2009


Već odavno pravni sistem Republike Srbije funkcioniše po receptu: HOĆU – NEĆU.

Šta to znači u praksi?

To znači da se u nekoj pravnoj instituciji Republike Srbije povremeno pojavi neko službeno lice, koje, na osnovu svojih službenih saznanja (zakonska obaveza iz Zakona o krivičnom postupku), protiv nekog ili nekih vršilaca javnih ovlašćenja, zbog osnovane sumnje da su prekršili Zakon, podigne krivičnu prijavu ili optužnicu.

Nakon toga, prekršilac ili prekršioci Zakona preko svojih političkih veza (opšte je poznato da kod nas nije moguće biti postavljen na javnu funkciju bez dobrih političkih veza) ili uz pomoć davanja mita traže povlačenje podnete krivične prijave ili optužnice ili preko veza u sudu traže odbacivanje krivične prijave ili optužnice .

Ukoliko se radi o političkim vezama onda se preko nekog političkog moćnika urgira kod šefa službenog lica koje je podnelo krivičnu prijavu ili optužnicu ili šefa nadležnog suda da istu povuče, odnosno da ista bude odbačena.

Ukoliko ne uspe politička urgencija za povlačenje krivične prijave ili optužnice ili njihovo odbacivanje, uvek može da se ponudi mito za isti efekat.

Ako se desi da na prvostepenom nivou prekršioci nemaju jaku političku vezu ili iz nekih razloga se ne postigne efekat za povlačenje krivične prijave ili optužnice ili za njihovo odbacivanje, traži se politički uticaj na višem nivou.

Kako to funkcioniše u sistemu borskog pravosuđa u vezi podizanja i povlačenje optužnice pokazano je na ovom blogu u članku

OĆE KAKI-NEĆE KAKI-drugi deo

vidi:

Optuznica OJT-452-02-13.09.2003. protiv V.T..doc i

Obavestenje Z.S za predmet K-418-03 o odustajanju OJT od gonjenja 28.04.2004..doc)

U ovom trećem delu OĆE KAKI – NEĆE KAKI prikazuje se primer u četiri dela kako se postiže efekat poništavanja optužnice na višem nivou:

1. Zbog falsifikovanja službene isprave OJT iz Bora je protiv Mirka Vukmirovića podiglo sledeću optužnicu: Optuznica OJT za Kt-345-04..doc

2. Političkim vezama osumnjičeni nije mogao da  ostvari uticaj na OJT Bor da povuče optužnicu pa mu je sređeno da istu odbaci sudija Opštinskog suda iz Bora Jovo Krtinić, nakon čega je ovaj sudija napredovao u službi izborom za sudiju Okružnog suda u Zaječaru. Inače sudija Jovo Krtinić je uz pomoć lažnih navoda osumnjičenog i diskreditacije oštećenog u vezi  optužnice OJT krišom od oštećenog održao pretres i bez obaveštavanja oštećenog o rezultatu održanog pretresa (da oštećeni ne bi učestvovao u žalbenom postupku) doneo Rešenje o odbacivanju optužnice: Resenje OS Bor br. Kv-70-05-15.06.2005..doc

3. OJT Bor je na navedeno Rešenje uložilo žalbu Okružnom sudu Zaječar: Zalba OJT na Resenje OS Bor br. Kv-70-05-15.06.2005..doc

4. Pošto u konkretnom slučaju nije bio postignut politički uticaj na OJT Bor za povlačenje optužnice taj uticaj je ostvaren preko Okružnog tužilaštva Zaječar, koje je po sistemu nadređenosti, u dogovoru sa predsednikom Okružnog suda Zaječar, sudijom Slobodanom Mitićem, takođe krišom i bez obaveštavanja oštećenog (da oštećeni ne bi sam preduzeo gonjenje po podignutoj optužnici) povuklo Žalbu  OJT Bor što je konstantovano sledećim Rešenjem : Resenje OS Zajecar br. Kz-434-05-16.01.2006..doc

ETO TAKO U BORU FUNKCIONIŠE SPREGA POLITIKE, KRIMINALA I PRAVOSUĐA.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Dražino ćutanje

Tek krajem sedamdesetih, kada je seo u stolicu načelnika SDB Srbije, pedesetogodišnji Obren Djordjević, prvi put je osetio i nemoć tajne policije. Zajedno sa saradnicima, nije mogao da se odbrani od učestalih zahteva i Federacije i Republike da progoni srpske intelektualce, emigrante i studente. Tada je Draža Marković imao običaj da imitirajući Tita pita: – Obrene, šta kaže čaršija? Sve analize SDB Srbije, su, medjutim, pokazivale da ove kategorije ljudi, okupljene oko raznih tribina i pokreta, nisu opasne po ustavni poredak. Tako, medjutim, nisu razmišljali jugoslovenski i srpski političari, kojima je proizvodnja državnih neprijatelja bila uračunata u posao. Zbog političke simetrije sa Hrvatima, u Srbiji su proganjani Djilas, kao u Zagrebu Tudjman, Ćosić kao Gotovac, Vlada Milanović – Revolucija kao Dražen Budiša, Ljuba Tadić kao Rudi Šupek. Za četrdeset godina provedenih u državnoj bezbednosti, medjutim, Obren Djordjević je punih četrnaest bio svedok i nemoći SDB Srbije da spreči bujanje albanskog nacionalizma i šovinizma na Kosmetu:

“…Još krajem šezdesetih godina, kada smo pokušavali da radimo zajedno sa Službom na Kosmetu, shvatio sam da je to veoma teško. Ja sam u Prištinu mogao da odem samo u protokolarnu posetu, jer nisam smeo da se mešam u rad tamošnje Službe državne bezbednosti. Na čelu te Službe bio je Mehmed Soši, silan čovek, Jugosloven, ali njegov šef je bio Dževdžet Hamza, koji ga je stalno ometao u radu. Bio sam u Prištini 1968. godine. Na ulici sam, odmah posle demonstracija, pokupio nekoliko letaka i parola i poneo u PSUP da ih prevedemo i pošaljemo za Beograd u SSUP. Sećam se da je jedna glasila “Trepča radi, Beograd se gradi!”. Sve što smo preveli napisali smo u depeši, ali se tada pojavio Dževdžet Hamza i reče: “Ta depeša vam ništa ne valja!” Dan pre toga, kada su izbile demonstracije, mi smo doveli milicionare iz Novog Pazara. Njih dvadeset. Kada su iskočili iz landrovera demonstranti su pobegli glavom bez obzira. Nišlije su u Podujevu razbile barikade i naterali nacionaliste u beg. Užičani su brzo zaveli red u Vučitrnu. Kada su trinaest godina kasnije opet u Prištini izbili neredi, nije se ništa ozbiljno uradilo da se oni spreče. Vojvodina i Kosmet su već bile samostalne države. Naša obaveštenja o pripremama demonstracija su u političkom vrhu Srbije i Jugoslavije samo uzimana k znanju. Za uzvrat iz SDB Jugoslavije smo dobijali obaveštenja opšteg tipa, koja smo mi iz SDB Srbije mogli da pročitamo i u novinama. Jednom se čak i dogodilo da nam je Služba iz Prištine poslala zahtev da uhapsimo jednog novinara “Politike”, jer je navodno loše interpretirao govor Mahmuta Bakalija na konferenciji za štampu. To sam ja odbio, ali mi je kolega sa Kosmeta rekao: “Bakali ti je naredio!” Odgovorio sam mu da naredjenja dobijam samo od RSUP-a i SSUP-a. Kad je pomenuo da je i Nimani tražio hapšenje tog novinara, ja sam im predložio da dodju u Beograd i da se objasne sa čovekom. Tako su i uradili. Mi u SDB Srbije imali smo sve podatke o iseljavanju Srba sa Kosmeta i o novim demonstracijama. Dali smo ih Dobrivoju Vidiću, a on je odmah pozvao Nimanija i zatražio susret sa njim. Ovaj mu je, medjutim, odgovorio: “Ako bude trebalo, doći ćemo mi gore. Ne dolazite vi dole!” Tako je i bilo. Kada su nemiri izbili, Viobran Stanojević, ministar policije je mobilisao rezervni sastav milicije i zajedno sa redovnim sastavom, doveo ga na polazni položaj Raška – Kuršumlijska Banja – Bujanovac. Taj isti Nimani je odbio pomoć rečima: “Ne može srpska policija da dolazi na Kosovo!”. Mi smo se posle dva dana vratili iz Raške. Kako su se nemiri zaoštrili, opet smo došli na polazni položaj, ali nas je Nimani opet odbio, a zatim i Franjo Herljević tvrdnjama da su to “… samo nemirna deca…” Tek treći put smo ušli na Kosmet, ali u sastavu jedinica SSUP- a!?”

Opšti bojkot prema Srbiji i njenom rešavanju pitanja Kosova, pored albanskih rukvodilaca, pružali su i rukovodioci SFRJ, pa i SSUP-a. Tadašnji načelnik SDB Jugoslavije, inače, srpski kadar Srđan Andrejević je, na primer, izbegavao službene susrete sa Obrenom Djordjevićem, pa čak i zajednička putovanja za Prištinu. Rezultati rada SDB Kosova i Metohije, prema izveštajima Službe državne bezbednosti Jugoslavije, bili su zaista skromni. To se vidi i u Izveštaju SSUP-a za 1982. i 1983. godinu koji sam imao u rukama. U njemu je na 42. strani pisalo: “Postojeće saradničke i druge pozicije Službe, posebno SDB PSUP SAP Kosovo, po broju, kvalitetu i ugradjenosti, nedovoljne su za pokrivanje izdiferenciranih žarišta neprijateljske delatnosti i lica u obradi SDB, i spori za stvaranje novih pozicija. SDB PSUP SAP Kosovo je, krajem 1982. godine koristila 115 saradnika i 581 operativnu vezu. U 1983. godini angažovano je 37 novih saradnika i stvoreno 127 operativnih veza. U obradi SDB PSUP Kosovo, trenutno se nalazi 286 lica: 135 prosvetnih radnika, 21 doktor nauka, 26 studenata, 16 inžinjera, 46 službenika, 23 radnika, 10 penzionera, 6 sveštenika, i 14 ostalih zanimanja. U SDB PSUP Kosovo, nisu u dovoljnoj meri korišćene akcije političke diferencijacije i kompromitujući materijali do kojih je služba dolazila kroz istrage, za stvaranje saradničkih pozicija u cilju dubljih prodora u žarišta neprijateljske delatnosti. Samo tokom 1982. izvršeno je 450 pretresa, informativnih razgovora 200 i upozorenja za oko 600 ljudi. SDB PSUP Kosovo, pa i SDB SSUP SFRJ još nema potpuniji pregled lica koja su posle dogadjaja na Kosovu prešla u ilegalu ili emigrirala u Albaniju, na Zapad, u Tursku i Bugarsku, kao i u neke druge zemlje koje neprijateljski deluju protiv Jugoslavije. Nije se uspelo potpunije razjasniti bekstvo u emigraciju pojedinih organizatora nemira, medju kojima je i jedan pripadnik SDB PSUP-a Kosovo. U akciji “ALOS – nemiri”, koja je vodjena u cilju otkrivanja albanske obaveštajne i političke agenture na Kosovu, obavljeni su samo razgovori sa 150 izdiferenciranih lica i nisu postignuti zadovoljavajući rezultati.” Kada je oktobra 1983. godine, na Tari održavano specijalno savetovanje policije o zbivanjima na Kosmetu, Jerko Bradvica iz SDB Jugoslavije i Duško Zgonjanin, ministar bosanske policije, neprestano su požurivali glavnog referenta Obrena Djordjevića da završi izlaganje, jer se njima žurilo – u lov na zečeve. Najžalosnije je, medjutim, bilo Djordjevićevo saznanje da i srpsko rukovodstvo nema vremena i strpljenja za policijske informacije o stradanju srpskog naroda i napadima albanskih nacionalista na Kosovu i Metohiji. Svi zahtevi da se te informacije objave u srpskoj štampi, nailazili su kod Draže Markovića i Petra Stambolića na odbijanje. Obren Djordjević je zato počeo da organizuje tajna savetovanja sa glavnim urednicima srpskih glasila u Beogradu. Prvo takvo predavanje, održao je u leto 1981. godine zajedno sa Vukojem Bulatovićem u listu “Politika”. Aktiv OOSK ove novinske kuće bio je prosto zabezeknut, svedoči Djordjević, podacima koje im je saopštio o Kosmetu, načelnik tajne policije. Na sličan, odbojan, način reagovali su Dobrivoje – Baja Vidić, Draža Marković i Petar Stambolić i 1984. godine. Tada je SDB Srbije sačinio specijalni izveštaj o albanskom nacionalizmu i posebno o antisrpskom delovanju Fadilja Hodže. Izveštaj je radjen u jednom primerku. Pisao ga je Radovan Cajić – Caja sa namerom da bude predložak krivične prijave protiv Fadilja Hodže. Draža Marković, Petar Stambolić i Dobrivoje – Baja Vidić su, posle čitanja ovog materijala samo uzdisali. Njihova reakcija je bila smušena. Baja Vidić je rekao: – Nosite to od mene!

Draža Marković je pokušao da bude logičan: – Dobro, dobro, ali to je samo vaš policijski ugao posmatranja!

Petar Stambolić je bio kratak i rečit: – Još nije vreme!

Čelnici Srbije su tako odbili da daju saglasnost da se pokrene krivični postupak protiv Fadilja Hodže. Taj unikatni dokument SDB Srbije, je zato bio dugo sakriven u arhivi kao strogo poverljiva i državna tajna. Ja ga prvi objavljujem za javnost, kao dokument u ovoj knjizi. Političari su bili ona stepenica koju su rukovodioci tajne policije najteže prelazili prilikom izvršavanja svojih zadataka. Desilo se tako jedne godine, na primer, da je prema informacijama SDB Srbije, na Kosmetu trebalo uhapsiti poveću grupu albanskih nacionalista i iredentista. Na spisku tajne službe se našlo čak dve stotine ljudi. Hapšenja su krenula, u njima su učestvovali i operativci iz Beograda, jer je medju sumnjivim osobama bilo i nekoliko stranih špijuna, ali se Mahmut Bakali tome usprotivio. Uhapšeno je samo sedamdesetak ljudi, ali nijedan nije izveden na sud. Moma Unković i Obren Djordjević su bili strašno ljuti, ne toliko zbog neuspele akcije, već više zbog toga što su sprečeni da rade svoj posao i što su se obrukali. Ništa manje problema sa Kosovom nije imao ni Djordjevićev zamenik, odnosno naslednik, Dragutin – Dragan Mitrović, samo zato što je srpska bezbednosna nadležnost bila sužena na tzv. užu Srbiju. O tome Mitrović kaže:

“Srbija i Služba državne bezbednosti su faktički bile odsečene od Kosova, i u samoj Federaciji, i u samoj Pokrajini. Službeni podaci koje smo dobijali iz SDBJ i SDB Kosmeta bili su nepotpuni, pa je RSUP Srbije često donosio slobodne procene stanja u Pokrajini. Kako Srbija nije imala ovlašćenja da vrši bezbednosnu i kontraobaveštajnu zaštitu u celoj Republici, došlo je do jake penetracije stranih obaveštajnih službi i terorista. Konkretno, u samoj Službi državne bezbednosti Kosova i Metohije radilo je desetak članova ilegalnih albanskih organizacija i isto toliko stranih špijuna. Mi u SDB Srbije nismo skoro ništa imali o albanskoj tajnoj službi Sigurimi, zato dole na terenu nismo ni mogli da otkrivamo špijune, već samo izvršioce političkih akcija. To i nije moglo da se uradi bez saradnje sa SDB Kosmeta, ali kako, kad su i njeni šefovi, Jusuf Karakuši, na primer, bili agenti Sigurimija. On je još u vreme Mitje Krajgera odlazio u Albaniju, pa ga je načelnik SDB Jugoslavije zbog toga saslušavao dva sata. Desetak godina kasnije, federalna Služba nije pratila Jusufa Karakušija, iako je za to bila nadležna. Čak mu je i pomogla da pobegne sa Kosmeta. Da bi se sprečilo dalje bezbednosno ugrožavanje Srbije, RSUP je predložio ustavni amandman, kojim su utvrdjena nova prava i ovlašćenja, ali i obaveze tajne službe u Vojvodini i na Kosmetu. Posle toga je donet i novi Zakon o unutrašnjim poslovima, čime se radikalno promenio odnos izmedju službi državne bezbednosti unutar SR Srbije. Na Kosmet smo uspeli da pošaljemo šezdeset operativaca SDB. Medjutim, situacija je i pored toga, krajem osamdesetih godina bila na Kosmetu vrlo složena. U demonstracijama je učestvovalo 60.000 ljudi, u štrajkovima 25.000 lica, a privedeno je 1.089 osoba, a 64 uhapšeno. Imali smo podatke da albanski šovinisti spremaju terorističke akcije. Već se dogodilo osamdesetak požara i trideset sabotaža. Iz Jugoslavije je za ovo vreme proterano pet stotina agenata albanske službe Sigurimi. Tek hapšenjem organizatora demonstracija i štrajkova, medju kojima su bili i Azem Vlasi i Ekrem Arifi, članovi PK SK Kosmeta, krenulo se i u sasecanje korena albanskog nacionalizma i secesionizma.”

Taj proces, medjutim, nije išao dovoljno brzo, jer je bio ometen, opet, od predstavnika saveznih organa, ali i od pojedinih srpskih rukovodilaca, koji su prihvatali teze iz Hrvatske i Slovenije, da su po SFRJ podjednako opasni i albanski, ali i malobrojni srpski nacionalisti sa Kosmeta. Kakav je odnos Federacije, tačnije i samog Saveta za zaštitu ustavnog poretka SFRJ, bio prema albanskim nacionalistima na Kosmetu i Srbiji, vidi se iz Izveštaja sa sednice 26. decembra 1988. godine, gde se priznaje da SSUP i SDB Jugoslavije ne znaju ko su organizatori demonstracija u Prištini, ali zato znaju zašto su ta “protestna okupljanja gradjana” organizovana. Objavljujem zapisnik sa te sednice Saveta, da bi se shvatila taktika federalne policije i samog državnog rukovodstva u kamufliranju kosovske drame. Da bi se ta slika, koja je nametana i javnosti, koliko-toliko promenila, Dragan Mitrović je odlučio da sa poverljivim podacima Službe državne bezbednosti Srbije izadje u javnost. U tu svrhu su korišćene redakcije dnevnih listova “Borbe”, “Politike”, “Politike ekspres”, “Večernjih novosti”. U novinama su se pojavile priče i feljtoni, o Dževdžetu Hamzi, Fadilju Hodži, Mahmutu Bakaliju, Azemu Vlasiju, Ademu Demaćiju, Prizrenskom procesu, tajnoj službi Sigurimi, radjeni po materijalima iz SDB Srbije. Ti napisi su toliko iznervirali Staneta Dolanca i ostale članove Predsedništva SFRJ, da su na jednoj sednici Saveta za zaštitu ustavnog poretka SFRJ, zahtevali osnivanje komisije za utvrdjivanje odgovornosti ljudi koji su te poverljive podatke doturili srpskoj štampi. Kako su ti napisi bili u funkciji nezadovoljstva i pobune Srba sa Kosmeta, vrlo brzo SSUP i Predsedništvo Jugoslavije suočili su se sa srpskim mitinzima u Pokrajini, ali i u glavnom gradu. Saglasno svom otporu prema rešavanju srpskog pitanja, Predsedništvo SFRJ je naredilo ministru savezne policije, a Dobrosav Ćulafić je to preneo na policajce: “Sprečite Srbe i Crnogorce sa Kosmeta da dodju u Beograd!” Kada je na pragu devedesetih godina, postalo sasvim izvesno da se Hrvatska i Slovenija isključuju iz jugoslovenskog sistema bezbednosti, a posebno od kada je Srbija povratila državnost i nadležnost na čitavoj svojoj teritoriji, u RSUP-u je došlo do velike teritorijalne reorganizacije policije. To je bilo potrebno da bi se dotadašnji pokrajinski sekretarijati unutrašnjih poslova razbili i uključili u RSUP, kako bi činili jedinstvenu policijsku i bezbednosnu celinu. Umesto nekadašnjih devet regionalnih i sto šesnaest opštinskih sekretarijata policije, u Srbiji je formirano samo osamnaest većcih sekretarijata. Prema toj organizacionoj šemi, u tim SUP-ovima su formirani i sektori Službe državne bezbednosti, a u glavnom gradu Beogradu i posebna Uprava SDB. Jedino što još te 1990. godine, nije bilo rešeno, a to je bio problem uskladjivanja ovakve teritorijalne reorganizacije i samog Zakona o unutrašnjim poslovima sa novim Ustavom Srbije. Život je, naime, tražio brža rešenja od zakona i ustava. Po rečima Predraga Todorovića, tadašnjeg zamenika ministra srpske policije i neko vreme vršioca dužnosti ministra, Služba državne bezbednosti je već tada bila kadrovski i tehnički dobro opremljena da obavlja svoje kontraobaveštajne i obaveštajne funkcije. Poslove političke policije SDB Srbije, nije vršila već deceniju, pa ovom reorganizacijom nije ni imalo svrhe ukidati taj sektor rada. Ono što mi je u intervjuu rekao Predrag Todorović bilo je vrlo nezgrapno, ali začudjujuće: -Služba državne bezbednosti Srbije je, tvrdim kategorično, poslednja u lancu odgovornosti za tragična zbivanja i egzodus Srba na Kosovu i Metohiji. Mi, kao služba, Kosmet nikada nismo napustili. Tačnije, od svih jugoslovenskih tajnih službi, mi smo dole bili jedini prisutni i mi smo jedini i ostali. Svi ostali su se povukli, i Hrvati, i Slovenci, i Makedonci, i Bosanci. Kako SDB Srbije ne odlučuje i nije zadužena da sprovodi politiku nacionalne ravnopravnosti na terenu, nije odgovorna ni za seobu Srba sa Kosmeta, ali i iz Sandžaka. Za to su krivi kosmetski i sandžački opštinski funkcioneri i republički i pokrajinski političari, koji nisu sprovodili srpsku državnu politiku.

