, zaključeno je da je već nakon održavanja saveznih i predsedničkih izbora, 24. septembra 2000. godine, otpočeto sa određenim pripremama za eventualnu evakuaciju dokumentacije RDB, pri čemu posebnu pažnju zaslužuje podatak o sastanku održanom u Nišu, 29. 09. 2000. godine, kome su, po za sada raspoloživim podacima, prisustvovali Miloš Teodorović, tadašnji načelnik V Uprave RDB, i Ljubomir Ristić, tadašnji načelnik CRDB Niš. Naime, uvidom u radni notes Miloša Teodorovića, ustanovljeno je da je, već tada, postojao dogovor o tome koju vrstu dokumentacije RDB treba pripremiti za uništenje.

Konkretno su naznačene sledeće vrste dokumenata: delimične provere iz 1998/99. godine; mesečni izveštaji (tekstualni i statistički) iz 1998/99. godine; operativno-instruktorski dosijei (duplikati); provere kroz opštu azbučnu kartoteku (OAK) iz 1998/99. godine; kartoni OAK (stari); obrasci EPL 1 za upis u OAK i PK; delimične provere za otpust iz državljanstva iz 1998/99. godine; predlozi i odluke za primenu OT mera; dosijei saradničke mreže (po operativnoj proceni); izveštaji o proveri; delovodnici od 1996. do 1999. godine; propratna akta; polazne i dolazne depeše iz 1998/99. godine; izveštaji o proveri za angažovanje za saradnjuizdvojene za posebno korišćenje i slično.

Dana 6. oktobra 2000. godine, tadašnji načelnik RDB Radomir Marković uputio je svim načelnicima Centara RDB, depešu broj 3210, u kojoj je, između ostalog, naložio da je „neophodno izvršiti selektivni uvid u dokumentaciju, a njeno čuvanje odnosno uništenje nepotrebne realizovati shodno pravilima„. Takođe je naglasio da se „čuvanje i odlaganje dokumentacije mora organizovati tako da se učini potpuno nedostupnom neovlašćenim licima u svim slučajevima„, što je predstavljalo svojevrsnu pripremu za akciju nezakonitog uništavanja dokumentacije, do koje je zatim došlo.

Nakon toga, 7. oktobra 2000. godine, održan je sastanak u objektu Instituta bezbednosti na Banjici. Sastanak je inicirao i njime predsedavao tadašnji zamenik načelnika RDB Nikola Ćurčić. Po njegovom nalogu, tadašnji načelnik V Uprave RDB Miloš Teodorović i načelnik III Uprave RDB Milan Đurović pozvali su na ovaj sastanak načelnike Centara RDB iz Srbije. Po ovom pozivu, pored Ćurčića, Teodorovića i Đurovića, sastanku su prisustvovali i: načelnik CRDB Zrenjanin Milutin Milaković, radnik CRDB Zrenjanin Milutin Morača, načelnik CRDB Niš Ljubomir Ristić, načelnik CRDB Zaječar Slobodan Aleksić, načelnik CRDB Novi Sad Aleksandar Gak, načelnik CRDB Subotica Vladimir Žužić, načelnik CRDB Valjevo Ljubodrag Gajić (koji je kasnije došao), načelnik CRDB Smederevo Slobodan Ranković, zamenik načelnika CRDB Smederevo Slobodan Lazić, načelnik CRDB Užice Jakov Sokić, (koji je kasnije došao), načelnik CRDB Kragujevac Radivoje Marković, pomoćnik načelnika CRDB Kragujevac Branislav Ilić, kao i ostali načelnici Centara, izuzev načelnika CRDB Leskovac i Vranje, sa kojima je dogovoreno da u Beograd dođu dan kasnije (8. oktobra).

Sastanku je, u jednom njegovom delu, kratko prisustvovao i Branko Crni, tadašnji pomoćnik NRDB po kontraobaveštajnim poslovima, koji je, prema izjavama prisutnih, pretećim tonom i uz prilično nadmen nastup, zastupao stav o potrebi uništavanja navedene dokumentacije.

Po prethodnom uputstvu, dobijenom od Teodorovića i Đurovića, načelnici Centra RDB poneli su u Beograd određenu dokumentaciju svojih Centara i to: osnovna dosijea prethodnih i operativnih obrada zavedenih u poslednjih godinu do godinu i po dana po III liniji rada (srpski ekstremizam i lica iz pokretaOtpor„), dosijea izdvojenih slučajeva, izveštaje o proveri, kartone iz opšte azbučne i priručnih kartoteka, planove rada, mesečne izveštaje o radu i delovodnike za 2000. i prethodne godine.

Povod za sastanak je bio dogovor o postupanju sa dokumentacijom Centara, pri čemu je Ćurčić postavio pitanje da li dokumentaciju treba uništavati ili ne. Po izjavama prisutnih, po ovom pitanju nije postignuta saglasnost, budući da su načelnici Centara zastupali različite stavove. Za uništavanje dokumentacije otvoreno su se zalagali Ljubomir Ristić (koji je izjavio da je deo dokumentacije CRDB Niš već uništen), Slobodan Aleksić (koji je ovaj svoj stav pravdao strahom od upada demonstranata u CRDB Zaječar) i Milan Đurović (koji je izjavio da je i u III Upravi već uništen deo dokumentacije, te da bi isto trebalo učiniti i u Centrima), dok su se tom mišljenju suprotstavili Milutin Milaković i Aleksandar Gak, a Slobodan Ranković, načelnik CRDB Smederevo, izneo je stav da bi, ukoliko dođe do uništavanja dokumentacije, ono trebalo da bude izvršeno na isti način u svim Centrima, konstatujući da je Đurovićev predlog nekorektan, jer on (Đurović) „štiti pre svega sebe i vreme kada je on načelnik„.

Budući da je prevladao stav da do uništavanja dokumentacije, ipak, treba da dođe, Teodorović je, po nalogu Ćurčića, taksativno nabrojao šta od dokumentacije treba uništiti, što su prisutni beležili u notese. Konkretno, Teodorović je nabrojao sledeće:

1. dosijea Prethodnih obrada i Operativnih obrada od 1998. godine, a koje se odnose na lica iz DOS-a i „Otpor“-a,

2. njihove kartone iz kartoteke,

3. delovodnike i mikrofilmove za ovaj period,

4. izveštaje o proverama,

5. pomoćne dosijee za ova lica, koje vode operativni radnici, rukopise operativnih radnika i operativne dnevnike,

6. mesečne izveštaje o radu za dve prethodne godine,

7. dolazna akta za dve prethodne godine,

8. planove rada operativnih radnika i organizacionih jedinica,

9. polazne i dolazne depeše,

10. operativno-instruktorska dokumenta,

11. saradnička dosijea i registre,

12. dokumetnaciju u vezi primene OT mera,

13. „očistiti“ hard disk u kriptozaštiti,

14. uništiti dokumenta vezana za materijalno-finansijsko poslovanje,

15. uništiti dokumentaciju vezanu za saradnike specijalnih namena, ukoliko ih Centar ima.

Po okončavanju navedenog sastanka, veći broj prisutnih načelnika Centara pristupio je uništavanju dokumentacije koja je doneta u Beograd u prostorijama Instituta bezbednosti.

Osim toga, tokom naredna dva meseca, po nalogu Miloša Teodorovića, koji je u pojedinim Centrima (Valjevo, na primer) održao instruktivne sastanke na temu uništavanja dokumentacije (već uništene i one koja tek treba da se uništi), većina Centara RDB sačinila je Popisnike materijala RDB koji se predlažu za uništavanje, po kojima je, nakon dobijanja Odluke načelnika RDB o uništavanju dokumentacije predložene Popisnikom, uništavanje i obavljeno. Tom prilikom su u navedene Popisnike uvršćeni i oni materijali koji su uništeni u Beogradu, 7. oktobra 2000. godine, bez sačinjavanja adekvatnih Popisnika, dobijanja odgovarajuće Odluke načelnika RDB i bez prisustva Komisije za uništavanje dokumentacije, što je sve propisano Instrukcijom o postupku uništavanja dokumentacije u Resoru državne bezbednosti.

