Jataci medjunarodnih bandita

Jugoslavija je sve do 1991. godine i u svetskim razmerama predstavljana kao zemlja mira. Dok je medjunarodni terorizam harao po Britaniji, Italiji, Španiji, SAD, Bliskom Istoku i Nemačkoj, u SFRJ se to političko nasilje svodilo na sporadične, čak ekscesne slučajeve. Dobri poznavaoci ekstremista iz SAD i posebno iz Izraela, medjutim, često su tvrdili da je stanje u Jugoslaviji opasnije nego što izgleda, jer je SFRJ zapravo bila jatak medjunarodnog terorizma. Zbog toga su i njihovi diplomatski odnosi prema Jugoslaviji često bili pod znakom pitanja. Lider nesvrstanih, kolovodja zemalja u razvoju i oslobodilačkih pokreta u svetu, bivša SFRJ je potajno podržavala ilegalnu antikolonijalističku i antiimperijalističku borbu komunističkog i trećeg sveta. Ovu političku odluku, koju su donosili Tito, Partija i država, na vojnom i policijskom planu, sprovodili su u delo Ozna, Udba i Služba državne bezbednosti SSUP-a, a i Kontraobaveštajna služba JNA, tako što su pomagali aktivnost oslobodilačkih pokreta, komunističkih frakcija i ekstremista iz nesvrstanog sveta. Prvu internacionalnu pomoć, preko jugoslovenske tajne službe, dobio je “grčki Tito”, odnosno vrhovni komandant Demokratske armije Grčke, general Markos. Njegovo pravo ime je bilo Markos Vafijadis, bio je komunista, koji je sa trideset pet hiljada partizana, želeo da se izbori za socijalizam staljinovog tipa u Grčkoj. Početni udar na atinsku vlast izveo je na planini Olimp 28. oktobra 1946. godine, da bi dve godine kasnije, braneći Gramos u leto 1948. izgubio i bitku i rat i prebegao u Albaniju, a zatim u SSSR. Vezu Beograda sa generalom Markosom odobrio je lično Staljin, iako je sa Čerčilom dogovorio da Grčka bude pod britanskom političkom kapom i održavao je Tito. Od političkih kadrova ilegalno su u Grčkoj boravili Svetozar Vukmanović Tempo, Lazar Koliševski, Dimitrij Aleksijevski, Metodi Ćento i Mihailo Apostolski. Zvanične kontakte sa KP Grčke imao je Aleksandar Ranković, a Josip Djerdja se kao diplomata u OUN, zalagao za grčko komunističko pravo na samoopredeljenje. Oskar Davičo i Mihailo Lalić su o narodnoj borbi grčkih komunista pisali reportaže i scenario za film. Bio je to pravi politički marketing za komunističku Grčku u Jugoslaviji. Atina se čak bojala da će Jugoslavija da mobiliše Makedonce i da ih prebaci generalu Markosu u Grčku. Sanitetsku, vojnu i obaveštajnu pomoć generalu Markosu, tajno preko makedonskih planina dostavljali su ljudi iz tajne policije Srbije: dr Velimir – Braca Majstorović, hirurg i načelnik bolnice za grčke ranjenike u Katlanovu, potpukovnik Slobodan Krstić – Uča, kao i Jovo Kapičić, dvadesetčetvorogodišnji major Jovan Popović, instruktor artiljerijskog naoružanja iz Jugoslovenske Armije, specijalni Titov špijun Ivan Karaivanov, agent NKVD i instruktor Kominterne. Saradnici generala Markosa bili su i Djuza Radović, Obrad Trninić, Milo Vrbica, Velimir Docnić, Svetislav Stojanović, Petar Lučić. Oni su grčkim partizanima samo u prvoj godini gradjanskog rata doturili 3.134 protivpešadijskih mina, 6.550 protivtenkovskih mina, 9.177 kilograma eksploziva, mitraljeze MG-15. Jovo Popović i Petar Lučić su obučili stotinu Grka da rukuju ovim oružjem. Slobodan Krstić – Uča imao je zadatak da generala Markosa ilegalno dovodi u Beograd na konsultacije i vraća natrag u Grčku. Pomoć je slata pod parolom “Sve za front, sve za pobedu”! General Markos, medjutim, nije pobedio. Poražen je od englesko-grčke koalicije i moskovske klike, koja je 1948. zbog Rezolucije IB prestala da mu daje političku podršku. General Markos Vafijadis emigrirao je u SSSR pod imenom Mark Ivanović, a Tito je dugo godina zbog ovakvog mešanja u unutrašnje stvari Grčke, imao diplomatskih problema, i sa Atinom, ali i sa Londonom.