Autor: Marko Lopusina, „UBIJ BLIZNJEG SVOG I/II“

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Živim u svemiru,

Na pustoj planeti,

Sa srcem u nemiru,

Ko ljubavnik prokleti.

Jer moja draga,

Ne voli mene,

Životna mi snaga,

Sada pusta vene.

A dragu zavoleh,

Pre godinu dana,

Kada se razboleh,

Od životnih rana.

Tada me obišla,

I u srce mi stala.

Kada je otišla,

Ljubav je ostala.

Za tu muku moju,

Draga nije kriva,

U takvom se kroju,

Samo sudb’a skriva.

Sad sudbinu krivim,

Što ne umreh tada,

Već ostah da živim,

Da me patnja s’vlada.

Autor Slobodan Radulović

Ovo je primer kako se u praksi manipuliše pravdom u organizaciji Opštinskog javnog tužilaštva u Boru.
Naime, nakon predistražnih radnji protiv okrivljenog se podigne optužnica (videti prilog: Optuznica OJT-452-02-13.09.2003. protiv V.T..doc ) a nakon „zakulisnih radnji“ od takve optužnice se odustane iz nekih razloga.

Zašto je onda ova optužnica podignuta i ako je podignuta zašto optuženi  nije po njoj osuđen  to valjda zna samo neko iz OJT Bor? Primer takvog rada OJT iz Bora može se videti iz sledećeg priloga:

Obavestenje Z.S za predmet K-418-03 o odustajanju OJT od gonjenja 28.04.2004..doc

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Ovo je primer kako se u praksi manipuliše pravdom u organizaciji Opštinskog javnog tužilaštva u Boru.
Naime, nakon predistražnih radnji protiv okrivljenog se podigne optužnica a nakon „zakulisnih radnji“ od takve optužnice se odustane iz nekih razloga. Zašto je onda ova optužnica podignuta i ako je podignuta zašto optuženi  nije po njoj osuđen  to valjda zna samo neko iz OJT Bor? Ono što je posebno začuđujuće je to što to nije jedinini takav slučaj pri ovom tužilaštvu.  Primer takvog rada OJT iz Bora može se videti iz sledećeg priloga:

Optuznica OJT-452-02-13.09.2003. protiv V.T..doc

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Jataci medjunarodnih bandita

Jugoslavija je sve do 1991. godine i u svetskim razmerama predstavljana kao zemlja mira. Dok je medjunarodni terorizam harao po Britaniji, Italiji, Španiji, SAD, Bliskom Istoku i Nemačkoj, u SFRJ se to političko nasilje svodilo na sporadične, čak ekscesne slučajeve. Dobri poznavaoci ekstremista iz SAD i posebno iz Izraela, medjutim, često su tvrdili da je stanje u Jugoslaviji opasnije nego što izgleda, jer je SFRJ zapravo bila jatak medjunarodnog terorizma. Zbog toga su i njihovi diplomatski odnosi prema Jugoslaviji često bili pod znakom pitanja. Lider nesvrstanih, kolovodja zemalja u razvoju i oslobodilačkih pokreta u svetu, bivša SFRJ je potajno podržavala ilegalnu antikolonijalističku i antiimperijalističku borbu komunističkog i trećeg sveta. Ovu političku odluku, koju su donosili Tito, Partija i država, na vojnom i policijskom planu, sprovodili su u delo Ozna, Udba i Služba državne bezbednosti SSUP-a, a i Kontraobaveštajna služba JNA, tako što su pomagali aktivnost oslobodilačkih pokreta, komunističkih frakcija i ekstremista iz nesvrstanog sveta. Prvu internacionalnu pomoć, preko jugoslovenske tajne službe, dobio je “grčki Tito”, odnosno vrhovni komandant Demokratske armije Grčke, general Markos. Njegovo pravo ime je bilo Markos Vafijadis, bio je komunista, koji je sa trideset pet hiljada partizana, želeo da se izbori za socijalizam staljinovog tipa u Grčkoj. Početni udar na atinsku vlast izveo je na planini Olimp 28. oktobra 1946. godine, da bi dve godine kasnije, braneći Gramos u leto 1948. izgubio i bitku i rat i prebegao u Albaniju, a zatim u SSSR. Vezu Beograda sa generalom Markosom odobrio je lično Staljin, iako je sa Čerčilom dogovorio da Grčka bude pod britanskom političkom kapom i održavao je Tito. Od političkih kadrova ilegalno su u Grčkoj boravili Svetozar Vukmanović Tempo, Lazar Koliševski, Dimitrij Aleksijevski, Metodi Ćento i Mihailo Apostolski. Zvanične kontakte sa KP Grčke imao je Aleksandar Ranković, a Josip Djerdja se kao diplomata u OUN, zalagao za grčko komunističko pravo na samoopredeljenje. Oskar Davičo i Mihailo Lalić su o narodnoj borbi grčkih komunista pisali reportaže i scenario za film. Bio je to pravi politički marketing za komunističku Grčku u Jugoslaviji. Atina se čak bojala da će Jugoslavija da mobiliše Makedonce i da ih prebaci generalu Markosu u Grčku. Sanitetsku, vojnu i obaveštajnu pomoć generalu Markosu, tajno preko makedonskih planina dostavljali su ljudi iz tajne policije Srbije: dr Velimir – Braca Majstorović, hirurg i načelnik bolnice za grčke ranjenike u Katlanovu, potpukovnik Slobodan Krstić – Uča, kao i Jovo Kapičić, dvadesetčetvorogodišnji major Jovan Popović, instruktor artiljerijskog naoružanja iz Jugoslovenske Armije, specijalni Titov špijun Ivan Karaivanov, agent NKVD i instruktor Kominterne. Saradnici generala Markosa bili su i Djuza Radović, Obrad Trninić, Milo Vrbica, Velimir Docnić, Svetislav Stojanović, Petar Lučić. Oni su grčkim partizanima samo u prvoj godini gradjanskog rata doturili 3.134 protivpešadijskih mina, 6.550 protivtenkovskih mina, 9.177 kilograma eksploziva, mitraljeze MG-15. Jovo Popović i Petar Lučić su obučili stotinu Grka da rukuju ovim oružjem. Slobodan Krstić – Uča imao je zadatak da generala Markosa ilegalno dovodi u Beograd na konsultacije i vraća natrag u Grčku. Pomoć je slata pod parolom “Sve za front, sve za pobedu”! General Markos, medjutim, nije pobedio. Poražen je od englesko-grčke koalicije i moskovske klike, koja je 1948. zbog Rezolucije IB prestala da mu daje političku podršku. General Markos Vafijadis emigrirao je u SSSR pod imenom Mark Ivanović, a Tito je dugo godina zbog ovakvog mešanja u unutrašnje stvari Grčke, imao diplomatskih problema, i sa Atinom, ali i sa Londonom.

Ta pomoć Jugoslavije, odnosno tajne službe “prijateljima” iz belog sveta se ogledala u obuci, naoružavanju, finansiranju i političkom pokroviteljstvu tih organizacija, pa čak i kada su neke od njih (“Crni septembar”, “Muslimanska braća” i “Nacionalna arapska omladina”) bile antikomunistički i antijugoslovenski orijentisane. U tim poslovima najaktivniji su bili general Jovo Popović, ispred KOS-a JNA i viši inspektor Jovo Miloš, ispred SDB Jugoslavije. Prvi je bio vojni stručnjak za lako, teško naoružanje i eksplozivna sredstva, koga su cenili Naser, Gadafi, Husein, Arafat, Asad i mnogi drugi nesvrstani lideri. Jovo Popović, za koga se priča da je bio i dvojnik Josipa Broza Tita, saradjivao je sa prijateljima iz Trećeg sveta kao instruktor, koji je obučavao, na primer, Gadafijeve specijalce i Arafatove vojnike. Kada je postao direktor Instituta bezbednosti, osamdesetih godina, general Jovo Popović je postao spretan trgovac jugoslovenskim naoružanjem. Dobar deo i jednog i drugog posla, zbog medjunarodne javnosti i stranih špijuna general Popović obavljao je ilegalno. Kada je pocetkom 1995. godine, svet obišla vest da je Sadam Husein slao svoje ljude u Jugoslaviju, kako bi im beogradski vojni hirurzi podarili plastičnom operacijom njegovo lice, u javnosti se stvorio utisak da je KOS, odnosno general Jovo Popović 1985. godine, organizovao ovu “proizvodnju” Sadamovih dvojnika.

Jovo Miloš, Srbin iz Hrvatske, otac poznatih plivača i reprezentativaca Nenada i Predraga Miloša, vodio je u SDB-u Jugoslavije, prvo Upravu za emigraciju, a posle i sektor AA prema oslobodilačkim pokretima. Završio je Udbinu školu i kao čovek koji govori nekoliko svetskih jezika dobio da vodi resore o stranim zemljama. U to vreme njegov rodjeni brat, radio je kao analitičar u SDB Hrvatske. Jovo Miloš je uz pomoć svojih saradnika i saradnje sa stranim agenturama prikupljao i razmenjivao informacije o svim političkim, ali i terorističkim organizacijama u Trećem svetu. Miloš je u više navrata putovao u Afriku i Aziju, posebno na Bliski istok, i pokušavao da jugoslovensku saradnju sa tamošnjim pokretima što više legalizuje. Pretpostavlja se, da se Jovo Miloš u Siriji sretao i sa čuvenim Karlosom. Nekoliko godina ranije, kada je Karlos prvi put dolazio u SFRJ, načelnik Jovo Miloš je bio taj koji je telefonom od Nemaca primio informaciju da ovaj svetski terorista leti iz Švajcarske za Beograd. Nemački obaveštajci su Milošu telefonom tako opisali Karlosa, da su znali i koje su bile boje njegove pertle na patikama. Jovo Miloš je odmah postavio zasedu Karlosu na aerodromu Surčin, ali kako je vest od Nemaca stigla kasno, naša tajna policija nije uspela da ga identifikuje prilikom dolaska. Karlos nije bio jedini strani terorista i revolucionar koji je dolazio u Beograd. Jugoslavija je za njih bila svratište i sklonište. Kako je javnost rada najbolje pokriće za delovanje obaveštajnih službi, pa i SDB SFRJ, u Beogradu je, na primer, sedamdesetih godina otvoreno Predstavništvo PLO, koje je vodio neko vreme izvesni Muhamed Nabhan. Ova palestinska ambasada služila je zapravo kao obaveštajni i regrutni centar PLO u Evropi i na Balkanu. Preko nje su simpatizeri PLO dolazili u SFRJ na studije, ali i na vojnu, diverzantsku i obaveštajnu obuku, a i jedan broj jugoslovenskih mladića angažovan je u Arafatovu armiju. Neki od tih dobrovoljaca bili su, na primer, Tomislav Marinac iz Zagreba, Željko Budimirović iz Sarajeva, Ivica Radišić iz Beograda. Mnogima od njih nije bilo povratka iz Palestine, jer su stradali, a ostalima PLO i SDB nisu dozvoljavali da dezertiraju. Prema nekim slobodnim procenama, najmanje hiljadu Jugoslovena borilo se u redovima armije PLO. U federalnoj tajnoj policiji, na poslovima sa nesvrstanim prijateljima, pored Jove Miloša, radili su i Vitomir Fotić, Nebojša Vidić, sin čuvenog politicara Dobrivoja Baje Vidića, Predrag Pedja Djordjević. Obaveštajnu saradnju sa službama iz zapadnih država vodio je sam načelnik SDB Zdravko Mustač, koji nije, prema ranijoj praksi, dozvoljavao da se u to mešaju republički funkcioneri SDB. Takva praksa nametnuta je u SSUP-u posle dolaska Staneta Dolanca, koji je zajedno sa Mustačem držao vezu, posebno sa nemačkom i austrijskom policijom. U Ministarstvu inostranih poslova, odnosno u SID-u, a zatim u SSUP-u aktivan saradnik – obaveštajac za pitanja policijske saradnje bio je i Mitja Krajger, načelnik SDB. Ta vojno- policijska tajna saradnja sa zapadnim zemljama, a posebno sa nesvrstanima, bila je pokrivena visokim političkim odlukama, snom o svetskoj komunističkoj revoluciji, koje su prestale da važe onog trenutka kada je SFRJ počela da se raspada. Dobar deo tih organizacija i njihovih članova, koje je Beograd nesebično pomagao i zbog njih se kompromitovao kao jatak medjunarodnih terorista, danas, se bori na muslimanskoj i hrvatskoj strani protiv Srba u Bosni i Hrvatskoj, a ima indicija da podstiču i nemire u Sandžaku, na Kosmetu i Makedoniji.

Čovek koji je umeo da se nosi sa nezvanim gostima iz nesvrstanog sveta i koji je brinuo o njihovom smeštaju u Srbiji, bio je upravo Obren Djordjević. U septembru 1975. godine, naime, u pratnji svog telohranitelja Klajna, iz Alžira za Jugoslaviju, preko Švajcarske, stigao je Ramirez Sančez Ilić, poznatiji kao revolucionarni terorista Karlos. Tada je Karlos bio alžirski profesor arheologije, Džordž Osharan, a Klajn je bio televizijski tehničar. Putovanje je bilo organizovano na najvišem nivou: predsednik Bumedijen je dobio dozvolu i lično se dogovorio sa predsednikom Titom. Jugoslaviju je izabrao kao neopredeljenu zemlju koja je bila odlična polazna tačka za njegovo putovanje po Evropi. On je želeo da regrutuje članove “2. juna”, RAF-a, Crvenih brigada i Nemačkih revolucionarnih ćelija. Bilo je to u periodu kada je nemačka vlada nudila 50.000 maraka za hvatanje svakog sa spiska na kome se nalazilo četrdeset ekstremista. Medju njima su bili Klajn, Gabrijela Tajdeman i Karlos. Medjutim, većina terorističkih grupa nije bila zainteresovana za Karlosov predlog. Dok je čitav niz zemalja tražio od Jugoslavije izručenje Karlosa i Klajna, i nemačkih terorista, Jugoslavija je dala pogrešnu informaciju, da su alžirski profesor i njegov prijatelj već odleteli za Bagdad.

Predsednik Tito je poslušao arapski savet: staviti neprijatelja na svoju stranu. Karlos je dobio dozvolu da svoju bazu stvori u Jugoslaviji. Jednu je imao u Beogradu, a drugu u Kruševcu. Cena je bila da ne sme da napada gradjane i posede Jugoslavije nigde na svetu. Tito je od Karlosa dobijao poverljive informacije, naročito o političkoj situaciji na Srednjem istoku. Čitavu saradničku mrežu Jugoslavije sa medjunarodnim teroristima iz Trećeg sveta, formirao je zapravo Vadi Hadad, glavnokomandujući u Komandi za specijalne operacije u inostranstvu Narodnog fronta za oslobodjenje Palestine (skraćenice KOSE FPLP). Ova tajna organizacija je osnovana 1968. godine i to, kako tvrde Amerikanci, pod kontrolom sovjetskog KGB-a, za koji je Vadi Hadad svesrdno i radio. Kako je Karlos bio njegov najpoverljiviji i najbolji saradnik, to CIA pretpostavlja da je i on radio za KGB. Da je to bilo moguće, govori i sama biografija Iljiča Ramireza Sančeza. On je ovu biografiju ispričao i dr Obrenu Djordjeviću, koji ga je zajedno sa Draganom Mitrovićem uhapsio i saslušavao u Beogradu:

“… Rodjen sam 1949. godine u Karakasu, u porodici bogatog advokata prosovjetske orijentacije, koji je trojici svojih sinova dao revolucionarna imena Vladimir, Iljič, Lenjin. Školovao sam se u Karakasu, Londonu i Parizu, i u Moskvi na Univerzitetu Patris Lumumba. Tu sam se i upoznao sa Palestincima, koji su me vodili na stažiranje u Jordan i Liban, a onda me zavrbovali da radim za KOSE FPLP. Moj glavni mentor za terorizam bio je lično dr Vadi Hadad, šef palestinske internacionalne brigade. Kada je 1973. godine u jednoj akciji u Parizu nastradao Mohamed Budia, vodja evropske mreže KOSE FPLP, doktor Hadad je na to mesto postavio mene. U to vreme predstavljao sam se kao peruanski ekonomista Karlos Martinez Tores… Ja sam revolucionar, moja borba je ideološka, pravedna. Ja sam došao u Jugoslaviju, ali ovde neću ništa da napravim. Ja sam borac protiv imperijalizma, kriminalac nisam…” Karlosa i njegovog telohranitelja Klajna, uhvatili su Obren Djordjević, Dragan Mitrović i Jovica Stanišić iz Službe državne bezbednosti Srbije, u hotelu “Metropol”. Dr Djordjević priznaje da je SDB Jugoslavije imao najavu od nemačke službe BND, da će Karlos iz Švajcarske doleteti u Beograd. Nemci su imali sve podatke o Karlosu, čak i broj njegovih cipela. Dr Djordjević, medjutim, nije mogao da odgonetne zašto sami Nemci, koji su kontrolisali ciriški aerodrom, nisu uhapsili ovog teroristu. Kada je dr Obrenu Djordjeviću i Draganu Mitroviću, njegovom zameniku postalo jasno da Nemci žele da hapšenje Karlosa u SFRJ, iskoriste za medjunarodnu optužbu protiv Beograda za podržavanje terorizma, i kada su to preneli policijskom vrhu zemlje, ministar Franjo Herljević je, uz konsultacije sa Titom, odlučio da se Sančez Ramirez Iljič ne hapsi na policijski, već na prijateljski način. Karlos je legitimisan i priveden u zgradu SSUP-a, u Sarajevskoj ulici, zajedno sa pratiocem Klajnom, koji je bio u hotelu “Ekscelzior”. Hapšenje su, bez otpora, obavili Obren Djordjević i Dragan Mitrović lično. U zgradi SDB-a u Sarajevskoj ulici, Karlosa su sreli i videli ministar Franjo Herljević, Mitja Krajger, ali ne i Jovo Miloš. Dr Obren Djordjević je puna dva dana po tri sata razgovarao sa Karlosom. Tim razgovorima prisustvovala je jedino jedna žena prevodilac. Pitanja koja je dr Djordjević postavljao odnosila su se na osnovne podatke, ko je Karlos, sa kojim službama saradjuje, zašto je došao u Beograd, sa kim sve saradjuje u Siriji, Francuskoj, Alžiru, i kakvi su mu budući planovi. Sančez Ramirez je jedino prećutao odgovor na pitanje zašto je došao u Beograd. Detaljno je govorio o svojim akcijama, o saradnji sa KGB, Stazi, Sekuritateom, SDB-eom. Pominjao je i imena svojih saradnika, otkrivao je imena saradnika Mosada i prijatelja u “Crvenim brigadama”. Posebno je govorio o vezama zapadnih političara sa teroristima sa Bliskog Istoka. Njegov sagovornik, načelnik tajne policije Srbije dr Obren Djordjević, danas pretpostavlja da je Karlos došao da bi aktivirao palestinske baze sa oružjem, koje su se nalazile u Srbiji i samom Beogradu. Svi Karlosovi odgovori su bili iscrpni i iskreni i još do danas nisu dostupni javnosti, jer nose oznaku “državna tajna”. Dragan Mitrović iz beogradske uprave SDB ispratio je Karlosa na avion. Čuveni revolucionar je bio preobučen u radnika “Energoprojekta”, koji sa kolegama odlazi na rad u Irak, tako da nemački BND nije mogao da otkrije kako je Karlos izašao iz Jugoslavije i kuda je otišao. Kako niko u SDB Jugoslavije i SDB Srbije nije ranije vidjao Karlosa, i nije znao kako on zapravo izgleda, tek kada su ga ispratili za Damask, načelnici tajnih službi Srbije i Jugoslavije, a i sam Obren Djordjević i Dragan Mitrović su se upitali da li je to zaista bio pravi Karlos? To pitanje i danas tišti dr Obrena Djordjevića. Medjunarodni terorista broj jedan, Iljič Sančez Ramirez, poznatiji kao Karlos, prestao je da bude neuhvatljiv 1994. godine, kada je uhvaćen u Sudanu i prebačen u Francusku, gde je trebalo da mu se sudi.

Autor: Marko Lopusina, „UBIJ BLIZNJEG SVOG I/II“

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Slatki moj svemiru,

Godina je prošla,

Moj lepi nemiru,

Zašto si došla?

Ti si me spasila,

Život drugi dala,

Sa sobom ga ukrasila,

Mnogo ti hvala.

Kad volim te ludo,

Šta više želiš?

Zar čekaš čudo,

Da me veseliš?

Dok čekaš čudo,

Gubi se vreme,

A srce mi ludo,

Ima probleme.

Ne gubi vreme,

Ljubav mi pruži,

Životno breme,

Sa mnom udruži.

Kad tuga te slama,

A život kolje,

Videćeš sama,

Biće ti bolje.

Uz ljubav moju,

I brigu veću,

Za radost tvoju,

I našu sreću.

Autor: Slobodan Radulović

05.10.2000. godine, kao jedna od posledica smene režima Slobodana Miloševića proglašen je Štrajk u RTB-u Bor a 08.10.2000. doneta je sledeća Odluka štrajkačkog odbora:

1. Raspušta se Skupština RTB-a Bor Grupa.

2. Razrešava se dužnosti Upravni Odbor RTB-a Bor Grupa.

3. Odlukom Jedinstvene sindikalne organizacije RTB-a Bor u proširenom sastavu koju čine: predstavnici Samostalnog sindikata i Sindikata “NEZAVISNOST” razrešava se dužnosti dosadašnji Generalni direktor RTB-a Bor Grupa Ninoslav Cvetanović.

4. Na mesto razrešenog Generalnog direktora imenuje se za vršioca dužnosti Radomir Jović.

5. Obavezuje se vršilac dužnosti Generalnog direktora da odmah pristupi pripremama i organizaciji izbora novih organa upravljanja u RTB-u Bor Grupa. Ovi poslovi imaju se okončati najkasnije u roku od tri meseca.