Uvidom i analizom izjava koje se odnose na pomenuti sastanak i postupanje nakon njega, kao i analizom Popisnika materijala RDB koji se predlažu za uništavanje, iz kojih se može videti koji su materijali uništeni, dolazi se do zaključka da je, u periodu oktobar-decembar 2000. godine, došlo do:

- grubih zloupotreba i nezakonitog ponašanja, odnosno nepoštovanja „Pravilnika o izveštavanju, vođenju evidencije lica i dokumentaciji u Službi državne bezbednosti“ i „Instrukcije o postupku uništavanja dokumentacije u RDB“, od strane Nikole Ćurčića, Branka Crnog, Miloša Teodorovića, Milana Đurovića i pojedinih načelnika Centara RDB;

- sistematskog uništavanja dokumentacije RDB i brisanja svakog traga onoj vrsti dokumentacije koja je ukazivala na nezakonitosti i zloupotrebe u radu Resora državne bezbednosti, a u cilju zaštite tadašnjeg vrha RDB i njegovih nalogodavaca, s obzirom da je reč o dokumentaciji koja se odnosila na primenu sredstava i metoda, mera i radnji RDB prema političkim neistomišljenicima tadašnje vlasti;

- pokušaja naknadnog davanja legitimiteta navedenim nezakonitim radnjama, kroz izradu propisima utvrđenih dokumenata (Popisnika i Odluka o uništavanju dokumentacije).

Na osnovu svih do sada prikupljenih podataka, vezan oza uništavanje dokumentacije RDB, može se zaključiti da su se stekli potrebni uslovi za pokretanje krivičnog postupka prema organizatorima i izvršiocima navedenog dela (zloupotreba službenog položaja – član 242 KZS i nesavestan rad u službi – član 245 KZS), a u skladu sa procenom ZNRDB – NRDB o širini zahvata i celishodnosti takvog postupanja u svakom pojedinačnom slučaju.

Imajući u vidu moguće bezbednosne implikacije (oticanje informacija, dogovori oko prikrivanja eventualnih dokaza ili informacija o učinjenom delu i slično), mišljenja smo da je potrebno sagledati i eventualnu mogućnost objedinjavanja čitavog postupka na nivou nadležnog tužilaštva po mestu izvršenja krivičnog dela, odnosno postupak sprovesti u Beogradu, za sva obuhvaćena lica.

U prilogu dostavljamo pojedinačne izvode, sa podacima o aktivnostima Centara RDB u vezi sa uništavanjem dokumentacije, izuzev CRDB Pančevo, CRDB Beograd, CRDB Zaječar, CRDB Smederevo i KCRDB za KiM – Niš.

O.A.S/Z.S.

CRDB VALJEVO

Načelnik CRDB Valjevo Ljubodrag Gajić dostavio je:

1) Informaciju koja se odnosi na uništavanje dokumentacije CRDB Valjevo u 2000. godini, kao i

2) Fotokopije materijala koji se odnose na uništavanje dokumentacije i to:

- Depeša NRDB Radomiru Markoviću broj 3210, od 06. 10. 2000. godine:

- Popisnik materijala RDB koji se predlažu za uništavanje broj 6, od 14. 12. 2000. godine;

- Odluka NRDB Radomira Markovića o uništavanju dokumentacije u CRDB Valjevo prema Popisniku broj 6, od 26. 12. 2000. godine).

- Službena beleška o izvršenom uništavanju dokumentacije u CRDB Valjevo prema Popisniku broj 6, od 27. 12. 2000. godine).

Uvidom u navedenu dokumentaciju, utvrđeno je da su, neposredno po održavanju izbora 24. septembra 2000. godine, načelnici I, III i V Uprave RDB sugerisali načelniku CRDB Valjevo i zaposlenima u tom Centru da izvršeodređenu selekcijui obave pripreme za eventualnu dislokaciju dokumentacije Centra i njeno prebacivanje u sedište RDB, „u sklopu njenog daljeg čuvanja i sprečavanja njenog pristupa neovlašćenim licima na terenu„. Postupajući po navedenoj sugestiji, kao i po nalogu iz Depeše NRDB od 6. oktobra 2000. godine, u CRDB Valjevo izvršeno je „izdvajanje dokumentacije“ u cilju dislokacije iste u sedište RDB u Beogradu. Pri tom je „sačinjen popis izdvojene i spakovane dokumentacije u rukopisu, radi kasnijeg pisanja popisnika„.

Dana 07. oktobra 2000. godine, po pozivu Milana Đurovića i Miloša Teodorovića i instrukcijama koje su izdali po pitanju konkretne dokumentacije CRDB Valjevo koju treba poneti u Beograd, dokumentacija je dopremljena (od strane vozača Dragana Božića, pratioca Petra Čolića, načelnika CRDB Valjevo Ljubodraga Gajića i njegovog vozača Milovana Stojkovića) u Institut bezbednosti na Banjici. Gajić je, po sopstvenom iskazu, na Institut stigao kada je sastanak koji je tamo održan već bio završen, te se priključio uništavanju dokumentacije Centara RDB koja je, tom prilikom, doneta u Beograd.

Konkretno, izjavio je da su, u toku noći (07/08. 10. 2000.), uništeni predmeti po I i III liniji rada, a koji su u CRDB Valjevo vođeni u 2000. godini. Za navedene predmete, po Gajićevoj izjavi, CRDB Valjevo je, na osnovu instrukcija I i III Uprave, potom napisao Predloge za obustavljanje daljeg vođenja obrada (Predlog br. 2908 od 30. 10. 2000. godine), na osnovu čega je načelnik RDB doneo Odluke o ukidanju navedenih obrada (Odluke od broja Sp.br. 76515 do SP.br. 76552, od 01. 11. 2000. godine).

Nakon toga, 12. 12. 2000. godine, Miloš Teodorović je u CRDB Valjevo održao instruktivni sastanak, na kome je dao smernice za pisanje predloga za uništavanje materijala po Popisniku br. 6, koji treba da sadrži sve izdvojene materijale shodno telegramu Načelnika RDB br.3210, od 06.10.2000. godine kao i materijale uništene 07. 10. 2000. godine. Konkretno, Teodorović je naveo da Popisnik br.6 treba da sadrži i sledeće materijale iz operativne evidencije:

- dosijea lica nad kojima su vođeni složeni oblici operativnog rada (PO i OO), a koji su obustavljeni iz razloga što njihovim vođenjem nisu potvrđeni početni podaci ili dokazana neprijateljska ili protivustavna delatnost;

- dosijea lica čija neprijateljska delatnost nije utvrđena (operativni fond), pa se shodno pozitivnim propisima predlažu za uništenje;

- dosijea deregistrovanih saradnika i operativnih veza, za koja su prestali razlozi za njihovo dalje čuvanje;

- dosijea saradnika za posebne namene (ratna saradnička mreža), s obzirom da su izvršili postavljene namenske zadatke tokom agresije NATO na SRJ;

- dosijea saradničke mreže, s obzirom da više ne postoje odgovarajući uslovi za njihovo bezbedno čuvanje i zaštitu od dekonspiracije navedenih izvora RDB;

- dosijea obustavljenih operativnih obrada objekata (samo jedan) i obustavljenih operativnih akcija (OA), s obzirom da su izgubili značaj za dalje operativno angažovanje;

- dosijea zbirki dokumenata višeg stepena obrade (analize, preseci, informacije), kao i onih materijala koji su stvoreni u ranijem periodu, a koji su izgubili operativni i bezbednosni značaj, jer su služili kao orijentacija u operativnom radu;

- planovi i izveštaji koji su iskorišćeni za izradu planskih i izveštajnih dokumenata RDB u celini;

- registri, evidencije i normativna akta, koji predstavljaju duplikate, a čiji se originali čuvaju u sedištu Resora;

- materijali nastali u kancelarijskom poslovanju, a koji su služili za hitno izveštavanje i postupanje (depeše) i na osnovu kojih su stvoreni drugi izvorni dokumenti;

- dopisi, propratni akti i delovodnici, jr se isti trajno čuvaju na drugim zapisima u sedištu RDB;

- duplikati izveštaja o proverama lica (potpune i delimične).