Ta pomoć Jugoslavije, odnosno tajne službe “prijateljima” iz belog sveta se ogledala u obuci, naoružavanju, finansiranju i političkom pokroviteljstvu tih organizacija, pa čak i kada su neke od njih (“Crni septembar”, “Muslimanska braća” i “Nacionalna arapska omladina”) bile antikomunistički i antijugoslovenski orijentisane. U tim poslovima najaktivniji su bili general Jovo Popović, ispred KOS-a JNA i viši inspektor Jovo Miloš, ispred SDB Jugoslavije. Prvi je bio vojni stručnjak za lako, teško naoružanje i eksplozivna sredstva, koga su cenili Naser, Gadafi, Husein, Arafat, Asad i mnogi drugi nesvrstani lideri. Jovo Popović, za koga se priča da je bio i dvojnik Josipa Broza Tita, saradjivao je sa prijateljima iz Trećeg sveta kao instruktor, koji je obučavao, na primer, Gadafijeve specijalce i Arafatove vojnike. Kada je postao direktor Instituta bezbednosti, osamdesetih godina, general Jovo Popović je postao spretan trgovac jugoslovenskim naoružanjem. Dobar deo i jednog i drugog posla, zbog medjunarodne javnosti i stranih špijuna general Popović obavljao je ilegalno. Kada je pocetkom 1995. godine, svet obišla vest da je Sadam Husein slao svoje ljude u Jugoslaviju, kako bi im beogradski vojni hirurzi podarili plastičnom operacijom njegovo lice, u javnosti se stvorio utisak da je KOS, odnosno general Jovo Popović 1985. godine, organizovao ovu “proizvodnju” Sadamovih dvojnika.

Jovo Miloš, Srbin iz Hrvatske, otac poznatih plivača i reprezentativaca Nenada i Predraga Miloša, vodio je u SDB-u Jugoslavije, prvo Upravu za emigraciju, a posle i sektor AA prema oslobodilačkim pokretima. Završio je Udbinu školu i kao čovek koji govori nekoliko svetskih jezika dobio da vodi resore o stranim zemljama. U to vreme njegov rodjeni brat, radio je kao analitičar u SDB Hrvatske. Jovo Miloš je uz pomoć svojih saradnika i saradnje sa stranim agenturama prikupljao i razmenjivao informacije o svim političkim, ali i terorističkim organizacijama u Trećem svetu. Miloš je u više navrata putovao u Afriku i Aziju, posebno na Bliski istok, i pokušavao da jugoslovensku saradnju sa tamošnjim pokretima što više legalizuje. Pretpostavlja se, da se Jovo Miloš u Siriji sretao i sa čuvenim Karlosom. Nekoliko godina ranije, kada je Karlos prvi put dolazio u SFRJ, načelnik Jovo Miloš je bio taj koji je telefonom od Nemaca primio informaciju da ovaj svetski terorista leti iz Švajcarske za Beograd. Nemački obaveštajci su Milošu telefonom tako opisali Karlosa, da su znali i koje su bile boje njegove pertle na patikama. Jovo Miloš je odmah postavio zasedu Karlosu na aerodromu Surčin, ali kako je vest od Nemaca stigla kasno, naša tajna policija nije uspela da ga identifikuje prilikom dolaska. Karlos nije bio jedini strani terorista i revolucionar koji je dolazio u Beograd. Jugoslavija je za njih bila svratište i sklonište. Kako je javnost rada najbolje pokriće za delovanje obaveštajnih službi, pa i SDB SFRJ, u Beogradu je, na primer, sedamdesetih godina otvoreno Predstavništvo PLO, koje je vodio neko vreme izvesni Muhamed Nabhan. Ova palestinska ambasada služila je zapravo kao obaveštajni i regrutni centar PLO u Evropi i na Balkanu. Preko nje su simpatizeri PLO dolazili u SFRJ na studije, ali i na vojnu, diverzantsku i obaveštajnu obuku, a i jedan broj jugoslovenskih mladića angažovan je u Arafatovu armiju. Neki od tih dobrovoljaca bili su, na primer, Tomislav Marinac iz Zagreba, Željko Budimirović iz Sarajeva, Ivica Radišić iz Beograda. Mnogima od njih nije bilo povratka iz Palestine, jer su stradali, a ostalima PLO i SDB nisu dozvoljavali da dezertiraju. Prema nekim slobodnim procenama, najmanje hiljadu Jugoslovena borilo se u redovima armije PLO. U federalnoj tajnoj policiji, na poslovima sa nesvrstanim prijateljima, pored Jove Miloša, radili su i Vitomir Fotić, Nebojša Vidić, sin čuvenog politicara Dobrivoja Baje Vidića, Predrag Pedja Djordjević. Obaveštajnu saradnju sa službama iz zapadnih država vodio je sam načelnik SDB Zdravko Mustač, koji nije, prema ranijoj praksi, dozvoljavao da se u to mešaju republički funkcioneri SDB. Takva praksa nametnuta je u SSUP-u posle dolaska Staneta Dolanca, koji je zajedno sa Mustačem držao vezu, posebno sa nemačkom i austrijskom policijom. U Ministarstvu inostranih poslova, odnosno u SID-u, a zatim u SSUP-u aktivan saradnik – obaveštajac za pitanja policijske saradnje bio je i Mitja Krajger, načelnik SDB. Ta vojno- policijska tajna saradnja sa zapadnim zemljama, a posebno sa nesvrstanima, bila je pokrivena visokim političkim odlukama, snom o svetskoj komunističkoj revoluciji, koje su prestale da važe onog trenutka kada je SFRJ počela da se raspada. Dobar deo tih organizacija i njihovih članova, koje je Beograd nesebično pomagao i zbog njih se kompromitovao kao jatak medjunarodnih terorista, danas, se bori na muslimanskoj i hrvatskoj strani protiv Srba u Bosni i Hrvatskoj, a ima indicija da podstiču i nemire u Sandžaku, na Kosmetu i Makedoniji.