6. Do daljeg štrajk se zamrzava.

7. Odluka stupa na snagu odmah.

Nažalost, imenovani vršilac dužnosti Generalnog direktora RTB-a Bor Grupa, Radomir Jović nije dosledno postupio u skladu sa navedenom Odlukom Štrajkačkog odbora, jer nije izvršio pripreme za raspisivanje Izbora Skupštine RTB-a Bor Grupa. Umesto toga usledile su “čudne kadrovske zavrzlame” čije su posledice bile izbor Dragoslava Guskovića za Generalnog direktora a Čedomira Kneževića za predsednika Upravnog odbora RTB Bor Grupa. Taj period njihovog upravljanja preduzećem karakterističan je po nepoštovanju zakona, sklapanju sumnjivih poslova na štetu preduzeća, povećanju zaduženja, smanjenju i neredovnosti isplata zarada zbog čega je Sindikat “Nezavisnost” na godišnjicu oktobarskih promena iz 2000. godine inicirao proteste ispred Generalne direkcije, kao opomenu demokratskim vlastima i novoimenovanim rukovodećim i upravljačkim strukturama u RTB-u Bor Grupa.

Međutim, umesto uvažavanja sindikalnih argumenata u vezi protesta Vlada i Generalni direktor RTB-a Bor Grupa su bez konsultacija sa sindikatom GSM “Nezavisnost” RTB Bor Grupa 10.10.2001. godine potpisali Sporazum kojim je bilo predviđeno da je vođenje strateške politike preduzeća u delokrugu rada UO, a svojinska transformacija u domenu nereformisane Skupštine RTB Bor Grupa, čime je bio otvoren put za kasnija enormna otpuštanja radnika RTB-a, jer i pored Odluke Štrajkačkog odbora od 08.10.2000. godine nije bila raspuštena Skupština iz perioda Miloševića, već umesto toga, zaslugom aktera na relaciji Vlada-rukovodstvo RTB Bor reaktivirana.

Zbog toga je sindikat “Nezavisnost” RTB Bor Grupa 01.11.2001. godine predsedniku Upravnog odbora RTB Bor Grupa u ostavci – Čedomiru Kneževiću uputio dopis br. 167/01 sa sledećim sadržajem:

Gospodine predsedniče,

Zahtevamo da u najkraćem roku sazovete sednicu UO RTB-a, na kojoj ćete smeniti Generalnog direktora RTB Bor Grupa Dragoslava Guskovića i na osnovu statutarnih ovlašćenja preuzeti rukovođenje kompanijom do izbora novog Generalnog direktora.

OBRAZLOŽENJE

Pored činjenice da ovogodišnji gubici već prelaze 15 miliona dolara koji su nastali između ostalog, zbog očiglednog nesnalaženja Generalnog direktora i njegovih zamenika na mestima koja zauzimaju, kao i nebrojenim primerima kršenja kolektivnih ugovora i važećih zakona. Generalni direktor je potpisivanjem Sporazuma sa Vladom RS od 10.10.2001. godine direktno prekršio članove 51 i 37 Statuta RTB Bor Grupa.

Pomenuti članovi Statuta kažu da je vođenje strateške politike preduzeća u delokrugu rada UO, a svojinska transformacija u domenu Skupštine RTB Bor Grupa.

Očigledno, Generalni direktor i njegovi pomoćnici ne smatraju da im je za tako važne odluke, kao što je potpisivanje navedenog sporazuma, potrebno mišljenje ni UO ni Skupštine.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Pet generacija

U beogradskoj tajnoj službi, od 1966. godine šefovi su bili Milisav – Pavle Djurić, politički funkcioner, pa zatim policajci Živojin Jovanović, Obren Djordjević, Momčilo Unković, Duško Stupar, Miodrag -Mića Leković, Radosav Lukićc i Zoran Mijatović. Bili su to sve školovani policajci i obaveštajci. Živojin – Žika Jovanović, poznatiji još i kao Pop, rodjeni Vranjanac, imao je završen Pravni fakultet i Višu školu Udbe.

Sa šesnaest godina je otišao u rat, a sa dvadeset postao oficir Knoja. Posle rata je bio partijski rukovodilac u Nišu, odakle je 1948. godine ušao u Udbu. Momčilo Unković je iz Sente. Istog je godišta, dvadeset i osmog kao Jovanović, i u slično vreme 1946. godine, je ušao u Oznu. Završio je Upravnu školu SFRJ u Beogradu, službovao je u glavnom gradu. Prošao je kroz sve sektore rada Udbe i SDB, da bi načelnik tajne policije Beograda postao 1980. Od svih ostalih, više je voleo politiku, pa je dosta i boravio u tim krugovima. Bili su sve ovo ljudi stare Udbine škole u koje je Josip Broz Tito i politički vrh Jugoslavije i Srbije imao poverenje. Kako je Tito dosta putovao po svetu, svaki put kada je negde odlazio, jedna od republičkih tajnih službi je morala u inostranstvu da “očisti” teren od emigranata i da Maršalu pripremi bezbedan doček. Žika Jovanović je, kao šef Grupe za bezbednost druga Tita, na primer, ispred Srbije pratio Josipa Broza prilikom njegove posete Kubi i Panami. Obren Djordjević je, prvo 1952. godine, a zatim 1978. godine, brinuo o Titu u Turskoj i SAD. Dragan Mitrović ga je dočekao u Velikoj Britaniji.

Posle njih na rukovodeća mesta, pre svega u SDB Beograda, a i SDB Srbije, počeli su da, umesto kadrova iz rata, dolaze stipendisti sa fakulteta. Dušan Stupar je, na primer, rodjen 1947. u opštini Sečanj. Gimnaziju je završio u Zrenjaninu, Filozofski fakultet i magistraturu na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Od 1973. radio je u Odeljenju SDB za grad Beograd, od 1979. u Kabinetu ministra srpske policije, od 1981. je pomoćnik ministra, a sredinom osamdesetih i šef gradske tajne policije. Milorad – Mića Leković je rodjen 1948. u Novoj Varoši. Završio je Fakultet političkih nauka u Beogradu 1971. godine. Šesnaest godina je radio najodgovornije poslove u opštini Voždovac i odatle je 19. oktobra 1988. imenovan za načelnika SDB grada Beograda, umesto smenjenog Duška Stupara, po volji profesora Radoša Smiljkovića, člana GK SK Beograda. S obzirom da je Leković bio potpuni amater za poslove državne bezbednosti, beogradsku upravu je faktički vodio Ranko Savić. Kako su se menjale političke garniture u Srbiji, Vojvodini i na Kosmetu, tako su se menjali i ministri policija i načelnici tajnih službi. Svaka nova generacija političara, dovodila je svoje nove pouzdane ljude. Resor SDB na Kosovu, vodio je neko vreme Mehmet Soši, pa Islaim Braka, a zatim Jusuf Karakuši, Rahman Morina, Selim Brošaj, Rajko Ćalović, Radosav Lukić, a zatim David Gajić. U Vojvodini prvi “debejci” bili su Zoran Martinov, Petar Palkovljević – Pinki, Slobodan Tadijin, Ratko Šikimić. Poslednjih tridesetak godina, srpski ministri policije bili su Slavko Zecević iz političke garniture Kragujevca, Viobran Stanojević, sekretar OK SK Zaječar, Svetislav Lalović, opštinski funkcioner iz Arandjelovca, Radmilo Bogdanović nastavnik i policajac iz Svetozareva i sadašnji Zoran Sokolović, funkcioner iz Zaječara. Kada su odlazili Draža Marković i Petar Stambolić, povukli su se i Slavko Zečević i Viobran Stanojević. Kada su pali Ivan Stambolić i Dragiša- Buca Pavlović pomereni su i Svetislav Lalović i Branko Kostić. Kada je krajem osamdesetih dolazio Slobodan Milošević, došli su i Radmilo Bogdanović i Zoran Janaćković.

Početkom sedamdesetih godina, Služba državne bezbednosti Srbije imala je oko devet stotina zaposlenih operativaca i rukovodilaca. U beogradskoj direkciji SDB bilo ih je najviše – oko pet stotina. Tajna policija glavnog grada, imala je sredinom sedamdesetih ukupno sedam uprava. Bilo je to u vreme kada je SDB Beograda vodio Obren Djordjević. Njegov pomoćnik za operativne poslove bio je Slobodan Stević, poznat danas kao predsednik Udruženja za očuvanje tradicija oslobodilačkih ratova 1914-1918. godine. Prvu upravu za zemlje Istočne Evrope, vodio je Halil Bućan, drugu upravu za Zapad držao je Dragoslav – Beli Dimitrijević, a neko vreme i Voja Atanacković. Na čelu treće uprave “ za unutrašnjeg neprijatelja “ bio je Moma Unković, dok je u upravi za ratne pripreme načelnik bio Slavko Djurica. Analitiku je u petoj upravi prvo vodio Luka Mustapić, Hrvat iz Dalmacije, a zatim Dragutin Mitrović. U šestoj upravi za obezbedjenje, šef je bio Špiro Sinovčić i u sedmoj upravi za tehniku Selimir – Pale Tešić. Struktura organizacije SDB Beograda bila je identična onoj u Službi državne bezbednosti Srbije.

Kada je Obren Djordjevic 1978. preuzeo srpsku tajnu službu, njegov zamenik je postao Petar Radosavljevic. Prvi sektor “ Istok “ vodio je Milivoje Mirčić, a drugi sektor “ Zapad “ Vlajko Stošić. Unutrašnji sektor imao je za načelnika Hristoljuba Mitića, a za ratne pripreme bio je zadužen Blažo Lazović. Peti sektor analitike vodio je Spasoje – Paja Bogdanović, a šef tehnike u sedmom sektoru bio je Dragutin Stefanovićc. Načelnik Obren Djordjevic je bio jedan od najiskusnijih (kontra)obaveštajaca u Srbiji. On je jedini na mestu šefa tajne službe Srbije, izdržao skoro dva mandata. Početkom osamdesetih trebalo je, naime, da postane i načelnik SDB Jugoslavije, ali kako to Draži Markoviću nije bilo po volji, umesto Obrena Djordjevića u zgradu SSUP-a otišao je Srđan Andrejević.

Obren Djordjević je danas poznat kao zvanični istoričar srpske tajne policije, pisac udžbenika i enciklopedije o državnoj bezbednosti i profesor. Izdavačima je ponudio i svoju novu knjigu o posledicama gradjanskog rata u Jugoslaviji 1941-1952. godine. Ljudi iz policijskog okruženja, medjutim, smatraju Djordjevića jednim od najvećih srpskih kontraobaveštajaca. Rodjen je 1927. godine u selu Vraćevšnici kod Gornjeg Milanovca, gde je završio Gimnaziju. Kao borac u Čačanskom partizanskom odredu 1945. godine, Obren Djordjević je prebačen u jedinice Knoja za borbu protiv ostataka nacionalnih snaga u Jugoslaviji. Odatle je i ušao u Udbu kao analitičar rada nemačkih tajnih službi tokom rata u Beogradu i Srbiji. Studirao je prava, ali i kontraobaveštajni rad na Višoj školi Udbe, koja je 1952. otvorena u Beogradu. Njen prvi direktor bio je David Laušević, a najbolji student Slobodan Stević. Ova škola je stvarala kadrove za jugoslovensku tajnu policiju, sve dok nije ukinuta 1967. godine. Uporedo sa studijama, Obren Djordjević se, prvo u Gornjem Milanovcu, bavio operativnim radom, najviše oko ibeovaca. Kao operativac 1952. godine, bio je u ekipi Udbe Srbije koja je imala zadatak da u Maloj Aziji pripremi Titov dolazak u Tursku. Djordjević je, od 1961. do 1964. godine, u Udbi Kragujevca imao puno posla oko stranih špijuna. Naime, Djordjević je tada bio načelnik Odseka za Zapad, Balkan i ostali svet. Srpska Udba je u to vreme, uglavnom pratila aktivnost agenata velikih zemalja, jer nije imala ljude i sredstva da se bavi malim i dalekim državama. Tako, na primer, Srbija nije uopšte pokazivala interesovanje za Milana Stojadinovića, koji je živeo u Južnoj Americi, dok je federalna Uprava državne bezbednosti stalno potraživala informacije o odbeglom jugoslovenskom premijeru. U svoj prvi uspeh, Djordjević ubraja hvatanje italijanskog agenta Lučiana Saracenija. On je pod maskom novinara došao u Kragujevac da “snimi” Fabriku oružja. Zbog špijunaže Saraceni je osudjen na pet godina robije, ali ga je Aleksandar Ranković, pred svoj put u Italiju 1962. godine, pomilovao i pustio na slobodu iz zatvora u Sremskoj Mitrovici. Iz tih kragujevačkih dana i godina Djordjević pamti prijateljstvo koje je sklopio sa majorom Franjom Herljevićem, kasnijim ministrom federalne policije i čovekom koji se odrekao ovog prijateljstva, jer su ga političke vode odnele daleko od Srbije. Kao kontraobaveštajac Obren Djordjević je učestvovao i u akciji otkrivanja Džordža Kurtiša, agenta CIA u Subotici. Punih sedam godina, Obren Djordjević je bio u srpskoj tajnoj službi instruktor, a zatim dve godine, od 1971. opet šef sektora Zapad, ali u Službi državne bezbednosti grada Beograd. Ta kontraobaveštajna uprava imala je četrdesetak operativaca, rasporedjenih u pet odseka – za SAD, Englesku, Nemačku, Francusku i ostali svet. Svake godine oni su otkrivali i hvatali po pet-šest stranih špijuna u glavnom gradu Jugoslavije. Djordjević nevoljno priča da mu je jedan od tih agenata svojevremeno doneo iz inostranstva pun sanduk dokumentacije o izgradnji supersoničnog aviona. Posle stručne analize u KOS-u i posle poverljivih razgovora sa generalom Nikolom Ljubičićem, tajna policija Srbije je donosiocu platila pola miliona dolara za ovu uslugu. Tako je Jugoslavija za male pare i uz mali rizik, došla do kompletne konstrukcije mlaznog borbenog aviona. Kada je 1976. godine, Obren Djordjević postao i načelnik beogradske tajne policije, bio je faktički po snazi i ugledu peti čovek u Beogradu. Bilo je tada važnije biti šef SDB Beograda, nego načelnik GSUP-a Beograda.

Autor: Marko Lopusina, „UBIJ BLIZNJEG SVOG I/II“

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

KOS potura studente

Prvi veliki ispit, nova prepolovljena i reorganizovana Služba državne bezbednosti Srbije imala je u vreme studentskih demonstracija 1968. godine. Bio je to i njen prvi masovniji sudar sa akademcima i inteligencijom, koju tajna policija nikada nije volela. Taj animozitet SDB je nasledila od Tita. Predsednik Partije i države Jugoslavije nije voleo inteligenciju, ne zbog toga što je on bio samo bravar, već zato jer je shvatio da iz njenih redova potiču najozbiljnije kritike upućene političkom i državnom vrhu za vodjenje zemlje. Kako se seća Milan L. Rajić, tajna policija je najviše posla imala u Srbiji, odnosno Beogradu. Dok se milicija na ulici obračunavala sa demonstrantima, operativci SDB su noću u tišini hapsili najaktivnije studente i njihove roditelje. Saslušavali su ih, pretili kaznama zatvora i isterivanjem sa posla, odnosno sa fakulteta, ako se akademci ne manu ulice i politike. Tadašnji načelnik srpske tajne policije Rajko Djaković i šef gradske milicije Nikola Bugarčić, svakog časa su obilazili demonstrante. Političko rukovodstvo Srbije i Jugoslavije, naime, tražilo je od njih u svakom trenutku tačan broj studenata uključenih u proteste, bilo na ulici, bilo po fakultetima, imena njihovih vodja i njihovih profesora. Poseban pritisak na Rajka Djakovića vršili su savezni ministar policije Radovan Stijaćić, republicki ministar unutrašnjih poslova Slavko Zečević, načelnik KOS-a general Ivan Mišković, koji mu je panično rekao da studenti uzimaju vlast u Beogradu. Za njega su demonstracije bile delo unutrašnjeg i spoljnjeg neprijatelja Jugoslavije, ali i stranih obaveštajnih službi. Stijačić je zato čak tražio da se vojska pozove u pomoć. Djaković je njihove predloge hrabro odbio, jer je smatrao da studentski bunt nije politički, već društveni pokret, izazvan velikom socijalnom nesigurnošću u Jugoslaviji. To je bila i službena procena analitičara SDB Srbije. Armija je, doduše, na Titovo naredjenje povećala stepen borbene gotovosti, ali nije izlazila iz svojih kasarni. Demonstracije na Kosmetu 1968. godine bile su mnogo dramatičnije, nego one u Beogradu. O njima, medjutim, desno krilo političkog vrha zemlje nije mnogo galamilo, jer im je odgovarao početak nereda u Srbiji. Zamenik načelnika kosmetske policije Mehmet Soši je o zbivanjima u Prištini, Prizrenu i Peći redovno informisao Rajka Djakovića, šefa republičke Službe državne bezbednosti. Tako je SDB Srbije dolazila do podataka o antidržavnoj aktivnosti albanskih nacionalista i o pripremama za studentske i iredentističke demonstracije, što su naknadnim informacijama umnogome ublažavali Dževdžet Hamza, ministar policije Kosmeta i Veli Deva, partijski kadrovik iz Prištine. Za njih je sve to bila nameštaljka stare Udbe. Tek kada su demonstracije izbile, Veli Deva je priznao da ga je tajna policija upozorila da je reč o neprijateljskoj akciji. Novu provokaciju, srpska tajna policija doživela je godinu dana kasnije. Na mig vojne kontraobaveštajne službe, naime, političkom vrhu zemlje doturene su poverljive informacije o navodnim demonstracijama omladine u Šapcu. Time je KOS i general Ivan Mišković nameravao 1969. godine, da opet digne na noge srpsku Službu državne bezbednosti, ali i srpske i jugoslovenske političare. Služba državne bezbednosti Srbije krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina, bila je u nezavidnoj kadrovskoj, profesionalnoj i političkoj situaciji. Prepolovljena, obrukana i stešnjena izmedju naredbodavaca sa političkog vrha Jugoslavije i same Srbije, tajna policija je morala da radi ono što joj se naloži. Dok su se ostale republičke službe državne bezbednosti razvijale, i kadrovski, i tehnički, i finansijski, SDB Srbije je stagnirala. U suštini srpska tajna služba bavila se obaveštajnim, kontraobaveštajnim i poslovima političke policije, mada za to kadrovski nije bila sasvim opremljena. Bez obzira što je jugoslovenski trend bio da se tajna policija deprofesionalizuje i pretvori u političko-činovničku instituciju, u Srbiji se takav pristup državnoj bezbednosti primenjivao samo prvih godina iza IV plenuma. U srpskoj tajnoj policiji, posle Brionskog plenuma od 1966. pa do 1995. godine, rukovodioci SDB bili su po pravilu manje političari, a više profesionalni policajci. U tom periodu Srbija i Beograd su imali ukupno četrnaest načelnika tajne policije. Prvi šef SDB Srbije Rajko Djaković, bio je kao partijski funkcioner načelnik srpske tajne službe od 1966. pa do 1971. godine. Njega je nasledio policajac Milorad Bišić, koji je posle isteka mandata 1976. prešao u tužilaštvo Srbije. Za vreme svog mandata i Bišić je imao velikih problema sa SSUP- om i SDB Jugoslavije. Dosta često su ga ministar Franjo Herljević i saradnici zvali na ribanje, jer im nije redovno dostavljao policijske izveštaje koji su u SDB Srbije dolazili iz SDB Vojvodine i SDB Kosova i Metohije. Policijski kontinuitet u Službi državne bezbednosti, kasnije su održavali Živojin Jovanović – Pop, dotadašnji šef beogradske tajne službe, koji je 1978. poginuo u saobraćajnoj nesreći. Posle njega, načelnik je kratko bio Srđan Andrejević, stari Beogradjanin, kontraobaveštajac po Englezima i analitičar, pa dr Obren Djordjević od 1978. do 1985. i njegov zamenik Dragutin Mitrović. Zoran Janacković je bio politički funkcioner sa juga Srbije, tačnije sekretar OK SK Leskovac, koji je 1990. godine došao na mesto penzionisanog Dragutina – Dragana Mitrovića, kao čovek od specijalne vrste poverenja tadašnjeg ministra Radmila Bogdanovića.

Tadašnji zamenik i Mitroviću i Janackoviću, sve do 1992. godine bio je sadašnji načelnik Resora državne bezbednosti Srbije Jovica Stanišić. Novi načelnik srpske tajne službe Jovica Stanišić, bio je predstavnik pete generacije kadrova u Udbi, odnosno Službi državne bezbednosti. Srpska tajna policija je, naime, od osnivanja 1944. godine do 1995. imala pet kadrovskih transformacija, koje Dragan Mitrović naziva podmladjivanje. Prva je obavljena 1948. godine, kada su u Udbu pristigli iz vojne Garde kao pojačanje oficiri i podoficiri mladjih godina. Najveće, drugo podmladjivanje obavljeno je 1959. godine, kada umesto tzv. ratne generacije u Udbu dolaze na doškolovavanje i posao radnici, politički aktivisti i školarci. Posle Brionskog plenuma 1966. godine, izvršeno je treće podmladjivanje SDB Srbije sa studentima, uglavnom Beogradskog univerziteta. Četvrta promena starijih sa mladjim kadrovima, izvršena je 1975. kada je u tajnu policiju pristigla nova grupa diplomaca sa beogradskih fakulteta i Više škole unutrašnjih poslova u Zemunu. U toj grupi bio je i Jovica Stanišić, bivši student FPN u Beogradu. Peto podmladjivanje, obavljeno je 1992. godine, posle penzionisanja radnika SDB SFRJ i preuzimanja mladjih operativaca iz savezne u srpsku tajnu policiju. U srpskoj tajnoj policiji, radi formiranja hijerarhije u poslu, uvedena su zvanja inspektora, višeg inspektora, savetnika i višeg savetnika, što nije bitnije uticalo na medjuljudske odnose unutar SDB. Više je uticala netrpeljivost izmedju kadrova iz prestonice i kadrova iz provincije, jer su ovi prvi smatrali da su policijska elita. Drugi veliki problem je bio dovodjenje amatera, političkih aktivista i što je bilo još gore, dece visokih oficira, političara i bivših ministara.