Na osnovu toga, izvršeno je izdvajanje navedenih materijala iz operativne evidencije ovog Centra i o tome sačinjen popis. Dana 14.12.2000. godine, u V Upravi RDB izršeno je sravnjenje materijala koji su izdvojeni za uništavanje na osnovu Teodorovićeve instrukcije sa sastanka u ovom Centru i o tome sačinjen Popisnik materijala RDB koji se predlažu za uništavanjebroj 6.

Predlog za uništavanje dokumentacije po Popisniku broj 6 dostavljen je lično Teodoroviću, dopisom Sp.br. 3071, od 14.12.2000. godine, a Popisnik broj 6 otkucan je u V Upravi RDB, u okviru koje je i radila Komisija za uništavanje materijala. Na osnovu navedenog predloga za uništavanje dokumentacije CRDB Valjevo, prema Popisniku broj 6, načelnik RDB je, 26. 12. 2000. godine, doneo Odluku Sp.br. 86258, kojom se odobrava uništavanje predložene dokumentacije.

Dana 27. 12. 2000. godine, komisijski su uništeni materijali CRDB Valjevo, a uništavanje su, na osnovu naloga načelnika tog Centra, izvršili radnici Centra Milovan Stojković, Petar Čolić i Dragan Božić, uz prisustvo pomoćnika načelnika CRDB Valjevo Milana Popovića. O uništavanju je sačinjena Službena beleška, koja je dostavljena Komisiji za uništavanje dokumentacije u RDB, dopisom Sp.br.3122, od 28.12.2000. godine, koju je potpisao Milan Popović, pomoćnik načelnika CRDB Valjevo.

Uvidom u Popisnik, ustanovljeno je da je u CRDB Valjevo ukupno uništeno 22.082 materijala, na 40.131 strani, a između ostalog i sledeće:

- 11 dosijea PO (poznata imena) iz 1999/2000. godine, sa ukupno 264 materijala, na 928 strana;

- 9 dosijea OO (poznata imena) iz 1999/2000. godine, sa ukupno 262 materijala, na 808 strana;

- 68 dosijea lica (poznata imena) iz 1999/2000. godine, sa ukupno 2586 materijala, na 5934 strane;

- materijali za 84 lica (nepoznata imena), sa ukupno 1592 materijala, na 4963 strane;

- 35 dosijea saradnika, sa ukupno 656 materijala, na 1542 strane;

- 56 dosijea operativnih veza, sa ukupno 515 materijala, na 1237 strana;

- godišnji izveštaji o radu CRDB Valjevo u periodu 1992-2000. godina;

- mesečni izveštaji o radu CRDB Valjevo u periodu 01. 01. do 30. 09. 2000. godine (tekstualni i statistički deo);

- registri (PO, OO, OF, AF i dr.);

- delovodnici za 1998, 1999. i 2000. godinu;

- dopisi iz 2000. godine;

- propratna akta iz 1998, 1999. i 2000. godine;

- depeše CRDB Valjevo (dolazne i prolazne) za period od 01. 01. do 30. 09. 2000. godine;

- Delimične i potpune provere.

Specijalnom tužiocu za organizovani kriminal, Slobodanu Radovanoviću Ustanička br. 29, Beograd

Poštovani g. Radovanoviću:

S obzirom na opštepoznatu obavezu svakog tužioca da po saznanju o učinjenom krivičnom delu koje se goni po službenoj dužnosti postupi u skladu sa svojim dužnostima i pravima, dostavljam Vam krivičnu prijavu u prilogu. Sadržaj te krivične prijave nije već šest i po godina nikakva tajna; naprotiv. Desilo se, međutim, da po tim saznanjima još niko – koliko je nama poznato – nije smatrao za shodno da postupi, uprkos posebnoj težini i društvenoj opasnosti od navedenih krivičnih dela. Sada, kada ste se Vi posebno istakli u progonu raznih organizovanih kriminalnih grupa, uveren sam da je došao i trenutak za progon vrha narkodilerske mafije u Srbiji, navedenog poimenice u priloženoj krivičnoj prijavi. Naime, iz priloženih nespornih podataka jasno proizlaze svi elementi krivičnog dela koje se osumnjičenima stavlja na teret. Osim toga, upozorio bih Vas da je list „Vreme“ u posedu izveštaja MUP Srbije navedenog u ovoj krivičnoj prijavi, a koji Vama po prirodi stvari mora biti dostupan.

Pored prethodno iznetog, moram da Vam skrenem pažnju i na službenu belešku koju je 25. oktobra 2004. sačinila zamenik Okružnog javnog tužioca u Beogradu Jelena Katić (br. KTR-275/04). U toj službenoj belešci postoje tvrdnje lica od koga je beleška uzeta da je cela ova priča i dublja i duža nego što iz Vama dostavljene krivične prijave sledi. List „Vreme“ je u posedu i te službene beleške.

Očekujem, g. Radovanoviću, da razmotrite dostavljene podatke i da u razumnom roku konačno preduzmete odgovarajuće radnje na koje ste zakonom obavezani.

Miloš Vasić, podnosilac krivične prijave

Podnosim krivičnu prijavu na osnovu članova 223. i 224. Zakona o krivičnom postupku Republike Srbije

za krivična dela iz člana 245. st. 1. i 2. Osnovnog krivičnog zakona (neovlašćena proizvodnja, držanje i stavljanje u promet opojnih droga), kao i krivična dela iz čl. 227. (zločinačko udruživanje) i čl. 242, st. 1. i 3. (zloupotrebe službenog položaja) Krivičnog zakona Republike Srbije,

protiv sledećih lica:

1. Kertes Mihalja, u vreme izvršenja krivičnog dela direktora Savezne uprave carina;

2. Stanišić Jovice, u vreme izvršenja krivičnog dela načelnika Resora državne bezbednosti Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije i pomoćnika ministra u periodu 1992–1998;

3. Marković Radomira, u vreme izvršenja krivičnog dela načelnika Resora državne bezbednosti u periodu 1998–2001;

4. Ćurčić Nikole, u vreme izvršenja krivičnog dela zamenika načelnika Resora državne bezbednosti MUP Srbije;

5. Crnog Branka, u vreme izvršenja krivičnog dela pomoćnika načelnika Resora državne bezbednosti MUP Srbije;

6. Kandić Radoslava, u vreme izvršenja krivičnog dela šefa Odseka za objekte posebne namene u okvitu VIII Uprave RDB MUP Srbije;

7. Ulemek Milorada i nepoznatih ovlašćenih službenih lica RDB MUP iz sastava Jedinice za specijalne operacije i iz sastava Centra RDB Niš i nepoznatih radnika Savezne uprave carina koji su znali ili su morali znati da svojim postupanjima čine krivično delo nabavljanja, posedovanja i pomaganja u prikrivanju velike količine narkotika (heroina) namenjenih prodaji;

Zato što su, pojedinačno:

1. Kertes Mihalj: zato što je, kao direktor Savezne uprave carina, iz više pošiljaka čistog heroina (93% čistoće ili br. 4), zaplenjenog u više odvojenih akcija na graničnom prelazu Gradina 1996. (ukupno zaplenjeno 1139 kilograma heroina) ustupio najmanje 560 kilograma tog heroina licu Stanišić Jovici, umesto da ih preda nadležnim pravosudnim organima na komisijsko uništenje, čime je učinio krivično delo zloupotrebe službenog položaja u cilju sticanja materijalne koristi sebi ili drugima, krivično delo posedovanja i trgovine opojnim drogama, udruživanja radi vršenja krivičnog dela itd.