Čovek koji je umeo da se nosi sa nezvanim gostima iz nesvrstanog sveta i koji je brinuo o njihovom smeštaju u Srbiji, bio je upravo Obren Djordjević. U septembru 1975. godine, naime, u pratnji svog telohranitelja Klajna, iz Alžira za Jugoslaviju, preko Švajcarske, stigao je Ramirez Sančez Ilić, poznatiji kao revolucionarni terorista Karlos. Tada je Karlos bio alžirski profesor arheologije, Džordž Osharan, a Klajn je bio televizijski tehničar. Putovanje je bilo organizovano na najvišem nivou: predsednik Bumedijen je dobio dozvolu i lično se dogovorio sa predsednikom Titom. Jugoslaviju je izabrao kao neopredeljenu zemlju koja je bila odlična polazna tačka za njegovo putovanje po Evropi. On je želeo da regrutuje članove “2. juna”, RAF-a, Crvenih brigada i Nemačkih revolucionarnih ćelija. Bilo je to u periodu kada je nemačka vlada nudila 50.000 maraka za hvatanje svakog sa spiska na kome se nalazilo četrdeset ekstremista. Medju njima su bili Klajn, Gabrijela Tajdeman i Karlos. Medjutim, većina terorističkih grupa nije bila zainteresovana za Karlosov predlog. Dok je čitav niz zemalja tražio od Jugoslavije izručenje Karlosa i Klajna, i nemačkih terorista, Jugoslavija je dala pogrešnu informaciju, da su alžirski profesor i njegov prijatelj već odleteli za Bagdad.

Predsednik Tito je poslušao arapski savet: staviti neprijatelja na svoju stranu. Karlos je dobio dozvolu da svoju bazu stvori u Jugoslaviji. Jednu je imao u Beogradu, a drugu u Kruševcu. Cena je bila da ne sme da napada gradjane i posede Jugoslavije nigde na svetu. Tito je od Karlosa dobijao poverljive informacije, naročito o političkoj situaciji na Srednjem istoku. Čitavu saradničku mrežu Jugoslavije sa medjunarodnim teroristima iz Trećeg sveta, formirao je zapravo Vadi Hadad, glavnokomandujući u Komandi za specijalne operacije u inostranstvu Narodnog fronta za oslobodjenje Palestine (skraćenice KOSE FPLP). Ova tajna organizacija je osnovana 1968. godine i to, kako tvrde Amerikanci, pod kontrolom sovjetskog KGB-a, za koji je Vadi Hadad svesrdno i radio. Kako je Karlos bio njegov najpoverljiviji i najbolji saradnik, to CIA pretpostavlja da je i on radio za KGB. Da je to bilo moguće, govori i sama biografija Iljiča Ramireza Sančeza. On je ovu biografiju ispričao i dr Obrenu Djordjeviću, koji ga je zajedno sa Draganom Mitrovićem uhapsio i saslušavao u Beogradu:

“… Rodjen sam 1949. godine u Karakasu, u porodici bogatog advokata prosovjetske orijentacije, koji je trojici svojih sinova dao revolucionarna imena Vladimir, Iljič, Lenjin. Školovao sam se u Karakasu, Londonu i Parizu, i u Moskvi na Univerzitetu Patris Lumumba. Tu sam se i upoznao sa Palestincima, koji su me vodili na stažiranje u Jordan i Liban, a onda me zavrbovali da radim za KOSE FPLP. Moj glavni mentor za terorizam bio je lično dr Vadi Hadad, šef palestinske internacionalne brigade. Kada je 1973. godine u jednoj akciji u Parizu nastradao Mohamed Budia, vodja evropske mreže KOSE FPLP, doktor Hadad je na to mesto postavio mene. U to vreme predstavljao sam se kao peruanski ekonomista Karlos Martinez Tores… Ja sam revolucionar, moja borba je ideološka, pravedna. Ja sam došao u Jugoslaviju, ali ovde neću ništa da napravim. Ja sam borac protiv imperijalizma, kriminalac nisam…” Karlosa i njegovog telohranitelja Klajna, uhvatili su Obren Djordjević, Dragan Mitrović i Jovica Stanišić iz Službe državne bezbednosti Srbije, u hotelu “Metropol”. Dr Djordjević priznaje da je SDB Jugoslavije imao najavu od nemačke službe BND, da će Karlos iz Švajcarske doleteti u Beograd. Nemci su imali sve podatke o Karlosu, čak i broj njegovih cipela. Dr Djordjević, medjutim, nije mogao da odgonetne zašto sami Nemci, koji su kontrolisali ciriški aerodrom, nisu uhapsili ovog teroristu. Kada je dr Obrenu Djordjeviću i Draganu Mitroviću, njegovom zameniku postalo jasno da Nemci žele da hapšenje Karlosa u SFRJ, iskoriste za medjunarodnu optužbu protiv Beograda za podržavanje terorizma, i kada su to preneli policijskom vrhu zemlje, ministar Franjo Herljević je, uz konsultacije sa Titom, odlučio da se Sančez Ramirez Iljič ne hapsi na policijski, već na prijateljski način. Karlos je legitimisan i priveden u zgradu SSUP-a, u Sarajevskoj ulici, zajedno sa pratiocem Klajnom, koji je bio u hotelu “Ekscelzior”. Hapšenje su, bez otpora, obavili Obren Djordjević i Dragan Mitrović lično. U zgradi SDB-a u Sarajevskoj ulici, Karlosa su sreli i videli ministar Franjo Herljević, Mitja Krajger, ali ne i Jovo Miloš. Dr Obren Djordjević je puna dva dana po tri sata razgovarao sa Karlosom. Tim razgovorima prisustvovala je jedino jedna žena prevodilac. Pitanja koja je dr Djordjević postavljao odnosila su se na osnovne podatke, ko je Karlos, sa kojim službama saradjuje, zašto je došao u Beograd, sa kim sve saradjuje u Siriji, Francuskoj, Alžiru, i kakvi su mu budući planovi. Sančez Ramirez je jedino prećutao odgovor na pitanje zašto je došao u Beograd. Detaljno je govorio o svojim akcijama, o saradnji sa KGB, Stazi, Sekuritateom, SDB-eom. Pominjao je i imena svojih saradnika, otkrivao je imena saradnika Mosada i prijatelja u “Crvenim brigadama”. Posebno je govorio o vezama zapadnih političara sa teroristima sa Bliskog Istoka. Njegov sagovornik, načelnik tajne policije Srbije dr Obren Djordjević, danas pretpostavlja da je Karlos došao da bi aktivirao palestinske baze sa oružjem, koje su se nalazile u Srbiji i samom Beogradu. Svi Karlosovi odgovori su bili iscrpni i iskreni i još do danas nisu dostupni javnosti, jer nose oznaku “državna tajna”. Dragan Mitrović iz beogradske uprave SDB ispratio je Karlosa na avion. Čuveni revolucionar je bio preobučen u radnika “Energoprojekta”, koji sa kolegama odlazi na rad u Irak, tako da nemački BND nije mogao da otkrije kako je Karlos izašao iz Jugoslavije i kuda je otišao. Kako niko u SDB Jugoslavije i SDB Srbije nije ranije vidjao Karlosa, i nije znao kako on zapravo izgleda, tek kada su ga ispratili za Damask, načelnici tajnih službi Srbije i Jugoslavije, a i sam Obren Djordjević i Dragan Mitrović su se upitali da li je to zaista bio pravi Karlos? To pitanje i danas tišti dr Obrena Djordjevića. Medjunarodni terorista broj jedan, Iljič Sančez Ramirez, poznatiji kao Karlos, prestao je da bude neuhvatljiv 1994. godine, kada je uhvaćen u Sudanu i prebačen u Francusku, gde je trebalo da mu se sudi.

Autor: Marko Lopusina, „UBIJ BLIZNJEG SVOG I/II“

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

About these ads