Autor: Marko Lopusina, „UBIJ BLIZNJEG SVOG I/II“

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Tajne srpske policije

Sudbonosnu 1966. godinu, tajna služba Srbije završila je sa pet stotina radnika manje u svojim redovima. Toliko je ljudi, naime, bilo otpušteno sa posla, nakon temeljnog čišćenja od rankovicevaca u bivšoj Udbi Srbije. Taj posao obavila je specijalna policijska komisija za reorganizaciju i kadrove u kojoj su bili Vlada Djordjević, Radomir Kedžić i Obren Djordjević. Ovaj poslednji je u leto povučen sa godišnjeg odmora u Bečićima, da bi izvršio prisilno penzionisanje svojih kolega. Kriterijumi za otpuštanje sa posla, po priči samog Djordjevića, bili su – neperspektivno radno mesto, nedovoljna školska sprema, godine staža i rešeno stambeno pitanje. Izvršena je čak i anketa medju zaposlenima, da bi se ljudi izjasnili ko želi, a ko ne želi da ostane u tajnoj policiji. Posle tri meseca rada, sačinjen je spisak od pet stotina ljudi, čije je otpuštanje potpisao lično Obren Djordjević. Na taj način i sama Udba, odnosno tada već Služba državne bezbednosti Srbije, svedena je sa hiljadu na samo pet stotina ljudi u radnom odnosu. Moraće da prodje skoro dvadeset godina, pa da SDB Srbije 1985. godine, opet postigne punu uposlenost od hiljadu radnika. Služba državne bezbednosti Srbije, doduše, tada nije imala SDB Vojvodine i SDB Kosova u svom sastavu. Tajna policija Srbije, naime, kompletirana je, kao i država Srbija, tek godinu dana kasnije 1986. Tada je jedinstvena srpska tajna služba imala hiljadu i po ljudi. Danas ih Resor državne bezbednosti Srbije, posle reorganizacije RSUP-a u MUP i kadrovskih promena, ima samo oko tri stotine. Medjutim, i tada su političari i mediji u Sloveniji i Hrvatskoj sve tajne policije na prostoru bivše Jugoslavije izjednačavali sa “srpskom udbaškom mafijom”, kako su nazivali i mnoge ugledne biznismene i intelektualce u svojoj sredini, koji su se zalagali za restauraciju SFRJ. Drugi sindrom koji je još i devedesetih u otcepljenim republikama pripisivan Srbiji, odnosno srpskoj tajnoj policiji, bio je sindrom prisluškivanja. U oba slučaja Slovenija i Hrvatska su ovakvim optužbama maskirale svoju ulogu u razvoju i delovanju političke policije u nekadašnjoj Jugoslaviji, a i danas. Zbog afere Ranković, dosta često se smatra, da je prisluškivanje zaista sprski sindrom. Malo je, medjutim, poznato da je još 1945. godine, Ivan – Stevo Krajačić po ličnoj Titovoj želji, instalirao “crnu krušku” u Belom dvoru. Ova bakelitna kutija sa kablom koji je ulazio u zid, bila je postavljena i kod komandanta dvora Radeta Ristanovića i u svim sobama i kancelarijama Titove rezidencije. Kada je Mitar Bakić predavao dužnost šefa Maršalovog kabineta generalu Ljubodragu Djuriću, prijateljski ga je upozorio na tu “crnu krušku”, ali ne i na pravu opasnost od nje:

“… Ma, nije to ništa. To je Stevo Krajačić doneo Titu iz Zagreba, da Tito ne bi okretao brojčanik na telefonu kada te zove da mu doneseš neki materijal. Kroz ovu krušku će te Tito kratko pozvati!” Josip Broz je i zaista imao običaj da kroz tu “krušku” kratko poziva generala Ljubodraga Djurića kod sebe u sobu ili u kancelariju. Šef kabineta Vrhovnog komandanta nijednog trenutka nije ni pomislio da kroz taj improvizovani interfon može da šalje odgovore drugu Titu. To je vrlo brzo otkrio zajedno sa Bakićem. Kada se, naime, posle nekoliko nedelja Mitar Bakić, uzbudjen pojavio kod generala Djurića sa dosijeima tri drugarice, koje mu je Sane Petrović predložio za ženidbu, sam se odlučio da uzme za ženu Nadu iz Kragujevca. Tom prilikom su se veselo izgrlili i izljubili. Odjednom iz “kruške” se začuo Titov prekoran glas:

“… Neka, neka Mitre Bakiću. Ti prve novosti saopštavaš Djuriću, pa ćeš tek onda meni. Zapamtiću ja to! Sve sam ja vas slušao šta razgovarate.” Da je Tito preko “kruške” prisluškivao zaposlene u Belom dvoru nije znao ni domaćin Rade Ristanović. Tačnije, nije znao niko sem Ivana Steve Krajačića i Josipa Broza. To se držalo u tajnosti sve do 1947. godine, kada je zbog proširivanja Belog dvora, došlo do ozvučavanja svih prostorija. O tome su odluku zajedno doneli i Tito, i Kardelj, i Ranković.

Tajna policija Slovenije je, takodje, 1947. prva počela sa profesionalnim tajnim snimanjem, kada je Mitja Ribičič, bivši oficir Ozne nabavio slušalice i magnetofon. Bio je to aparat koji su jednostavno zvali – šibica. Njegova prva žrtva bio je Stane Kavčić. U Beogradu savezna Udba prisluškivala je Milovana Djilasa, Slobodana Penezića, Dobricu Ćosića još 1954. godine i samog ministra Aleksandra Rankovića. General Jefto Sašić tvrdi da je to tražio lično Kardelj. Interesantno je čuti razgovor koji su vodili 1954. godina dvojica prijatelja Branka Ćopića, u njegovom stanu, ne znajući da je Udba slavnom piscu već postavila “bubu” u telefon:

“Drago: – Tomaš?

Tomaš: – Ti li si Drago? Dje si ti sada?

- Evo me kod Branka. Jesi li čitao ovo u “Politici”?

- Nisam čitao.

- A što ga studenti napadaju?

- Smiri se, polako, može da ide ulicom, nema opasnosti!

- Kaže Branko da vi ne udesiste kakve demonstracije?

- Kaži mu da na Tehničkom fakultetu spremaju hemičari za njega otrov koji kroz cipele probija, a metnuce mu ispod cipela i gotov je!

- Sprema roman. Ispred njega deset “Politika” i on reže žiletom. Kaže jedno za mene, a jedno, sigurno, za policiju.

- Kaži ti njemu da je on svijetu pokazao da je politički ispravan, ali džaba mu je to kad su mu tehničari ispostavili račun. Ispituju ga.

- Može sad on i u Bosnu da ide.

- Jeste…”

Prisluškivanje je do 1956. vršila samo Udba Jugoslavije, jer je jedina za to bila nadležna, a i jer je jedina imala tehniku za tajno snimanje. Taj posao nastavila je tajna policija Slovenije i služba Hrvatske, jer su imali tehniku. Kada su, na primer, političari sa Kosmeta 1956. posumnjali da sinovac njihovog ministra Mehmeda Hodže šuruje sa albanskim agentima, tražili su od Beograda da im federalna služba pošalje snimatelja za “skidanje” telefonskih razgovora. Srbija je dobila magnetofone šezdesetih godina. Oni su postali Rankovićeva zla kob. U početku ih je koristio, a kada je penzionisan, korišćeni su protiv njega. Šta mu je SDB radila, kazivala je jednom prilikom njegova supruga dr Ladislava – Slavka Ranković:

“… Posle Četvrtog plenuma mi smo bili pod specijalnim režimom života. Policija je bila svuda oko nas. Tih godina došli su kod nas ljudi iz državne bezbednosti opštine Savski venac i skrenuli pažnju Leki da pazi na kretanje, jer su dobili informaciju da se u zemlji nalazi jedna ustaška grupa sa zadatakom da izvrši nekoliko atentata. Jedna od ličnosti na njihovom spisku bio je i Leka. Kasnije i u Dubrovniku, došao je lično načelnik SUP-a sa istim upozorenjem. Zbog toga smo se svi u porodici trudili da znamo gde se ko nalazi, a naročito Leka. Išao je sam samo po novine, u samouslugu, koja je do naše kuće u Ulici Andre Nikolića. Tako, jednom, sreo je Mihajla Švabića i oni su se pozdravili. Neko je to video, mislim da je bio Milutin Baltić iz Hrvatske, koji je napisao pismo Centralnom komitetu. Nastao je lom… zašto se Mihajlo Švabić pozdravlja sa Rankovićem? Bilo je svakojakih situacija, pa i komičnih. Preko puta nas je bila neka laboratorija i tu je bilo uvek prisutno neko “oko”, koje je beležilo i registrovalo sve što se kod nas dešava. Ako bismo krenuli kolima za grad, odmah bi druga kola krenula za nama. Već dole kod pumpe priključila bi se još jedna. Mića, koji je izvrstan poznavalac Beograda, umeo je ponekad da naglo skrene u neku uličicu i da im pobegne, pa da ih onda ponovo traži po gradu, da im ablenduje i da znak da smo tu…”

Posle Brionskog plenuma, sva ozvučenja u Beogradu vršila je samo vojna tajna služba. Po nalogu braće Mišković, srpskoj i saveznoj Udbi oduzeto je pravo da prisluškuje ljude. Zato, je Rajko Djaković i priznao Zdravku Vukoviću da kao novi načelnik SDB Srbije nije znao ko je sve bio prisluškivan u samoj Srbiji i glavnom gradu Jugoslavije. KOS je posle preuzimanja ozvučenja za kratko vreme obnovio kompletnu tehniku i udvostručio kapacitete za prisluškivanje. General Mišković je posle Brionskog plenuma više prisluškivao bivše, a i tadašnje srpske funkcionere, nego što je to činio sam Ranković i čitava Udba. Otuda su i sve informacije o Aleksandru Rankoviću i bivšim rukovodiocima Udbe prvo išle kod načelnika vojne tajne službe, a zatim kod Tita. Čak su i saznanja do kojih je o Rankoviću, Ceci Stefanoviću ili Vojinu Lukiću dolazila u SDB Srbije, slata u federalnu tajnu službu, gde su frizirana, kako bi se “rankovićevci” Titu predstavili kao državni neprijatelji, koji “i dalje grupaše”. Time je, kaže Rajko Djaković otvoreno iskazivano nepoverenje KOS-a prema SDB Srbije, odnosno saveznih funkcionera prema srpskim rukovodiocima. Sve do Lekine smrti, specijalni špijuni, svakog jutra snimali su njegove razgovore i belešku o tome nosili Titu, a onda generalu Nikoli Ljubičiću. Inspektori, medjutim, nisu imali čime da se pohvale, jer je Ranković obično bio škrt na rečima. Svakog jutra bi svojoj supruzi Slavki, pre odlaska u šetnju govorio: – Stavi mi malo keksa i kafice, da doručkujem, pa idem napolje! Kada je prvi put video Tita sa štapom, kako dolazi na kongres SKJ, Aleksandar Ranković je glasno u svojoj sobi rekao: “Vidi Slavka, Stari nosi tojagu sa sobom!” Ovaj stenogram se danas nalazi u arhivu SDB Srbije. O tome svedoči dr Obren Djordjević:

“Dok sam ja bio načelnik srpske tajne policije, mi smo tehnički mogli da prisluškujemo najviše stotinak ljudi, ali to nikada nismo radili, jer je prisluškivanje veliki i težak posao. Drugo, nismo ni smeli da prisluškujemo, jer je policija patila od sindroma “pokvarenih telefona” još od 1966. godine, kada je zbog toga pao Ranković. Interesantno je, medjutim, da smo prisluškivanje više i češće koristili posle, nego li pre IV plenuma, jer mi tada u Beogradu za to nismo imali ni tehniku, ni ljude. Famu o zloupotrebi SDB izmislila je antisrpska koalicija iz Slovenije i Hrvatske, gde se prisluškivanje koristilo, gotovo, masovno. Ljubljana i Zagreb su šezdesetih godina imali kompletnu tehniku za prisluškivanje. Slovenija i Hrvatska su bile i ostale policijske države. Srbija je uvek bila država sa tako da kažem pučkom policijom. Nama je bilo zabranjeno da pratimo i prisluškujemo sve funkcionere, od udruženja žena do predsedništva. Nisi smeo ni da pomisliš da pratiš šta radi i govori, na primer, Stane Dolanc.”.

Pre trideset godina, (pedesetih, šesdesetih …) kako se seća Milan Djoković “ Pop, šef službe za prisluškivanje u beogradskoj Udbi, nijedan načelnik odeljenja nije imao pravo da naredi tajno snimanje. To je mogao samo Slobodan Glumac, rukovodilac Udbe Beograda, ali tek kad mu se dokaže, pisanim putem, da je prisluškivanje zaista neophodno. Zbog tehničkih problema, jer su se tajni razgovori snimali sa primitivnim magnetofonima na žicu, a njih je bilo malo, i prisluškivanje je bilo retko. Odluku o prisluškivanju, mogli su da narede svi funkcioneri srpske policije, uključujući i Slobodana Penezića, koji je već bio premijer Srbije. Tako se i dogodilo da je Krcun poslao Miku Jelića iz Udbe Srbije da pita Milana Djokovića kako može tajno da se prati i snima žena Jovana Veselinova, Stanka. Nekoliko meseci kasnije Vojin Lukić je, naredio Djokoviću da pod hitno ozvuči Stanku Veselinov, ali ne i njenog muža, sekretara CK SK Srbije. Tehničari beogradske tajne službe su prikopčali slušalice na telefon porodice Veselinov, koji se nalazio u predsoblju, jer je domaćica sa njega najčešće razgovarala. Tim poslovima je rukovodio Žika Bakočević, zamenik šefa prislušnog odseka. Zbog delikatnosti operacije, razgovori supruge visokog funkcionera, nisu snimani na trakama, već samo beleženi u blokčiće. Cilj Krcuna, Leke, Lukića i ostalih, je bio da utvrde kakve sve veze Stanka Veselinov održava sa ljudima iz kulturnog života i kakve sve poklone prima, ali i kakva im obećanja daje. Naročito su bili zainteresovani za njenu sentimentalnu vezu sa Matijom Bećkovićem, koji je kao pisac i srpski nacionalista bio na listi proganjanih osoba od strane Udbe i političara Srbije. Ti Stankini razgovori sa Matijom su potajno snimani na trake, koje je, prekucane isčitavao Vojin Lukić. Dušan Petrović Šane je voleo te trake da sluša pred prijateljima i kolegama u skupštini, pri čemu je podskakivao od veselja. Zbog tog uspešnog “lova” na Stanku Veselinov i Matiju Bećkovića, radosni Šane je častio Milana Djokovića i beogradske operativce sa 600.000 dinara.

Dušan Petrović – Šane kao profesionalni član raznih komisija, bio je i predsednik neke radne grupe za ispitivanje nestašluka jugoslovenskih funkcionera. Zapao mu je tako slučaj Ismeta Šaćirija, potpredsednika republičkog odbora SSRN Srbije. Tu kontrolu telefona tražila je 1962. godine partijska komisija CK SK Srbije, jer je Šaćiri silovao jednu svoju maloletnu rodjaku, pa je postojala mogućnost da izvrši samoubistvo i obruka Partiju. Trake su pokazale da je ovaj Šiptar, zaista, počinio zločin za koji ga je tužila njegova rodjaka, pa je pre vremena penzionisan. Puno posla Udba je imala sa prisluškivanjem i Milke Kufrin, predsednice Saveznog komiteta za turizam i člana SIV-a. Njen švaler je bio njen lični šofer. Čovek se time pohvalio rodjenom bratu, a ovaj, kako je radio za Udbu, dojavio je Slobodanu Glumcu u dobroj nameri da spase brata i snaju od brakolomstva. Bilo je to 1964. godine. Šofer je, medjutim, imao drugi plan. Preko Milke Kufrin želeo je da emigrira u Nemačku. Zbog toga je sa njenog službenog telefona i zvao nemačku policiju. Udbi se to učinilo sumnjivim, pa je instalirala svoje “bube” i magnetofone. Čitavu akciju vodio je Svetislav Stefanovićc – Ceca. Prisluškivanje nije dalo očekivane rezultate. Milka Kufrin nije bila nemački špijun, ali jeste šoferova ljubavnica, pa je zbog toga, takodje, rano penzionisana iz politike.

Autor: Marko Lopusina, „UBIJ BLIZNJEG SVOG I/II“

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Oduvek sam demokratski sistem zamišljao kao sistem koji se bitno razlikuje od komunističkog sistema po tome što svako bez sankcionisanja svog mišljenja ima pravo da javno iznese to svoje mišljenje ili svoj stav o bilo čemu i da ga onda pred javnošću argumentovano brani od drugačijih mišljenja i stavova.

Takođe, smatram da ličnosti na javnim funkcijama ne treba da brani nekakav Zakon o javnom informisanju od kritika i stavova građana u vezi nekih njihovih odluka i postupaka koji zadiru u životni interes običnih građana. Pa setimo se samo kako su Komunisti branili Josipa Broza Tita od iznošenja kritičkih stavova u javnosti. Zašto ga od tih kritičkih stavova nisu branili iznošenjem drugačijih stavova potkrepljenih argumentima? Zato što nisu imali adekvatne argumente Umesto argumentima Komunisti su Josipa Broza Tita branili donošenjem Zakona o zaštiti imena i dela Josipa Broza. Imam utisak da usvajanje ovog Zakona o javnom informisanju ima za cilj da brani neke nove Titiće. Takvim novim Titićima posvećen je i ovaj guslarski tekst.

Pune gaće moje braće

Pišem pismo da me želja mine,

šaljem vesti iz daleke Kine,

gradićemo mostove i vile,

bele vile tajkunima mile,

a narodu ćupriju i džadu,

da ne gleda kad tajkuni kradu…

Biće vala tri džaka dolara,

da se Srbi malo razvesele,

a Kinezi još malo dosele,

da im damo još pijaca buvljih,

jer je mnogo džepova sve suvljih,

da jeftino kupuje nam raja,

da ne bude oko Vlade graja,

da mir bude do kraja mandata,

da ne bude glavna tema plata…

Eto to su moje ekonomske mere,

tražim zato da mi se povere,

sve dužnosti svakoga ministra,

i poneka u Skupštini stranka,

da je imam ali bez prestanka,

da podrži kada dobro nije,

da se kolo demokratsko vije,

da se vije ili da se bije,

protiv mraka, protiv reakcije,

uvešćemo vala i sankcije!

Moj narode, moja muko teška,

bijem bitku al’ nije viteška,

snašla nas je najgora vrteška,

eto zato kod Kineza idem,

pa ću jednom i u Delhi doći,

nesvrstanom Indijom ću proći,

nek’ me narod i tamo upozna,

kad je Tito mogao da šeta,

odoh i ja preko pola sveta,

da kredite i pomoći tražim,

da naš narod malo okuražim,

da se narod malo osokoli,

da ga domaća kamata ne boli,

zelenaška da ne bude teška…

Ako Bog da, idem u Koreju,

ali onu gore na severu,

kod našega nesvrstanog brata,

Kim Džong Ila i njegovog sina,

da nas malo pomogne u robi,

što pretekne od atomskih probi,

da nam naša odbrana ne brine,

da nas niko ne gleda s visine,

nego i mi da imamo čime,

ako dođe što ne sme da prođe…

Već sam bio i opet ću braćo,

u Teheran i Iran sam svraćo,

kod našega demokratskog brata,

ne Borata nego Ahmadinežada,

pa bih sada da naglasim ovde:

ko to kaže Srbija je mala,

nije mala, uz Iran je stala!

Idem svetom i kredite tražim,

za osobu još poželjnu važim,

a kad bude stigla prva rata,

biću svugde persona non grata.

Bežaćemo ko’ zečevi beli,

da nas ne bi revizori sreli,

revizori i poverioci,

državnici i nezgodni momci.

Već sad vidim da je došlo vreme,

da sa sebe skinem teško breme,

da me sutra ne bi sve sustiglo,

no da odem dok ne počne buna,

što učinih za dobro tajkuna,

pa sam zato kredite tražio,

da bar malo odgodim probleme,

pa da dođe penzija na vreme…

Kad se bude ovaj narod pito:

gde je onaj što je juče skito,

gde je onaj što se zadužio,

od gubera duže se pružio,

gde si sada narodni turiste,

kome sada kažeš: „Ma, nosi se!“,

kome li si sada od koristi,

gde odmaraš svoje stare kosti,

nama nikad ni valjao nisi,

sada drugi mesto tebe visi,

visi narod, sirotinja raja,

jer si poso svršio do kraja,

posle tebe niko doći neće,

prazne su nam i kase i vreće,

niko neće u prazno da uđe,

posle tebe i naše je tuđe!

Ima dana, braćo moja draga,

kad me teški sanak ophrvava,

kad me takve crne misli snađu,

da me često u bunilu nađu,

kako pričam ja gluposti teške,

kako neka imena pominjem,

sve drugove i kolege bivše,

pominjem ih ali uzaludu,

svi su negde a nisu kod mene,

ili nose teške bukagije,

il’ mi pišu iz neke bestragije,

nigde nikog da me osokoli,

da mi kaže da me stvarno voli,

da mi kaže moj putniče mili,

u svemu smo mi zajedno bili,

pa će tako i nadalje biti,

nećemo se ko pacovi kriti,

nego hrabro pred narod isprsiti,

reći ćemo šta treba da čuju:

„Sikter rajo, zaveru nam kuju“,

jer mi raju branimo ko svoju,

nema hleba, daćemo im proju!