2. Stanišić Jovica: zato što je, kao načelnik Resora državne bezbednosti MUP Srbije do novembra 1998, primio od lica Kertes Mihalja najmanje 560 kg. čistog heroina i, umesto da ga preda pravosudnim organima na komisijsko uništenje, dotični heroin prikrio u sef tadašnjeg MUP u Ulici Kneza Miloša 92 (bivši SSUP), čime je počinio krivično delo nabavljanja i držanja veće količine opojne droge namenjene prodaji, zloupotrebe službenog položaja i udruživanja radi vršenja krivičnog dela.

3. Marković Radomir: zato što je, kao naslednik Stanišić Jovice na mestu načelnika RDB MUP Srbije od novembra 1998. do januara 2001, od njega preuzeo rečenu količinu opojne droge, čuvao je u trezoru RDB umesto da je preda pravosudnim organima na komisijsko uništenje, prebacio tu i još neke količine heroina u sef Komercijalne banke u Ulici Svetog Save br. 14 krajem 1998. u strahu da mu ne propadne u očekivanom bombardovanju NATO pakta 1999. i tamo ga skrivao do smenjivanja, čime je počinio krivično delo nabavljanja i držanja veće količine opojnih droga namenjene prodaji, zloupotrebe službenog položaja, udruživanja radi vršenja krivičnog dela itd.

4. Ćurčić Nikola: zato što je u vreme izvršenja krivičnog dela, kao zamenik načelnika RDB MUP Srbije, sve do posle svog penzionisanja u fioci svog pisaćeg stola u Institutu bezbednosti u ulici Kraljice Ane b.b. na Banjici čuvao ključ i ovlašćenje za korišćenje pomenutog sefa u Komercijalnoj banci, a znajući da se u tom sefu nalazi heroin namenjen prodaji, pa je tek po penzionisanju, a dana 11. decembra 2000. godine isti ključ bez procedure primopredaje predao Branku Crnom, čime je počinio krivično delo nabavljanja i držanja veće količine opojnih droga namenjene prodaji, zloupotrebe službenog položaja radi sticanja materijalne koristi sebi ili drugome, udruživanja radi vršenja krivičnog dela itd.

5. Crni Branko: zato što je, kao pomoćnik načelnika RDB MUP Srbije, a po usmenom naređenju trećeprijavljenog Radomira Markovića, premestio najmanje 600 kilograma čistog heroina iz trezora br. 3 u zgradi RDB MUP Srbije u Kneza Miloša br. 92 u skladište „Srbijašume“ na Senjaku, pa zatim u sef Komercijalne banke u Ulici Svetog Save br. 14 i kasnije od četvrtoprijavljenog Nikole Ćurčića primio ključ za rečeni sef i njegov sadržaj, ne prijavivši to nadležnom pravosudnom organu, čime je počinio krivično delo nabavljanja i držanja veće količine opojnih droga namenjene prodaji, zloupotrebe službenog položaja radi sticanja materijalne koristi sebi ili drugome, udruživanja radi vršenja krivičnog dela itd.

6. Kandić Radoslav: zato što je u vreme izvršenja krivičnog dela, kao šef Odseka za objekte posebne namene u okviru VIII Uprave RDB MUP Srbije preuzeo najmanje 563,1 kg. čistog heroina i smestio ga u trezor br. 3 u zgradi RDB u ulici Kneza Miloša br. 92, da bi zatim rukovao tim heroinom i dalje (slao uzorke na analizu, čuvao ga itd.) i na kraju ga, po usmenom naređenju trećeprijavljenog Radomira Markovića, prebacio u prostorije preduzeća „Srbijašume“ na Senjaku;

7. Milorad Ulemek i još nepoznata ovlašćena službena lica RDB MUP Srbije iz sastava JSO i iz sastava Centra RDB Niš i još nepoznati radnici Savezne uprave carina, zato što su: (radnici Savezne uprave carina) predali veliku količinu heroina neovlašćenim licima, primili i rukovali velikom količinom heroina mimo i protiv zakona i pravila carinske i službe unutrašnjih poslova, nisu prijavili nadležnom pravosudnom organu te transakcije (radnici Centra RDB Niš), prikrivali postojanje velike količine skrivenih opojnih droga namenjenih prodaji, utajili 10,6 kg. heroina prilikom transporta od zgrade RDB u Kneza Miloša 92 do skladišta „Srbijašume“ na Senjaku (pripadnici JSO) i tako počinili krivična dela zloupotrebe službenog položaja, udruživanja sa goreprijavljenima radi nabavke i prikrivanja veće količine opojnih droga u svrhu prodaje itd.

Svi zajedno: zato što su počinili krivično delo zločinačkog udruživanja iz člana 227. KZ Republike Srbije.

Obrazloženje:

Posedovanje bilo koje količine zabranjenih supstanci (opojnih droga) zabranjeno je zakonom. Posedovanje ovolikih količina (660 kg) ima samo jednu svrhu, a to je konačna prodaja zavisnicima na ulici, jer je heroin inače neupotrebljiv za bilo šta drugo. Po propisima i pravilnicima Savezne uprave carina i Ministarstva unutrašnjih poslova, važećim u vreme izvršenja krivičnog dela, svi zaplenjeni narkotici imaju se po identifikaciji i veštačenju komisijski uništiti. Prijavljeni su zaplenjeni heroin prikrili od pravosudnih organa, čuvali ga sve do otkrića, marta 2001, u najvećoj tajnosti, a u nameri da ga prodaju ili zamene za robu ili usluge, jer drugačija namera nije zamisliva. Posebna otežavajuća okolnost jeste što su to radili kao ovlašćena službena lica carine i unutrašnjih poslova, dakle u punoj svesti da čine teška krivična dela koja bi inače bili dužni da sprečavaju, a počinioce da gone. Postoji osnovana sumnja da navedena količina nije bila jedina u posedu Resora državne bezbednosti u periodu 1990–2001, što je razvidno iz izjava lica Ulemek Milorada tokom suđenja za ubistvo premijera Zorana Đinđića i iz odgovora generala policije i pomoćnika ministra unutrašnjih poslova, Miroslava Miloševića na pitanja Specijalnog tužioca za organizovani kriminal iz juna 2004. Tako su Savezna uprava carina i Resor državne bezbednosti MUP Srbije zloupotrebljeni za vršenje posebno niskih i odvratnih krivičnih dela kojima se direktno ugrožavaju životi i zdravlje stanovništva i podstiče i pomaže transnacionalni organizovani kriminal sa čijim su nosiocima prijavljeni bili povezani.

Lica Kertes Mihalj, Stanišić Jovica, Marković Radomir, Ćurčić Nikola, Crni Branko, Kandić Radoslav i Ulemek Milorad dostupna su organima gonjenja; ostala još nepoznata lica prijavljena pod brojem 5. mogu se lako otkriti operativnim radom Kriminalističke policije, a na osnovu dokazne dokumentacije u posedu Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, koje je marta meseca 2001. zaplenilo i javno uništilo 660 kilograma heroina i drugih narkotika na koje se ova prijava odnosi, kao i na osnovu indicija iznetih tokom suđenja pred Posebnim odeljenjem Okružnog suda u Beogradu za ubistvo premijera Zorana Đinđića. Posebno je značajan odgovor pomoćnika ministra unutrašnjih poslova i načelnika Javne bezbednosti MUP Srbije, gen. Miroslava Miloševića, dostavljen Specijalnom tužiocu za organizovani kriminal na njegov zahtev pod brojem „O. St. pov.- 3517/04. od 15. i 16. juna 2004. godine“.

S obzirom na zaprećene kazne za ova krivična dela, na njihovu posebno odvratnu prirodu, na društvenu opasnost od njih, na opasnost od bekstva, uticanja na svedoke i na uznemiravanje javnosti, bilo bi neophodno da nadležni organ odredi meru pritvora prijavljenima koji su još na slobodi.

U Beogradu, 17. jula 2007.

Miloš Vasić, novinar nedeljnika „Vreme“, Beograd

Izvor: Vreme

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

26. decembar 2009. | 13:42 | Izvor: Tanjug

Čitaj mi!

BEOGRAD -Novi Zakon o tajnosti podataka, koji će početi da se primenjuje 1. januara 2010, omogućiće otvaranje tajnih dosijea i dokumenata koji su decenijama skrivani od očiju javnosti, eliminisanje zloupotreba, posebno kada su u pitanju javne nabavke, ali i kontrolu stavljanja oznaka poverljivosti.

Zakon propisuje da svi državni organi „prođu“ kroz sve svoje dokumente i procene na kojima će oznaka poverljivosti ostati, a na kojima ne, kao i rokove u kojima poverljivi dokumenti prestaju da budu tajne, izjavio je državni sekretar u Ministarstvu pravde Slobodan Homen.

Za svaki dokument ponovo će biti doneta odluka o poverljivosti tako da tajni dosijei neće automatski biti zapečaćeni, naveo je on i napomenuo da će hiljade starih dokumenata uskoro biti moguće otvoriti.

Prema prvim procenama ministarstva, sa preko 80 odsto svih tajnih dokumenata u Srbiji biće skinuta oznaka poverljivosti, naveo je Homen.

Sve državne tajne sa datumima do 1. januara 1980. godine mogu da budu otvorene, osim onih dokumenata za koje država proceni da treba da ostanu zapečaćeni.

Rokovi u kojima poverljivi dokumenti prestaju da budu tajne određeni su prema stepenu tajnosti i kreću se od dve godine za niže stepene do 30 godina za „državnu tajnu“ kao najviši stepen tajnosti.

„Oznake poverljivosti bile su izvor velikog broja zloupotreba naročito kod javnih nabavki, gde su dokumenta proglašavana tajnom uvek kada nešto nije trebalo prikazati javnosti“, podsetio je državni sekretar.

Kontrola oznake poverljivosti

Prema njegovim rečima, zakon uvodi kontrolu na stavljanje oznake poverljivosti, koju će obavljati Ministarstvo pravde.

Prema zakonu, to ministarstvo je ovlašćeno da u svakom trenutku može da obavlja kontrolu svih organa i da kontroliše sva dokumenta, uključujući i službu bezbednosti, i to bez prethodne najave rukovodiocu organa.

Ukoliko utvrdi da oznaka poverljivosti nije stavljena u skladu sa zakonom, može da donese rešenje kojim se nalaže skidanje oznake poverljivosti, a može i da naloži stavljanje oznake nižeg stepena tajnosti, naglasio je državni sekretar.

Što se tiče Ministarstva pravde, ono je, takođe, dužno da jednom godišnje Skupštini Srbije podnosi izveštaje o svom radu.

„Ovaj novitet daće jedan novi kvalitet u radu svih državnih organa koji imaju pravo na stavljanje oznake poverljivosti“, ocenio je Homen i napomenuo da će prvi put biti uspostavlja efikasna kontrola tajnosti podataka.

Zakon o tajnosti podataka

Zakon o tajnosti podataka određuje precizne kriterijume na osnovu kojih će neki podatak biti označen kao tajna, pravila za određivanje stepena tajnosti i lica koja su ovlašćena da o tome odlučuju.

Taj zakon predviđa strogu proceduru za klasifikaciju dokumenata po stepenu poverljivosti, pa propisuje četiri stepena tajnosti podataka – „interno“, „poverljivo“, „strogo poverljivo“ i „državna tajna“.

O stavljanju oznake „državna tajna“ i „strogo poverljivo“ odlučuje Vlada Srbije, uz prethodno pribavljeno mišljenje Saveta za nacionalnu bezbednost, a kriterijume za „poverljivo“ i „interno“ vlada određuje na predlog nadležnog ministra, odnosno „rukovodioca organa javne vlasti“.

Državni sekretar je rekao da je „cilj zakona da se uredi jedinstveni sistem određivanja tajnosti i zaštite poverljivosti tajnih podataka koji su „od interesa za javnu bezbednost, odbranu, unutrašnje i spoljne poslove Srbije“.

Zakon o tajnosti podataka propisuje da „kao tajni podatak može biti označena informacija koja je od interesa za Srbiju, čije bi otkrivanje neovlašćenom licu moglo prouzrokovati štetu, kao i u slučaju u kome je zaštita interesa Republike pretežnija od interesa za slobodan pristup informacijama od javnog značaja“.

Pristup informacijama

Pristup tajnim podacima se, shodno novom Zakonu, dozvoljava samo ovlašćenim licima, pa tako predsednik Republike, predsednik Narodne skupštine i predsednik vlade imaju pristup tajnim podacima bez odobrenja.

Oni mogu koristiti podatke bilo kog stepena tajnosti na osnovu svoje funkcije i u cilju obavljanja poslova iz njihove nadležnosti.

Pristup tajnim podacima bez bezbednosne provere omogućen je i drugim državnim organima i njihovim rukovodiocima koje bira parlament, ali samo radi obaljanja poslova iz njihove nadležnosti. Oni su zakonom obavezani da čuvaju tajnost podataka.

Tako će pristup tajnim podacima ubuduće imati poslanici Skupštine Srbije, zaštitnik građana, poverenik za informacije od javnog značaja, predsednik Vrhovnog kasacionog suda, republički javni tužilac, predsednik i sudije Ustavnog suda, potpredsednik vlade, generalni sekretar predsednika republike.

Pristup tim podacima imaće i generalni sekretar vlade, ministri, načelnik Generalštaba Vojske Srbije, sudije, tužioci i njihovi zamenici, republički javni pravobranilac, sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost, direktor kancelarije tog Saveta, guverner Narodne banke, državni revizor i Agencija za borbu protiv korupcije.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Tajno odeljenje DB za politička ubistva

Tajni poslovi specijalnog odeljenja pri beogradskom centru DB, za koje postoji sumnja da su u neposrednoj vezi sa najmračnijim događajima u vreme Miloševićevog režima, stavljeni su pod lupu BIA, policije i tužilaštva, saznaje „Blic“.
U poslednjoj godini vladavine Slobodna Miloševića, pri nekadašnjem beogradskom centru DB, bilo je formirano Odeljenje za pripremu i tehničku organizaciju. Nadležni organi sumnjaju da je ovo odeljenje služilo za prljave poslove, pa i za pripremanje i logističku podršku političkih ubistava, kao što su ubistvo Ivana Stambolića i atentat na Vuka Draškovića u Budvi.
– Pripadnike tog odeljenja niko ništa nije smeo da pita o poslu, i niko nije znao šta oni rade. Sumnja se da su radili prljave poslove, pa i ubistva. Oni su se šepurili da su mnogo važni tajni agenti. Koristili su najbolje automobile koji su tada bili u DB i sva ostala sredstva kojima je raspolagala tajna služba – kaže za „Blic“ izvor blizak nadležnim organima koji ispituju ovaj slučaj.
Za načelnika Odeljenje za pripremu i tehničku organizaciju bio je postavljen Ratko Romić. On je sada pod sumnjama Specijalnog tužilaštva da je bio saučesnik u ubistvu novinara Slavka Ćuruvije, vlasnika „Dnevnog telegrafa“, o čemu je „Blic“ već pisao. Romića je na to mesto postavio Milan Radonjić, tadašnji šef beogradskog DB. Radonjić je postao šef beogradskog DB neposredno pred ubistvo Ćuruvije, i on je naredio da se novinar intenzivno prati.