E, takvoga junaka mi treba,

da doleti ako treba s neba,

i baš tada kada nema hleba…

Sve me više zabrinjava stranka,

nema više ni ljudskog sastanka,

kad ja uđem svi naglo zaćute,

neki ćute a neki se ljute,

nekima su naopako ruke…

čini mi se da imam i frakcije,

biće zato i neke sankcije,

smanjiću im sva primanja hitno,

poslaću ih gde je manje bitno,

u konzule i u ambasade,

da se malo od posla ohlade,

da odmore svoje duge prste,

da se malo postroje u vrste,

da primaju diplomatsku platu,

da ne troše kradeno u zlatu,

nego svoje pošteno da rade,

da spoznaju Srbe preko mora,

da saznaju šta je sedam kora

i kako se živi i od rada,

da ne bude puna šaka brada,

nego tačno koliko im treba,

kavijara i zalogaj hleba…

Molim zato još malo za pažnju,

da objasnim kreditnu potražnju,

nama treba i izlaza nema,

moraćemo pogače i hleba,

nudi nam se i kada nećemo,

pa šta nam je činiti kad daju,

nego uzmi, pa obraduj raju,

saopšti joj kako nema zime,

da će biti ekonomske klime,

takve klime da ništa ne brine,

no da snažno podrži nam stranku,

malo stranku i svaku joj banku,

jer je tako ponajbolje braćo,

dok smo dužni dobro će nam biti,

svako će nas dobro pripaziti…

Eto tako ja divanim nešto,

ako ovo prebrodimo vešto,

možda ću se ja nekako snaći,

mesto duži biću nešto kraći,

malo kraći ali mio braći,

reći će mi posle svako hvala,

a od hvala blizu do vešala…

Naš je narod jedna čudna biljka,

čas te digne, čas u blato baci,

nije lako plivati u blatu

i primati funkcionersku platu…

Ko ne shvata neka lično proba,

to je gore nego teška globa…

Došlo mi je da se negde sklonim,

da se drugom zanatu priklonim,

ali ne znam šta je danas dobro,

gde bih sebe ja videti mogo…

Slavni sude, narodni tribune,

pomozi mi pa mi sam predloži,

ja sam samo još jedan rab Božji,

kakav poso’ meni odgovara,

za šta stvarno imam nekog dara?

Jer, funkcioner da budem ja mogu,

al’ onako, za šankom i s nogu,

da me društvo vidi kako živim,

da se meni, ne ja njima divim.

Čuvanju od zaborava prilagodio: Slobodan Radulović

Poslanik za specijalne namene

Nema Srbina koji nije čuo za Mihalja Kertesa. To je poslanik sa najvišse poverljivih funkcija, ali i zastupnik SPS-a sa najviše nadimaka. Kertes je bio predvodnik antiautonomaške revolucije u Novom Sadu. Proslavio se 1988. godine, rečenicom da se on kao Madjar ne boji Srba. Autorstvo tih već istorijskih reči pripisuje se Jovi Radošu, tadašnjem funkcioneru PK SK Vojvodine, ali i Miroslavu Šoleviću, lideru kosovskih Srba. Za razliku od njih dvojice, Kertes je sa tim rečima napravio političku karijeru. Biran je za poslanika u Grockoj, uz osporavanje opozicije i podršku Vrhovnog suda. Upamćen je i kao ministar za narod, jer je bio predsednik Odbora za pritužbe i žalbe gradjana, ali i kao ministar bez portfelja u Šainovićevoj vladi. Nije se proslavio kao predsednik Odbora za Kosmet, ali jeste kao pomoćnik ministra unutrašnjih poslova Jugoslavije, kada je SSUP “priveo” u MUP Srbije. Zbog efikasnosti u političkom delovanju, NIN je 1993. za Kertesa napisao da je to čovek za specijalne namene u srpskoj vladi. Magazin “Vreme” ga je nazvao “Balkanski špijun”, a za “Borbu” je bio “princ srpskog Diznilenda”. Prijatelji i poltroni ga zovu Bracika, mada on najviše voli da je samo Braca. Kada je postao prvi čovek jugo-carine, Kertes je od nezadovoljnih radnika dobio i nadimak – diktator. Njegovim dolaskom u kamenu zgradu Savezne uprave carina na Novom Beogradu, maja 1994. zavedeni su red i rad, što pojedinim činovnicima u ovoj federalnoj ustanovi, ali i carinskim poreznicima na državnoj medji, nije baš bilo po volji. Mnogi ovlašćsceni i neovlašceni šverceri u SRJ doživeli su Kertesovo imenovanje kao atak na pravo da sami pljačkaju državu, pa su ga proglasili i srpskim šerifom iz Norvudske šume. Mihalj Kertes je rodjen 29. avgusta 1947. godine u Bačkoj Palanci. Po profesiji je socijalni radnik. Otac mu je bio krojač, majka domaćica, a brat mu je gastarbajter u Nemačkoj. Braca je završio Višu upravnu školu i 1970. godine se zaposlio kao referent za socijalnu zaštitu. Palančani ga pamte kao ljubitelja dunavskih riba i pecanja na avanturistički način. Od 1975. je član SKJ. U VO Dunav radio je kao referent za ONO i DSZ. Tih godina ušao je u političku strukturu opštine Bačka Palanka, a 1986. je postao sekretar OK SK.

Za Bracino ime su vezivane afere krijumčarenja oružja u Bosnu, koje je po pisanju “Vremena”, obavljao sa Miodragom Davidovićem, načelnikom SUP-a. Lično je Dafina Milanović svedočila da mu se žalila kao bratu, da je “ovi njegovi prisluškuju”. Sam Kertes je u srpskom parlamentu priznao da je kao prvi čovek tajne policije SRJ prisluškivao i prevodio telefonske razgovore Andraša Agoštona, lidera vojvodjanskih Madjara. Srbe je u tom parlamentu branio i od Jožefa Kase, gradonačelnika Subotice. Kasnije je pod pritiskom javnosti, ali i SPS-a Braca priznao da se šalio kada je govorio o prisluškivanju. Tu izjavu je dao javno, jer je već na svojoj koži bio osetio šta znači biti izbačen i bojkotovan unutar vladajuće stranke. Kada je Milan Panić suspendovao Kertesa, za njega nije bilo mesta u novoj srpskoj vladi, pa je Braca danima dolazio u Nemanjinu 11 i šetao se hodnicima. Ulazio je na kapiju predsednika vlade, tako da su ministri i njihovi pomoćnici mislili da to Kertes svakog dana svraća kod Nikole Šainovića. Jedina privilegija mu je tada bila da dobija benzin u MUP-u Srbije. Punih osam meseci je Mihalj Kertes, nekadašnji pomoćnik ministra savezne policije, bio bez posla i bez plate. Primao je doduše, kao poslanik volonter svoj poslanički dodatak, ali to nije isto, jer je plata ovog viceministra bila mnogo veća. Popularni Braca je jedini čovek koji je platio ceh političkih hirova smenjenog jugoslovenskog premijera Milana Panića. Zato je Mihalj Kertes, uz pomoć dvojice advokata, i tužio ovog američkog biznismena sudu i u Americi i u Jugoslaviji, i zatražio odštetu za otkaz, uvredu časti i imena od deset miliona dolara. Jednom prilikom Braca mi je ispričao kako je nastradao u Londonu:

“… Otišao sam na Londonsku konferenciju kao osmi član jugoslovenske delegacije. Bilo nas je dvadeset i četvoro. Milan Panić je došao u Englesku dva dana pre delegacije. Ja sam bio smešten osam spratova iznad apartmana Slobodana Miloševića i Dobrice Ćosića, mada je, kao čovek iz federalne policije, trebalo da budem mnogo bliži našim predsednicima. Moj posao je bio koordinacija obezbedjenja predsednika SRJ Ćosića i predsednika Srbije Miloševića. Na početku konferencije imao sam problema sa domaćinima, jer su izbegavali da Radovanu Karadžiću i Goranu Hadžiću izdaju propusnice za glavnu salu. Želeli su da ih smeste na galeriju kao posmatrače. Tek što sam taj problem rešio, prišao mi je jedan stranac i diskretno mi rekao: “Čujem da ste smenjeni!?” Odgovorio sam zbunjeno: “Može biti!” Nekoliko trenutaka kasnije pozvale su me kolege iz Beograda i saopštile mi da je Televizija Beograd iz Londona javila dve važne vesti. Prva je bila da je Londonska konferencija počela, a druga da me je premijer Panić smenio sa dužnosti pomoćnika ministra federalne policije. Zatražio sam telefaks s obrazloženjem i dobio ga iz Beograda. Pisalo je da ne podržavam program o sprečavanju etničkog čišćenja u Jugoslaviji. Ostao sam sam. Svi su pobegli od mene. Osećao sam se kao prevareni muž koji poslednji saznaje da ga žena vara. Čak je i Dobrica Ćosić od svoje supruge iz Beograda saznao šta mi se dogodilo. Tih dana sa Panićem se uopšte nisam vidjao. Nabavio sam njegov govor i video na dopisanoj stranici 4a. njegovu izjavu da me je zaista smenio. Pričalo se da je to uradjeno zato što mu je tajna služba Britanije pokazala moj dosije o etničkom čišćenju. Nikakav tajni dosije o meni ne postoji kod engleske službe, niti sam se bavio prisluškivanjem. Milan Panić je mene jednostavno žrtvovao, jer mu je na toj konferenciji bio potreban neki efektan potez kojim bi zaradio politički poen više u medjunarodnoj javnosti, a posebno kod stranih političara, a i da bi mi se osvetio. Pred raspravu na konferenciji, dobio sam dva Panićeva dokumenta. U prvom se on zalaže da SRJ prizna Hrvatsku u Titovim granicama, uz obavezu da se zatim Jugoslavija prizna od strane OUN. U rubrici za potpis bila su otkucana imena Milana Panića i dr Franje Tudjmana. Drugi dokument je predvidjao saglasnost SRJ za formiranje autonomnih oblasti Kosovo, Vojvodina i Sandžak. U potpisu, bila su imena Milana Panića, Slobodana Miloševića, Dobrice Ćosića, Momira Bulatovića i ne znam zašto, ali i dr Franje Tudjmana. Takav dokument je nabavio i dr Nikola Koljević i pokazao ga članovima naše delegacije. Svi su bili iznenadjeni. Milošević je odbio da nastavi konferenciju ako se ti papiri unesu u salu. To je rekao i Ćosić. Panić je histerično lupao po stolu, preteći nam vojnom intervencijom i bombardovanjem.

… Milošević ga je pitao šta sam ja to uradio. Panić mu je odgovorio: “Čuo sam da je etnički čistio zemlju i ja sam ga zato otpustio!” Milošević ga je upitao da li ima dokaze za to, a Panić je onako šarmerski pokušao da me zagrli i dobacio: “Ma, nije to ništa, dodji ti na posao!” I došao sam već u petak, ali mi je ministar federalne policije Pavle Bulatović objasnio da je vlada jednoglasno donela odluku o mom smenjivanju. Hteo sam da izvršim primopredaju dužnosti, ali ljudi iz SSUP-a mi to nisu dali. Radnici SSUP-a su mi obili radni sto i kasu. Tražili su verovatno neki kompromitujući materijal protiv mene, ali su našli samo flaše pića za reprezentaciju i pištolj CZ 10 Auto, koji smo kupili na poklon bivšem ministru generalu Petru Gračaninu. Ne znam zašto, ali isekli su na komade jednu umetničku sliku. Mislili su verovatno da i u njoj nešto krijem. Mene je od tada savezna administracija jednostavno bojkotovala. Platu su mi prebacili u Jugobanku. Oduzeli su mi londonske dnevnice. Radnu knjižicu su mi sakrili, rešenje o otkazu mi nisu dali, jer su želeli da me vode kao da sam na raspolaganju. Ja takav status nisam želeo, pa sam im posle tri meseca jednostavno oteo radnu knjižicu i radni dosije i tako zvanično ostao bez posla!”

Oko imenovanja u SMUP poslanik Kertes je imao problema. Njega je Srbija delegirala za zamenika saveznog ministra policije, ali je vlada Ante Markovića, odnosno potpredsednik Aleksandar Mitrović odlučio da ga imenuje za pomoćnika ministra. To imenovanje ometali su mnogi ljudi iz SIV-a, posebno Zoran Mišković, sin generala KOS-a Ivana Miškovića – Brke, koji je uvek sanjao da bude policajac. Kad je Braca došao 1. aprila 1992. godine u SSUP, imao je sva ovlašćenja i zamenika, ali i pomoćnika ministra. Uselio se u kabinet u kojem su radili Stane Dolanc, Zdravko Mustač, a zatim i Ivan Eržan – izdajnici iz SSUP-a koji su pokrali i odneli sa sobom sva orginalna dokumenta Službe državne bezbednosti Jugoslavije. Srećom, neki referent ih je sačuvao na mikro-filmovima, tako da je Kertes imao njihove kopije:

“… Želeo sam da SDB, a i čitav SSUP dovedem u red. Bila je to kuća alkoholizma, a i leglo antisrpstva usred Beograda. Red sam počeo odmah da zavodim. Zatražio sam stanje inventara od 31. decembra 1991. godine i odmah otkrio da su radnici SSUP-a ukrali četrdeset i dve umetničke slike, čiji je vlasnik bila država SFRJ. Neposredno pre mog dolaska podelili su sve federalne stanove, čak i radnicima koji su prebegli u druge republike. U Ulici 27. marta, u stanu od 182 kvadrata, umesto saveznih činovnika zatekao sam prilikom kontrole devet podstanara. Devet Grka koji su plaćali mesečno 900 DEM jednom makedonskom funkcioneru. Promenili smo brave i taj stan uzeli natrag! Ja sam SSUP čistio po etičkom, a ne po etničkom principu. Tražio sam da se sa svih tzv. osetljivih mesta uklone ljudi van Srbije i Crne Gore. Ti ljudi nisu bili u stalnom radnom odnosu, već na privremenom radu u Beogradu. Oni su bili delegirani od svojih republika i ja sam samo tražio da se vrate kući, svojim državama. Zanimljivo je da u SSUP-u na ključnim mestima nije bilo srpskih kadrova. SSUP je godinama bio poznat kao antisrpska institucija. Što je još gore, protiv Srbije su radili i neki Crnogorci i neki Srbi, na primer, šef kabineta i samozvani šef obezbedjenja zgrade, kao i šef Uprave za opšte poslove. Ti ljudi su bili zaduženi da nastave kontinuitet delovanja protiv Srbije. Smenjivanjem i penzionisanjem takvih kadrova, ja sam želeo da presečem taj kontinuitet. Upad snaga MUP-a Srbije u tu zgradu, kažu, bio je deo moje akcije presecanja tog antisrpskog kontinuiteta? Ne bih ja to tako tumačio. Vlada Aleksandra Mitrovića donela je odluku da se zgrada SSUP-a u Ulici kneza Miloša 92 prenese u vlasništvo MUP-a Srbije. Taj prenos je u II opštinskom sudu i verifikovan 2. avgusta prošle godine. Niko se na tu odluku vlade nije žalio, pa ni SSUP. MUP Srbije ga je o tome izvestio i zatražio da se izvrši preuzimanje zgrade. Oni to nisu na vreme učinili i MUP je jednostavno ušao u svoje. Ja sam se tamo zatekao slučajno i čuo jednog federalnog policajca kako mi dobacuje: “Ovo je okupacija!” Ja sam ga samo zapitao: “Šta je, jesu li to došli Nemci?” I on je ućutao. Osvajanjem zgrade, MUP Srbije je preuzeo tada i tehničko odeljenje i arhivu SDB SSUP-a, a zatim i radnike. Služba drzavne bezbednosti Jugoslavije je imala jednu od najjačih tehničkih službi u Evropi. Ona je bila u stanju da prati i kontroliše veliki broj Srba, dok je arhiva imala na hiljade dosijea o srpskim patriotima, čak i o ljudima na visokim državnim poslovima. Puna jedna soba dosijea, koji su često u SDB SSUP korišćeni da se ti srpski političari ucenjuju i uznemiravaju.

Jugoslovenska tajna policija je bila gospodar života i smrti ne samo u SFRJ, već i u Evropi. To je bila država u državi, koja se borila protiv svega što je bilo srpsko. Pod komandom Zdravka Mustača, SDB SSUP-a je pratio, snimao i prisluškivao sve srpske kadrove još od 1986. godine, a ni mene nisu ostavljali na miru! Uzeo sam svoj dosije u SDB da vidim šta je o meni pisano. Unutra sam našao izjavu Stipe Šuvara na Predsedništvu SFRJ 1989. da sam ja, navodno, 1971. godine pripadao maspoku i učestvovao u akcijama hrvatskih nacionalista. Te godine ja sam bio u zatvoru, jer sam pevao na javnom mestu u Iloku pesmu “Slava Srbinu”. U dosijeu sam našao i ocenu inspektora SDB Osijek da sam “srbočetnicki nastrojen”, što se očigledno nije slagalo sa Šuvarovom tvrdnjom. SDB SSUP-a me pratio i snimao i u vreme kada sam ja bio član Predsedništva Srbije! Ne znam da li je i Slobodan Milošević kod njih u SDB imao svoj dosije, nisam imao vremena sve da pregledam. Tražio sam, dok sam bio pomoćnik, od generala Gračanina da vidim neka dosijea, ali mi on to nije dozvolio. General je bio vrlo oprezan čovek! Bio je okružen ljudima koji i danas obožavaju Zdravka Mustača, pa je i on kao ministar morao da pazi šta radi. Dok sam bio u SSUP-u, dao sam nalog inspektorima da otkriju gde se nalazi agencija Zdravka Mustača i HDZ za razmenu imovine raseljenih Hrvata i Srba, koja je vršena po ceni od 1.000 DEM, ali na štetu Srba. Uspeli smo da otkrijemo da je iza te i takve razmene, ali i iza simpatizera HDZ i ZNG u Hrtkovcima stajao velečasni Kraljević, koji je pune dve godine radio za hrvatsku stvar…”.

U razgovoru sa ministrom savezne policije Pavlom Bulatovićem o osvajanju zgrade u Kneza Miloša 92 saznao sam: “… Pravi razlozi nisu ni u kakvoj vezi sa našom arhivom, mada je i ona zauzeta. Uveren sam da će je SDB Srbije čuvati. Ova akcija MUP-a Srbije indirektno ima veze sa zakonom o sistemu bezbednosti, jer neko u Srbiji ne želi jedinstvenu državu i bezbednost. Naime, kako ima sukoba izmedju savezne vlade i republičke vlade oko pitanja ingerencija SMUP-a, to su neke snage u Srbiji isturile u prvi plan. Na sednici federalne vlade je procenjeno da su upadom MUP-a Srbije u SMUP mnoge funkcije savezne policije ugrožene. I Institut bezbednosti, koji je osnovao SIV, je u aprilu prenet u nadležnost MUP-a Srbije…”

Inspektor Boža Spasić, medjutim, imao je nešto drugačiju priču: “Hrvatska je u SSUP-u imala još jednog svog čoveka u Upravi za opšte poslove. Bio je to Zlatko Penčevski, hrvatski kadar sa šahovnicom, koji je pokupio kompletnu materijalnu dokumentaciju Saveznog SUP-a “ gde su objekti, gde su garaže, gde su njive, gde su svi strategijski značajni objekti i to je odneo u Hrvatsku. To isto je radio Zdravko Mustač po liniji državne bezbednosti. Došli smo do podataka da se u Uredu za zaštitu ustavnog poretka Hrvatske priprema jedna analiza takozvanog bogatstva Saveznog SUP-a, koju će Hrvatska, kada budu u Ženevi pregovori kod Badenterove komisije, staviti kao zahtev za deobni bilans. Jedino što nisu znali, a što smo mi u medjuvremenu pročačkali, jeste da se sva imovina, svi objekti saveznog SUP-a, još uvek vode na nepoznate vlasnike, odnosno na državu FNRJ jedan deo, a drugi deo se vodi na seljake kojima su ta imanja oduzeta, pa još nije sve prepisano na državu. Pa, svakako da je ovo preuzimanje inicirano iz srpskog vrha, i svakako da je to bilo neophodno. Nakon toga je Hrvatska apsolutno odustala od prijavljivanja zgrade Saveznog SUP-a za deobni bilans, a kao pandan tome, oduzeto je i definitivno upisano kao hrvatsko odmaralište “Valbadon” koje je bilo vlasništvo Saveznog SUP- a. Znali su da mi imamo tu dokumentaciju. Sad je to definitivno tante za bumte, tako da je to jedan vrlo značajan posao, koji je završio Braca Kertes.” “Savezna tajna policija je uhodila Srbiju!?” Tako mi je rekao dr Andreja Savić u leto 1994. godine. Profesor dr Andreja Savić, nekadašnji operativac i analitičar u srpskoj Državnoj bezbednosti, a zatim načelnik za školovanje i stručno usavršavanje u Institutu bezbednosti MUP-a Srbije, 1994. godine, je objavio knjigu pod naslovom “Uvod u državnu bezbednost”. To je jedno od retkih dela o sistemu bezbednosti uopšte, a posebno o sistemu bezbednosti Jugoslavije. Želeo sam da čujem njegovo stručno mišljenje o situaciji u sistemu bezbednosti i tajnih službi SRJ:

“Nalazimo se u procesu stvaranja treće Jugoslavije. U Ustavu iz 1992. godine, postavke i koncepcija odbrane i bezbednosti definisani su vrlo uopšteno i globalno. To će morati detaljnije da se razradi. Mislim da je Savezna Služba državne bezbednosti još u fazi nastajanja. Njene poslove preuzele su republicke službe iz poznatih razloga. Tamo je bilo dosta bezbednosnih problema. Posebno u vreme vlade Milana Panića. On je sa sobom doveo i savetnike iz Amerike koji su prisustvovali sednicama kada se raspravljalo o najosetljivijim pitanjima, kao što su, na primer, bezbednost i odbrana. Preuzimanje poslova od strane republičkih službi mislim da je bilo opravdano. Moralo je to da se uradi kako bi se zaštitili nacionalni i državni interesi, a to faktički znači da politički vrh Srbije i Crne Gore nije imao poverenja u saveznu službu. Kada se država rastura i nestaje, postoji velika opasnost od oticanja podataka i mogućnosti da strane obaveštajne službe dodju u posed odredjenih poverljivih informacija. Strane službe su verovatno iskoristile ovu priliku. Došle su do nekih važnih informacija. Savezni SUP je faktički tada prestao da postoji. Nije ispunjavao svoje ustavne i zakonske obaveze. Bio je to poslednji čas da se stvari preuzmu i da se sačuvaju nacionalni interesi.”