Preporuka
Romića su sa ubistvom Ćuruvije povezali pripadnici Devetog odeljenja beogradskog DB, koji su novinara intenzivno pratili, a o tome su svedočilo odmah posle 5. oktobra 2000. Naime, 27 pripadnika Devetog odeljenja svedočilo je da je dobilo naređenje da Ćuruviju prati nekoliko dana pre ubistva, a da su na sam dan ubistva, na Uskrs 11. aprila 1999. morali skoro iz minuta u minut da javljaju njegovo kretanje. Neposredno pred ubistvo, kada je Ćuruvija sa Brankom Prpom stigao ispred svog stana u Svetogorskoj ulici, pripadnici DB dobili su naređenje da se hitno povuku. Jedan od njih, koji nije odmah čuo naređenje, ispred Ćuruvijinog ulaza je video beli „golf“ koji pripada beogradskom DB. Za ovo vozilo je tih dana bio zadužen Ratko Romić. Kasnije su se pojavili i svedoci koji su videli Romića.
Postoji sumnja da se Romić svojom umešanošću u ubistvo Ćuruvije preporučio za nečelnika tog posebnog odeljenja beogradskog DB, koje je formirano 2000. godine. Sumnja se da je glavni razlog za formiranje takvog odeljenja bilo nezadovoljstvo tadašnjeg državnog vrha time što je otkriveno da je DB umešan u zločin na Ibarskoj magistrali. Tog 3. oktobra 1999, kada su ubijena četiri člana SPO na Ibarskoj magistrali, i kada je pokušano ubistvo Vuka Draškovića, isti pripadnici Devetog odeljenja imali su isto naređenje kao i prilikom ubistva Ćuruvije. Morali su stalno da javljaju gde se nalazi „objekat“, u ovom slučaju Drašković, u kom vozilu sedi, i na kom mestu. Ekspertski tim SPO ubrzo posle ubistva utvrdio je nesumnjivo da je kamion, kojim je počinjen zločin, pripadao DB. To je sada potvrđeno u sve tri prvostepene presude za četvorostruko ubistvo na Ibarskoj magistrali.

Prvi zadatak
- I početnici u DB znaju da kada dobiju naređenje da nekog striktno prate i iz minuta u minut i javljaju njegovo kretanje, to može da znači da će „objekat“ biti uhapšen. Svima je bilo jasno čemu je služilo takvo intenzivno praćenje kada su „objekti“ ubijani… – kaže izvor „Blica“.
Prema sumnjama nadležnih organa, prvi veliki zadatak Odeljenja za pripremu i tehničku organizaciju bio je atentat na Draškovića u Budvi, 15. juna 2000. Nesumnjivo je utvrđeno da je načelnik tog odeljenja Ratko Romić pred atentat bio u Budvi i da je snimao kuću Draškovića. To su potvrdili svi saslušani svedoci iz DB na suđenju za ubistvo Stambolića i atentat na Draškovića u Budvi. Čak dve ekipe DB su snimale kuću Draškovića od čega su napravljena dva foto-albuma. Prema sumnjama iz istrage, prvi album je Radomir Marković, tadašnji šef DB, dao supruzi Slobodana Miloševića Mirjani Marković, a drugi je predao pripadnicima JSO koji su bili neposredni izvršioci.
Romić nije bio među optuženima, ali je protiv njega vođena istraga po privatnoj tužbi advokata SPO. Nedavno je istragu protiv Romića preuzelo Okružno tužilaštvo u Beogradu.
Kada je u pitanju otmica i ubistvo Stambolića 25. avgusta 2000. godine, Odeljenje za pripremu i tehničku organizaciju ostavilo je najmanje tragova za sobom. U DB nije pronađen dokument iz koga bi se otkrilo da je Stambolić praćen pre ubistva. Sud je utvrdio da je Radomir Marković predao Miloradu Ulemeku Legiji papir sa kratkom biografijom, adresom stana i fotografijom Stambolića i da su neposredni izvršioci iz JSO sami čekali žrtvu nekoliko dana ispred stana. Postoji sumnja da je neka druga ekipa iz DB pratila Stambolića pre pripadnika JSO, kako bi ustanovila njegovo uobičajeno kretanje, kao što je odlazak na trčanje u Košutnjak, gde je kasnije i otet.

Autor: Vuk Z. Cvijić | 26.06.2007.

Izvor: Blic http://www.blic.rs

Veza:

TERORIZAM DRŽAVNE BEZBEDNOSTI

Milošević sa vrhom DB-a dogovarao ubistva političkih protivnika


Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Dosijei u tvrđavi pod zemljom

Služba državne bezbednosti je godinama skupljala podatke o pojedinim „objektima“. Na kompjuterskim diskovima su se našli i lideri DOS-a. Neki su nestali, a priča se da su čak u rukama mafije

Zvučalo je kao scenario nekog holivudskog političko-špijunskog trilera. Međutim, ono što je govorio srpski ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović nije bio film. Obelodanio je ono o čemu se danima samo šuškalo. Potvrdio je da je iz policijskih arhiva prethodne i nove Jugoslavije nestao deo tajne dokumentacije, tačnije famoznih dosijea o pojedinim ličnostima koje su na razne načine obeležile našu noviju istoriju.

Ministar Mihajlović nije osporio da deo te dokumentacije čine i dosijei pojedinih lidera DOS-a. Neka pitanja, međutim, ostala su bez odgovora. U čijim rukama se nalaze kompjuterski diskovi sa podacima koje su godinama brižljivo prikupljali operativci jugoslovenskih službi državne bezbednosti? Da li ta dokumenta poseduje mafija? Da li su možda u rukama pojedinih pripadnika Miloševićevog režima? Gde je obavljena operacija narezivanja podataka na diskove?

Nema sumnje da je to urađeno na Institutu bezbednosti MUP-a Srbije na Banjici – uveren je Božidar Spasić, vlasnik detektivske agencije SIA, inače, dugogodišnji istaknuti operativac Službe državne bezbednosti saveznog MUP-a.

Deset kilometara hodnika

Institut bezbednosti MUP-a Srbije je zgrada koja je za širu javnost oduvek bila obavijena velom misterije. Bar jedan njen deo. Onaj nevidljivi, podzemni. Mnogi su ovaj objekat nazivali policijskom tvrđavom. Reklo bi se, s pravom.

Građen je čitave dve decenije, pod direktnom kontrolom policijskog generala Jove Popovića koji je bio i direktor. Sastoji se iz, uslovno rečeno, dva dela. Prvi je zgrada Instituta koja sama po sebi ne predstavlja ništa spektakularno za šta bi javnost bila posebno zainteresovana. Tu su kancelarije sa uobičajenom opremom za obuku policijskih kadrova. Tu su i prostorije policijske akademije. Godine 1999. NATO avijacija je bombardovala zgradu Instituta. Kako se to obično kaže, pričinjena je ogromna materijalna šteta, ali je dobar deo ostao čitav. Žrtava nije bilo jer, naravno, u tom delu „tvrđave“ i nije bilo ljudi.

Međutim, tokom bombardovanja, ali i godinama pre toga jedan, moglo bi se reći, paralelni život odigravao se u drugom delu Instituta, duboko pod zemljom.

- Da, tačno je – potvrđuje Božidar Spasić. – I sam sam dobar deo svog radnog vremena provodio u tim podzemnim prostorijama. Sve deluje impresivno. To je čitav grad pod zemljom.

U podzemni deo Instituta za bezbednost MUP-a Srbije stiže se posebnim liftovima koji se spuštaju na oko desetak metara ispod suterena. A onda se pred očima otvara gotovo nestvaran svet.

Nepregledno dugačkim hodnicima, prema nekim informacijama reč je o više desetina kilometara, Institut za bezbednost je povezan sa Belim dvorom kao i sa nekim vojnim objektima na Dedinju. Ne računajući te hodnike, podzemni deo Instituta se sastoji iz tri sektora: sektor državne bezbednosti, sektor vojske i sektor takozvanih zajedničkih poslova.