Po kazivanju jednog penzionisanog mladog operativca SDB Jugoslavije, prvo što su ljudi Jovice Stanišića tražili kada su ušli u SDB Jugoslavije bio je dosije Slobodana Miloševića. Pokupili su svaki dokument o Miloševiću i posle toga obavili razgovore sa svakim operativcem koji je službeno pokrivao Miloševića i o njemu u dosijeu ostavio belešku. Državnu bezbednost Srbije je mučio strah da u dosijeu ima podataka koji bi kompromitovali Slobodana Miloševića, jer je u to vreme SDB Srbije,a i SDB Jugoslavije došla do podataka da Ante Marković i Ivica Stambolić iznose milionske sume deviza iz SFRJ u inostrane banke. Tajna policija je to trebala da spreči, ali nije imala mogućnosti, pa se SDB pribojavala da tako nešto nije činio i Slobodan Milošević, i da o tome podatke imaju Slovenci i Hrvati. Zato je Jovica Stanišić svakog operativca koji je pratio dosije Slobodana Miloševića lično ispitivao. Pokazalo se da je strah SDB Srbije bio uzaludan. Milošević nije potkradao vlastitu državu. U to vreme, Služba državne bezbednosti SRJ imala je oko 250.000 dosijea. Podaci o tzv. unutrašnjim neprijateljima sada su svrstani u policijski referat pod naslovom “Unutrašnji ekstremizam i terorizam”. Medju njima najdeblji su dosijei “Apel”, “Partner” i “Tenis”. Prvi sadrži podatke o akterima političkog pluralizma u bivšoj SFRJ, drugi informacije o aktivnosti Srpske pravoslavne crkve i njenih vladika, a treći činjenice o delovanju KGB na prostoru Jugoslavije. O stranim obaveštajcima dosijei se nalaze u Službi dokumentacije i informacija u SMIP-u, a o špijunima u SDB Srbije, koja kontraobaveštajno štiti SRJ.

Tajna služba SRJ je devedesetih godina transformisana i formirana prvo u Srbiji, a zatim u Crnoj Gori. O tome mi je dr Andreja Savić kazao: “Osnovni delokrug rada naše Službe je odbrana od nasrtaja stranih obaveštajnih službi i svih faktičkih i potencijalnih krivičnih dela koja u sebi imaju element terorizma. U tom smislu Služba pruža značajnu pomoć kreiranju i strateške i taktičke politike Srbije i Jugoslavije. Da budem konkretniji, Služba dolazi do odredjenih saznanja o namerama i planovima koji su upereni protiv naše zemlje, bez obzira da li dolaze spolja ili iznutra. Ona to prezentira državnom rukovodstvu, koje te podatke dalje koristi kao podlogu za vodjenje politike. Sa raspadom SFRJ i stvaranjem treće Jugoslavije, svi, odnosno većina atributa političke policije je isčezla. Kada to kažem, imam pre svega na umu sve one mere koje politička policija obično primenjuje. Mada opozicija tvrdi, iznoseci primere Šešelja, da politička policija i dalje postoji i da je pod uticajem i u službi vladajuce stranke. Teorijski gledano, u uslovima višepartijskog sistema Služba državne bezbednosti ne sme da bude u funkciji ove ili one partije. Verbalni delikt smo, na primer, smestili u muzej i on nije više predmet rada ove tajne službe Srbije i Jugoslavije. Čak ni verbalni napad na instituciju predsednika Republike Srbije. To rade organi pravosudja. I sintagma “unutrašnji neprijatelj” definitivno je proterana sa ovih prostora. Možemo da govorimo samo o antiustavnoj delatnosti sa pozicija domaćeg terorizma koji ugrožava ustavni poredak. Svi ovi slučajevi koje smo imali u godinama ratnog okruženja uglavnom su vezani za ilegalne organizacije i grupe terorističkog karaktera, i to uglavnom na području Kosova i Metohije i Sandžaka. U MUP-u Srbije postoji Resor državne bezbednosti i Resor javne bezbednosti. U Crnoj Gori su zadržali stare nazive i imaju Službu državne bezbednosti i Službu javne bezbednosti. Bivša JNA imala je Drugu upravu Generalštaba (VOS) čiji je zadatak danas ofanzivni rad prema inostranstvu i Službu bezbednosti (KOS) koji radi danas na kontraobaveštajnoj zaštiti od nasrtaja stranih vojnih službi. Ta šema je i dalje ostala. Takodje, u Ministarstvu spoljnih poslova postoji Služba za istraživanje i dokumentaciju (SID). Za ovu službu se može reći da je u procesu transformacije. Ranije je bila sastavljena po republičko-pokrajinskom ključu i odigrala je ulogu Trojanskog konja neprincipijelne koalicije u Srbiji. Njen rad sada kreiraju Srbija i Crna Gora. SID 1995. godine nije imao načelnika, jer je Zoran Janacković postao generalni sekretar MIP-a SRJ. Tek treba na čelo SID-a da dodje čovek iz Srbije. Postupak je u toku.”

Sistem bezbednosti SRJ i obaveštajnih službi SRJ i 1995. godine funkcionisao je po zakonu donetom 1985. godine u bivšoj SFRJ. Zašto se ova tako specifična, osetljiva i važna oblast nije uredila novim zakonom, teško je bilo reći. Verovatno zbog toga što ni Srbiji ni Crnoj Gori nije bila potrebna nova jaka Jugoslavija, pa ni njene jake tajne službe. Zakonski predlozi su tokom 1995. uradjeni, ali je procedura bila jako spora u Saveznoj skupštini.

Autor: Marko Lopusina, „UBIJ BLIZNJEG SVOG I/II“

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Kako si divna,

I lepa u duši,

Ko zlatna grivna,

Nevesti na guši.

Ti nesretna jesi,

Celog života,

Tuga te “mesi”,

A patnja te “mota”.

Ljubav ti ne cveta,

A srce ti jeca,

Al’ imaš pravo “veta”,

Preča su ti deca.

Život prihvati,

Onakav kakav jeste,

Tvoj partner da shvati,

U stvarnosti gde ste?

Jer sreća se ne traži,

Ona se stvara,

Za životne draži,

Sudbina se stara.

Autor: Slobodan Radulović

Samo tebe želim,

I tebi se nadam,

Makar bićem celim,

U ljubavi toj stradam.

Očaran sam tobom,

Anđele moj plavi,

Tim svemirskim brodom,

Koga život slavi.

U srcu te volim,

U duši još više,

Pa sudbinu molim,

Da ti ljubav piše.

Moja slatka damo,

U ljubavnoj samoći,

Sudbina nam samo,

Još može pomoći.

Ako sudbina lako,

Tu ljubav potpiše,

Možda ćeš me tako,

Zavoleti više.

Autor: Slobodan Radulović

Krtica u Saveznom SSUP-u

Dotadašnji načelnik Službe državne bezbednosti Jugoslavije i drugi čovek SSUP-a, Zdravko Mustač, svojevremeni organizator hapšenja maspokovaca i dr Franje Tudjmana medju njima, postao je 1990. godine, specijalni savetnik dr Franje Tudjmana za bezbednost. U prvi mah, takva vest da je Zdravko Mustač postao i član hrvatskog Ureda za zaštitu ustavnog poretka zvučala je apsurdno. Mnogi Mustačevi saradnici i kolege nisu verovali u takvu mogućnost, jer su znali da je Mustač 1971. godine, kao načelnik SDB Zagreb, organizovao hapšenje i saslušavanje dr Tudjmana i ostalih maspokovaca. Posle toga Zdravko Mustač je, kako svedoči osječki advokat Ivan Vekić, po kazni prebačen u SSUP. Tu naredbu je izrekao Mika Špiljak, kada se osamdesetih opet dočepao vlasti u Hrvatskoj. Mustač je tokom svog mandata u SDB SSUP – važio kao veliki Jugosloven, komunista i vrhunski policajac. Prelazak u redove jednonacionalne policije i u tzv. krizni štab Vrhovništva, zato je prihvaćen u Beogradu, a i čitavoj Jugoslaviji, medju policajcima, kao profesionalno dezerterstvo. Mustačeve kolege nisu mogli da nadju nijedan valjan razlog za ovakav potez, do tada, kako sami rekoše, sigurno, najboljeg policajca u zemlji. Ljudi se prisećaju da je Zdravko Mustač pred penzionisanje, početkom ove godine, bio iskreno zabrinut za svoju budućnost. Trebalo je da se kao penzioner vrati u Zagreb, ženi koja radi u “INI” i dvojici sinova koji idu u srednju školu, a da ne ostane bez velikog stana i federalne penzije, jer je 1990. godine Vrhovništvo mnogim bivšim policajcima i tajnim agentima SSUP-a i RSUP-a iz Hrvatske, oduzelo stanove i prepolovilo penzije. Zato se pretpostavlja da je ovaj četrdesetpetogodišnji policajac, obaveštajac i kontraobaveštajac, skupo “prodao kožu” i svesno stao na stranu onih koje je godinama progonio. Bilo je mišljenja da je dr Franjo Tudjman, znajući za afere koje je Zdravko Mustač zataškao u Hrvatskoj, ucenio ovog bivšeg načelnika tajne policije Jugoslavije. Tvrdilo se i da je Mustač, kao dobar kontraobaveštajac, otkrivao veze dr Tudjmana sa tajnim službama Nemačke i SAD, ucenio ga, postao njegov savetnik i tako spasao glavu. Možda se, kao mnogi vrhunski obaveštajci, jednostavno prodao onome ko više plaća. Ima ljudi iz SDB Jugoslavije koji svedoče da je Mustač bio taj koji je preobratio Bogića Bogićevića, člana Predsedništva SFRJ da glasa za raspad SFRJ. Naime, Mustač je od Leke Lončara iz ŠID-a dobio fotografije Bogićevića u neprijatnim pozama i scenama. Zapretio mu je da će ih sve objaviti u novinama i na televiziji “Yutel”, ukoliko ne da svoj glas za neprincipijelnu koaliciju. Uhvaćen u sopstvenoj zamci, Srbin koga sami Srbi nisu mnogo cenili, popustio je pred ucenom. Da li je to tačno ili ne, ne zna se, ali je sigurno poznato da je Bogić Bogićević glasao za razbijanje SFRJ. Zdravko Mustač je diplomirani ekonomista, koji je sa najvišim ocenama završio mnoge kurseve naše tajne policije. Svoju karijeru u Službi državne bezbednosti započeo je kao načelnik “analitike” u zagrebačkoj upravi, zatim je bio načelnik SDB Zagreb, pa kod ministra hrvatske policije Pavla Gazija podsekretar za SDB Hrvatske. Sa tog mesta došao je u SSUP, u prvoj polovini osamdesetih godina, dok je na čelu SDBJ bio Srđan Andrejević. Punih šest meseci Mustač je u saveznoj policiji radio na poslovima pomoćnika sekretara za informisanje. Čim je Andrejević otišao u penziju, on je zauzeo njegovo mesto i tu ostao za vreme ministarskog mandata Dobroslava Ćulafića i Petra Gračanina. Sve vreme bio je samac u Beogradu. Stan u Sarajevskoj napuštao je samo vikendom kada je odlazio porodici – u Zagreb. Supruga mu je Srpkinja. Ima dva sina koja je dobio u kasnijim godinama. U glavnom gradu SFRJ družio se sa Antom Markovićem, Zoranom Miškovićem, Zdravkom Poščićem, Budimirom – Lekom Lončarom, Brankom Tintorom i porodicom Šainović. Voleo je ozbiljnu muziku, posebno operu i literaturu. Najveći prijatelj u Rijeci mu je bio Ragib Mendžarić, profesor na Pomorskoj akademiji, obaveštajac za Mustačevu vezu sa Mikom Špiljkom i čelnim ljudima iz “INE”. Zagrebački prijatelji su mu bili, opet Mika Špiljak, ali i njegov sin Vanja Špiljak, Miša Broz i Josip Vrhovec, koje je, kažu, svojevremeno zaštitio od provale. Tako je i nastao slučaj Gaži. O Zdravku Mustaču niko u SSUP-u nije rekao nijednu ružnu reč. Poznanici i kolege su ga cenili i kao čoveka i kao profesionalca. Dobar deo njih ga se i bojao, jer kažu da je pored dvojice ministara policije koji su vodili politiku SSUP-a, Mustač kao podsekretar i načelnik SDBJ, faktički bio prvi policajac SFRJ. Ujedno i koordinator sva četiri sistema bezbednosti u zemlji. Njemu su na noge dolazili i Branko Tintor, načelnik SDB u SSIP-u, i Marko Negovanović, načelnik Uprave bezbednosti JNA i republički tj. pokrajinski šefovi tajne policije. U toj ulozi Mustač je imao obavezu da o bezbednosnoj situaciji u zemlji i svetu redovno informiše Staneta Dolanca, tj. Bogića Bogićevića, predsednike Saveznog saveta za zaštitu ustavnog poretka. Zdravko Mustač je, dakle, privatno i službeno u Beogradu, Zagrebu i SFRJ bio moćan čovek.

Na početku svog rada u SDBJ, načelnik Mustač je gurao jugoslovensku opciju, ali je vremenom sve češće zagovarao stavove antisrpske koalicije. To se posebno osećalo u njegovim ocenama srpskog nacionalizma, koji je prvo izjednačavao sa albanskim, a zatim ga proglašavao isključivim krivcem za loše stanje na Kosovu. Mustač je ostao zapamćen i po insistiranju na blokadi, pa i hapšenju srpskih lidera od Koste Bulatovića do Miroslava Šolevića. Ova naredjenja izdavao mu je direktno Stane Dolanc. Federalna policija je hapsila Bulatovića i Šolevića, a srpska ih je oslobodjala. Veliku nepravdu Mustač i Dolanc naneli su srpskom narodu na Kosmetu neprestanim insistiranjima da je slučaj Djordja Martinovića montiran, odnosno da se kod ovog čoveka radilo o samopovredjivanju, a ne o fizičkom zlostavljanju i povredjivanju. O tome postoje dva “strogo poverljiva” dokumenta SDB Jugoslavije. U prvom, -Informacija o postupanju organa unutrašnjih poslova povodom slučaja samopovredjivanja Djordja Martinovića”, se još u naslovu odredjuje stav SSUP-a i SDB SFRJ prema ovom dogadjaju na Kosmetu, a u drugom, “Informacija o aktivnosti nacionalista povodom slučaja Djordja Martinovića” se čak nalazi i lista Srba koji tvrde da je reč o nasilju Šiptara iz neprijateljskih pobuda: prvi Dobrica Ćosić, Vuk Drašković, Milan Komnenić, Antonije Isaković, Danko Popović, Rajko Djurdjević, Velimir Cvetić, Dušan Bogavac, Bogoljub Pejčić, Bogdan Mrvoš, Dragan Barjaktarević, Miloš Marković, Antonije Djurić i drugi. Ovaj dokument je nastao 25. decembra 1988. godine. Ja sam u razgovorima sa saveznim javnim tužiocem Milošem Bakićem, koji je pratio čitav ovaj slučaj, saznao da je Djordje Martinović napadnut od trojice Šiptara, ali, da su SDB Jugoslavije i KOS JNA učinili sve da ometu istragu nad ovim slučajem, kako srpski nacionalisti ne bi dobili argumente i duhovnu snagu za svoje nove političke akcije. Kao javni tužilac Miloš Bakić nije smeo nigde javno to i da kaže, a meni je branio da pišem u novinama kako sam tu istinu saznao u Saveznom javnom tužilaštvu. Zdravko Mustač se kao vispren kontraobaveštajac bavio i dezinformacijama, opet, na štetu Srba. U više navrata menjao je tekstove informacija analitičke službe SDBJ namenjene saveznim funkcionerima i organima, jer nije bio zadovoljan ocenom i osudom srpskog nacionalizma. Neprestano je vodio računa o političkoj simetriji medju političkim delinkventima. Protivio se, na primer, da davno penzionisani policiajac Vojin Lukić, koji je u Boliviji imao sina, dobije u SDB Srbije pasoš, sve dok se takva putna isprava ne da i Vladimiru Šeksu u SDB Hrvatske. Ovakav stav Zdravka Mustača, prvog čoveka političke policije SFRJ, mogao se tumačiti i činjenicom da je u to vreme SSUP, tj. Služba državne bezbednosti Jugoslavije održavao direktnu vezu sa SDB Hrvatske, kao i sa PSUP-om Kosova, preskačući RSUP i SDB Srbije. Mustač je u Prištini bio na vezi sa Jusufom Karakušijem, Memetom Ljumom, Selimom Brošajem i onim ljudima koji su kasnije prešli na stranu albanskih nacionalista i HDZ. Time je Mustač stavljao u podredjenu ulogu SDB Srbije, a i produbljivao stari sukob izmedju federalne i ove republičke tajne policije. Na drugoj strani stopirao je aktivnost SDB SFRJ protiv albanskih nacionalista i špijuna, što se vidi i iz tajnog izvestaja Uprave za emigraciju:

“…U realizaciji usvojene programske orijentacije i programskih zadataka u kontraobaveštajnom suprotstavljanju obaveštajnoj i drugoj antijugoslovenskoj delatnosti NR Albanije i ofanzivnom nastupu prema Albaniji, SDB Jugoslavije je ispoljila sledeće slabosti. Naš ofanzivni-obaveštajni rad prema Albaniji, koji je potenciran i prihvatan gotovo na svim sastancima i radnim dogovorima, posle sedamdesetih godina, nije praktično uopšte zaživeo. Nemamo izraženih strateških i drugih pozicija u Albaniji, preko kojih bi se moglo kontinuirano dolaziti do saznanja, naročito u odredjenim kriznim i drugim situacijama, od značaja za procenu situacije i mogućih kretanja u ovoj zemlji, njenim stavovima prema iredenti, albanskoj emigraciji na Zapadu, ponašanju i aktivnosti naše IB i druge emigracije u Albaniji, obimu prisustva stranog faktora na tlu Albanije i drugim aktivnostima od značaja za bezbednost Jugoslavije u datoj situaciji. Tome je svakako doprineo i pesimizam u Službi, jer je duže vreme prisutno mišljenje da se na tlu Albanije ne mogu stvarati saradničke pozicije. To je dovelo do odredjene demobilizacije i većoj orijentaciji SDB prema centrima Albanske obaveštajne službe u trećim zemljama, kao i do promene stava političkog vrha u SAP Kosovo, koga su akceptirali i preneli na Službu bivši rukovodioci PSUP-a. U SDB su, naime, preneti sa Kosova stavovi o “dobrim odnosima” sa Albanijom, te da zbog toga prema njoj ne treba raditi ofanzivno, niti je bilo kako iritirati. Ovakvi stavovi su obrazlagani da je njima u SAP Kosovo dodeljena uloga da grade nove odnose sa Albanijom, odnosno da su oni most preko koga treba da se grade odnosi Jugoslavija – Albanija. U tom kontekstu i teku otpori prema inicijativama u SDB za ofanzivan rad prema Albaniji, što se posebno manifestovalo na sastanku rukovodilaca SDB na Bledu i na Brezovici.”

Načelnik savezne tajne službe Zdravko Mustač, sa ministrom federalne policije Torom Ćulafićem, bio je čovek koji je naredio policijski obračun sa Srbima na Kosmetu, ali i u Crnoj Gori. Odobrio je izveštaj o Žutoj gredi, u kome su Srbi proglašeni za glavne organizatore “dogadjanja naroda” u Crnoj Gori. Dokaze za to sam našao u dokumentu SDB SSUP-a od 16. januara 1989. godine, koji nosi naziv “Neke karakteristike sadašnje i procene mogućeg razvoja bezbednosne situacije u Crnoj Gori” – strogo poverljivo. Ove ocene stanja Službe državne bezbednosti Jugoslavije o srpskom i crnogorskom narodu date su na osnovu podataka dobijenih iz tajnih službi SFRJ, SDB Crne Gore, kao i neposrednog razgovora funkcionera SSUP-a Jove Vučkovića i Krste Kijca sa čelnicima RSUP-a Crne Gore obavljenog, samo dan ranije, petnaestog januara:

“Stanje bezbednosti u SR Crnoj Gori, posle završetka mitinga u Titogradu i ostavke državnog i političkog rukovodstva je izuzetno složeno, sa tendencijom daljeg pogoršanja i sa realnom opasnošću izbijanja takvih ekscesa, koji mogu dovesti u pitanje javni red i mir i još ozbiljnije ugroziti ustavni poredak u Republici. Preti opasnost potpune paralize sistema, i stvaranja stanja anarhije. U takvoj situaciji je moguće da se nametnu i preuzmu rukovodjenje pojedinci i grupe koje su se već iskazale kao neprijatelj političkog sistema socijalističkog samoupravljanja i Saveza komunista… Na samim skupovima pojavio se i jedan broj nacionalističkih parola – “Crna Gora je srpska Sparta”, “Crna Gora i Srbija to je jedna familija”, “Ko to kaže da Srbija nema more”, “Hoćemo u Prištinu”. Na skupovima je aktivno uzelo ucešće i veći broj lica zahvaćenih merama SDB zbog ranijeg neprijateljskog delovanja. U Bijelom Polju i Pljevljima bilo je lica koja prolaze kroz kaznenu i operativnu evidenciju, kao i lica koja potiču iz porodica koja su tokom NOB bila na strani neprijatelja. Realna je opasnost da se zbivanja u SR Crnoj Gori negativno odraze na stanje u SAP Kosovo. Ukoliko bi se realizovale najave organizatora odlaska Crnogoraca u Prištinu u cilju ”rušenja kosovskog rukovodstva”, medjunacionalni sukobi, uključujući i upotrebu oružja, gotovo da se ne bi mogli izbeći. U slučaju “uspeha” u Prištini na red bi, verovatno, došlo Skoplje, Zagreb i Ljubljana. U tom smislu indikativne su najave organizovanja mitinga za smenjivanje članova Predsedništva SFRJ i Predsedništva CK SKJ.”

Iz ovog materijala SDBJ vidi se koliko je Zdravko Mustač sa ministrom Dobrosavom Ćulafićem brinuo o sigurnosti rukovodstva Jugoslavije i rukovodstava u republikama. Ovakve procene donešene su posle mitinga u Niksiću i Titogradu, i u vreme kada je specijalna komisija SSUP-a utvrdjivala odgovornost RSUP-a Crne Gore za batinanje vlastitog naroda. Komisija u sastavu Krsto Kijač, predsednik, Ivan Trutin i Marko Baletić formirana je po hitnom naredjenju Dobrosava Ćulafića. Poslata je svim ministarstvima policije kao šifrovana depeša “DX” 10. oktobra 1988. godine. Ta komisija je, medjutim, hladnokrvno zaključila samo da je RSUP Crne Gore tukao narod po zakonu i da nema dokaza o prekoračenju policijskih ovlašćenja. Verovatno, zbog toga je Mustač podržao i radnike SDB BiH u svojim neosnovanim optužbama SDB Srbije da organizuje upade svojih policajaca u ovu republiku. Ostalo je zabeleženo da se Mustač nije usprotivio pokušaju SDB BiH da “špijunira dvadesetak generala JNA po Beogradu, koji imaju vikendice u BiH”. Na sarajevskoj listi sumnjivih patriota našli su se Dušan Pekić, Radojica Nenezić, Veljko Kovačević, Milan Žeželj, Gojko Nikoliš, Djoko Jovanić. Kada se, na primer, svojevremeno na sastanku šefova službi bezbednosti raspravljalo o vraćanju pasoša jugoslovenskim disidentima i političkim osudjenicima, na predlog Službe državne bezbednosti Srbije da ovu putnu ispravu dobije Milovan Djilas, načelnik SDBJ Zdravko Mustač se usprotivio rekavši da će on dati pasoš – Franji Tudjmanu. Na osnovu takvog stava SDB Srbije, načelnik savezne političke policije je preko Petra Palkovljevića Pinkija dojavio Stanetu Dolancu “da se Srbi ne bore protiv svojih nacionalista, koji ruše Jugoslaviju”. Da bi se Pinki kao saradnik antisrpske koalicije uklonio, inicirano je njegovo sudjenje u Novom Sadu zbog privrednog kriminala, čime je diskreditovan u javnosti i ućutkan. Taj posao obavio je Ratko Škimić, po nalogu Dragana Mitrovića, načelnika srpske tajne policije i Radmila Bogdanovića, ministra srpske policije. Pretpostavlja se da je baš zato, kasnije, Zdravko Mustač lično onemogućio Srbiju da za njegovog zamenika u SDBJ postavi Ratka Šikimića, dotadašnjeg načelnika VII uprave federalne tajne policije. Šikimić je u leto 1989. postao načelnik SDB Vojvodine, umesto uhapšenog Pinkija. Mustač je sa Stanetom Dolancom inscenirao sudjenje “šestorici”, a zatim i slučaj Memorandum. SDB Jugoslavije je, naime, inscenirao da se 1986. u prostorijama “Večernjih novosti” tj. savezne novinske kuće, “nadje” kopija ovog “velikosrpskog dokumenta”. Kobajagi slučajni pronalazač je bio novinar Aleksandar Djukanović, zet profesora Jovana Djordjevića, koji je kod kuće posedovao rukopis Memoranduma SANU. Taj tekst je poslužio za novu političku hajku na Srbiju, a pre svega na SANU, koja je potekla i iz Zagreba, ali i iz samog Beograda. Kao glavni krivci nacionalističkog budjenja Srbije kroz Memorandum, imenovani su Dobrica Ćosić i Antonije Isaković, mada obojica nisu učestvovali u pisanju ove nacionalne platforme SANU. Iza ovog političko-policijskog trika skrivao se Stane Dolanc, a iza njega Zdravko Mustač. Novinar Aleksandar Djukanović je za ovaj “podvig” nagradjen dopisničkim mestom u Parizu. Interesantno je da je SDB Srbije, preko svog saradnika u SANU, uspela pre Dolanca da dodje do radnog teksta Memoranduma. Medjutim, ceneći da je reč o jednom bezazlenom i nedovršenom projektu SANU, tajna služba Srbije nije upoznala Dražu Markovića i Petra Stambolića sa njegovim sadržajem. Rukovodstvo SDB Srbije se bojalo da ih Marković i Stambolić ne gurnu da progone autore ove srpske nacionalne platforme. Kada je u tajnu policiju Srbije stigla informacija da ce se sa Memorandumom ici u javnost, bilo je već kasno za intervenciju. Stane Dolanc je bio brži od Dragana Mitrovića. Možda će se nekom učiniti da je gotovo nemoguće da jedan čovek ima takvu moć. Ne treba, medjutim, smetnuti sa uma činjenicu da je Zdravko Mustač bio, skoro deset godina načelnik Službe državne bezbednosti. Kao dobar poznavalac unutrašnjih i spoljnih prilika, načelnik SDBJ Zdravko Mustač koristio je svoje sposobnosti analitičara da uoči promene u jugoslovenskom, a i u čitavom evropskom društvu. On je, medju prvima u federaciji naslutio političke lomove u Istočnoj Evropi, a i nagovestio prodor demokratije u SFRJ. Medjutim, u tim procesima njegovu pažnju je najviše privlačio Slobodan Milošević, na koga je upozorio još pre njegovog dolaska na vlast u Srbiji 1988. godine. Dugo se takvo ponašanje šefa tajne službe Jugoslavije tumačilo kao refleks politike saveznih organa, koja je neprestano upirala prst opomene u tzv. srpski hegemonizam. Radmilo Bogdanović, tadašnji ministar srpske policije prokužio je Mustačevo ponašanje i u više navrata ga prijavljivao generalu Petru Gračaninu. Čak je Bogdanović protiv Mustača podneo i krivičnu prijavu što nije sprečio naoružavanje Slovenije i Hrvatske. Radmilo Bogdanović se izborio da Mustač i SDB Jugoslavije prestanu sa praksom organizovanja rada Službe državne bezbednosti Srbije. Kada se zna da je Zdravko Mustač potajno radio za HDZ, postaje jasno da je zastupao stavove hrvatskih čelnika, ciji je bio zaštitnik usred Beograda. Načelnik SDBJ je krajem osamdesetih godina uzeo iz Arhiva SDB dosije dr Franje Tudjmana, da bi ga “očistio” od nepotrebnih i suvišnih beleški i dokumenata. Zapravo, Mustač je taj kompletan dosije prosledio u Zagreb, tajnoj policiji Hrvatske, da ga ona “očisti”, a u Beogradu, kod SDB Jugoslavije i SDB Srbije ostala je samo njegova kopija. Djura Pešut, tadašnji načelnik hrvatske tajne službe, bio je za to da se na taj način originalni policijski dosije dr Franje Tudjmana sklanja, odnosno uništava. Metar i po visok dosije dr Franje Tudjmana je spaljen u Zagrebu. Kada je MUP Srbije 1993. preuzeo SSUP i arhivu SDB Jugoslavije i taj “kontrolni dosije”, odnosno mikrofilmovani dokument o dr Franji Tudjmanu došao je definitivno u posed srpske tajne službe. Mustač je bio poznat i po tome što je godinama štitio “INU”, prvo kao ekspozituru jugoslovenske tajne policije, a zatim i kao budjelar za sve hrvatske funkcionere koji su iz nje izvlačili pare, takodje, pod izgovorom da je ona punkt naše tajne službe u svetu. Pod izgovorom da unapredjuje vredne Srbe, Mustač je iz hrvatske tajne službe prebacivao one najsposobnije u Beograd i tako čistio teren za Josipa Perkovića da lakše zagrebačku policiju pretvori u paravojsku. Takvu sudbinu je doživeo načelnik Ratko Majstorović iz Osijeka, koji je prebacen krajem osamdesetih godina u SSUP, samo zato jer je mnogo znao i o Mustaču i o HDZ-eu. Mada se često ističe da je Zdravko Mustač bio “sjajan profesionalac”, ipak treba se podsetiti da su se u njegovo vreme dogodile afere Satri, Lakonić, Arkan, Špegelj, koje su osramotile federalnu policiju i posebno Službu državne bezbednosti SFRJ. Ljudi u Beogradu opravdano smatraju da je Zdravko Mustač bio jedan od glavnih “razbijača” ove službe i njen “poslednji načelnik”.

Umesto službi državne bezbednosti u Sloveniji i Hrvatskoj koje su svedene na mizerna odeljenja, u Ljubljani i Zagrebu su, po ugledu na Nemačku, formirani Uredi za zaštitu ustavnog poretka. To je njihova nova tajna policija, koja za razliku od Nemačke ne saradjuje sa federalnom. U takvom uredu, čiji je zadatak da štiti “mladu demokraciju”, Zdravko Mustač je specijalni savetnik za bezbednost, i član tzv. Kriznog štaba, u kome su se nalazila još dvojica njegovih komšija i kolega iz komunističkog mandata. To su bili Josip Perković i Franjo Vugrinec, takodje, bivši “goniči” dr Franje Tudjmana iz 1971. godine. Dok je bio radnik hrvatske Udbe, Josip Perković je važio kao stručnjak za ustašku emigraciju i antiterorizam, a Vugrinec kao ekspert za unutrašnje neprijatelje. Josip Perković je do 1991. bio šef vrhovnikove tajne policije pri MUP-u Hrvatske, a od tada radi u Ministarstvu odbrane na kontraspijunaži. On je posle osnivanja Ureda, marta 1992. godine, prebacio u svoje odeljenje dvadeset i petoro Boljkovčevih tajnih agenata. Perković je svojevremeno organizovao prisluškivanje dr Jovana Raskovića, a i ilegalni šverc oružja kroz BiH. Franjo Vugrinec je postao specijalni savetnik Ureda za delovanje u SAO Krajina. Jurio je “unutrašnje neprijatelje” HDZ-a, dok je Mustač, korišćen kao analitičar i planer svih akcija tajne policije Hrvatske protiv Srba. Ne samo u ovoj republici već i u SRJ, a i u inostranstvu. Ima mišljenja da je nekadašnji načelnik SDBJ i koordinator službi bezbednosti u Jugoslaviji, jako dobro znao beogradsku mrežu obaveštajnih i kontraobaveštajnih službi, veze i saradnike, šifre, agente i njihove “informatore”, i da postoji mogućnost da ih je “prodao” HDZ-u i tako provalio, kao što je to, na primer, svojevremeno učinio general Martin Špegelj.

To je značilo da su i neki pripadnici tajne policije Jugoslavije i republičkih i pokrajinskih službi stradali, ne samo u Hvatskoj i Sloveniji već i u inostranstvu. Jedan od bliskih saradnika Zdravka Mustača mi, medjutim, reče da bivši načelnik to nije učinio, jer je, ipak, pravi profesionalac. Uloga Zdravka Mustača u Hrvatskoj 1992/93. godine, bila je da poveže konce razbijenog MUP-a, razjarene hadezeovske armade i tek rodjene hrvatske vojske pod firmom rezervne policije. Praštajući tim bivšim jugoslovenskim agentima progone iz 1971. godine, dr Franjo Tudjman je pozvao u pomoć profesionalne policajce, jer je shvatio da Boljkovac i Degoricija nisu sposobni da rukovode MUP-om. Bilo je čak reči da će Mustač biti i novi ministar policije Hrvatske, ali se to nije dogodilo, pa je Zdravko Mustač penzionisan. O tome šta je Mustač mogao da odnese sa sobom iz SDB Jugoslavije dr Andreja Savić kaže:

“Koliko je i šta odneto iz SDB Jugoslavije, ne znam. Mogu reći da su se ti kadrovi iz Hrvatske i Slovenije vrlo brzo uključili u bezbednosne strukture secesionističkih republika. Mustač je po povratku iz Beograda direktno uključen u sam vrh Ureda za nacionalnu sigurnost. Sigurno je da čovek kao Mustač u glavi ima mnogo toga. Ili, Slovenac Boris Zore, vodio je, kako se stručno kaže, osetljive kombinacije prema inostranstvu. To je zbog njegove izdaje sve palo u vodu.”

Zbog bekstva Slovenaca, Hrvata, muslimana, Makedonaca i bojkota 1992. godine, čitava policijska aktivnost SSUP-a svedena je samo na poslove obezbedjivanja saveznih i stranih diplomatskih predstavnika, kontrolu stranaca i medjunarodni kriminal. Mada i tu ima problema, jer je i svaki naš član Predsedništva SFRJ, na primer, dovodio sa sobom svoje obezbedjenje. Dešavalo se da SDB SSUP-a nije ni znala gde se članovi Predsedništva SFRJ kreću po Beogradu, a niti su smeli da to znaju. Na proslavi Dana bezbednosti, general Veljko Kadijević je konstatovao da je sistem bezbednosti u SFRJ razbijen. Tada, 1991. godine u našoj zemlji su delovale četiri vrste službi bezbednosti, reklo bi se svaka za sebe: vojna, koju je predvodio načelnik Marko Negovanović, savezna, čiji je vršilac dužnosti bio Pjer Mišović, Saveznog sekretarijata za inostrane poslove, čiji je šef bio Branko Tintor, i republičke, tj. pokrajinske službe. U BiH načelnik SDB je bio Branko Kvesić, u Hrvatskoj je Josip Vukas, inače predsednik Ureda za zaštitu ustavnog poretka, u Crnoj Gori je bio pukovnik JNA Lazar Boričić, u Makedoniji je bio Stevan Pavlevski, a u Sloveniji Miha Brejc. U Srbiji je bio Zoran Janačković, na Kosovu je Radosav Lukić, i u Vojvodini načelnik tajne policije je bio Ratko Šikimić. Kada je Dobrica Ćosić postao predsednik Jugoslavije lično je insistirao, po dogovoru sa generalom Petrom Gračaninom, da njegov šef kabineta Dragiša Ristivojević preuzme vodjenje federalne Službe državne bezbednosti. U to vreme kao zamenik ministra, Ristivojević se pojavljivao u Saveznoj skupštini na raspravama oko policijskih izveštaja. Ristivojević je bio srpski kadar. Radio je u beogradskoj Upravi SDB, u vreme Dušana Stupara, kao načelnik kontraobaveštajnog sektora za Istok i albansku emigraciju, pre nego što je krajem osamdesetih prešao u SSUP. Za Ćosićevog mandata Dragiša Ristivojević je samo neko vreme bio v. d. načelnika federalne tajne policije, dok 1992. nije otišao u penziju. Tada je savezna vlada na mesto ministrovog pomoćnika, postavila Mihalja Kertesa, koji je nezvanično vodio i SDB Jugoslavije. Sa njim je, medjutim, država SRJ imala druge probleme.

Autor: Marko Lopusina, „UBIJ BLIZNJEG SVOG I/II“

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

POŠILJALAC:
NEZAVISNI SINDIKAT INSTITUTA ZA BAKAR BOR D.O.O.

Datum: 25.09.2003.
PRIMALAC:
OPŠTINSKO DRŽAVNO TUŽILAŠTVO BOR
Datum prijema: 25.09.2003.
OPŠTINSKO DRŽAVNO TUŽILAŠTVO BOR

Predmet: Krivična prijava protiv Vlastimira Trujića, v.d. direktora Instituta za bakar Bor d.o.o. iz Bora, Zeleni bulevar 35.

Osnovano sumnjamo da je Vlastimir Trujić kao v.d. direktor Instituta za bakar Bor d.o.o. izvršio više krivičnih dela i to:

A. Krivično delo iz člana 136. stav 2. KZ RS tako što je očigledno nesavesno postupao u pogledu korišćenja i staranja o imovini Instituta za bakar Bor d.o.o.

  1. Nije vratio Dragana Štrpca na rad po rešenju republičkog inspektora rada br. 380-117-528/2002-04 od 16.08.2002. godine, pa je Opštinski organ za prekršaje kaznio zbog toga Institut za bakar Bor d.o.o. kao pravno lice pravosnažnim rešenjem Up. Br. 3687/02 od 26.05.2003. godine u iznosu od 150.000 dinara.

DOKAZI: Rešenje rep. Inspektora rada br. 380-117-528/2002-04 od 16.08.2002. godine i

Rešenje Opštinskog organa za prekršaje Up. Br. 3687/02 od 26.05.2003. godine.

  1. Nije izvršio pravosnažnu presudu Opštinskog suda u Boru P-1. 700/01 od 08.11.2001. godine, pa je u dva navrata Opštinski sud u Boru kažnjavao Institut za bakar Bor d.o.o. kao pravno lice rešenjima I-175/02 od 12.03.2002. godine i od 09.04.2002. godine, a sve u ukupnom iznosu od 120.000 dinara.

DOKAZI: Presuda Opštinskog suda u Boru P-1. 700/02 od 08.11.2001. godine.

Rešenje Opštinskog suda u Boru I-175/02 od 12.03.2002. godine.

Rešenje Opštinskog suda u Boru I-175/02 od 09.04.2002. godine.

Nepostupajući po odlukama nadležnih državnih organa Vlastimir Trujić je svesno činio štetu Institutu za bakar Bor d.o.o. u kome vrši funkciju odgovornog lica kao v.d. direktor. Imajući u vidu da je šteta po Institut za bakar Bor d.o.o i nastupila u ukupnom iznosu od preko 270.000 dinara, predlažemo da se protiv Vlastimira Trujića pokrene istraga radi utvrđivanja krivične odgovornosti.

B. Navedena krivična dela su u vezi i sa članom 242. stav 4. u vezi stava 1. KZ RS, jer je Vlastimir Trujić kao odgovorno lice prekoračio svoja ovlašćenja i:

1. Draganu Štrpcu naneo štetu u visini tri mesečne zarade što ukupno iznosi preko 30.000 dinara.

2. Teže povredio prava zaposlenog Dragana Štrpca koja mu garantuje Zakon o radu članom 162.

Podnosioc prijave:

Odbor poverenika Nezavisnog sindikata Institut za bakar Bor d.o.o.

Zvonimir Spajić, potpresednik

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Bojkotovanje Beograda

Po Zakonu o sistemu bezbednosti SFRJ, Savezni sekretarijat za unutrašnje poslove organizuje, koordinira i uskladjuje rad republičkih i pokrajinskih sekretarijata za unutrašnje poslove. Savezni sekretar Petar Gračanin imao je teškoća da, shodno jačanju republičkih policija i službi državne bezbednosti, uskladi aktivnost svih sekretarijata, pošto je već postojala asimetričnost medju njima. Bilo je to vreme kada je u Jugoslaviji javna bezbednost zapošljavala, po podacima Frana Visnara iz Zagreba, čak 150.000 milicionara i inspektora, a državna bezbednost 12.000 operativaca. U dve republike, Hrvatskoj i Sloveniji, u kojima su prvo obavljeni višestranački izbori, izvršena je i reorganizacija resora unutrašnjih poslova. Naime, u tim ministarstvima unutrašnjih poslova zadržali su vršenje poslova tzv. političke policije, koje su nazvali Politička uprava i koja se bavi nadziranjem političkih neprijatelja. Istovremeno u Republici Srbiji donet je zakon kojim se pokrajinama oduzimaju državne funkcije, pa je RSUP Srbije preuzeo vršenje poslova državne i javne bezbednosti na teritoriji cele Republike. Sve je ovo učinilo da se sistem bezbednosti u Jugoslaviji skoro raspao. Najbolji primer da ovaj sistem nije konzistentan, vidi se iz činjenice što se nisu izvršavali, na primer, zahtevi iz raspisanih poternica. Naime, Republički sekretarijat unutrašnjih poslova Srbije raspisao je poternice za učesnicima tzv. “Kačaničkog sastanka”, u kojima se traži Jusuf Karakuši, bivši pokrajinski sekretar za unutrašnje poslove, i drugi “delegati” koji su živeli slobodno u Zagrebu i Ljubljani. Tamošnja vlada, ne samo da im je davala političku podršku, već ih je čuvala hrvatska, odnosno slovenačka tajna policija. Takvim odbijanjem zahteva SSUP-a ove republike i njihova policija su frapantno narušile sistem bezbednosti u Jugoslaviji. Druge republike – Crna Gora, BiH i Makedonija uglavnom su krajem osamdesetih, izvršavale obaveze prema Saveznom sekretarijatu unutrašnjih poslova Jugoslavije. Prvi Crnogorac toga vremena Vidoje Žarković, čvrsto je u svojim rukama držao crnogorsku policiju i tajnu službu. Na ključnom mestu ministra policije i Crna Gora je poštovala politički princip, po kome je važnija ideološka opredeljenost nego stručnost u poslu, pa je ta funkcija poveravana Slobodanu Filipoviću, Lazaru Djordjiću i Pavlu Bulatoviću. Službu državne bezbednosti vodili su Vlada Keković, Husnija Redžepagić i pukovnik Lazar Boričić. Ovi prvi bili su poznati po svojim antisrpskim stavovima i policijskim pokušajima da se spreči ulazak srpskog pokreta sa Kosmeta u Crnu Goru. Vlada Keković je u tome imao podršku svojih saradnika Ratka Mićunovića, šefa operative, Nina Vučurovića, Dača Djolevića, Raja Vulikića, Rada Samardžića, braće Rada, Gojka i Mita Pejovića. Lazar Djordjić je imao pomoć svoje milicije, koja je na Žutoj gredi potegla i pendreke i suzavac na vlastiti narod. Svi oni su kasnije, kada je došlo do pada starog Žarkovićevog rukovodstva, smenjeni sa svojih dužnosti i izvedeni na sud zbog batinanja naroda. Na njihova mesta su došli, za ministra policije Nikola Pejaković, a za načelnika tajne službe Boško Bojović, bivsi šef SDB u Bijelom Polju. Oni su upamćeni po batinanju Čeka Dapčevića, dr Vojislava Šešelja i grupe civila u Spužu. Zbog toga su smenjeni, a funkciju prvog tajnog policajca Crne Gore 1995. godine, preuzeo je Vukašin Maraš, bivši sekretar AMSJ.