Laboratorije, restorani, sale

Podzemni deo Instituta je opremljen najsavremenijim laboratorijama u kojima se ispituje, analizira i izrađuje sve ono što je bitno za sistem bezbednosti jedne države. Tu su i veoma moderne streljane za uvežbavanje pripadnika posebnih jedinica kao i komforne sobe za smeštaj više stotina ljudi. Pretpostavka je da je bivši predsednik SRJ Slobodan Milošević ove prostorije koristio kao sklonište za smeštaj svojih specijalaca. Tu su, naravno, i prateći „sadržaji“ kao što su bioskopske sale, manji restorani, kabineti, sale za sastanke. Prema pričama koje zvanično nisu potvrđene, upravo u tim prostorijama Milošević je za vreme NATO intervencije održavao sastanke sa Generalštabom Vojske Jugoslavije. Priča se, takođe, da su se u posebnim, takozvanim „gluvim“ sobama, potpuno obezbeđenim od svake vrste prisluškivanja, donosile i najvažnije strategijske odluke sudbonosne za zemlju.

Podsećajući kako je početkom devedesetih organizovao akciju za neutralisanje vodećih šiptarskih terorista u zemljama zapadne Evrope, Božidar Spasić navodi:

- Tražio sam od stručnjaka u Institutu bezbednosti da naprave eksplozivnu napravu i da je upakuju u konzervu „koka-kole“ od pola litre zbog bezbednijeg prelaska granice. Tako su i uradili…

U specijalnim laboratorijama Instituta moglo je sve da se napravi. Te prostorije su gotovo u svemu podsećale na kadrove iz filmova o Džemsu Bondu, pogotovu na one sekvence kada najpopularniji tajni agent u skrovitim prostorijama širom sveta isprobava neverovatno naoružanje kojim treba da uništi negativce.

U podzemnom svetu Instituta za bezbednost smeštene su i tajne štamparije opremljene najsavremenijim uređajima za izradu savršenih falsifikata. Između ostalog, stručnjaci koji rade u ovim štamparijama su uspeli da savladaju proizvodnju pasoša srednjoevropskih i nekih drugih zemalja. Nije teško pogoditi da su takve putne isprave bile namenjene agentima SDB-a koji su obavljali specijalne zadatke upravo u tim državama.

Božidar Spasić je tokom svoje policijske karijere bio jedan od ključnih ljudi koji su koristili usluge tajnih podzemnih štamparija. Njegova specijalnost je bila izrada falsifikovanih emigrantskih glasila koji su rasturani u inostranstvu sa ciljem da se raznim podmetanjima, lažnim intervjuima, izazove panika među pripadnicima emigracije okarakterisanima kao državni neprijatelji.

Deo podzemnog grada je namenjen za zatvorske prostorije.

- Posebna je priča o tom sektoru – kaže Božidar Spasić. – Veoma mali broj ljudi zna gde se tačno nalaze. Čak je i sam ulaz u pritvorski deo obezbeđen na veoma neobičan način. Stalno se pale i gase različita svetla tako da pritvorenik jednostavno gubi osećaj za prostor i posle nekoliko trenutaka nije svestan gde se nalazi.

Pritvorski deo

Jedan od pritvorenika „tvrđave“ je bio kontroverzni Jugoslav Petrušić, optužen da se bavio špijunažom i da je predvodio terorističku organizaciju „Pauk“.

- Ekskluzivni snimci emitovani na RTS-u na kojima se vidi Petrušić kako istražiteljima bez lica daje izjavu nedvosmisleno su načinjeni upravo u jednoj od ćelija ispod Instituta bezbednosti – kaže Spasić.

Kretanje kroz tajni podzemni grad Instituta je strogo kontrolisano. Na tačno određenim mestima nalaze se kontrolni punktovi na kojima su veoma poverljivi operativci. Prelaženje iz sektora u sektor je moguće samo pomoću posebnih ključeva koji otvaraju svaka sledeća vrata. Bezbednost je gotovo uzdignuta do savršenstva.

- Da se vratimo na slučaj dosijea narezanih na diskove u Institutu bezbednosti – nastavlja Spasić. – Taj postupak nije ništa neobično. To rade sve policije sveta. Naime, posle izvesnog vremena, kada se papiri nagomilaju, oni se snimaju na mikrofilmove, a u poslednje vreme narezuju na kompjuterske diskove kako bi se dobilo na prostoru. Ovde je nevolja što su ti podaci iskopirani i što se nalaze u rukama onih kod kojih ne bi trebalo da se nalaze. Ko su oni, trenutno je nepoznato. Neizvesno je i kako će oni pokušati da iskoriste to što poseduju. Na osnovu mog iskustva može se pretpostaviti da će deo tih dosijea uskoro putem medija ili na drugi način ugledati svetlost dana ovde, ali možda i u inostranstvu, sa ciljem da se obelodani kompromitujući materijal nekih od čelnika DOS-a.

Šta mogu da sadrže ti materijali? Mogu da se odnose na neke nedozvoljene finansijske transakcije, veze sa pojedinim tajnim policijama, eventualne podatke o ljubavnim aferama ili podatke o porodičnim odnosima koji bi mogli da diskvalifikuju nekog političara.

Otkrivanje i tajno beleženje ljubavnih afera političara prava je specijalnost mnogih službi bezbednosti, uključujući i našu. Ilustracije radi Božidar Spasić navodi slučaj prostitutke Jelene koju je upoznao u Beču. Bila je prava dama i lepotica. I pristala je da sarađuje. Diskretno je stupila u vezu sa visokim oficirom austrijske policije i uskoro su postali ljubavnici.

Izgledalo je da su oboje uživali u „vezi“ ali, što je bilo najvažnije, SDB-u su od Jelene počele da pristižu dragocene informacije. U okviru ovakvih aktivnosti tajnih policija poznati su i slučajevi tajnog snimanja viđenijih (ali u ovim slučajevima golih) političara u javnim kućama, naravno, uz saglasnost i saradnju „prijateljica noći“.

- Ako se neki od tih dosijea i objave, to se sigurno neće odnositi na, rekao bih, glavne ljude, već na njihovo neposredno okruženje. Mogli bi, na primer, da se obelodane kompromitujući podaci o šefovima kabineta, najbližim saradnicima, savetnicima. Setimo se da su se ne tako davno pojavili kompromitujući podaci o šefu kabineta Vilija Branta, pa je tek naknadno na udaru bio i on sam. To je svojevrsna taktika upozoravajućeg pojavljivanja, tek da se ciljani objekti obaveste da neko poseduje o njima podatke. Nije isključeno da će onaj ko ima diskove pokušati da ih iskoristi u lične svhre, da će ucenjujući „predmet“ dosijea pokušati da sebi obezbedi materijalnu korist ili neku drugu uslugu, na primer puštanje iz zatvora nekog svog rođaka ili saradnika.

Upućeni tvrde da postoje indicije da su osim dosijea Službe državne bezbednosti negde procureli i tajni dokumenti Kontraobaveštajne službe Vojske Jugoslavije. Na to, tvrde obavešteni ljudi, upućuje i poslednje saopštenje vojske o pokretanju krivičnih postupaka protiv velikog broja pripadnika armije. To može da znači samo jedno: da ovkavim saopštenjima vojska želi da predupredi eventualno pojavljivanje u javnosti pojedinih dosijea, jer postoji opravdan strah da su neki od njih izneti.

Krug najobaveštenijih

U svakom slučaju, sadržaj dosijea SDB-a narezanih na diskove u Institutu za bezbedenost je bio poznat veoma uskom krugu ljudi.