U svim republikama, saglasno Ustavu SFRJ, ali često i mimo njega, 1990. godine, izvršene su u oblasti državne i javne bezbednosti promene da bi se ovaj resor unutrašnjih poslova usaglasio sa radikalnim promenama u našem društvu. U organima unutrašnjih poslova izvršene su mnoge organizacione promene, jer su mnoge uprave za spoljnjeg i unutrašnjeg neprijatelja ukinute. Smanjivanjem poslova, došlo je do potrebe i za smanjivanjem broja kadrova u tajnoj policiji Jugoslavije i njenih republika. Tako je,na primer,u Beogradu, tačnije u SSUP-u, penzionisano nekoliko desetina radnika koji su za to imali uslove, sa namerom da se smanji broj radnika u organima, mada su mnogi i svojevoljno napustili federalnu policiju, pa i SDB Jugoslavije, a pojedinci su jednostavno prebegli u svoje nacionalne republike i policije. Sa zahtevima za demokratizacijom, što znači i za manjom društvenom kontrolom, najveće promene zadesile su, upravo jugoslovensku i republičke političke policije. Sa njihovih lista unutrašnjih i spoljnih neprijatelja su otpali pripadnici emigracije, raznih humanitarnih, ekoloških i političkih pokreta, pa i sami disidenti. Umesto partije na vlasti, kakav je bio SKJ, u novim prilikama višestranački parlamenti su počeli da odredjuju ko su neprijatelji Jugoslavije. Kada je 1991. izbio gradjanski rat na tlu bivše SFRJ, ti neprijatelji su postali jedni drugima slovenački, hrvatski, muslimanski, šiptarski, pa i srpski nacionalisti i šovinisti. Tako se i dogodilo da je MUP Hrvatske u Dvoru na Uni uhapsio Željka Ražnatovića Arkana pod optužbom da je naoružavao srpski narod u Krajini i pripremao terorističke akcije protiv nove nezavisne države Hrvatske.

Zašto je Armija morala da interveniše umesto Službe državne bezbednosti Jugoslavije prilikom sprečavanja tajnog naoružavanja HDZ? Ima li Jugoslavija federalnu policiju? Da li SSUP može da zaštiti ugroženo stanovništvo u Kninskoj krajini koje od nje traži pomoć? To su bila samo neka od pitanja koja su se čula u javnosti prvih meseci 1991. naročito otkako je došlo do zaoštravanja stanja u Hrvatskoj, a na koja Savezni sekretarijat za unutrašnje poslove dugo nije reagovao. Oglasio se tek sredinom februara 1991. i to u Skupštini SFRJ: “Saveznom SUP-u je onemogućeno da efikasno vrši svoje funkcije u skladu sa odgovornostima za bezbednost zemlje. SSUP je suočen sa potpunim ignorisanjem od strane RSUP-a Slovenije. Saradnja sa MUP Hrvatske odvija se kontinuirano i postoji spremnost da se i dalje održava. Problemi u toj saradnji su jednostrano i netačno informisanje MUP-a o akcijama hrvatskih nacionalista i šovinista i o paralelnim vojnim formacijama” – rekao je, izmedju ostalog, Petar Gračanin delegatima Saveznog veća Skupštine SFRJ. Kako je taj republički bojkot izgledao, SSUP SFRJ je osetio, na primer, decembra 1990. godine, kada je na njegov zahtev RSUP-u Slovenije da dostavi podatke o postojanju paravojnih formacija, iz Ljubljane stigao odgovor sledeće sadržine:

“Obaveštavamo vas da su promenjeni medjusobni odnosi, koje je prouzrokovalo usvajanje Ustavnog zakona za sprovodjenje ustavnog amandmana XXVI na Ustav Republike Slovenije. Medju 27 saveznih zakona koje je slovenačka Skupština proglasila za nevažeće na teritoriji ove Republike, stavljen je van snage i Zakon o vršenju unutrašnjih poslova iz nadležnosti saveznih organa uprave, osim člana 6. koji definiše saradnju SSUP sa stranim organima i organizacijama. Na sednici užeg kolegijuma sekretara za unutrašnje poslove Republike Slovenije, održanoj 31. oktobra 1990. godine, zauzet je stav da RSUP Republike Slovenije i dalje saradjuje sa SSUP-om, s tim da će se saradnja odvijati na područjima koja su bezbednosno interesantna za Republiku Sloveniju.” U Sloveniji je izvršena tada reorganizacija Službe državne bezbednosti, o čemu se donose i posebna zakonska akta. Umesto profesionalca Stefana Tepeša doveden je civil, profesor Miha Brajc za načelnika državne bezbednosti. Dežela je, medjutim, iza ledja javnosti formirala pravu (kontra)obaveštajnu službu, kojoj je dala naziv Sova. Kad je ministar Petar Gračanin najavio da će u Sloveniju uputiti inspekciju SSUP-a, tamošnji ministar policije Igor Bavčar mu je javio da “nema potrebe da se vrši inspekcija RSUP-a Slovenije”. Igor Bavčar je, stvorivši vlastitu republičku policiju, SSUP pretvorio u svoj servis i kurirsku vezu sa SIV-om. Bavčar je oficirski sin iz Novog Mesta, odrastao uz stripove i romane Karla Maja. Svojevremeno je napustio Ljubljansku gimnaziju i završio Školu unutrašnjih poslova. Pravi uniformisani policajac bio je svega devet meseci, dok se nije upisao na studije sociologije i političkih nauka. Interesovao se za južnoameričku teoriju razvoja. Ne krije da je neko vreme bio crveni gardista, možda čak i crveni fašista. Zalagao se za slovenačko civilno društvo, ali je prethodno moralo da slomi jugoslovensko komunističko. Za tu njegovu revoluciju bila mu je potrebna hajka na JNA, na Srbiju i federalnu policiju, jer je ona za njega bila isključivo srpska. Namerno je zaboravljao činjenicu da su tih osamdesetih godina najveći policajci u SFRJ bili jedan Slovenac “Stane Dolanc i jedan Hrvat “ Zdravko Mustač. Sličan odnos prema Saveznom ministarstvu za unutrašnje poslove ima i Josip Boljkovac, nekadašnji udbaš, koji je obmanuo Petra Gračanina kada mu je javio da u Hrvatskoj nema paravojnih organizacija i kada je prećutao prisustvo terorista iz Hrvatskog državotvornog pokreta u Zagrebu. Mada je baš ministar policije Hrvatske priznao svojevremeno, da mu je kuća puna terorista koji žele da “stvore Veliku Hrvatsku po uzoru na NDH”.

Hrvatska je zvanično ugasila Službu državne bezbednosti i RSUP maja 1990. kada je izvršena teritorijalna reorganizacija javne i tajne policije. Tom prilikom je formirano redarstvo po ugledu na NDH u osamnaest gradova od Vukovara preko Zagreba i Gline do Knina. Svaki SUP je postao Tajništvo javne sigurnosti, a povereništvo SDB je preimenovano u Ured za zaštitu ustavnog poretka i Tajništvo državne sigurnosti. Za javnost, povod ovoj transformaciji hrvatske policije bila je tuča na maksimirskom stadionu, kada su, posle incidentnog prekida susreta izmedju “Dinama” i “Crvene zvezde”, milicionari sa pendrecima zavodili red i na tribinama i na terenu. Ljaga zbog te tuče sportista i navijača bačena je na srpske kadrove u hrvatskoj policiji. To je lično učinio dr Franjo Tudjman. Naime, već te godine HDZ je uspeo u svojim nastupima da nahuška hrvatski narod na Srbe, pričama da Srbi imaju kadrovsku prevagu u državnim organima. Preciznije, da 11,5 odsto Srba vlada armijom i policijom u Hrvatskoj. Zvanični podaci su, medjutim, govorili da je u ukupnom sastavu RSUP-a Hrvatske bilo samo 32 odsto Srba, a 63 odsto Hrvata i 4 odsto Jugoslovena. U rukovodstvu hrvatske policije tih osamnaest novih tajništva, bilo je 75 odsto Hrvata, a 12,5 odsto Srba i 6,25 odsto Jugoslovena. Neće Srbi više sami sebi izdavati pasoše i dozvole za oružje – poručivao je Hrvatima dr Franjo Tudjman. Takvo obećanje lidera HDZ-a pretvoreno je vrlo brzo 1990. godine u hajku na srpske policajce po Hrvatskoj. Za to je aktiviran rezervni sastav milicije, koji je zaposeo sva Tajništva javne sigurnosti i počeo da vrši nacionalna podvajanja zaposlenih. Akcijom je rukovodio Perica Jurić, zamenik ministra hrvatske policije Josipa Boljkovca i doskorašnji operativac SDB BiH, kadrovski podmladak Branka Mikulića. U to vreme načelnik Tajništva državne sigurnosti bio je Djuro Perica, a zatim predsednik Komisije sabora za kontrolu. Prvi otpor tom nadzoru rezervista nad profesionalnim policajcima, pružen je u Zadru, kada je grupa od 142 milicionara, Hrvata i Srba, od vlade Hrvatske zatražila zaštitu svojih radnih i ljudskih prava. Dr Franjo Tudjman im je odgovorio otkazom. U Puli su bez posla ostali operativci SDB Davor Dužman i Janoš Palko, jer su otkrili povezanost izmedju tajne policije Slovenije i jadranskih kockarnica. Kada su o tome obavestili SSUP u Beogradu i Službu državne bezbednosti u Zagrebu 1989. godine, narednog leta dobili su otkaz. Posle toga došlo je vreme policijskog prebrojavanja Srba u svakom hrvatskom mestu. Jedan od tih projekata, koji je, takodje, naručio Perica Jurić, je imao naziv “Presjek stanja sigurnosti na području Centra službe državne bezbjednosti Gospić”. U njemu su nabrojani svi srpski aktivisti, koji rade na okupljanju srpskog naroda u Hrvatskoj. Na području Gospića kao podstrekači srpskih nereda obeleženi su penzionisani generali Danić Damjanović, Milan Zeželj, pukovnici Petar Raskov i Aca Ciganović, profesor Petar Štikovac, David Rastović, predsednik opštine Donji Lapac, Mile Majstorović, autoprevoznik, Dušan Žegarac, profesor, Rade Čubrilo, Spaso Djukić, Jovan Grujić. Autor ove procene Nikola Pavićić, načelnik Centra SDB Gospić naglašava da je “… stanje u regionu komplikovano, jer su Srbi, samom nacionalnom pripadnošću predodredjeni da budu neprijatelji mladoj hrvatskoj demokraciji…”

Juriš na Srbe u hrvatskoj policiji, vrlo brzo se pretvorio i u traganje za agentima SDB, jer se verovalo da su i oni sve sami Srbi. Dojučerašnji radnici Službe državne bezbednosti i KOS-a JNA u Hrvatskoj utrkivali su se koji će od njih objaviti u novinama spiskove srpskih špijuna i doušnika. List “Zatvorenik” je, na primer, objavio kompletnu radnu listu zaposlenih u nekadašnjem resoru SDB u Splitu, sa imenima i brojevima telefona. Ta kampanja, medjutim, vrlo brzo se izrodila u klevetanje Hrvata, jer se pokazalo da su u Službi državne bezbednosti radili i ministar Josip Boljkovac, i zamenik Perica Jurić, koji je bio u SDB Doboj, i Franjo Vugrinec, savetnik policije za SAO Krajinu, i poslanik Simo Rajić, i Milko Gajski, predsednik ustavnog suda, i sabornik Slavko Degoricija, Božo Kovačević, glavni kontrolor na HTV, i Vladimir Šeks, i Gojko Sušak, i Zdravko Mustač, specijalni savetnik dr Franje Tudjmana, i Bruno Stojić, bezbednjak iz Herceg-Bosne, pa čak i ministar Anton Vrdoljak, i Vice Vukojević. Veliki hrvatski prijatelj Jevrem Brković vodjen je pod šifrom “Sodoma i Gomora”. Agenti su bili i Milan Brezak, i Djuro Pešut, i Josip Perković, i Ivan Vakić, budući ministar hrvatske policije i osnivači HDZ-a Josip Manolić, Milan Kujundžić i Josip Boljkovac. Mnogi od njih su, poput Vugrinca, Kovačevića, Vekića, Mustača svojevremeno progonili hrvatske nacionaliste i pripadnike HDZ-a. Što reče Zvonimir Čičak, Hrvatska je bila puna udbaša i agenata.

U Srbiji je pokrajinski ministar policije Jusuf Karakuši otišao u penziju, a njegov resor preuzeo je RSUP Srbije. Neplanirana penzija stigla je i Dragana Mitrovića, načelnika SDB Srbije, koga je na toj funkciji nasledio Predrag Todorović, podsekretar RSUP-a. U Saveznom SUP-u, medjutim, kadrovske promene na vrhu su tek nagoveštavane. Govorilo se da će i savezni ministar policije Petar Gračanin, a i načelnik SDBJ Zdravko Mustač u penziju. Na njihovo mesto, po jugoslovenskom ključu, trebalo je da dodju kadrovi iz Makedonije, možda Jovan Trpenovski, i iz BiH, Sredoje Nović. Tako se barem pričalo, jer je seoba kadrova iz federalne policije već počela. Poslednjih meseci te 1990. godine organe unutrašnjih poslova SFRJ napustilo je oko tri hiljade ljudi. To je bila najveća kadrovska smena u jugoslovenskoj policiji, nakon Brionskog plenuma 1966. godine, kada je samo iz Srbije policiju napustilo više od šest hiljada milicionara, inspektora, načelnika i komandira. Radilo se, kako su tvrdili zvaničnici o planiranom smanjivanju savezne i republičke administracije, koje je, izgleda, najdoslednije tada sprovedjeno baš u SSUP-u. U RSUP-u Srbije, radni odnos prekinulo je više od dve stotine policajaca. Polovina iz SDB Srbije. Mnogi od njih su se, čim su čuli za mogućnost odlaska u penziju, prijavili, pa se tako dogodilo da je RSUP Srbije napustio i jedan broj inspektora u najboljim godinama. Slična, ali mnogo manja “epidemija” zadesila je i RSUP Makedonije. Bio je to 1990. godine, najbolji znak da se u javnoj i državnoj policiji nešto sprema. Najveći broj ljudi napustilo je policiju na Kosovu – oko hiljadu i pet stotina. Reč je bila o svojevrsnom političkom dezerterstvu, koje je izvedeno pod pritiskom prištinske alternative. Jedan broj albanskih milicionara je napustio PSUP da bi se pridružio separatistima. Nekima je to dezerterstvo plaćeno 3.000, a drugima i 5.000 nemačkih maraka, zavisno od njihovog položaja u policiji. Za Gazmenda Maličija, nekadašnjeg rasvetljivača u TV Prištini, koji je uz pomoć oca Mehmeta Maličija postao inspektor SDB Kosova, zna se da ga je brat Skeljžen Maliči, lider alternativaca, nagovorio da izda svoju profesiju. Jusuf Karakuši, lično prvi čovek PSUP-a Kosovo, jednostavno se preko noći prodao separatistima, bojeći se ne samo za svoj život, već pre svega za svoja imanja i kuće. U vreme svog rukovodjenja policijom, Karakuši je trgovao kućama. Jusuf Karakuši je zvanično 13. juna 1990. godine, u intervjuu Radio Prištini, otvoreno dao podršku albanskim separatistima.

Mora se priznati da je i SIV jedan od faktora koji onemogućava rad federalne policije, jer nedovoljno koristi i Zakon o sistemu državne bezbednosti, koji mu daje pravo na intervenciju federalne policije u slučaju ugrožavanja ustavnog poretka. Takvih intervencija je bilo na Kosovu preko Združenog odreda milicije SSUP-a, pa u Moševcu, Vevčanima i Kosovu Polju, preko specijalnih komisija SIV-a, tj. SSUP-a. Kada je, medjutim, 1990. trebalo otići u Knin ili u Petrinju, SSUP nije dobio ovlašćenje za tako nešto. Doduše, potpredsednik SIV-a Aleksandar Mitrović ponudio je tada Stipi Mesiću da se u okviru člana 8. pomenutog Zakona angažuje Združeni odred SSUP-a i Kninjani zaštite od hrvatskih nacionalista, ali je potpredsednik Predsedništva SFRJ to odbio. Mesiću i HDZ-u je bio potreban nemiran Knin, kako bi mogli da internacionalizuju problem nove Hrvatske. Nejasno je, zašto, SIV i Ante Marković nisu dali ovlašćenje Službi državne bezbednosti SSUP-u za intervenciju. Uostalom, kakav je bio odnos SIV-a prema SSUP-u, najbolje se videlo u činjenici da je oko tri stotine ljudi iz ovog ministarstva otišlo u penziju, da u Upravi za SDBJ, u Jedinici za obezbedjivanje, u Upravi za opšti kriminal, u Upravi za pravna i sistemska pitanja 1991. godine nije bilo načelnika. U njima vlada v. d. stanje. Paradoksalno, na primer, je zvučala činjenica da u vreme kad je zemlja gotovo na ivici gradjanskog rata, kad raznorazni strani obaveštajci špartaju Jugoslavijom, Služba državne bezbednosti nema svog rukovodstva. Dotadašnji šef SDBJ Zdravko Mustač je već mesec dana bio na raspolaganju, jer mu je istekao mandat, a novi šef SDB nije delegiran iz BiH. Kandidat je bio tamošnji načelnik SDB Sredoje Nović, Srbin iz Sarajeva, čovek koji je svojevremeno prošao političke i policijske konsultacije svih republika. Njegov dolazak u Beograd je došao u pitanje zato što je Fikret Abdić, čovek koga je Nović svojevremeno krivično gonio, stavio primedbu da je red “da SDBJ vodi jedan musliman”. Sredoje Nović je zatim degradiran u referenta za izdavanje pasoša u sarajevskoj policiji.

Autor: Marko Lopusina, „UBIJ BLIZNJEG SVOG I/II“

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Divim se tebi,

Svemirska lepoto,

Što patiš u sebi,

Ti duhovna divoto.

Takvu te baš volim,

I cenim neizmerno,

Tvoju ljubav molim,

Da joj služim verno.

Tvoje oči volim,

Kao zvezde sjajne,

Da usnama golim,

Otkrivam im tajne.

Tvoje slatke usne,

Želim da poljubim,

Da me radost “trusne”,

Da se sreći čudim.

Da u takvu želju,

I tebe dovedem,

Sa srcem u veselju,

U sreću te odvedem.

Ako voliš svemir,

Budi mi planeta,

Da tvoj plavi nemir,

U srcu mi cveta.

Da mi budeš snaga,

Do kraja života,

Da postaneš mi draga,

Svemirska lepota.

Autor: Slobodan Radulović

POŠILJALAC:

Dragan Štrbac i Slobodan Radulović

Datum: 17.07.2003.

PRIMALAC:

OPŠTINSKI DRŽAVNI TUŽILAC BOR

Datum prijema: 18.07.2003.

OPŠTINSKOM DRŽAVNOM TUŽIOCU BOR

Na osnovu odredbi člana 224. Zakona o krivičnom postupku kao stvarno i mesno nadležnom podnosimo sledeću

Krivičnu prijavu

Protiv: Trujić Vlastimira iz Bora, v.d. direktora Instituta za bakar Bor, ul. Zeleni bulevar br. 35, zbog postojanja osnovane saumnje da svesno nije postupio po rešenju republičkog inspektora rada br. 380-117-290/2001-04 od 27.07.2001. godine i ukazivanju br. 380-117-290/2001-04 od 03.09.2001. godine, čime je izvršio više krivičnih dela:

-         povredu prava iz radnog odnosa iz člana 86. KZ RS, i

-         zloupotrebu službene dužnosti iz člana 242. stav 1. u vezi st. 4 KZ RS.

Naime, direktor Instituta za bakar Bor d.o.o. je 2001. godine doneo zajednička rešenja o korišćenju godišnjih odmora za zaposlene u preduzeću. Vršeći inspekcijski nadzor po prijavi sindikata Institut za bakar Bor d.o.o. „Nezavisnost“ inspektor rada Ministarstva za rad i zapošljavanje Republike Srbije, Oseka inspekcije rada u Boru je doneo rešenje br. 380-117-290/2001-04 od 27.07.2001. godine kojim se nalaže direktoru Instituta za bakar Bor d.o.o. da za svakog zaposlenog donese rešenje o korišćenju godišnjeg odmora za 2001. godinu. Direktor je nakon toga, postupajući po rešenju inspektora rada, doneo pojedinačna rešenja o korišćenju godišnjih odmora, ali retroaktivno kršeći ponovo zakon našta ga je svojim ukazivanjem br. 380-117-290/2001-04 od 03.09.2001. godine ponovo upozorio inspektor rada.

Budući da kao odgovorno lice u preduzeću direktor nikada nije postupio po ukazivanju inspektora rada i da je time prouzrokovao štetu podnosiocima ove prijave jer im je uskratio pravo na godišnji odmor kao i na naknadu za nekorišćenje istog a koja prava su podnosioci morali da ostvaruju u posebnim sudskim postupcima i samom preduzeću, očigledno je da je isti svesno učinio napred navedena krivična dela. Da se zaista radi o kršenju zakona dokaz je i pravosnažna presuda Opštinskog suda u Boru u predmetu P. 987/01 kojom su stavljena van snage sva rešenja o korišćenju godišnjih odmora (i kolektivna rešenja i pojedinačna retroaktivno izdata rešenja) čije je ništenje tužbom traženo.

Dokumenta koja dokazuju našu tvrdnju dostavljena su vam ranije zajedno sa krivičnom prijavom protiv Jasminke Vezurić koja je podneta vašem tužilaštvu 18.10.2002. godine.

Podnosioci prijave:

Dragan Štrbac

Slobodan Radulović

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

« Prethodna stranaSledeća strana »

Prati

Dobijte svaki novi članak dostavljen u vaše poštansko sanduče.

Pridružite se 29 drugih pratioca