- U tom krugu svakako je bivši načelnik SDB-a Radomir Marković, ali i njegov najbliži saradnik i pomoćnik Nikola Ćurčić – nastavlja Spasić. – Sadržaj dosijea morao je da bude poznat i načelnicima Prve uprave (obaveštajni rad), Druge uprave (ekstremizam) i Treće uprave SDB-a (unutrašnji neprijatelji, odnosno nekadašnji opozicioni prvaci). Prema mojim informacijama dosijei su izneti u Kinu sa čijom je tajnom policijom srpska SDB godinama ostvarivala veoma tesne veze. U svakom slučaju i izjava ministra Mihajlovića ukazuje da istraga ide postepeno u željenom pravcu i da će i glavni organizator iznošenja i rasturanja tajnih dokumenata sigurno biti otkriven.

Bez obzira na ishod slučaja iznošenja tajnih dosijea može se reći da je krađa top-sikret dokumenata stara koliko i sama služba Državne bezbednosti.

U našoj ali i svetskoj novijoj istoriji poznati su mnogi pokušaji pojedinaca ili organizovanih grupa da dođu do arhiva državnih službi bezbednosti. Cilj je uvek isti: raspolaganje podacima kojima se mogu kompromitovati politički protivnici.

Jedan od takvih slučajeva koji su izazvali veliku pažnju javnosti odigrao se 1992. godine u Beogradu. Tada je, u savršeno organizovanoj akciji, SDB Srbije preuzela kontrolu nad prostorijama Savezne državne bezbednosti. Mnogi su tada kao razlog za ovaj upad videli upravo nameru da se dođe do arhive federalne tajne policije, odnosno, do dosijea koji su godinama formirani.

- Nije slučajno – nastavlja Spasić – što je tada srpska policija preuzela prvo Institut bezbednosti pa tek onda i druge objekte SMUP-a. Oni koji su rukovodili tom akcijom znali su da će u Institutu naići na željene dokumente, i da će osim arhive uspostaviti kontrolu nad najsavremenijom i najopremljenijom policijskom institucijom. Direktan nalog za ovu akciju je izdao Milošević svojim najpoverljivijim ljudima u tom trenutku: Radovanu Stojičiću Badži i Jovici Stanišiću. Dva meseca posle zauzimanja dosijei su se kamionima iz zgrade savezne policije odnosili u Institut bezbednosti. Otprilike u tom periodu je i započelo mikrofilmovanje i objedinjavanje dosijea koje su prikupljale srpska i savezna tajna policija, odnosno „centralnih“ i „pomoćnih“ dosijea.

Kako su otvarani dosijei? Primera radi operativci službe bi uhapsili nekoga ko se isticao u političkom delovanju: Šešelja, Aliju ili Paragu. Onda bi njihovi istomišljenici organizovali protestne tribine i potpisivali peticije za oslobađanje, ne sluteći da time u stvari potpisuju svoj ulazak u evidenciju tajne policije.

- Tako su svoje dosijee dobili prvi srpski opozicionari Đilas, Dobrica Ćosić, Matija Bećković, Brana Crnčević, Dragoljub Mićunović… – otkriva Spasić. – Sredinom osamdesetih je formiran dosije sadašnjeg predsednika SRJ Vojislava Koštunice i, naravno, Zorana Đinđića. Predmet interesovanja tajne policije osim pojedinaca bili su i objekti: novinske kuće ili druge važnije institucije tako da se slobodno može reći da je po jednom ili drugom osnovu svaki treći građanin na ovim prostorima bio „upisan“…

Šta je sadržaj dosijea? Pre svega tu su osnovni podaci o konkretnoj osobi ili objektu, zatim razlog zbog čega se otvara dosije (obično je to veza sa stranim službama, odnosno špijunaža) i na kraju se određuje pseudonim.

- Videli smo da je pokojni Slavko Ćuruvija evidentiran kao Ćuran – podseća Spasić. – Pseudonim za Đilasa bio je Stari, a Srpska pravoslavna crkva vođena je pod šifrom Partner, jer se u službi smatralo da ona želi svojom agresivnom politikom da bude partner Savezu komunista Jugoslavije u rukovođenju državom.

Dosijei su se „punili“ gotovo svakodnevno novim izveštajima sa praćenja, prisluškivanja, tajnog snimanja. Na žalost, tajna policija bivše Jugoslavije ali i srpski SDB vremenom su se pretvorili u partijske policije za borbu protiv neistomišljenika. Umesto da proganja stvarne državne neprijatelje, SDB se bavila političkim oponentima. Dokaz za ovu tvrdnju je i činjenica da u poslednjih nekoliko decenija u Jugoslaviji nije održano nijedno suđenje nekom stranom agentu iako se stalno pričalo da na Balkanu neprestano vršljaju pripadnici stranih obaveštajnih službi.

Upravo zbog svega toga javnost sa pravom očekuje da u funkcionisanju Službe dođe do stvarnih promena i da umesto na dosijeima onih koji drugačije misle i govore počne da se radi na jačanju odbrane od agenata koji su nesporno među nama.


Tvorac idejnog projekta

 

- Ja sam jedan od tvoraca idejnog projekta Instituta za bezbednost – kaže ekskluzivno za „Ilustrovanu“ Jovan Popović, penzionisani policijski general. – Učestvovao sam u konstruisanju od običnog šaltera do gromobrana…

Pitali smo Popovića, da li može da nam pokaže neke od tih projekata.

- A, to ne. Nikako. To je državna tajna – odgovorio je magistar tehničkih nauka. – Pripadnici svih službi bezbednosti sveta obišli su ga. I ne samo obični operativci. Ovde su bili i njihovi šefovi. Šefovi KGB-a, nemačke obaveštajne službe i drugi. Bili su ovde i Amerikanci. I svi su se čudili otkuda ovo ovde.

Jovan Popović je demantovao tvrdnje da ispod zgrade Instituta za bezbednost postoji pravi grad. Ipak, nije osporio da se u okviru „tvrđave“ nalaze streljane i drugi objekti. Utisak je, ipak, da Popović, koji je već godinama u penziji, nije želeo da komentariše priče o Institutu.

- Sramota je sve to što se piše po novinama – rekao je kratko. – Mi smo imali najbolju Službu na svetu. Kada je reč o Institutu, njime je upravljao savet u koji su ulazili svi načelnici republičkih DB-a, načelnici pokrajinskih službi, predstavnici Sekretarijata za inostrane poslove, ljudi iz obaveštajne uprave…

O sagovorniku „Ilustrovane“ Božidaru Spasiću, koji otvoreno govori o nečemu što je doskora bilo tabu tema, Jovan Popović ima dobro mišljenje.

- Sjajan je to operativac – kaže Popović. – Ali, dobro, nije baš sve tako kao što se priča. Nije baš sve tako bilo… Svi ti hodnici… Ima jedan hodnik koji povezuje radni deo i kuhinju… Doduše, to je ustanova koja na najbolji način ima rešenu kanalizaciju.

Zanimalo nas je da li je Jovan Popović upoznat sa takozvanim slučajem iznošenja dosijea iz Instituta. Odgovor, pomalo i očekivan, glasio je:

- Ne! Sve to što se dešavalo nema nikakve veze sa mnom. Ja sam od 1987. godine u penziji. Ne znam za tu aferu. Dok sam ja radio, sećam se da je postojao sektor „istorija“. Tu su bili neki stari dosijei koji su vraćeni u zgradu Saveznog SUP-a. A posle je u tu zgradu udarila bomba i sve to razbila…

Kada je već reč o bombardovanju, da li pamtite napad NATO-a na Jugoslaviju?

- Kako da ne – odgovorio je kao iz topa. – Moja kuća je na oko osamdesetak metara od Slobine. Kada su gađali njegovu rezidenciju, sećam se da je raketa proletela između dva dimnjaka na mojoj kući… Veoma blizu…

Milan JANKOVIĆ
Snimio Gradimir VIŠNJIĆ

preuzeto od: Ilustrovane politike

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Sledeća strana »

Prati

Dobijte svaki novi članak dostavljen u vaše poštansko sanduče.

Pridružite se 30 drugih pratioca